Због кише која је почела ноћу 17./18. новембра и која никако није престајала Колубарска долина претворила се у праву баруштину, док је у планинама нападао снег преко 1 метра.
Операције аустриске војске
Операције V. армије
Дејство Комбинованог корпуса
Трупе овог корпуса на фронту доње Колубаре од Обреновца до ушћа р. Пештан водиле су 18. новембра борбу око прелаза на својим одсецима, али без успеха.
Дејство 8. корпуса
21. ландверска дивизија водила је у току овог дана јаку борбу према Лазаревцу, и успела је да своју пешадију пребаци преко Колубаре и да заузме Лазаревац, али није била у стању да задобије ништа терена у правцу српских положаја, који су били поседнути у више спратова на висовима источно од Лазаревца. 9. пешад. дивизија, и поред јаке српске артилериске ватре, успела је да пребаци 73. пешад. пук помоћу понтона преко Колубаре код Белог брода источно од Лајковца. Пук се утврдио на подножју Враче брдо и образовао мостобран, под заклоном кога је приступљено ноћу 18./19. новембра подизање понтонског моста. За ово време и 102. пешад. пук ове дивизије успео је, да се пребаци на десну обалу Љига на његовом ушћу у Колубару и да се ту утврди.
Операције VI. армије
Дејство 13. корпуса
36. пешад. дивизија узалуд је покушавала у току 18. новембра, да изврши прелаз преко Љига код Жупањца. На утврђеном положају према овом прелазу (Човка – Чибутковица), према добивеним извештајима, налазила су се око четири пешадиска пука српске војске. 42. хонведска дивизија, у току овог дана са положаја Сикирача (источно од Мионице) са 83. пешадиском бригадом под командом ђенералмајора Штракера, предузима напад у правцу прелаза преко Љига код Дудовице у циљу олакшања дејства 36. дивизије према Жупањцу, али је и ова бригада наишла на јако поседнути прелаз српским трупама на висовима код Дудовице.
Сви су знаци показивали, да се испред 8. и 13. корпуса, на десној обали Колубаре више Лазаревца и на десној обали Љига изнад Жупањца и Дудовице, налазе најмање три српске дивизије, а не само слабије заштитнице. Сем тога, извиднички делови VI. армије утврдили су, да се српске трупе не само нису повукле са вододелнице између Колубаре и западне Мораве, већ се спремају за одбрану висова између Мионице и Брежђа. Чак и на Миловцу (254), према десном нападном крилу 13. корпуса налазиле су се српске трупе, које су напред упућивале извиђачка одељења. Али сукоби извиђачких аустриских одељења са овим српским одељењима утврдили су, да је морал српских трупа пао. Тако, на вису Мрамор (258) западно од Миловца после кратке борбе са одредом из 42. хонведске дивизије 13. корпуса, који је био подједнаке снаге са српским одредом, предало се 5 српских официра са 400 војника. Код Г. Топлице југоисточно од Мионице заробљено је у току 18. новембра 540 српских војника.
Операције српске војске
Операције II. армије
Сем пушкарања између предњих делова, трупе ове армије провеле су на миру ноћ 17./18. новембра.
У 12.30 часова примљено је наређење ОБр. 6599 Врховне команде, које је горе у целини изнето. У 18.50 часова поводом овога наређења Врховне команде послао је командант II. армије депешу ОБр. 3713 ове садржине: „Поводом наређења Врховне команде ОБр. 6599 тач. 7. част ми је молити: да се по мојим многобројним потраживањима пошаље довољно муниције за брзометне пољске топове, јер се сад располаже просечно са око 150 шрапнела и 20 разорних граната на цев, а то није приближно довољно да се са успехом бије битка. На сва моја досадашња тражења, слало ми се по врло мало и тиме се једва подмиривао врло штедљив утрошак, а стање је остајало, као што сам горе навео. До данас се по предњем наређењу Врховне команде није имало шта више радити, јер сам се увек старао, да, кад год је то било могуће, имам довољно резерве, која се је трошила онако, како је потреба изискивала. За јача активна дејства, ова армија није могла имати резерве, јер јој је недостајало снаге, а водио сам рачуна, да чим се прилике побољшају, саставим резерву, колико буде могуће“.
Командант армије депешом ОБр. 3715 Врховној команди у 4.25 часова: „Командант Моравске дивизије I. позива чини представку: да због изложености Човке обухватној артилериској ватри, поседне косу Кременице. Ја ово нисам могао да одобрим, а данас ћу лично отићи, да се уверим о стању и поднећу извештај“. Начелник штаба Врховне команде у 8.10 часова саопштио је заступнику начелника штаба ове армије – преко телефона – наређење: „Да се Човка мора држати по сваку цену“.
У 9.20 часова примљено је наређење Врховне команде ОБр. 6604, које је ниже у наређењима Врховне команде изнето. Помоћник начелника штаба Врховне команде у 10.30 часова телефоном извештава: „Да је III. армија добила наређење, да пласира артилерију ближе десном крилу, да продужи десно крило до Жупањца и да нападом потпомаже одбрану левог крила Моравске дивизије I. позива. Том приликом јавља: да је упућен 1 пук пешадије из III. армије у Стубицу, да појача Моравску дивизију I. позива. У 10.30 часова примљено је наређење Врховне команде ОБр. 6597, које је горе у целини изнето.
Командант II. армије са Ар.Бр. 2496 извештава Врховну команду у овоме: „Послата артилериска муниција мод. 907. год. у вези депеше Ар.Бр. 5600 подељена је сва. Молим да се одмах пошаље у Даросаву 400 сандука шрапнела и 100 сандука граната м. 907. год. Оперативном слагалишту у Аранђеловцу да се пошаље 600 сандука шрапнела и 150 сандука граната мод. 907. год.“. Врховна команда са Ар.Бр. 5688 одговара: „Због ситуације и због тога што муниција са стране стиже у партијама није могуће поступити по захтеву Ар.Бр. 2496 и нагомилавати муницију, али ће се муниција постепено слати у прво време у мањим, а доцније у већим количинама“.
Данас је послата Врховној команди депеша Л.Бр. 417: „Очајно стање избеглица из Мачве, Тамнаве и Колубаре, које је неописана слика беде и јада, постало је страховито на овом хладном времену, киши и блату, а сем тога и њиховог гладовања свршиће се правом пропашћу овога народа. Ја држим, да би овај јад и беду бар у неколико могла блажити дејства наших хуманитарних друштава, која би требала већи део своје снаге да посвете овим избеглицама, те да спасавају бар подмладак, организујући станице, да се нејач огреје и нахрани, да се прибирају изгубљена деца по путовима, за којима мајке запомажу; да бегунцима пруже утеху и наду. Даље налазим, да би требали Министри унутрашњих дела и просвете да обиђу ове бегунце и да им они поред стварне помоћи пруже утеху и наду. Ми војници, ма да чинимо све што можемо да им помогнемо, ипак је то сувише недовољно, јер захтеви наше службе често пута изискују, да се пређе преко сваких обзира, који би ишли у прилог ублажавању суровости“.
Дејство Моравске дивизије I. позива
Ноћ 17./18. новембра прошла је у повременом пушкарању на линији мртвих стража. Код средњег одсека, непријатељ је у току ноћи сем пушкарања патрола, тукао повремено артилериском ватром пешадиске ровове и позадину, али са мало успеха. Према томе одсеку је стање код непријатеља непромењено. Према левом одсеку је целе ноћи било пушкарања са непријатељским извиђачким патролама, чији је рад непријатељ олакшавао честим бацањем светлећих бомби. Губитци у току ноћи: 2 погинула и 8 рањено.
Око 10.15 часова дошао је на положај ове дивизије командант II. армије, где му је командант дивизије објаснио положај дивизије и стање. Командант армије, видевши какав је пут којим се врши саобраћај возова, наредио је, да се за артилерију пронађу и обележе колонски путови. Међутим на фронту дивизије за то време дешавало се ово: на десном одсеку непријатељски делови, који су прешли Колубару напали су на предстражу 3. пешад. пука, која се повукла и ојачана извршила напад, пребацивши непријатељске делове преко Колубаре. Од једног тешко рањеног војника сазнало се, да је то био ландштурм. Према средњем одсеку водила се стално пешадиска и артилериска борба. Према левом одсеку непријатељ је око 9 часова у јачини 1 батаљона и 3 – 4 митраљеза избио на Чук (који су наше трупе у току ноћи напустиле) прешавши Љиг на газу код Пепељевца.
Око 10 часова ојачан непријатељ, користећи шуму на левом крилу Чука, отпочео је приближавање према средини одсека и избио на басамак на десној обали потока Жупањца. Лево крило непријатељево, користећи куће, које се налазе према средини положаја Чука, кретало се према десном крилу средњег одсека (западна падина Врачег брда). Око 11 часова непријатељ са положаја, који су јуче држала два батаљона 2. пешад. пука, дејствује јаком ватром. У ово доба примљено је наређење команданта II. армије ОБр. 3721 у овоме: „Врховна команда са ОБр. 6604 од данас доставља: Наређено је команданту III. армије да своје десно крило наслони на Жупањац и на њему или на Чибутковици групише један дивизион артилерије, првенствено хаубичке за парирање дејства на Човки од непријатељске артилериске групе са Пепељевца“.
У 11.55 час. командант II. армије телефоном извештава, да је дивизији упућен 13. пешад. пук II. позива у с. Стубицу. У 12 час. ађутант 3. пешад. пука јавља преко телефона, да су мртве страже на десном крилу нападнуте јачом снагом и да би требало 15. пук I. позива да одмах помогне. Одмах је ово саопштено телефоном начелнику штаба Тимочке дивизије I. позива који је обећао, да ће послати помоћ. У 12.15 часова командант 2. пеш. пука телефоном јавља, да је непријатељ до Ћелиске косе дошао са 2 – 3 батаљона и 4 митраљеза до на 800 м. Наређено му је, да се положај мора одржати пошто пото, а за то употребити резерву и артилериску ватру. У 13.15 часова командант коњичког пука јавља, да је на фронту према 16. пешад. пуку примећена једна непријатељска батерија и један митраљез, а пешадије у већој маси није примећено.
У 13.50 час. командант 2. пешад. пука јавља, да је се непријатељ, не успевши у своме нападу, повукао у 13.45 часова на исти положај, одакле је и пошао. У 14.55 часова наређено је да се 1 пољска болница ближе привуче у Даросаву или Трбушницу из Аранђеловца. У 17.05 часова команданту 13. пешад. пука, који се јавио, наређено је, да пук доведе на раскрсницу путова Шушњар – Чибутковица и Вис – Жупањац.
У 17.52 час. командант армије са ОБр. 3737 најхитније наређује: „Због изложености десног бока те дивизије с погледом на конфигурацију самог терена, наређено је команданту Тимочке дивизије I. позива, да пренесе одбрану додељеног му одсека на предње тачке. Да би се ово могло успешно извршити неопходно је потребно, да и трупе те дивизије држе предње тачке на северном фронту положаја и да их одсудно бране“.
У 19 час. командант дивизије на основи овога са ОБр. 1851 издао је свима командантима пукова I. позива и команданту 13. пешад. пука II. позива наређење: „Командант армије са ОБр. 3737 од данас доставио је: „Због изложености десног бока те дивизије с погледом на конфигурацију самог терена наређено је команданту Тимочке дивизије I. позива да пренесе одбрану додељеног му одсека на предње тачке. Да би се ово успешно могло извршити, неопходно је потребно, да и трупе те дивизије држе предње тачке на северном фронту положаја и да их одсудно бране“. Наређујем: „Да пукови који су на фронту према Колубари, задрже своје предње делове до самог тока Колубаре и на тај начин буду у непосредној и тесној вези са деловима Тимочке дивизије I. позива“. У исто време командант армије са ОБр. 3735 наређује: „По извршеном обиласку, нашао сам да положај Човка нема никаквих нарочитих незгодних особина, сем што има само једну комуникацију и што је Враче брдо изложено и анфиладној и позадњој ватри артилериској. Ове се незгоде могу колико толико уклонити распоредом, подизањем фортификациских објеката за заклон од артилериске ватре и донекле изналажењем колонских путова. Како је положај Човка веома важан положај, то с обзиром на наређење Врховне команде ОБр. 6604 достављеног команданту наређујем, да се тај положај одсудно брани“. Поводом овога, командант дивизије издао је потребна наређења командантима пукова.
У 19.30 часова командант дивизије са ОБр. 1850 команданту армије: „Стање дивизије овакво је: Код десног одсека непријатељ је у неколико махова покушавао, да заузме линију мртвих стража, нарочито према десном крилу тога одсека. Али је увек био одбивен јаком пешадиском ватром и контра нападом наших предстража. Према средњем одсеку непријатељ је непрестано из својих ровова на 200 – 300 метара од леве обале Колубаре целог дана дејствовао пешадиском и митраљеском ватром. У 14 часова успео је један непријатељски митраљез, да се приближи самој левој обали Колубаре, али је убрзо био приморан нашом пешадиском и митраљеском ватром да се врати у свој ров. Против овог одсека непријатељ је целог дана дејствовао слабом артилериском ватром. Код левог одсека према десном крилу непријатељ је око 9 часова користећи се маглом и покривеним тереном а прешавши преко р. Љига, заузео с наше стране напуштени истакнути предњи положај „Чук“. Одавде се је, добивши појачање од 3 батаљона и 4 митраљеза, кренуо на напад, али је убрзо нашом јаком пешад. и митраљеском ватром заустављен на даљини 6 – 700 метара, где је се угодно заклонио позади зграда засеока с. Ћелије. Због тога је изведен 1 топ на сам гребен положаја „Ћелије“ и после кратког времена, јаком и успешном ватром тога топа, враћен је непријатељ назад са великим губитцима. Сад се непријатељ пред фронтом тога одсека налази на 900 – 1.000 метара. Према левом крилу одсека непријатељ је остао на левој обали Љига, одакле је у току целог дана дејствовао пешадиском и митраљеском ватром. Око подне је са слабијим својим делом покушао прелаз преко каменог моста на Љигу, али без успеха. Артилериска непријатељска ватра у току целог дана према фронту тога крила била је доста јака и успешна. Јачина непријатеља је око 2 батаљона. Губитци: погинуло 13; рањено 2 официра и 66 војника“.
У 21.10 часова командант армије са ОБр. 3739 јавља, да је у изгледу, да може овој дивизији послати 1 вод брзометне хаубичке 12 см. батерије и наређује, да му се јави, да ли је потреба и где да се упути, па ће дефинитивно наређење следовати. Одговорено је да је потребно осигурати довољном количином муниције вод, који се већ има. Овога дана предао је команду оболели ђенерал Гојковић ђенералштабном пуковнику Милану Туцаковићу и о томе извештај достављен.
Дејство Тимочке дивизије I. позива
Ноћ 17./18. новембра проведена је на миру, само спрам левог одсека непријатељ је отварао ретку пешадиску ватру. Ништа се ново о непријатељу није сазнало. Непријатељски омањи делови, који су 18. новембра пре подне успели да се пребаце на ову обалу Колубаре, упутили су се око подне ка левом крилу левог одсека, али су одбивени ватром, кад је погинуло око 20 а заробљено 3 аустриска војника. После овога непријатељски делови покушали су покрет унапред од Дабиног брода, ну и они су одбивени нападом наших трију чета претрпевши велике губитке; том приликом је заробљено још 7 непријатељских војника. Овај напад тих трију чета потпомагала је наша артилерија левог и десног одсека, која је по исказу заробљеника порушила 1 непријатељски провизорни мост код Дабиног брода. Непријатељска артилерија данас је дејствовала мало, избацивши само неколико хаубичких зрна. Борба је трајала до ноћи, па је због мрака прекинута. Због сувише мочварног земљишта и воде до чланака, на представку команданата одсека, предстражарски делови повучени су нешто уназад, да би се избегле баре.
Заробљеници изјављују: Да је код Дабиног брода 8. ландверски пук, низводно од овог је 7. ландверски пук, а иза овог 6. ландверски пук као дивизиска резерва; узводно од 8. ландверског пука је 28. ландверски пук а даље 14. ландштурмски пук. По један до 2 батаљона од ових пукова су на левој обали Колубаре, а остали на десној обали; и једни и други су непосредно уз реку. Сви су пукови од по 3 батаљона, чете су јаке 160 – 180 људи. Већина вели, да нису три дана добили храну, већ нешто конзерве и кукуруз. Наше одступање веле неки, да су протумачили тиме, што ми немамо муниције, а неки мисле, да им ми спремамо клопку. О овоме је извештен командант армије, Шумадиске и Моравске дивизије.
Погинуло 6 подофицира, каплара и редова. Рањено 27.
Дејство Шумадиске дивизије I. позива
У току ноћи 17./18. новембра на фронту ове дивизије није било ничег значајнијег, сем слабог пушкарања код предстража Шумадиског дивизиског коњичког пука. Патроле са левог одсека, које су биле спрам Врзака до реке Лукавице, јављају да тамо непријатеља нема, али да се чује некаква лупа у северозападном правцу; поводом чега је наређено, да се патроле понова пребаце преко р. Лукавице, тамо задрже и извиђају.
У 8 часова командант армије са Л.Бр. 710 доставља: „1. пољска болница подручне вам дивизије не функционише, јер нема локала. Овде је монтирана резервна пољска болница Тимочке дивизије, зато сам мишљења да 1. пољска болница иде за Аранђеловац“. У 10.10 часова поводом овога са ОБр. 2317 наређено је команданту колонске коморе у Аранђеловцу ово: „У вези моје заповести ОБр. 2252 наређујем, да се 1. пољска болница премести у Аранђеловац код 3. и 4. пољске болнице; чим болница стигне у Аранђеловац известите ме. Референт санитета регулисаће евакуацију рањеника и болесника са дивизиског завојишта“.
У 14.45 часова са ОБр. 2321 наређено је команданту 12. пешадиског пука ово: „Из извештаја Коњичке дивизије види се, да је део између десног крила 12. пешад. пука I. позива и левог крила Коњичке дивизије недовољно осигуран и слабо поседнут, стога наређујем: да командант 12. пешад. пука I. позива, у састав чијег одсека да уђе и Шумадиски дивизиски коњички пук, још данас поседне и осигура фронт све до р. Турије, где да ухвати што тешњу везу са левим крилом Коњичке дивизије. О извршењу известите“. Ово наређење достављено је и команданту Шумадиског дивизиског коњичког пука.
У 18.10 часова командант 11. пешад. пука спроводи извештај вође бомбашког одељења који гласи: „Пошто је у овом одреду остао врло мали број четника – око 20 – са којим је бројем тешко обављати задатак, који је овом одреду поверен, а зашта сам се осведочио приликом испада, који сам извршио пред вароши Убом, то учтиво молим команданта, да се умоли командант дивизије, те да ми се одобри да скупим из пукова још 30 војника тако, да одред броји до 50 четника, на који би се начин могао обављати тачно сваки добивени задатак. Ако ми се ово не одобри, онда не само што ћу тешко свој задатак вршити, но нећу моћи више ни функционирати“. Према овоме са ОБр. 2324 наређено је команданту 10., 11., 12. и 19. пешад. пука ово: „Бомбашко одељење по моме наређењу ОБр. 2016 укидам, с тим, да команданти пукова образују бомбашка одељења и употребљују их по своме нахођењу“.
У 19.50 часова са ОБр. 2326 послат је команданту армије овај извештај: „У току данашњег дана, борбе на фронту ове дивизије није било. Патроле испред левог одсека слате до Лукавице у извиђање нису приметиле непријатеља. Испред средњег, пак, одсека примећен је непријатељ слабије јачине како између Брезака и Лукавице, тако и између Лукавице и Колубаре и опажен је на удаљењу од 1.500 метара од реке а јужно од пута који од Вреочке механе води преко Лукавице. Непријатељ ради ровове са надстрешницама у дужини око 100 метара. Фронт, који је до реке Турије од десног крила десног одсека до сад држао Шумадиски дивиз. коњички пук, ушав у састав десног одсека, поседнут је по подне са једном четом и једним митраљезом код моста на Турији. Непријатеља, који се задржао у шуми у углу између Лукавице и Турије где се и утврдио, трупе десног одсека покушаће да га сутра протерају“.
Дејство Коњичке дивизије
Ноћ 17./18. новембра, проведена је на миру сем омањег пушкарања. У току дана 18. новембра, непријатељ је нападао на правцу: Задњак – Вилина бара са једним батаљоном и једним ескадроном, али је дочекан јаком карабинском и митраљеском ватром и одбачен са знатним губитцима тако, да је на самој обали Лукавице оставио преко 30 мртвих. Непријатеља, који је у току јучерашњег дана прешао на десну обалу реке Лукавице, у јачини око 1 батаљона на прелазима западно од села Конатице, напао је батаљон 10. кадровског пука, протерао га, али се непријатељ одмах појачао и понова успео, да се пребаци на десну обалу реке Лукавице. Наш се батаљон повукао на десну обалу реке Бељанице. Губитака наших има око 60 коњаника и пешака и 1 официр рањен. Коња погинуло 4 и угинуло 4.