Ситуација аустриске „Балканске војске“
После читавог низа јуначких и успешних борби, аустриска војска је успела до 15. новембра закључно да заузме са својом V. и VI. армијом један важан теренски одсек. Употребљено је, истина, крајње напрезање снага, а дате су и многобројне жртве, те је наступила велика потреба, да се трупе одморе. Потреба за одмором трупа, повећана је још и веома неповољним временом.
Колико је напрезање аустриске војске било, може се ценити још и по томе, што је њена снага, пред почетак друге офанзиве 7. новембра, износила око 200.000 људи, док је тада српска снага рачуната на 205.000 људи са 570 топова. Требало је дакле ову српску снагу потиснути и стићи до Ваљева 15. новембра.
Обзиром на крајње напрезање аустриске војске, она је била заслужила да се по заузећу Ваљева заустави ради дужег одмора. Али, на жалост, није се могао дати трупама заслужени одмор, јер је осигурање њихових животних и борбених потреба безусловно налагало, да се што пре створе подесније комуникациске линије за лакше и брже дотурање ових потреба. У пределу, кроз који су аустриске трупе већ прошле, било је мало комуникација на расположењу за овај циљ; а и оно што је било путова, то је било у таквом стању, да је искључивало сваки бржи и уреднији саобраћај. И поред запрезања волова испред топовске запреге, артилерија је, последњих дана, далеко била изостала. Узалуд су пионири, радничка одељења и мештани радили све могуће, да се оне баруштине, које су представљале путове, колико толико доведу у ред и успособе за саобраћај. Стање досадањих коминикација, којима је прошла аустриска војска, било је дакле такво, да је дошло готово до потпуног застоја у дотурању разних потреба трупама. На терену пак, тешко је било набавити неопходно потребну храну за људе и стоку, јер су српске трупе сва месна средства добро искористиле, приликом свог повлачења ка Ваљеву. Са попуном муниције, која се у непрестаним борбама много трошила, ишло је такође рђаво. Исто тако било је и са оделом, а нарочито са обућом, која је због рђавог времена и тешког терена била изложена брзом квару. Са свију страна пак, довођени су српски заробљеници, који више нису били у стању да прате своје трупе, а пријављивало се и више бегунаца, који су били изгубили наду у победу. Српска војска је напуштала велики војни материјал при своме повлачењу. Експлозија Струмичког железничког моста, вешто изведена бугарским комитама, пресекла је за дуже време српски саобраћај са Солуном и лишила их обилатог довоза војних потреба из Француске и Енглеске. Сви пак извештаји поклапали су се у томе, да ће Срби оставити слабе заштитнице иза Колубаре и Љига, на планини Сувобору, Маљену и Козомору, да би што пре стигли са главном снагом у предео Арађеловац – Рудник, где би своје армије уредили и попунили. Изгледало је дакле, да се неће наићи на особито велике тешкоће на Колубари, заузеће које са висовима на десној обали, представљало је неоцењену важност за аустриску војску, у погледу искоришћавања железничке пруге Обреновац – Ваљево.
Одлука Врховне команде „Балканске војске“
Горе изнета ситуација налагала је, да се учине и последња напрезања трупа, те да се што пре избије на десну обалу Колубаре и обезбеди употреба железничке пруге: Обреновац – Лајковац – Ваљево. Сем овога, натурала се и сама по себи мисао, да се што пре заузме Београд, те да се отвори главни железнички и водени пут за везу са изворима монархије и тиме створи бољи и јачи ослонац за даље операције. Према овоме донета је одлука, да се продужи гоњење српске војске преко Колубаре.
Наређење Врховне команде „Балканске војске“
У циљу извршења донете одлуке, Врховна команда „Балканске војске“ наређује ово: V. армија продужава наступање без прекида у циљу заузећа положаја на десној обали Колубаре на фронту између р. Саве и р. Љига. VI. армија продужава наступање са 13. корпусом без прекида у циљу заузећа положаја на десној обали Колубаре на фронту између р. Љига и р. Рибнице. Остатку армије даје се неколико дана добро заслуженог одмора, које време искористити за довођење трупа у ред. У овоме циљу: 15. корпус, да се размести у Ваљеву и улогори источно од Ваљева; 16. корпус да 16. новембра стигне у рејон Ваљева и да размести: Комбиновану дивизију јужно од Ваљева, 50. дивизију јз. од Ваљева, 18. дивизија да остане код с. Тубравића на путу Рогачица – Ваљево, у циљу заштите десног бока и позадине армије.
Трупе на горњој Дрини, под командом Ф. М. Л. Шњарића да држе горњи ток Дрине од Међеђе до Фоче, а затим да 79. пешад. пук и 17. брдска бригада наступају преко Дрине код Вишеграда, чим Срби напусте тај фронт, и да се доцније код Ужица сједине са 4. брдском бригадом, која у томе правцу наступа из рејона Рогачице.