У времену одступања Српске војске од Косова поља ка Јадранском Приморју, као и у времену њеног бављења у Албанији и доцнијег пребацивања морем на острво Крф, развијале су се операције непријатељске аустро – угарске војске прво према Црној Гори а затим према Албанији.
У недостатку података о операцијама непријатељске војске у овом врамену, није било могуће описивати их по данима како је то до сада рађено, с тога ће се овде изложити накнадно прикупљени кратки податци о операцијама те војске у следећем:
Операције аустро – угарске војске према Црној Гори
Између 19. и 23. новембра 1915. године, главнина III. армије беше достигла линију: Нова Варош – Сјеница – Нови Пазар – Митровица – Приштина, а здружени одреди наступаше неко време још преко поменуте линије.
62. пешадиска дивизија заузела је 2. децембра Плевље. На крајњем левом крилу код Приштине била је 57. пашадиска дивизија спремна да наступа ка Ђаковици и Призрену. Изгледало је просто и природно да се III. армија са достигнутог фронта сада упути у југозападном правцу ка мору, да би се на тај начин Црногорској војсци припремила иста судбина, која је била погодила Српску војску. Аустро – угарска Врховна команда у Тешену, изгледа да је у почетку имала намеру, да на горњи начин употреби III. армију, а у посредној вези са тим да се једна релативно слабија снага упути из предела Боке Которске да једним кретним ударом заузме Ловћенску област. Али се у ствари нешто друго догодило. Теренске тешкоће у животним намирницама, зимско доба, велико одстојање од железнице и необично велике тешкоће у дотуривању потреба на операциском правцу одређеном за III. армију, утицало је да је на крају тежиште напада прешло на страну Боке Которске, која је са позадином везана железницом и која је само 40 км. удаљена од Цетиња – престонице Црне Горе.
У овом циљу учињене су следеће припреме:
Бригаде ђенералмајора Шиса и ђенералмајора Штрајта; 19. корпусна команда и команда ђенерала Сорсића; 20. ландштурмска брдска бригада пуковника Фаркаша, а сем тога још и неки делови 62. пешад. дивизије пребачени су из састава III. армије у предео Боке Которске. Тамо је затим упућена и 21. ландштурмска брдска бригада пуковника Лебла. Командант Босне, Херцеговине и Далмације ђенерал Саркотић, са свима трупама на западном црногорском фронту, стављен је под команду команданта III. армије. У исто време командант III. армије ђенерал пешадије Кевеш добио је задатак, да изврши напад на непријатељске снаге у Црној Гори и северној Албанији, стојећи директно под Аусто – угарском Врховном командом.
Припреме у циљу заузимања Ловћенског масива, које ђенерал Саркотић беше поверио команданту 19. корпуса фелдмаршаллајтенту Тролману, биле су примерно изведене. Према томе оне су се у целости могле унети и у план целокупног заузећа Црне Горе. Овај план нашао је свог израза у диспозицији коју је команда III. армије 24. децембра 1915. године издала, а која је углавном гласила овако:
За напад ће се формирати следеће групе:
а) Све трупе Босне, Херцеговине и Далмације, које се сада налазе на западној граници Црне Горе и које још тамо придолазе.
б) 62. пешадиска самостална дивизија, која је око Плевља.
в) 8. корпус (53., 59., 57. пешад. дивизија, 10. брдска бригада Хауштајн), који се налази на простору: Сјеница – Нови Пазар – Митровица – Приштина.
Задатци:
1) Командант Босне, Херцеговине и Далмације са главном снагом наступаће од Боке и Кривошија и заузеће линију: Вир Пазар – Подгорица. Офанзива има да отпочне заузећем Ловћенске области у духу раније добивених директива Врховне команде. Једна споредна група наступаће из предела око Требиња ка Никшићу с тим, да обезбеди леви бок главне снаге. Све делове ове групе, који не буду више потребни, треба у даљем току упутити ка Подгорици. Трупе код Билећа и северније од овог места имаће задатак да везују непријатељске снаге према себи и по могућству да упадну у непријатељску област.
2) Командант 62. пешадиске дивизије имаће задатак да наступа од Плевља у област источно од р. Пиве; њено појачано лево крило код Мојковца имаће задатак да потпомогне наступање деснога крила 8. корпуса.
3) Командант 8. корпуса са свима средствима тежиће, да најмање са 3 бригаде што могуће даље продре ка Подгорици. Ради тога у првом реду треба што пре заузети простор око Берана. Ствар је у овоме, да се непријатељу спречи да своје снаге са фронта према корпусу не одваја и да их не употреби у другим правцима, што се само може постићи сталним наступањем ка Подгорици; 57. дивизију треба одмах чим околности дотурања потреба то омогуће, упутити ка Призрену у Ђаковици; та дивизија има да изврши и све припреме, како би одатле са што јачим деловима могла да продужи наступање ка Скадру.
Све ове припреме извршене су 5. јануара 1916. године.
Распоред III. армије 5. јануара 1916. године:
а) На западној граници Црне Горе:
19. корпус у Боки Которској; одред ђенерала Брауна код Требиња; по један одред код Билећа и Гацка.
б) На североисточној граници Црне Горе:
62. пешадиска дивизија на десној обали Таре од Челебића до Мојковца.
8. корпус: 53. дивизија код Бијелог Поља; 59. дивизија и 18. брдска бригада у Новом Пазару; 10 брдска бригада источно од Берана; 9. брдска бригада код Пећи; 57. дивизија (2. и 6. брдска бригада) у Приштини.
в) На маршу у предео Боке Которске:
бригада пуковника Хаузера из Сарајева; 21. ландштурмска брдска бригада из Вишеграда.
Аустро – угарска флота, нарочито подморница, владала је Црногорском обалом тако, да је сваки саобраћај на мору ка Скадру односно Медуанском пристаништу био прекинут.
Трупе 19. корпуса фелдмаршаллајтнанта Тролмана и трупе фелдмаршаллајтнанта Брауна које су имале оперисати на западној граници Црне Горе, бројале су око 30.000 бораца и 300 топова. Главнина тешке артилерије била је пласирана у Боки Которској према Ловћену. Јачина Црногорске војске цењена је укупно око 25.000 – 30.000; од овог броја било је око две трећине на западном фронту.
Догађаји су се развијали како је то било по плану предвиђено: 8. корпус који у ствари никад није био престао да притискује и загрожава непријатељу, отпочео је 5. јануара 1916. год. са 3 бригаде енергичан напад ка Беранима.
Сем тога и суседна 205. ландштурмска бригада, као и 9. брдска бригада вршиле су јак притисак на непријатељски фронт. Главни циљ ових операција – везивање непријатељских јачих снага у североисточном делу Црне Горе – био је постигнут.
У пределу Ловћена, 8. јануара ујутру, после вишечасовне припреме тешке артилерије, при чему је учествовала и тешка артилерија ратних бродова на томе делу фронта, отпочео је пешадиски напад. У најтежем терену и под непрестаном борбом; пешадија главне колоне успела је другог дана пред вече да избије на ивицу платоа, а 10. јануара увече објављено је ракетлама да је врх Ловћена достигнут. Овога дана (10. јануара) и десно крило 8. корпуса успело је да заузме Беране.
У пределу Ловћена наступало се лагано напред тако, да су 13. јануара после подне прва одељења војске ушла у Цетиње. У пределу приморја као и источно и северно од Ришња па и на граници источно од Требиња, а после вишедневне борбе, напријетељски отпор је такође сломљен.
Увече 13. јануара фронт 19. корпуса протезао се од Будве преко Цетиња ка с. Убли. Трупе одреда ђенерала Брауна биле су прешле границу за 8 – 10 км.
Одмах по заузећу Цетиња, команда 19. корпуса примила је од једног непријатељског парламентара на француском језику следеће писмо:
„Његовом Царском и Краљевском апостолском Величанству Фрањи Јосифу I. Цару аустријском – Беч
Величанство,
Пошто су Ваше трупе данас моју престоницу заузеле то се Црногорска Влада налази приморана, да се обрати на Ц. и Кр. Владу, да замоли за мир престајањем непријатељства између држава Вашег Ц. и Кр. Величанства и моје земље. Услови једног сретног победиоца могу да буду строги, али ја се унапред обраћам на Ваше Величанство да се заузме за један частан мир, који би био достојан угледа једног народа, који је још пре кратког времена уживао Ваше благоволење, Ваше поштовање и симпатије, Ваше великодушно и витешко срце неће му хтети, надам се, нанети понижење које он не заслужује“.
Никола, с. р.
Једном другом депешом Црногорска Влада молила је да се непријатељства обуставе и да отпочну преговори за мир. Од Аустријске стране тражена је капитулација Црногорске војске. Пошто је ово тражење било примљено, непријатељства су 17. јануара обустављена. Аустро – угарске трупе до тога дана биле су достигле линију: Ластва – Вир Пазар – Ријека – Чево – Подбожур. После кратког застоја у операцијама заузета је линија: Бар – Вир Пазар – Подгорица – Даниловград – Никшић, а затим је извршено разоружавање земље. Они војници који су предали оружје без отпора пуштени су својим кућама те су могли под надзором вршити своје послове. Ко се није добровољно предао одведен је у заробљеништво.
Како је Црногорски Краљ нагло био променио своје мишљење, напустио Црну Гору и ставио се под заштиту Антанте, то је наступила потреба за образовањем надлежне владе са којом се има општити.
Услед овога, тек 25. јануара дошло је до формалног уређења одредаба за полагање оружја од стране Црногорске војске.
У даљем току преговора, а услед држања народа, до закључка примирја са Црногорцима није дошло, те је земља сматрана као освојена територија и на тај начин стављена под војну аустро – угарску управу.
Црна Гора је била освојена, али са тиме операције III. армије нису још биле довршене; оне су наскоро продужене и то у циљу заузећа северне Албаније.
Операције аустро – угарске војске у Албанији до заузећа Драча
Поседање Албаније за аустро – угарску Врховну команду није било примамљиво, мада тада њене особине нису биле толико познате као данас, после најгрознијих искустава. Најважније и најтеже било је питање снабдевања. Ослонити се на морски пут није било препоручљиво, мада је непријатељ на мору до овога времена остао неактиван.
На расположењу биле су дугачке босанске железнице уског колосека, које су се везивале за добар пут од Котора преко Цетиња до Подгорице, али даље је настајала најпримитивнија мрежа путева, која би се могла учинити употребљивом за етапне пруге тек пошто би се Албанија посела. Из овога се јасно види, да се у овој земљи могла издржавати само мала борбена снага, а с друге стране етапна служба захтевала је сразмерно врло велике снаге. Што се тиче оперативних тешкоћа посадних трупа, које су имале базирати на једном једином дугачком и осетљивом операциском правцу, о томе не треба ни говорити. Ако су се меродавни ипак дефинитивно одлучили за улаз у ову земљу, због наде да се заробе последњи остатци Српске војске са њиховом владом, то није био пресудан повод; овоме је био повод политички разлог у следећем:
Албанија је већ више деценија била предмет свађе између Аустро – Угарске и Италије. Италија је принца Вида, кога су централне силе потпомагале, била протерала из Албаније, а чим је светски рат букнуо посела је Валону. Доцније, када је и сама ушла у рат противу централних сила заузела је и Драч. Овде се дакле требало сукобити са својим старим непријатељем због Албаније.
Али не само отворени непријатељ Италија, већ и ратни „пријатељ“ Бугарска, морала се узети у обзир. Пошто ни она није тајила своју тежњу да Албанију привуче у сферу свога утицаја. У то време Бугарска је већ била засела у Приштини и Призрену, одакле је, као и из Битоља, била истакла своја одељења ка Албанији.
Пошто су Бугарске трупе на Солунском фронту биле показале јаку офанзивну снагу, могло се с правом очекивати, да ће оне после Срба очистити и Италијане из Албаније. У том случају њеним аспирацијама неби више било могуће насупрот стати. Било је потребно у овом погледу без сукоба Бугаре предухитрити; донето је решење да се уђе у Албанију.
Команданту III. армије било је достављено наређење Врховне команде, да преко Црне Горе и Албаније за Србима продужи операције. Али пошто су се на основу тачнијих обавештења операције биле извршиле са западне стране Црне Горе, то је онда река Мат одређена за крајњу границу окупације на југу; тек доцније ова граница је проширена до реке Шкумбе.
Ово је била, свакако, само једна полумера, која се показала, да се неможе одржати дуже времена, али она најбоље обележава тежину одлуке, коју ће даљи догађаји потпуно доказати.
Напомена: У прво време, када је командант III. армије био добио наређење да продужи операције преко Црне Горе и Албаније, наступање кроз северну Албанију било је замишљено на тај начин, да 3 брдске бригаде 8. корпуса, које су се налазиле на простору Призрен – Ђаковица, изврше директан удар кроз планинско земљиште северне Албаније ка Скадру и Љешу. Али, што је успело повлачење Српске војске преко Албаније има се приписати жртвовању њене целокупне артилерије и коморе, то није могла учинити једна борбена снага, јер се није могла лишити својих борбених средстава.
Поред тога, ни товарна комора, која је стајала на расположењу, није ни приближно била довољна за дотурање потреба овакве једне снаге. Тако је, кад су операције у ствари отпочеле, тим правцем ишла сама 2. брдска бригада, док је главни удар управљен кроз Црну Гору.
Као што је напред речено, 10. јануара 1916. год. пао је Ловћен, 13. јануара заузето је Цетиње, а истога дана молила је Црна Гора за мир. Према томе, пут за Црну Гору био је слободан. Продирање ка Албанији постало је у толико више примамљиво, у колико се више могло надати, да ће се у Албанији моћи дохватити не само остатци Српске војске но и сама српска влада, која се према добивеним извештајима тада налазила у Сан Ђовани ди Медуа.
Према овоме, 16. јануара наредио је командант III. армије команданту 19. корпуса (ђенералу пешадије Тролману) да упути један одред јачине од 2 батаљона са једном брдском батеријом преко Вир Пазара ка Старом Бару.
Овај одред имао је у даљем току да изненадним нападом заузме Скадар, затим да наступа ка Љешу и Сан Ђовани ди Медуа. За тим одредом имала је да наступа једна брдска бригада; циљ ове операције био је да се спречи укрцавање Српске војске у Медови.
19. корпус представљао је тада јединицу врло компликованог састава.
У саставу корпуса биле су ове трупе:
а) 47. пешадиска дивизија (14. брдска бригада; тврђавска пешад. бригада; одред пуковника Лотшпајха; одред пуковника Терека).
б) Трупе фелдмаршаллајтнанта Сорсића (ландштурм, бригаде фелдмаршаллајтнанта Шиса и ђенералмајора Штрајта).
в) Непосредно под корпусном командом:
20. ландштурмска брдска бригада; трупе под командом пуковника Зубера и пуковника Хаузера; сем тога, потребан број артилериских јединица, техничких трупа и установа.
У оваком саставу, који је у своје време био одређен у циљу напада на Ловћен, 19. корпус није био прилагодан за предузимање поменутих операција.
Офанзива према Италији у јужном Тиролу била је већ тада пројектована, ради чега III. армија морала је тамо да упути један део својих снага. Пошто су наређења за одлазак тих снага постепено долазила, настало је у даљем току непрестано померање бригада и одреда као и њихово прегруписавање и мењање назива појединих састава. Тако су, у првом реду, трупе фелдмаршаллајтнанта Сорсића добиле назив 63. пешад. дивизија; бригада ђенерала Шиса постала је 210. бригада, а бригада ђенерала Штрајта постала је 211. ландштурмска пешад. бригада.
Ситуација 19. корпуса, половином јануара, кад су отпочети преговори о капитулацији Црне Горе била је оваква:
Главнина 47. пешад. дивизије била је код Цетиња и јужно од те вароши, фронтом према Подгорици и Ријеци.
Трупе ђенерала Сорсића, које су оперисале ка пределу између Скадарског језера и мора биле су достигле линију: Будва – Љуботин.
Операције према Црној Гори у ово време биле су знатно ометане вођеним преговорима, који су бивали све неодређенији тако, да је то ометало доношење одлука.
Међутим летећи одред, састављен из трупа 14. брдске бригаде и тврђавске бригаде под командом потпуковника Крамера, стигао је 18. јануара у Вир Пазар, а 20. јануара у Подгорицу, где је ушао у састав трупа ђенерала Сорсића. Одред је у подне 21. јануара продужио наступање ка Скадру; за њим је маршовала бригада Штрајт.
Ппуковник Крамер ушао је 28. јануара без борбе у Скадар; бригада Штрајт стигла је овога дана у с. Катркол. Срби су се већ раније повукли ка Љешу. У Вир Пазару и Скадру нађено је довољно пловног материјала тако, да се Скадарско језеро могло користити као комуникациски правац за дотурање потреба, што је неопходан услов за свако даље наступање. Аустро – угарске трупе у Албанији биле су дочекане необично љубазно; народ се свуда латио оружја, како би и он при даљем наступању могао да учествује. Сем тога, из предела Пећи и Ђаковице беху се кренули добро наоружани Арнаути; њина организација била је поверена Аустро – угарским официрима, који су познавали прилике у Албанији.
27. јануара одред пуковника Крамера продужио је марш тако, да је 28. јануара посео Љеш и Сан Ђовани ди Медуа, одакле су Срби већ били одступили. Пристаниште у Сан Ђовани ди Медуа, било је у страховитом стању. За одредом је следовала на један дан марша 211. ландштурмска бригада (досадања бригада Штрајт), а иза ње 210., 20. и на крају 14. брдска бригада. Све су бригаде маршовале једним истим путем, пошто је ово доба године искључивало на овом правцу и најмање споредне колоне.
Ово се несме губити из вида, како би се доцније операције у целости могле разумети.
Пошто су трупе биле прешле на Албанско земљиште наступиле су кише са свим својим незгодама.
До Љеша, где је још био остао само траг једног бившег пута ишло је како тако, али већ један дан марша даље, дошла је прва велика препона – река Мат.
У току целе зиме вођена је такозвана „Битка на Мату“ са разузданом снагом реке. Свака бригада, свака мунициска колона, сваки ешелон са храном морао је под најтежим околностима да се пребацује преко реке (тек у јесен 1917. год. успело се подићи један сигуран прелаз за све врсте материјала).
После Мата, у дужини од два марша, следовала је шумска и мочварна дивљина Мамураш, кроз коју је водила само једна рђава стаза. Излишно је напомињати, да се овај пут, који је већим делом био под водом, услед необично великог промета, у најкраћем времену био претворио у дубоко блатњаву површину. Трупе су на овом путу имале да претуре нечувене тешкоће.
На линији: Круја – ушће р. Ишми, измењени су први метци са српским заштитницама. Варошица Ишми, пошто је била понудила капитулацију, поседнута је једном четом; позади реке Ишми Срби су давали отпор. Потпуковник Крамер обуставио је наступање да би сачекао долазак 211. бригаде. После четвородневног застоја наступање продужено до Перзе – Вора, где се путеви деле ка Драчу и Тирани. Тирана је 9. фебруара поседнута једним батаљоном; главнина 211. бригаде са одредом ппуковника Крамера, продужила је ка Драчу и посела висове између реке Љуми Тиранса и Арзена.
11. фебруара, Италијани су вршили напад на Мали Барцес, али су одбијени. Претходница 19. корпуса била је већ испред италијанских главних положаја источно од Драча. Ти положаји протезали су се од утоке Арзена па узводно до висова око Базар Шијака, затим преко ових висова у виду мостобрана до с. Реша, па онда од леве обале Арзена преко уског гребена Теке Алекшита до стена Шкама, које се продужују све до мора. Позади линије поменутих положаја била је на таласастом земљишту код Раштбула спремљена друга одбранбена линија; најзад оба узана језичка, која су везивала Драчки полуоток са копном, била су утврђена рововима.
211. ландштурмска бригада била је до 14. фебруара достигла линију положаја од с. Рушкули до Малог Барцеса. Од осталих трупа 19. корпуса: 210. ландштурмска бригада овога дана била је дошла у Ларушку – Мамураш; 20. ландштурмска брдска бригада у Љешу; 14. брдска бригада у Скадру. Поред ових трупа одред потпуковника Злоха (1 ½ батаљон са 2 топа) из састава 2. брдске бригаде, која је наступала од Призрена преко Љум Куле, био је 8. фебруара, после напорног планинског марша, стигао је у Мамураш и сада је стајао код Презе. Најпосле стигла је преко Тиране и прва за борбу способна Албанска трупа јачине око 600 људи под командом капетана Хеслера и посела брежуљке северно од Каваје; том одреду 16. фебруара предала се варош Каваја. На тај начин талијански положај био је са стране копна потпуно опкољен.
У штабу 19. корпуса, који је 11. фебруара био стигао у Скадар, било је познато да је транспортовање Српске војске довршено 10. фебруара, према томе мислило се да ће сада Италијани, пошто су били довршили свој главни задатак, добровољно евакуисати Драч. Основна мисао за сва наређења која је командант 63. пешад. дивизије фелдмаршаллајтнант Сорсић добивао, била је, да се брзим дејством спречи повлачење Италијана. Међутим трупе, које су биле у додиру са непријатељем, па и дивизиска команда, која је 17. фебруара била стигла у Презу, свакога дана долазила је све више до убеђења, да непријатељ намерава дати отпор. У ствари тако је и било.
Још 15. фебруара талијански командант ђенерал Герини молио је Рим да му одобри евакуацију Драча, али је 17. фебруара опозвао ту своју молбу. Истога дана командант 63. пешад. дивизије добио је од команданта 19. корпуса наређење да 18. фебруара изврши напад на италијанске положаје, али је командант дивизије чинио представку, да би напад био без успеха све дотле, док се на брдовитом простору између Арзена и мора, где су се сада налазиле само недовољне Албанске трупе капетана Хеслера, не употребе довољно јаке снаге.
За овај задатак командант дивизије намеравао је да употреби одред ппуковника Злоха; артилерију 20. ландштурмске бригаде и делове 210. брдске бригаде. Како је истога дана и Аустро – угарска Врховна команда, која је већ раније била сазнала за одлуку ђенерала Геринија, била усвојила мишљење команданта дивизије, утврђено је да 21. фебруара отпочне напад, пошто се могло да предпостави да ће до тога времена цела 210. и 20. бригада бити већ спремне да изврше акцију. Али, услед непредвиђеног закашњења на маршу, напад се морао одложити за 23. фебруар.
Распоред Аустро – угарских снага пред Драчом 23. фебруара био је овај:
На крајњем десном крилу око с. Рушкули био је део 210. бригаде под командом ппуковника Јуришевића, који је имао да нападе правцем Јуба – рт Пали.
У центру према мостобрану одред потпуковника Крамера са обе стране друма; јужно у вези са одредом била је 211. бригада пуковника Леринци.
На левом крилу између Арзена и мора била је распоређена 20. брдска бригада пуковника Фаркаша, која се свршавала са одредом ппуковника Злоха и најзад на мору са Албанским трупама капетана Хеслера.
Неупотребљени остатак 210. бригаде био је делом у резерви а делом је оправљао путеве. Артилериска припрема имала је да отпочне у 6 часова а наступање пешадије у 7.30 часова.
Пред одредом потпуковника Јуришевића непријатељ је давао незнатан отпор; Арзен је био надошао, подизање моста није успело тако, да је увече 23. фебруара једва успело да пређе на леву обалу само неколико људи.
У центру су Италијани давали јак отпор. Борба се углавном била концентрисала око доминирајућег виса Кодра Шјак и око села Дјепале; обе тачке заузете су око подне на јуриш. Италијани, пошто су били запалили мост код Базар Шијака, повукли су се на леву обалу Арзена.
Гоњење Италијана продужено је до Арзена, где је услед јаке Италијанске ватре обустављено.
Код трупа пуковника Фаркаша, капетан Хеслер, са својим Албанцима из сопствене иницијативе, још пре почетка артилериске припреме заузео је јуришем стену Шкам и запленио 2 топа где је био тешко рањен; у даљем току напада, одмах после 8 часова трупе пуковника Злоха заузеле су с. Скањури. Десно крило 20. бригаде, пак, водило је на вододелници огорчену борбу, тек у 12.30 часова успело је заузети жилаво брањену коту 145.
Потпомогнути покривеним и непрегледним земљиштем Италијани су се брзо и вешто повукли; пуковник Фаркаш продужио је одмах гоњењем. Овај командант, свестан тешкоћа, које су остале трупе на десној обали Арзена имале да преброде, хтео да узме на себе сву тежину борбе и свој рад да крунише заузећем Драча. Покушај његових трупа да пређу преко пола изгорелог Кнетског моста осујећен је непријатељском митраљеском ватром. Али, и поред овога неуспеха, пуковник Фаркаш као и командант дивизије остали су при идеји да 24. изврше удар преко Кнетског моста.
Одред пуковника Леринци, који је 24. ујутру успео да се пребаци преко Арзена, повучен је у резерву; његова артилерија стављена је пуковнику Фаркашу на расположење, који је груписао своје трупе за напад на гребену Раштбул – Синавлаш, али није могао да продужи наступање, пошто је италијанска флота јаком баражном ватром била онемогућила сваки покушај прелаза преко Кнетског моста.
Ђенерал Герини услед губитка положаја на десној обали Арзена био је међутим наредио да се Драч хитно евакуише. И ако је могућност напада на варош била потпуно искључена, укрцавање је ишло врло тешко, пошто је било потпуно изложено дејству противника са Раштбулског положаја. У 13 часова удружена артилерија 20. и 21. бригаде отпочела је ватру; дејство те артилерије било је увече још појачано батеријама 14. брдске бригаде, која је хитно доведена на Раштбул. Мада су Италијани на обали били подигли бедем од џакова са брашном и тиме бар донекле заштитили укрцавање ипак су успели да укрцају само људство и ствари које су се лако могле носити: коње, топове и већи део намирница морали су оставити; око 1.000 коња су убили; топове учинили неспособне за даљу употребу, али су намирнице успели да униште тек у мањим количинама.
Док су трупе пуковника Фаркаша 24. фебруара остале приковане на Раштбулском положају, дотле су трупе потпуковника Јуришевића у току тога дана, биле пребачене преко Арзена и наступале неузнемирене од противника до уског и мочварног теснаца источно од рта Пали, али се ту нису могле развити, те су два дана остале заглибљене у мочвари пред непријатељем, који је био посео брежуљке код тога рта.
14. брдска бригада, пошто се са великим тешкоћама била пребацила преко р. Мата, стигла је 24. фебруара код с. Боре.
За даљи рад командант 63 дивизије решио се да прегрупише своје снаге и наредио је, да се, одговарајући двама једино могућим прилазима ка вароши, формирају две нападне групе и то: група пуковника Фаркаша пред јужним прилазом ка вароши, а 14. брдска бригада, која је имала да смени трупе ппуковника Јуришевића, пред северним прилазом. Међутим 210. и 211. ландштурмске бригаде без артилерије (која је имала да остане на положају), требале су да се повуку у резерву позади Арзена.
Док је 211. бригада по плану повучена позади, трупе ппуковника Јуришевића, нашавши 26. у јутру пред собом празне непријатељске положаје, продужиле су напад деловима (3. пограничном четом) преко језичка до Портеса, где је непријатељска заштитница понова била заузела положај. На тај начин трупе ппуковника Јуришевића нису смењене, већ му је 14. брдска бригада стављена на расположење. Али та бригада није ушла у акцију.
Увече 26. фебруара непријатељ је напустио Портес; погранична чета је одмах продужила наступање, а кад је у 23.45 часова ушла у Драч Италијани су већ били напустили варош.
Италијани, услед губитака, које су у току 24. фебруара били претрпели препадом противничке артилерије, вршили су укрцавање само за време ноћи; оно је било довршено 26. фебруара увече. Било је крајње време да се Драч напусти, пошто су утврђења код Кнетског моста артилериском ватром већ била порушена. Кад се смркло Италијани су своје заштитнице са великом умешношћу повукли на лађе; евакуација се завршила пожарима и експлозијама.
У 19 часова кад су трупе пуковника Фаршкаша отпочеле наступање, била је престала и баражна ватра италијанске флоте.
Прелаз преко Кнете извршен је делом преко једног газа, делом сплавовима; за ово је било потребно неколико сати. Тек у 4.30 часова из јутра једна је чета ушла у варош, где се састала са пограничном четом ппуковника Јуришевића. Одмах затим ппуковник Фаркаш примио је варош од Грчког конзула. Овим се завршила Драчка операција.
Аустријанци су имали ове губитке:
Мртвих: 4 официра, 69 војника (од тога 10 Албанаца).
Рањених: 5 официра, 294 војника (од тога 16 Албанаца).
Несталих 51 војник.
У рукама Аустријанаца остало је: 17 италијанских официра, 794 војника (сви од 23. фебруара), 1 митраљез, 34 топа (од тога 4 тешка), 8 мунициских кара, око 12.000 пушака, велике количине муниције и намирница за исхрану једне бригаде за 20 дана; на крају 17 малих пароброда и једрилица.
По заузећу Драча, наступање је продужено до реке Шкумбе, када је наступило затишје.
Распоред аустро – угарске војске 3. марта 1916. године
47. пешад. дивизија: штаб у Тирани.
14. брдска бригада у Тирани, а деловима у Каваји и Елбасану.
20. ландштурмска брдска бригада у Драчу и Базар Шијаку.
63. пешад. дивизија: штаб у Љешу.
210. ландштурмска бригада у Љешу; 211. ландштурмска бригада у Кроји, Мурашу и Ларушки.
2. брдска бригада, која је из Призрена стигла у Скадар одредом пуковника Злоха, као и 22. ландштурмска бригада (пређашња тврђавска бригада, и још неколико одреда) одмаршовали су преко Боке и Требиња ка северу.
Овај распоред Аустро – Угарских трупа учињен је у духу директиве, којом је одређена р. Шкумба као крајња граница окупације Албаније.