Операције аустро – немачке војске
Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. и 22. корпуса
Овога дана (17. октобра) није било већих борби на фронту ова два корпуса. Срби су у току ноћи 16./17. октобра извршили повлачење.
22. резервни корпус продужио је наступање и то: 26. пешадиска дивизија до В. Моштанице – к. 257 (јужно од Сремчице); 44. резервна дивизија до гребена Карауле; 43. резервна дивизија до Циганског гаја (к. 265) – Вис 280 – железничка станица Рипањ – гребен јужно од рудника живе.
8. корпус наступао је у току дана овако: 59. дивизија до јужне ивице Авале и гребена јужно од Репнице; 57. дивизија до к. 202 – шумска ивица јужно од Липовице – Мостине. Друмом дуж Дунава, послат је један ландштурмски хусарски ескадрон у циљу везе са коњицом XI. немачке армије, али је заустављен српским трупама југоисточно од Гроцке.
8. корпусна команда намеравала је продужити наступање тек 19. октобра и то: 59. дивизија, са две тешке хаубичке, једном 12 см. батеријом дугачких топова и једном 30 см. мерзерском батеријом, између железничке пруге ка Раљи и железничке трасе ка Малом Пожаревцу; 57. дивизија, којој је придодата бригада Хауштајна, са три тешке хаубичке батерије и једном батеријом 12 см. дугачких топова, источно од 59 дивизије до Дунава. Корпусна резерва (из сваке дивизије по један батаљон) код Лештана.
III. армиска команда, међутим, наредила је у 12.50 час., да се гоњење одмах продужи и то: 8. корпус да наступа на простору источно од железничке пруге до линије Гроцка – Умчари; Дунавски одред, источно од те линије, у циљу везе III. армије са XI. армијом. 22. резервни корпус, западно од железничке пруге до линије: В. Моштаница – Баћевац – Сибница. Ђенерал фон Рајнер са 20. ландштурмском пешадиском бригадом и 205. ландштурмском брдском бригадом, да наступа на висове јужно од Обреновца. Циљ марша за 17. октобар имао је одредити према стању трупа, а мостове код Обреновца имао је заузети по могућству непорушене.
Ова заповест издата је на основу претпоставке да ће Срби давати отпор код Раље, што се показало нетачно, јер су се Срби у ствари били повукли само мало уназад. Пред фронтом 22. резервног корпуса, или још тачније према боку тога корпуса, Срби су се утврђивали на Буковику (4 км. југоисточно од Обреновца). На северној ивици Барајева и Рипња констатовани су српски предњи положаји. Позади те линије протезао се српски главни положај од Губеревца преко Подвиса, Виса, Равног гаја на Ковиону, који се утврђивао. Пред фронтом 8. корпуса, продужавала се горе поменута линија главног српског положаја преко мех. Трешње, Белега, Липе, Крајкове баре, Маторца, Циганског брда до Дунава. Око три километра пред овом линијом налазиле су се истурене српске трупе на к. 297, јужно од Врчина, на Изворићу и Чукерку.
У духу наређења команданта 8. корпуса да се гоњење одмах продужи, имало се наступање продужити, све док трупе не избију до главног српског положаја. Ово наређење, пак, стигло је командантима дивизија тек око 15 час., и могло се само делимично извршити. Од 59. дивизије избио је само један батаљон на Шупљу стену к. 320 и на гребен северно од Каратача потока; а 57. дивизија стигла је у сумрак до линије: Гребен косе – 276 – Лупоглав. Од јединица, које су још биле у другој линији, стигле су и то: 20. ландштурмска бригада до висова јужно и југоисточно од Остружнице; 205. ландштурмска бригада заноћила је у Жељезнику, а бригада Мразека биваковала је код Кумодража. Гоњење Срба у пуном смислу речи предузето је тек 18. октобра.
При приближавању српским положајима није дошло до тешких борби. Губитци главне снаге III. армије од почетка офанзиве до 17. октобра закључно били су ови:
У 8. корпусу: У 57. пешад. дивизији официра: 11 погинулих и 51 рањених; људства: погинулих 172 и 2.103 рањених. У 59. пешад. дивизији официра: 18 погинулих и 93 рањених; људства: 456 погинулих, 4.030 рањених и 385 несталих (у рекама удављених).
У 22. резервном корпусу: у 43. резер. дивизији официра: 8 погинулих и 32 рањених; људства: 281 погинулих, 1.468 рањених и 140 несталих. У 44. резер. дивизији официра: 11 погинулих и 19 рањених; људства: 229 погинулих, 735 рањених и 56 несталих. У 26. пешад. дивизији људства: 14 погинулих, 66 рањених и 6 несталих.
У бригади ђенералмајора Хауштајна људства: 1 погинуо и 22 рањено.
У Дунавској флотили људства: 12 погинуло и 15 рањено.
Свега официра: 48 погинуло и 195 рањено; људства: 1.163 погинуло, 8.439 рањено и 857 нестало.
Напомена. Два монитора избачена су из борбе, и налазе се на оправци.
Дејство 19. корпуса
Аустроугарска Врховна команда наредила је 17. октобра, да се батаљони 206. ландштурмске бригаде смене батаљонима 10. брдске бригаде, који су долазили са италијанског фронта. Артилерија, са установама 206. ландштурмске бригаде, придата је 10. брдској бригади. 206. ландштурмска бригада стигла је 17. октобра по подне у Јаково и 18. октобра превезена од Батајнице на италијански фронт. 10. брдска бригада упућена је са италијанског фронта железницом у Земун.
У току 19. октобра Срби су отпочели повлачење. Њихов одлазак опажен је тек око подне. У ово доба налазиле су се на положајима само врло слабе српске заштитнице. Командант 21. бригаде (код Забрежја) решава се, да отпочне гоњење, и то најпре до линије: 112 – 110 – ушће Тамнаве. Батаљон корпусне резерве у Бољевцима стављен је бригади на расположење. Због непролазног мочварног земљишта, српске заштитнице онемогућавале су наступање од Кртинске ка југу. У 14 час. кад је у штаб 19. корпуса стигло наређење команданта III. армије, да 8. и 22. корпус имају отпочети гоњење одступајућег противника, настојавао је командант 19. корпуса да доведе у везу дејство 21. ландштурмске бригаде са дејством одреда ђенерала Рајнера. Ђенерал Рајнер, имао је задатак да заузме висове јужно од Обреновца; циљ марша за 19. октобар имао је сам да одреди према стању снага трупа. Пошто се није могло предвиђати, докле ће ђенерал Рајнер у току 17. октобра стићи, наређено је 21. ландштурмској бригади, да по могућству, још у току дана заузме Обреновац и да што пре ступи у везу са поменутим ђенералом. 21. ландштурмска бригада овога дана није могла избити даље од линије: 112 – 110 – ушће Тамнаве. Обреновац је остао у рукама српских трупа.
Према исказу становника, српске трупе, које су биле према 53. дивизији, повукле су се у току 17. октобра по подне ка Грабовцу и Новом селу. Заштитнице су још држале линију: Скела – Мале Бргуле – Уровци. Напред истурене патроле нашле су с. Кртинску и Царинарницу напуштену.
За даље дејство 19. корпуса, команда армиске групе наредила је 17. октобра ово: а) Да се 10. брдска бригада, кад дође у Земун, заједно са 20. ландштурмском бригадом употреби у циљу активног дејства. б) Да се 17. и 21. бригада што пре извуку из своје неповољне ситуације и упуте ка главнини III. армије.
Према овој заповести, III. армиска команда имала је да реши питање: којим ће се путом 17. и 21. бригада привући ка главнини армије; преко Обреновца или преко Београда. У 19 час. решено је, да се 17. брдска бригада упути преко Јакова у Београд, а 21. ландштурмска бригада, да преко Обреновца избије на висове јужно и југозападно од Обреновца. Бригада Шварца добила је задатак, да обезбеди прелазе преко Саве код Прогара и Бољевца.
Дејство одреда ђенерала Сорсића
На крајњем десном крилу рано у јутру 17. октобра отпочео је напад преко Доње Битве дуж Саве, али су Срби већ били напустили своје положаје. После 8 часова дошли су делови десног крила у везу са полубатаљоном, који је код Равња био пребачен преко Саве. И на крајњем левом крилу било је пројектовано дејство једне получете против бока и леђа српског положаја код Дреновца. Та је получета пребачена после 8 часова на Дреновачку аду. Кад је, пак, после темељне артилериске припреме, напад на Дреновац отпочео, Срби су већ били у повлачењу. Око 11 час. трупе су ушле у Дреновац. Ђенерал Сорсић наредио је, да се у току дана заузме још и село Шеварице, што је у току 17. октобра по подне учињено без борбе.
Губитци одреда, од 7. – 17. октобра били су ови: Мртвих 4 официра и 126 војника. Рањених: 9 официра и 593 војника. Несталих 212 војника.
Обзиром на повољан ток догађаја код главне снаге III. армије, командант одреда био је већ 17. октобра на чисто, да ће му у даљем току операција рђаве комуникације задавати више бриге но сам противник. Готово сви путови били су под водом или су били тако глибовити, да је снабдевање из Јарка било немогуће. За лево крило организовано је дотурање муниције и хране лађама до Дреновца. За десно крило и за одред Штрајта наређено је да базирају на Митровицу. Због ових тешкоћа, енергично гоњење противника било је искључено. Због тога је наређено, да трупе у току 18. октобра заузму Причиновић, а села северно од линије: Баново поље – Глушци – Причиновић, да се очисте од противничких делова. У овом циљу, две чете, које су још обезбеђивале Саву, имале су у јутру 18. октобра да се пребаце код Босута и Митровице, и пошто очисте села да се прикупе у Ноћају. Главнина одреда имала је један полубатаљон распоредити на линији: источни излаз Ноћаја – западни излаз с. Узвеће, а остатак да заузме старе положаје од 1914. год. тј. јужно од с. Узвећа – западно и јужно од Причиновића – Царинарница на Сави (источно од Табановића); крила обеју бригада Франца и Шиса имају да се додирују код цркве с. Причиновића, а зоне извиђања обеју бригада дели горњи ток Јереза.
Дејство одреда ђенерала Штрајта
Око подне 17. октобра израђено је наређење за продужење напада за 18. октобар, но у исто доба стигао је извештај, да противник повлачи своје трупе са фронта пред мостобраном. Обзиром на исказе српских заробљеника, да се 6. српски пук налази на путу из Љешнице ка Бадовинцима, ђенерал Штрајт доноси одлуку да у току 17. октобра само извиђа и тек 18. октобра да отпочне наступање двема колонама у правцу Шапца и то: левом колоном (пуковник Делић) са три батаљона и пољском батеријом ка Богатићу и Клењу; а десном колоном (пуковник Хаузер) са 4 батаљона ка Бадовинцима. У току 17. октобра упућени су: 1 батаљон ка јужном излазу Црнобарског салаша, а 1 чета граничних стрелаца у Црну бару, са задатком, да у току 18. октобра очисте Равње и Баново поље и да се затим крену ка Богатићу. – Губитци групе Штрајта од почетка операција до 17. октобра износили су укупно 18 официра и 642 војника.
Дејство 62. дивизије
Дивизија је вршила припреме за форсирање р. Дрине код Вишеграда, које је пројектовано за 19. октобар.
Стање III. армије у вече 17. октобра
Главна снага III. армије отпочела је да надире за противником, који је био одступио мало уназад; делови 19. корпуса који су се налазили у Савским окукама; одреди ђенерала Сорсића и Штрајта, добили су слободу кретања. III. армиска команда претпостављала је, да ће Срби своје делове, којима су приковани горе поменути споредни одреди, упутити на главни део војишта у циљу удара на десни бок главнине III. армије, која се кретала према југу. Из ове претпоставке произашла је одлука команданта III. армије, да позади десног крила главнине армије групише што могуће јачу резерву. Поменуто очекивање, да ће Срби извршити удар на десни бок главне снаге III. армије од прилике са простора Уб – Лазаревац, давало је наредној фази наступања III. армије од 18. – 22. октобра своје нарочито обележје.
Операције XI. немачке армије
Дејство 3. армиског корпуса. И ако су трупе овог корпуса још 15. октобра у вече заузеле линију положаја: с. Удовице – к. 200 северно од тог села – Вучак – Враново брдо – Радинац, Срби су напустили Подунавље код Смедерева тек после огорчених дводневних борби, и 17. октобра у вече повукли се преко р. Раље и отпочели припреме за нов отпор.
Дејство 4. резервног корпуса. Трупе овог корпуса, које су се утврђивале на линији: Драговац -Салаковац, успеле су до 17. октобра са 107. дивизијом да избију до с. Црнића и да га заузму.
Дејство 10. резервног корпуса. У току 17. октобра 103. дивизија заузела је висове северно од Шапина, с. Божевац и косу Диван. 101. дивизија, сломивши у току 16. октобра отпор слабијих српских трупа северно од села Макци, заузела је у току 17. октобра с. Раброво и Клење, а у вези с тим посела с. Миљевиће и Поникве.
Општа ситуација аустро – немачке војске
У току 17. октобра успостављена је веза између XI. немачке и III. аустро – немачке армије код Гроцке. Српске трупе пред III. армијом биле су у повлачењу. На десној обали Дунава и Саве од острва Молдаве (ји. од В. Градишта) па до Скеле (западно од Обреновца), није било јачих српских снага. На тај начин, могло се сматрати, да је форсирање речних баријера – Дунава и Саве – од стране аустро – немачке војске дефинитивно извршено.
Напомена. Код Оршаве, налазио се у формирању један аустро – немачки одред јачине до једне дивизије, који је добио задатак да дејствује преко Текије ка Брзој Паланци, у циљу везе са десним крилом бугарске војске.
Операције бугарске војске
Операције I. армије
У току 17. октобра, све трупе ове армије остале су на заузетим положајима. Ништа значајно на фронту ове армије није било. Одред пуковника Стојкова у наступању ка Сурдулици наишао је на јак српски отпор.
Операције II. армије
Трупе ове армије, заморене тродневним борбама и маршовима по рђавом времену, остале су у току 17. октобра на јучерашњим положајима. У варош Штип ушла је једна самостална коњичка официрска патрола, а коњичка дивизија, пошто је изашла испред 7. дивизије заноћила је у рејону с. Соколарци. Да би се олакшало дебушовање одреда пуковника Стојкова (из I. армије) преко Сурдулице у долину Јужне Мораве, командант II. армије наредио је, да одреди пуковника Сантурџијева и Бошњакова узму правац ка северу.