Од времена открића великих нафтних поља 1910. године па све до половине 1920-их, британска је компанија Mexican Eagle Petroleum Ltd, чији је председник био Витмен Персон (лорд Каудреј), имала могућност експлоатације великих количина мексичке нафте, представљајући се као браник наспрам захтева америчких Рокфелерових нафтних компанија.
Персон је радио за британску обавештајну службу, као и све друге значајније британске нафтне компаније. Године 1926. продао је свој удео у компанији Mexican Eagle Детердинговој компанији Royal Dutch Shell. Персон је постао лорд Каудреј, а његова су богатства од мексичке нафте уложена у заштићени труст, Персон Гроуп, који је и данас један од најмоћнијих концерна у Британији. У његовом су власништву лондонски часописи Економист и Финаншиал Тајмс, као и значајан удео у лондонско-њујоршко-паришкој трговачкој банци Лазард Фререс.
У глобалној потрази за великим залихама нафте, политика је британског Министарства спољних послова, британске обавештајне службе и британских нафтних интереса била испреплетена на тако тајан и тако делотворан начин као ни у једној другој земљи у то време, уз могући изузетак бољшевичке Русије.
Почетком 1920-их година британска је Влада контролисала застрашујући арсенал наизглед приватних компанија, које су у стварности служиле директним интересима Владе Његова величанства, с циљем да успостави доминацију и у завршници контролу над свим познатим великим пределима за које се веровало да садрже значајне залихе нафте. Четири су компаније одиграле битну улогу, а све су биле интегрално подручје деловања британске обавештајне службе.
Royal Dutch Shell, успркос свом називу, прешао је потајно у руке особа блиских британској Влади. Детердинг, који је био Холанђанин, први је пут схватио потенцијал нафте док је био службеник у Суматри у холандској Источној Индији и уздигао се до места председника једне мале холандске компаније за производњу нафте за свеће која је користила индонезијску нафту, а звала се Royal Dutch Oil Company.
Године 1897. Детердинг је схватио велику важност чињенице да контролише огромну прекоморску трговину и успоставио је стратешко савезништво с једном бродарском компанијом. Своју је компанију, Royal Dutch Oil Co., удружио с компанијом Shell Transport & Trading Co., која је имала седиште у Лондону, а била је у власништву сналажљивог енглеског бродарског магната Маркуса Самјуела лорда Берстеда, човека који је саградео први у свету брод за превоз нафте, танкер. То је савезништво довело до стварања најмоћнијег светског труста, великим делом и стога што је уживало тајну подршку британске Владе. Ускоро је надмашило водећу групацију Rockefeller Standard Oil, чак и у Америци, преко компанија California Oil Fields Ltd. из Калифорније и Roxana Petroleum Co. из Оклахоме, а обе су биле у потпуности у страном власништву, тј. у власништву компаније Шел, те стога нису потпадале под амерички закон против трустова, који је постављао ограничења Рокефелеровом Стандард Оилу у Сједињеним Државама.
Заједно с оснивањем компаније Anglo-Persian Oil, ради експлоатације, искључиво за интерес британске Владе, извора нафте у Персији и на Средњем Истоку, британске су власти основале још једну сличну компанију, мало познату, али уско повезану с британским Министарством спољних послова и тајном службом по целоме свету, како би успоставиле контролу над залихама нафте које буду откривене у будућности. То је предузеће названо d’Arcy Exploitation Company.
Битка за нафту попримила је значајно политичко обиљежје у раним 1920-им годинама, а у средишту те политике била је британска d’Arcy Exploitation Company. “Заступници предузећа d’Arcy Exploitation Company у Средњој Америци или Западној Африци, Кини или Боливији су, чини се, у првом реду заступници британске Владе”, приметио је један савременик.
Коначно, четврта је јединица у том нафтном рату, који је британска Влада у то време водила по целоме свету, било једно номинално канадско предузеће на чијем је челу био извесни Мр. Алвес, а звало се British Controlled Oilfields или БЦО. И компанија БЦО тајно је била у власништву британске Владе Његова величанства, као и Шел и друге компаније. Алвесов је задатак био да у Средњој и Јужној Америци прибави за Британију кључна нова нафтна подручја, осујећујући планове америчких Рокфелерових компанија.
Алвес је 1918. године прибавио признање британске Владе за Тинока у Костарики а заузврат је БЦО као награду добио нафтну концесију за подручје од 7 милиона хектара близу границе с Панамом и близу важне Зоне Канала. Сједињене Државе су већ биле одбиле признати Тиноу, а 1921. године, кад је “избила” погранична размирица између Панаме и Костарике, Сједињене Државе су интервенисале (та је интервенција названа “ратом играчкама”) на страни новога костариканског режима који је одмах прогласио “ништавнима” све дотадашње концесије које је издао срушени Тиноков режим, посебно концесије дане БЦО-у. Америчке су нафтне компаније одмах добиле знатне концесије, а нови је костарикански режим стекао могућност добијања великих кредита од њујоршких банака, под добрим кредитним условима.
У том се тренутку БЦО преселио јужније, у Маракаибо у Венецуели, где су, 1922. године, откривена огромна нова налазишта нафте близу ушћа реке Ориноко. Алвес је за БЦО осигурао највеће изворе нафте на том подручју. Одмах иза тога дошао је Royal Dutch Shell и успоставио, потпуно у свом власништву, Venezuelan Oil Concessions Ltd. и Colon Development Co. Рокфелерова Standard Oil Company се, наравно, преко Standard Oil Company из Венецуеле, убрзо и сама почела борити за превласт у тој земљи, која ће раних 1920-их година постати једном од најважнијих нафтних земаља у свету.
Уз јединствену тајну подршку своје владе, којој су по целоме свету стајале на располагању услуге британске тајне службе, Британци су постигли знатне успехе. Године 1912, уочи Великог рата, Енглеска је контролисала само 12% светске производње нафте, путем британских компанија. Године 1925. контролисала је већину будућих светских залиха нафте.
У једном чланку у британском банкарском часопису Sterling’s Journal, од септембра 1919, Сир Едвард Мекеј Едгар овако је приказао укупну ситуацију: “Рекао бих да су две трећине напреднијих поља Средње и Јужне Америке у британским рукама. Алвесова је групација (British Controlled Oilfields), чији поседи прекривају практично две трећине Карипског мора, у потпуности британска, а делује по систему који јамчи да ће контрола њезиних подухвата заувек остати у британским рукама. Или, узмите опет ону највећу од свих нафтних организација, групацију Шел. Она има искључиво власништво или контролу над интересима свих важних нафтних поља на свету, укључујући и Сједињене Државе, Русију, Мексико, холандску Источну Индију, Румунију, Египат, Венецуелу, Тринидад, Индију, Цејлон, Малајске државе, Северну и јужну Кину, Сиам, земље око Малајског теснаца и Филипине. Мораћемо причекати неколико година пре него што почнемо убирати у потпуности плодове ове ситуације, али та ће берба с временом бити велика, о томе не може бити двојбе. Америка ће ускоро морати куповати од британских компанија и плаћати, у доларима, у прогресивно све већим износима, нафту без које неће моћи живети, а коју неће моћи обезбедити из властитих залиха.”
Али 1922. године један је неочекивани удар изнудио процес који је неколико година касније довео до “примирја” у англо-америчком сукобу из постверсајског раздобља. Једна је претећа нова комбинација, која је долазила с Истока, присилила Вашингтон и Лондон да скују кондоминион глобалне моћи, у којему је нафта остала стратешко средиште те моћи до дана данашњега. Морамо отићи у Ђенову и видети како је та ситуација обликовала догађаје који су проузроковали последице глобалних размера.
Опет се појављује Немачка која стоји на путу плановима британске политике и присиљава Енглеску да тешње сарађује са својим супарницима у Вашингтону.
