Операције аустро – немачке војске
Операције III. аустро – немачке армије
У току 21. октобра није постигнут циљ, који је командантима био постављен од стране III. армиске команде. Линија, коју је требало заузети, била је у ствари линија српских главних положаја.
Дејство 8. корпуса
Дивизије овог корпуса имале су наређење, да заузму висове од прилике 3 км. јужно од Раље; ту да привуку своју артилерију и тек онда да продуже наступање. У духу ове заповести, обе дивизије прешле су реку Раљу 21. октобра у 5 часова: 59. дивизија стигла је још пре 8 часова без борбе на висове Сикирицу и Бучје. 57. дивизија тучена је српском пешадиском и артилериском ватром, тек кад је готово избила на линију: Умка – Ђурков – Сенаја – 262 – Парлог Умчарски. Та је линија заузета после кратке борбе вођене до 9 часова. Обе дивизије продужиле су наступање у 11.45 часова:
57. дивизији одређен је за наступање простор између линије: Умчари – Голубовићи – Ковачевац и линије: западна ивица Малог Пожаревца – западно од Умке – долина потока Кокорина. Командант дивизије наредио је да бригаде наступају и то: бригада Хауштајна источно од потока Липаче; 2. брдска бригада западно од бригаде Хауштајна до линије Мариновачко брдо – Влашка; а 6. брдска бригада западно од 2. брдске бригаде. Корпуска резерва (2 батаљона) добила је наређење да се креће ка селу Дражњу; дивизиска резерва (2 ландштурм батаљона бригаде Хауштајна) упућена је код Умчара. Наступање бригада 57. дивизије заустављено је убрзо јаком српском ватром. Борба је била нарочито јака на Мариновићском брду и на Мајдану. Артилериска ватра са Слатине 281 и 260 (источно од Слатине кота 298) зауставила је напад на коту 262, а јужно од Парлога Умчарског наступање је било могуће само на западном делу гребена. Тек око подне, после огорчене борбе, заузета је линија: Вис кота 309 – Мариновићско брдо – Мајдан. Делови 2. брдске бригаде, који су нападали гребеном источно од с. Шепшина, допрли су до југоисточне ивице тога села, и даље североисточно до шумице где су ухватили везу са 1. ландштурмским пуком бригаде Хауштајна, који је наступао преко Чолине стране. Ватра српске артилерије првих часова по подне достигла је толику интензивност, да је командант 57. дивизије наредио, да се напад заустави и продужи тек после снажне артилериске припреме. У овом циљу привучене су батерије, које су због рђавих путова биле заостале. Српски главни положај протезао се: преко 228 северно од Влашке – Варовнице – Зли брода – Голубовића – северна падина Слатине кота 281; а предњи положаји били су: кота 260 – Слатина 298 и Равни гај – кота 351 -гребен југозападно од коте 351. Кључ српског положаја био је на Варовници. Због тога је наређено за 22. октобар у јутру да 6 батерија (3 тешке хаубичке батерије северозападно од Парлога Умчарског, 1 брдска хаубичка батерија на коти 262 и 2 пољске батерије југозападно од Сенаје) сконцентришу ватру на Равни гај – 351, а кад те тачке буду заузете, да пренесу ватру на Варовницу. Остала артилерија (5 батерија) добила је задатак да са коте 262 и Парлога Умчарског држе под ватром српске батерије на Слатини 281 – код Голубовића и коте 260. Кад се смркло, 1. ландштурмски пук, иницијативом команданта пука, извршио је јуриш на Слатину кота 298 и успео да је заузме. На левом боку, ландштурмски хусарски ескадрон, који је са Равног гаја извиђао и одржавао везу са XI. немачком армијом, осмотрио је да је један немачки пук маршовао од Друговца ка Селевцу. Према томе растојање између обеју армија увећало се.
59. дивизија. Са фронта ове дивизије осмотрена су са Бучја српска утврђења и то: на Пресеки поједини ровови; а на северној падини Маловања, на коти 283 и на гребену северно од потока Бастова, затим даље у позадини на Брљочевцу, код Амерића и шуме источно од тога села, јака српска утврђења. Командант дивизије решио се, да против поменутих јаких положаја, на којима су и у децембру 1914. године вођене тешке борбе, наступа корак по корак, како би првенствено задобио простор за пласирање артилерије. Наступање је отпочело 21. октобра у 10.45 часова и то најпре до линије: Ропочево – висови северно од Ђуринаца. Предњи делови имали су да заузму Рогачко брдо и Врљак. Али кад је извиђањем утврђено, да су Срби Пресеку напустили и да се налазе, на раније наведеној линији, јужно од Неменикућа и потока Трнаве, командант дивизије наредио је у 12.30 часова да трупе подиђу овом фронту само до линије: Рогачко брдо – Пресека – 1.000 корака северозападно од коте 206. Поменута линија поседнута је до ноћи, а затим је артилерија упућена на северне падине Рогачког брда (тешке хаубичке батерије) – Врљак и на вис јужно од Ђуринаца. Због јачине српских положаја, командант дивизије већ од почетка напада рачунао је да ће бити потребно употребити 22. октобар за артилериску припрему.
Дејство 22. резервног немачког корпуса
43. резервна дивизија подилазила је на исти начин српским положајима. Са линије: 342 – 310 – Велики Сопот, која је била заузета још у подне 21. октобра, продужено је наступање тек у вече ка линији: Рогачко брдо – 271 – 283 до везе са 44. резервном дивизијом, која је до ноћи била стигла на линију Аљаја поток – 226 – Слатина. За то време 26. дивизија подишла је српском положају до линије: 238 – Рожанци. Линија српских положаја пред фронтом 22. резервног корпуса протезала се: преко северне и северозападне падине гребена Мишљевац – Заједница – Араповац. Позади њеног левог крила осмотрена је у току по подне једна дугачка колона, која је маршовала од села Миросаљца у југозападном правцу. Срби су вероватно одвлачили снаге испред фронта 22. резервног корпуса, како би били у стању да омету очекивани обухват од стране 19. корпуса.
Дејство 19. корпуса
Овај корпус, Србима није био опасан ни 21. октобра у вече, пошто су његове јединице биле позади фронта 22. корпуса, јако развучене по дубини фронта. На његовом десном крилу, једно извиђачко одељење успело је да избије преко Степојевца и да после кратког пушкарања 21. октобра у 7 часова пређе преко Бељанице и Турије и да се постави јужно од три непорушена моста, на Колубари. Главнина 19. корпуса (ђенерала Понграца – 53. дивизија) отпочела је да наступа у 8 часова. У ово време српска артилерија тукла је још Борак. У наслону на 26. дивизију, главнина 19. корпуса заузела је око 11 часова висове јужно од Бељине – Врапчије брдо. Дивизион пољских топова изашао је на положај кота 217 и гонио је ватром српске делове, који су се повлачили преко Рожанаца ка Араповцу, где је примећено да се копају утврђења. 20. брдска бригада, међутим, стигла је са једним батаљоном до моста преко Турије, који је био обезбеђен раније поменутим извиђачким одељењем; са 3 батаљона и 1 батеријом у Степојевац а са 1 батаљоном и 1 батеријом код цркве југоисточно од тога села. Срби су се били повукли на Планину кота 174, где је примећено да се копају утврђења. Према исказима заробљеника закључивало се, да је српски главни положај могао бити тек источно од Лазаревца. У току 21. октобра по подне, 205. ландштурмска бригада наступала је ка Арнајеву; 20. ландштурмска брдска бригада истурила је своје лево крило од цркве (југоисточно од Лесковца) на Вртаче, а своје предстраже до Турије. 21. ландштурмска брдска бригада стигла је по подне у Шиљаковац, где је био штаб 53. пешадиске дивизије; 17. брдска бригада дошла је у вече у Баћевац и била је због дугачких маршова јако заморена. Ђенералмајор Шварц, 21. октобра, у духу добивеног наређења, водио је главнину своје бригаде ка Мислођину. Извиђачка одељења била су стигла у Дебрц, Бањани; у рејону северно од Уба није било српских делова. На место пешадије 206. ландштурмске бригаде која је отишла на италијански фронт, 21. октобра у вече стигао је у Земун штаб 10. брдске бригаде, са 5 батаљона и 7 митраљеских одељења. Пошто су мостови због кошаве, која је 21. октобра понова почела дувати, постали неупотребљиви, наређено је, да се ова бригада у току 22. октобра пребаци лађама на десну обалу Саве.
Напомена: У току 22. октобра нису могле ни лађе саобраћати, те је 10. бригада морала 22. октобра да остане у Земуну. Њена комора која је била заостала у Јакову упућена је преко Бољевца и Обреновца.
Успоравање доласка 10. брдске бригаде из Земуна није имало толиког значаја, колико успоравање пребацивања батерија, које су биле још на левој обали Саве. У току 21. октобра пребачена је само једна батерија. Стање 19. корпуса у погледу тешке артилерије није се поправило у току последња 24 сата, међутим, предстојао је напад на утврђене српске положаје. Главнина артилерије 53. дивизије – 2 пољске батерије и 1 пољска хаубичка батерија – била је на путу од Обреновца ка Конатици. Једна брдска хаубичка батерија остала је у Обреновцу са наређењем да 22. октобра дође у Београд у циљу оправке материјала. – Од армиске резерве (бригада ђенерала Мразека), према заповести команде армиске групе, упућена су 21. октобра ка Оршави: 2 батаљона као појачање ландштурмској бригади ђенерала Филепа. Батаљони су 21. октобра одмаршовали у Београд; 22. октобра пребачени су у Панчево и истог дана по подне укрцани у железницу за транспорт у Оршаву.
Дејство одреда ђенерала Сорсића
Трупе овог одреда провеле су 21. октобра у мостобрану око Шапца. Извиђање је вршено овако: Према југу, између Дрине и линије Липолист – Десић – Текериш, батаљоном бригаде Штрајта, који је био остао на Дрини. Друмовима из Шапца према југу и југоистоку, упућене су коњичке официрске патроле. Извиђањем је утврђено, да на северним падинама Цер планине и на простору 20 – 30 км. јужно и југоисточно од Шапца нема српских трупа.
Дејство 62. дивизије
Прелаз ове дивизије преко Дрине код Вишеграда, који је требао отпочети овог дана (21. октобра), одложен је за 24 часа, због јако надошле воде у Дрини.
Операције XI. немачке армије
Западно од Мораве, на фронту 3. армиског корпуса, 25. дивизија избила је до Селевца; 6. дивизија до Брдњака а 11. баварска дивизија до линије Савановац – Трновче. Источно од Мораве, 4. резервни корпус (105. и 107. дивизија) достигао је линију Влашки до – Врбница, а 10. резервни корпус (103. и 101. дивизија) нападао је српске трупе на линији Рашанац – Висока. Срби су вршили контра напад са линије Смрдан – Шуме ка Старчеву и са Бољетина ка Старчеву и преко Згршања ка северу, те су успели да одрже своје положаје.
Операције бугарске војске
Операције I. армије
Продужавају се упорне борбе према Зајечару, Књажевцу, Кални, Пироту и Сурдулици, али без успеха.
Операције II. армије
По заузећу Куманова командант II. армије наредио је, да се 24. пешадиски пук са 1 пољском и 1 брдском батеријом упуте ка Скопљу, а 32. пук са 1. артилериским пуком ка Прешеву. Овај пук да упути 1 батаљон са 2 митраљеза и 1 ескадроном ка Гиљану, с тим да ескадрон продужи наступање ка Феризовићу (Урошевцу) са задатком, да пресече телеграфску и телефонску линију и разруши железнички мост северно од вароши. Ове јединице наступале су цео дан без отпора од стране Срба. Остали пукови 3. дивизије остали су у Куманову. 7. дивизија (3 пука), која је јако заостала због оскудице путова и тешкоће кретања у планинском земљишту и по киши, сишла је 21. октобра у вече у долину реке Пчиње. Коњичка дивизија достигла је овог дана висове источно од Велеса. 11. дивизија (Маћедонска), која је довршила мобилизацију и била распоређена 1. бригадом код Новог села (јужно од Радомира), добила је од Врховне команде наређење да се концентрише и то: 1. и 3. бригада на простору: Штип – Велес – Клисели. 2. бригада код Куманова.