19. новембар, Операције српске I армије

По заузећу Баћинца на левом крилу армије код Дунавске дивизије II. позива и на предстражама Моравске дивизије II. позива на Миловцу и у правцу Орловца било је само слабог пушкарања. На Баћинцу, слабији непријатељски делови, који су избили на лево крило овога положаја, успели су, да се на истом одрже у непосредној близини наших трупа на Баћинцу. На осталим деловима и на главном положају I. армије продужено је и даље утврђивање. О непријатељу није било нових података, нарочито није било података о његовим трупама, које су биле пред фронтом предстража Моравске дивизије II. позива. Одаслате патроле са предстража од Миловца, да заробе неког од непријатељских војника, нису у томе успеле. Распоред I. армије на заузетим положајима остао је исти, само мале измене учињене су код предстражних делова.
Код Моравске дивизије II. позива због померања предстража Дринске дивизије I. позива на Пландиште, 3. пешад. пук II. позива заузео је цео Миловац, запречавајући делом трупа и сеоски пут, који из Горње Топлице води за Гукоше (јужно од друма). Смена предстража извршена је без узнемиравања од стране непријатеља. Само батаљон, упућен на лево крило предстражног распореда на правцу од Бабајића ка селу Велишевцу (стара секција), наишао је на мали отпор слабијих непријатељских одељења код овог села, али их је убрзо протерао.
Код Дунавске дивизије I. позива батаљон 9. пеш. пука II. позива, упућен рано из јутра, да појача батаљон на Јовића бари стигао је на Вис (к. 707).
Код Дунавске дивизије II. позива предузете су биле зором мере, да се трупе на Баћинцу после синоћњег неуспеха и ноћашње борбе уреде, а од трупа, ангажованих у ноћашњој борби, издвојен је: 1 батаљон 8. пука I. позива и 1 батаљон 18. пешад. пука I. позива и као одсечна резерва постављен је позади Баћинца.
У даљем току дана 19. новембра вођена је борба само на предстражама Моравске дивизије II. позива код 3. пеш. пука II. позива на положају Циганске куће – Миловац – Бабајићи, као и на Баћинцу са непријатељским деловима, који су успели, да се и даље задрже на левом крилу Баћинца. Већ око 9 часова непријатељ је отпочео напад са Орловца, нападајући лево крило предстражног положаја код села Бабајића. Непријатељ је више пута понављао напад, али увек без успеха. Према десном крилу предстражног положаја непријатељ није озбиљно нападао. На овом правцу виђали су се само поједини пешачки делови и водила се чарка између патрола. Око 16 часова борба се почела стишавати, а са Миловца је примећено да непријатељ напушта Орловац и рокира на север. Тек у сумрак борба се стишавала сасвим. На левом крилу код Дунавске дивизије II. позива пушкарање, које је трајало целе ноћи 18./19. новембра на Баћинцу, почело је зором 19. новембра постајати све јаче и у даљем току целог дана, вођене су кратковремене борбе са непријатељским деловима, који су остали на левом крилу Баћинца. Сви непријатељски напади одбивени су, и положај је одржан, али је непријатељ исто тако успео, да задржи у својим рукама и раније отети део Баћинца. На центру армије према фронту Дунавске дивизије I. позива није било борбе. У циљу појачања фронта на међупростору од Љига до Берковачке главице, наређено је команданту Дунавске дивизије I. позива да на одсек Медник – Вис (707) – Гуњачки вис упути и остатак 9. пешад. пука II. позива; да Боблије заузме једним од пукова из резерве, а да батерије са положаја Букве – Лисине свуче код резерве. Ово је изазвало промену распореда и код ове дивизије: 9. пешад. пук II. позива упућен је цео на поменути одсек; 4. прекобројни пешад. пук заузео је његов положај на Лисини (западно од Букве) са једним батаљоном на Боблијама (лева обала Драгобиљске реке), а у резерви остао је само 9. пешад. пук I. позива код Дићске механе.
На крајњем левом крилу Маљенског одреда владала је потпуна тишина. О непријатељу пред фронтом овог одреда није било још тачних података. Одаслате патроле да извиде правце преко Дивчибара ка Вуковића ливадама и преко Росића ка Ражани, нису се још биле повратиле. Непријатељ пак, пред фронтом овог одреда нигде се није појављивао. Међутим стање трупа на Маљену сваким часом постојало је све горе. У близини нигде није било насељених места, ни склоништа за људе и стоку. Снег је био завејао све путове, саобраћај са позадином био је сасвим прекинут. Предузете су мере, да се са мештанима прокрчи пут, али су слаби резултати били. Због овако несрећних прилика, у којима се налазио Маљенски одред, а и због случаја, који се десио на Баћинцу, где су два батаљона без борбе напустили били положај, командант Дунавске дивизије II. позива повукао је из састава Маљенског одреда 2 батаљона и 2 митраљеза у општу резерву. Груписање јаче снаге на фронту Маљен – Стражара, којом би се изашло у сусрет непријатељу, било је немогуће. Командант Дунавске дивизије II. позива са великом муком, а са оваким трупама, једва је држао и ове положаје, а о заузимању Стражаре није могло бити ни говора. Са бољим трупама и са наслоном на овако јаке положаје могло се и мислити о нападу и маневру, али са оваквим не. Морал код трупа све је више опадао, због ранијих неуспеха, растројства, а сад још и рђавог времена и зиме, која је затекла људе готово без одела и обуће. Једини излаз из овог положаја по мишљењу команданта Дунавске дивизије II. позива био је само офанзива једне нове дивизије с крила армије. Ово гледиште команданта Дунавске дивизије II. позива било је оправдано, а одговарало је и духу замишљене идеје команданта I. армије, који је тежио да од Маљена и Баћинца упути напад директно у бок непријатељских трупа на простору између Љига и Рибнице. Било једно или друго, требало је имати резерава, а у овај мах команданту I. армије стајали су на расположењу само још неангажовани делови Дунавске дивизије I. позива. Према томе јасно је, да се ови делови нису могли упутити за појачање Дунавске дивизије II. позива. А кад Дунавска дивизија II. позива са трупама, које је имала на расположењу, није могла сама да изведе напад у правцу Повљенске греде или доле ка Љигу и Рибници, онда је било потребно, да бар што јаче огарантује одсек Маљен – Стражара, који се морао имати као ослонац за маневар, било да буде упућен у правцу Повљена, било ка Љигу и Рибници. У томе духу учињен је и распоред трупа. Али због овако неповољних прилика, а уз то и нејасног стања код непријатеља, нарочито према Маљену и на простору северно од пута Мионица – Гукоши, није се још могло приступити остварењу идеје о преласку у офанзиву.
Но да трупе на положајима не би остале неактивне, што би још горе могло утицати на морал код људи, препоручено је командантима да буду што активнији. Због тога командант Моравске дивизије II. позива решио се, да сутра 20. новембра предузме напад трупама са предстража. Овоме нападу по узајамном споразуму команданата дивизија имао је садејствовати један батаљон 9. пешад. пука II. позива (из Дунавске дивизије I. позива) са Јовића бара, а Дринска дивизија I. позива, која је иначе била јако ослабљена, да ватром потпомаже напад. Дунавска дивизија II. позива, да би протерала непријатељска одељења, која су држала лево крило Баћинца, имала је да сутра 20. новембра, што јачом резервом са одсека Баћинац – Рудо нападне непријатеља и протера са заузетих положаја.
По завршеној борби у току 19. новембра, распоред трупа код Моравске дивизије II. и Дунавске дивизије II. позива остао је исти. Маљенском одреду наређено је, да се повуче у с. Планиницу, остављајући на главним правцима довољно јаке страже, а чим се време пролепша да одмах изађе на Маљен. Код Дунавске дивизије I. позива 9. пешад. пук II. позива до 23 часа заузео је са 3 батаљона одсек Медник – Вис (707) – Гуњачки вис а са једним батаљоном Јовића баре; 4. прекобројни пешад. пук до поноћи 19./20. новембра стигао је на Лисину, а једним батаљоном на Боблије; 1 батерија са Лисина спуштена је код села Лалинаца, а друге 2 остале су за ноћас на Буквама; дивизиски коњички пук, који је стигао око 18 часова у састав дивизије, задржан је код Лалинаца. Везе са предњим положајима између Дунавске дивизије I. позива и Моравске дивизије II. позива није било, јер је непријатељ предњим деловима био подишао Јовића бари. На осталим деловима према фронту трупа ове армије непријатељ је држао Орловац, а пред левим крилом Дунавске дивизије II. позива Локве и делом Баћинац. Извесне његове трупе избиле су биле и на Велико брдо. Јачина непријатеља пред предстражама Моравске дивизије II. позива била је: 2 батаљона са 3 митраљеза и 2 топа. По исказима заробљеника пред фронтом ове армије била је 42. дивизија 13. корпуса, чији се штаб налазио у Доњој Топлици. На правцу Баћинца према добивеним податцима био је 25. домобрански пук 83. бригаде 43. дивизије, а пред фронтом предстража Моравске дивизије II. позива делови 26. и 78. пука.