Зашто би Енглеска ризиковала светски рат 1914. године с циљем заустављања развоја немачке индустријске економије?
Прави је разлог енглеске објаве рата у августу 1914. године у суштини лежао у “старој традицији британске политике, помоћу које је Енглеска постигла статус велике силе и помоћу које је настојала задржати тај статус,” изјавио је немачки банкар Карл Хелферич 1918. године. “Енглеска је увек градила своју политику против политички и економски најјаче земље европскога континента”, нагласио је.
“Све откако је Немачка постала политичка и економска најјача сила континенталне Европе, Енглеска се осећала угроженом од Немачке више него од иједне друге земље, у смислу свога глобалног економског положаја и своје поморске превласти. Од тог су тренутка енглеско-немачка мимоилажења постала непремостива и није било могуће постићи споразум ни у једном питању”. Хелферич жалосно спомиње тачност Бизмаркове изјаве из 1897. године: “Једини услов који би довео до побољшања немачко-енглеских односа, био би да ми зауздамо свој економски развитак, а то није могуће.”
У априлу 1914. енглески краљ Џорџ и његов министар спољних послова Едвард Греј на неуобичајен су се начин састали с француским председником Поинкареом у Паризу. Била је то једна од ретких прилика кад је Сир Едвард Греј напуштао Британска острва. Придружио им се руски амбасадор у Француској Исволски, и том су приликом те три силе склопиле тајно војно савезништво против немачко-аустро-угарских сила. Греј намерно није унапред обавестио Немачку о том тајном савезништву по којем ће Енглеска ући у било који рат у којем би суделовала било која од помно саздане мреже савезница, коју је Енглеска изградила против Немачке.
Британске су власти давно пре 1914. године донеле закључак да је рат једини пут којим се ситуација у Европи може “довести под контролу”. Британски су интереси налагали, према њиховој логици равнотеже моћи, промену традиционалне “проосманлијске и антируске” савезничке стратегије из 19. века у “проруску и антинемачку” стратегију већ 1890-их година, кад је изгледало неизбежним надолазеће савезништво између француског председника Габриела Ханотауxа и руског министра финансија Сергеја Витеа, у контексту појаве индустријски јаке Немачке.
