Борбе на предстражним положајима леве обале Љига и код села Струганика
Ноћ 17./18. новембра прошла је на миру, али је непријатељ, наступајући слабијим својим предњим деловима, успео да на правцу код Гукоша и Струганика подиђе нашим предстражним положајима. Распоред дивизија у току ноћи остао је исти.
Предстража Моравске дивизије II. позива (3. пешад. пук II. позива) заузимала је са 3 батаљона Миловац, а 1 њен батаљон истакнут је ка Орловцу. Лево од овог батаљона, јужно од пута Топлица – Гукоши, на коси између Глумач и Гачић потока налазио се 1 батаљон 9. пешад. пука I. позива остављен из састава Дунавске дивизије I. позива, за заштиту извлачења возова, а на север од Миловца на одсеку: Миловац – Пландиште и даље били су предстражни делови III. армије, 3. прекобројни пешад. пук I. позива. Око 7.30 часова јутра непријатељ је почео подилазити Орловцу са правца од Мрамора јачине 2 чете и 2 брдска топа и од Горње Топлице јачине око 1 батаљона. Батаљон 3. пешад. пука II. позива са Орловца, не давши никакав отпор, одступио је право ка Гукошима, а неки делови у правцу Миловца. Поводом овог одступио је и батаљон 9. пешад. пука I. позива, не узнемираван од стране непријатеља, и преко Гукоша кренуо се ка Дићу у састав свога пука. Непријатељ је избио на Орловац и око 11.30 час. почео подилазити Миловцу тежећи, да кроз Годојевац поток обухвати лево крило предстражног пука. Непријатељска артилерија са Орловца тукла је Миловац. Извештај о нападу на предстражне делове Моравске дивизије II. позива стигао је армији око 10.15 часова, па како је било потребно да се ови предстражни положаји одрже ради евентуалног преласка у офанзиву, наређено је да пук са Миловца, ако услови за успех буду повољни, изврши испад уз припомоћ пука Дринске дивизије I. позива на Пландишту. У истом циљу, да би се јаче огарантовао међупростор између Љига и Берковачке главице, наређено је и команданту Дунавске дивизије I. позива, да батаљон на Јовића бари ојача са још једним батаљоном. Непријатељ пак, наступајући постепено са косе на косу и пребацујући се слабијим деловима, подишао је главном предстражном положају до на 900 метара. Око 16 часова предстража Моравске дивизије II. позива предузела је испад слабијим деловима, потпомогнута ватром 2 брдска топа са Миловца. Овај испад дочекан је одмах јаком пешадиском и артилериском ватром, али се ипак успело, да се протерају непријатељски делови, који су били искупљени у Годојевачком потоку. У сумрак борба је прекинута, и предстражни делови Моравске дивизије II. позива остали су на својим положајима на Миловцу.
Предстражни делови Дринске дивизије I. позива отпочели су се у сумрак повлачити ка Гукошима, остављајући један батаљон на Миловцу, а други упућен у правцу Орловца. 2 брдска топа остала су на Миловцу. Везе лево са Дунавском дивизијом I. позива није било. За ово време на предњим положајима Дунавске дивизије II. позива борба се била јаче ангажовала. Нападајући од Горње Топлице на Орловац, непријатељ је једновремено отпочео напад на предстражне делове Дунавске дивизије II. позива и око 9 часова потиснуо прихватницу истурену на Локви (северно од Баћинца) и натерао је, да се повуче на главни положај. Непријатељ по избијању на Локву задржао се и није даље нападао, само његова слабија одељења и патроле појављивале су се и са правца од Локве. Међутим по телефонском извештају добивеном око 17 часова из Врховне команде, коњица Ужичке војске приметила је једну непријатељску колону јачине 2 батаљона са митраљезима у покрету од села Ражане преко села Росића ка Маљену, вероватно побочница неке јаче колоне, која наступа од Букова ка Маљену. На ово је одмах скренута пажња команданту Дунавске дивизије II. позива и наређено му је, да предузме нужне мере извиђања и те непријатељске делове разбије и одбаци и да осматра и чува добро правац преко Дивчибара на Краљев сто ка Стражари, које не сме напуштати.
Маљенска група била је слаба, да све ово сама постигне јер, узимајући у обзир све досадање прилике и околности, као и велику важност и утицај левог крила ове армије у односу целокупног нашег стратегиског фронта, већ се унапред могло знати, да ће непријатељ на правцу Маљена ангажовати доста јаке снаге, па да би се намеравани напад боље огарантовао тражено је од Врховне команде, да од Косјерића, правцем села Росића и Ражане, упути, ако има могућности, једну јачу колону у непријатељски бок, ради садејства Маљенској групи. Извештаји, које је армија имала, наговештавали су, да непријатељ извесним деловима наступа од Букова преко Вуковића ливада и Ражане ка Дивчибарама и Краљевом столу и од Топлице ка Гукошима, али којим правцем тачно, које јачине и састава, о томе се нису имали тачни податци, а то је знатно кочило акцију целе армије. Са ових разлога наређено је команданту Моравске дивизије II. позива, да што пре расветли просторију између Колубаре, Рибнице и Љуга, а команданту Дунавске дивизије II. позива, да на правцу ка Буковцу и Косјерићу и долином Крчмарске реке ка Стражари и Брежђу предузме енергично извиђање, групишући јаку снагу на фронту Стражара – Маљен, одакле би могао снажно напасти и растерати непријатеља. Само што се ово није могло остварити, јер прилике и ситуација у том моменту на левом крилу Дунавске дивизије II. позива нису то дозвољавале. Непријатељ, који се по заузећу Локве задржао око 9 часова, отпочео је у 16 часова понова напад у правцу Баћинца. 1 батаљон 8. пешад. пука II. позива, који је држао Баћинац, напустио је без борбе овај положај и одступио испред непријатеља, који није био јачи од 2 чете, остављајући на положају и своју батерију. Због повлачења овог батаљона одмах за њим одступио је такође без борбе и други батаљон овог пука са десног крила Баћинца, којом се приликом предало непријатељу око 200 војника. Напуштање овако јаког положаја као што је Баћинац пред овако незнатном снагом непријатеља без борбе, нарочито овако велики број војника који су се предали, био је јасан доказ деморализације и растројства трупа Дунавске дивизије II. позива. Командант дивизије, извештавајући о напуштању Баћинца, у извештају свом констатује, да се на жалост ни трупе ни официри неће да боре. Војници одричу послушност, једном речју, зло је тако велико, да му је тешко наћи лека. Код Маљенског одреда стање такође ништа није било боље, а још због ужасног времена, снега и мећаве на Маљену, командант одреда сумњао је, да ће се моћи одржати.
У даљем току ноћи 18./19. новембра развиле су се понова борбе на Баћинцу, са наизменичним нашим и непријатељским нападима. 2 батаљона 8. пешад. пука I. позива и 1 батаљон 18. пешад. пука I. позива упућени, да још у току ноћи поседну Баћиновац, благодарећи енергији и личној храбрости официра, успели су најзад да преко ноћи протерају непријатеља са Баћиновца и да положај понова заузму. На тај начин распоред трупа I. армије за ноћ 18./19. новембра остао је без мало исти као и у току тога дана. Измене у распореду учињене су у толико, што је предстража Моравске дивизије II. позива била сва на коси Миловца; градска батерија из састава Дунавске дивизије I. позива ушла је у састав Моравске дивизије II. позива и пласирана у крај друма западно од Дићске механе, а Дунавском дивиз. коњичком пуку I. позива наређено је, да се из Дунавске дивизије II. позива врати у састав своје дивизије. Утврђивање главне линије одбране продужено је на целом фронту. Трупе III армије остале су на њиховим положајима водећи у току дана слабу пешачку борбу са непријатељским предњим деловима и патролама, а предстража Дринске дивизије I. позива остала је на левој обали Љига. Непријатељски предњи делови пред фронтом и десним крилом задржали су се код села Ракара, а пред фронтом Дунавске дивизије II. позива испод самог Баћинца, успев, да задрже у својим рукама само један део на левом крилу нашег положаја. По извештајима, непријатељска колона која је прошла кроз Мионицу, упућена је делом за Боговађу, а делом ка Брежђу и избила на Велико брдо. Од Ваљева примећене су непријатељске колоне у покрету друмом за Београд и за Ужице. По изјави једног заробљеника пред фронтом Дунавске дивизије II. позива била је 14. бригада, а лево од ње 10., 11. и 12. бригада.
Стање трупа Моравске дивизије II. и Дунавске дивизије I. позива било је добро. Поред свих ранијих тегоба, рђавог времена, планинског земљишта и осталих тешкоћа, ипак се код војника није могла запазити клонулост и неподобност за акцију. Кратко време, које су имале трупе за одмор, повратило је у неколико снагу и са њом и душевно расположење. Повлачењу предстражног батаљона Моравске дивизије II. позива без борбе са Орловца изгледа, да су били узрок само официри, који су већ изгубили наду на даљи успех. Напротив стање код трупа Дунавске дивизије II. позива било је врло тешко тако, да је и сам командант почео стицати уверење, да је овом злу тешко наћи лека. Онако брзо напуштање Баћинца, без борбе, већ је показало немоћ и нерасположење трупа за борбу, што се убрзо почело и јавно манифестовати. Готово исте прилике биле су и код трупа Маљенског одреда, и ако не баш у толикој мери. Поједини војници других команада, пролазећи преко Маљена за Пожегу, кроз положаје Маљенског одреда, драли су се на глас како немају хлеба, обуће, одела и да неће да се бију. Ово је у ствари и било. Непрекидна мећава са сметовима претила је да прекине сваки саобраћај трупа Маљенског одреда од својих извора за снабдевање. Предео у наоколо био је пуст и ненасељен и ништа се на њему није могло наћи. Одело и обућа код људи била је сасвим дотрајала, рекрути који су упућени пуку на попуну, дошли су без икакве спреме, а логорске спреме ни код једне јединице није било. Под оваквим околностима и под утисцима изгубљене наде на даљи успех, под утисцима рђавог времена, сметова, никакве исхране, духови су се морали бунити и већ из потаје почело је међу војницима гунђање као први израз незадовољства, расула и деморализације. Сви напори да се избегли војници врате остали су безуспешни. Под оном општом депресијом, војници су потрзавали оружје на ордонансе па чак и на официре, који су им пречили пут. Под оваким околностима, а без довољних података и оријентације о снази, јачини и намерама противника и намера команданта I. армије, изражена у његовој заповести команданту Дунавске дивизије II. позива, да трупе држи тако груписане, да се може прећи у офанзиву са фронта Стражара – Маљен, морала је за овај мах да изостане и да се офанзива одложи до бољих прилика.