Операције аустро – немачке војске
Операције III. аустро – немачке армије
У току дана (24. октобра) имали су корпуси ове армије да стигну до линије: Лазаревац – Аранђеловац – Ратари; армиска резерва код с. Младеновца. Срби су напустили Лазаревац и фронт пред 8. корпусом, а пред 22. резервним корпусом, пак, држали су још висове северно од Аранђеловца и линију: Аранђеловац – Трбушница, вероватно, у циљу заштите повлачења Дринске дивизије II. позива и Дунавске дивизије II. позива ка Горњем Милановцу. Према томе крилни корпуси у току 24. октобра избили су на одређену линију, док је 22. резервни корпус био подишао српским новим положајима на домет артилериске ватре.
Дејство 19. корпуса
На фронту 19. корпуса, десно крило 20. бригаде заузело је линију: Петка – 243 – 232 јужно од Шушњара без борбе; лево крило те бригаде, које је било упућено преко Стубице наишло је на шумској ивици југоисточно од Стубице на отпор и ступило је у борбу. На Вису 385, била је пласирана српска артилерија. За чудо, да су простор западно од Стубице и Виса Срби напустили. Извиђачке патроле биле су већ избиле до ивице шуме око 3 км. јужно од Шушњара. На простору: Непричава – Степање дакле још западно од Колубаре, извиђањем је утврђена снага око 1 пука који је био одвојен далеко од главнине српске војске. Према истоку, српски фронт протезао се: од Виса 385 преко Кременице – 379 – Разбојиште – Вис – Ваган и даље гребеном јужно од железнице ка Аранђеловцу. 21. ландштурмска брдска бригада која је уведена у борбу, подишла је новим српским положајима до линије: 278 југоисточно од Дрена – Вис 205 – 261. У вези, лево од ове бригаде наступала је 205. ландштурмска бригада са 3 батаљона од с. Рудовци према Вису јужно од Крушевице и стигла је до половине падине. Једно одељење, које је било упућено на к. 263 држало је везу са деловима 26. пешадиске дивизије, који су били остали на Остењаку.
Од јединица 19. корпуса које су наступале позади фронта стигле су: 17. брдска бригада код Барошевца; бригада Шварца (главнина) на простору: Вреоци – Велики Црљени, а 3. батаљон 6. пука стигао је од Уба у Лајковац; 10. брдска бригада код Шиљаковца. Тешке хаубичке батерије биле су још на маршу, а једна батерија, која је била прва на челу, стигла је код села Вреоци. Корпусна команда дошла је у село Црљенци.
Дејство 22. корпуса
26. пешадиска дивизија стигла је до линије: Остењак – 297 северозападно од Даросаве; при наступању тучена је српским батеријама са Вагана и Орловице. 44. резервна дивизија наступала је до јужне падине Оглавка и Кљештевице. 43. резервна дивизија заузела је борбом Мисачко брдо и у вече је отпочела артилериску борбу против Пресеке.
Дејство 8. корпуса
59. пешадиска дивизија потиснула је између 8 и 9 час. слабе српске заштитничке делове. По подне дејствовао је део артилерије (са једном 10 см. батеријом дугачких топова) са положаја близу Марковца на српску артилерију на к. 350 Баљковица. Српски положаји протезали су се од Баљковице – 340 – к. 362 – Пресека, са слабим истуреним деловима код к. 250 и на гребену јужно од Сумарина потока. Поменути слабији заштитнички делови повукли су се у сумрак под притиском истурених чета 59. дивизије ка главној линији. Предњи делови 59. дивизије били су у вече на линији: Копљарска механа – Белосавца. За везу са 43. резервном дивизијом стигла је дивизиска резерва на Орашко брдо к. 300. 57. дивизија, потискивајући пред собом слабе српске заштитничке делове и добијајући повремено јаку артилериску ватру са Загоричког виса стигла је по подне на линију: Белосавци – 167 (6. брдска бригада); Маскар – Рабровац (2. брдска бригада). Извиђачка одељења, која су била упућена на висове јужно од Кубршнице, нису могла да се пробију преко реке. Одред потпуковника Злоха и ландштурмски хусарски ескадрон, наишли су у 8 час. у Кусадку на немачки одред Јагова, који је био упућен у циљу везе са III. армијом. Немачки одред продужио је марш ка Придворници, а одред потпуковника Злоха ка Ратарима. Коњички ескадрон остао је у Кусадку. Одред потпуковника Злоха наишао је код с. Ратара на противника; после борбе заузео је село и вис јужно од њега. Бригада ђенерала Хауштајна (резерва 8. корпуса) заноћила је у Међулужју; бригада Мразека (армиска резерва) у Младеновцу.
У позадини српског фронта авијатичари су са добрим успехом бомбардовали биваке српских комора код Наталинаца и Тополе. Извештаји авијатичара указивали су на то, да ће Срби бранити линију: Паланка – Ратари – Аранђеловац – Букуља – Орловица – Вис. Позади овога фронта, српске коморе су свуда биле обуставиле покрет. Да се Србима не би дало времена да боље утврде своје положаје и да се одморе, наредила је III. армиска команда да корпуси 25. октобра продуже наступање до линије: Врачевић – Дудовица – Калањевци – Топола – Клока. Ово је наређено, и ако је командант 22. резервног корпуса, због забринутости да ће настати прекид у дотурању потреба, молио да се кретање обустави. Организовање дотурања потреба правило је III. армиској команди велике тешкоће. 19. корпус базирао је већ од 24. октобра на Забрежје. Пруга уског колосека Обреновац – Ваљево, била је до Бргула мало оштећена. Армиска етапна команда рачунала је, да ће 28. октобра моћи успоставити саобраћај до Белог брода. Сви мостови на Колубари (и они југозападно од Лазаревца) били су порушени. Сем тога, наређено је да 29. октобра отпочне градња једне коњске железнице од Забрежја ка Лазаревцу. Продужење ове пруге било је пројектовано преко села Моравци. Армиска етапна команда рачунала је, да ће 2. новембра моћи стићи у Лазаревац. Једна друга коњска пољска железница, која је полазила из Гроцке, требала је 27. октобра да буде готова до Младеновца. Продужење ове железнице било је пројектовано до Тополе.
Пруга нормалног колосека: Београд – Велика Плана, била је до Рипња поправљена. До 23. октобра саобраћај на тој прузи вршен је коњском вучом. 24. октобра пребачене су 4 локомотиве и 50 вагона лађама у Београд. За 25. и 26. октобар наређено је пребацивање 6 локомотива и 70 вагона. За поправку виадукта северно и јужно од Рипањског великог тунела, одређена је једна железничка чета, а још две чете имале су да стигну у току следећа 4 дана. Очекивало се да ће оба виадукта бити готова до половине новембра. За саобраћај јужно од Раље пренето је 9 отворених растављених вагона, који су требали од 27. октобра да коњском вучом транспортују дневно 70 тона до Младеновца. За случај, да, због порушених мостова код Велике Плане и Паланке, не би било могуће довести локомотиве са југа ка Рипњу, предвиђено је да се једна растављена локомотива транспортује друмом до Раље и да се на тај начин дневни пренос повећа на 320 тона. У којој је мери, пак, пруга Младеновац – Аранђеловац била порушена није још било извештаја. Но армиска етапна команда држала је, да је дотурање потреба од горе наведених крајњих железничких станица, помоћу теретних аутомобила и возова корпуских комора, обезбеђено: за 22. и 8. корпус до линије Рудник – Рамачки висови – Лужнице; за 19. корпус до линије Бањани -Бољковци, а за одред ђенерала Сорсића до Брежђа. Држало се, да ће од 30. октобра бити могуће вршити саобраћај и на поменутим пругама. Са немачком споредном етапом постигнут је споразум, да и она употреби пругу: Рипањ – Раља – Младеновац. Пребацивање локомотива и вагона из Земуна ка Београду извршено је железничким трајектом. Због овога, понтонски мост 8. корпуса (400 корака низводно од порушеног железничког моста) морао се дневно три пута отварати, чиме је саобраћај преко моста дневно око 8 часова морао бити прекидан. На место овога моста, имао се подићи тешки мост за два колосека; материјал за тај мост очекиван је да дође 27. октобра са доњег Дунава. Припреме за подизање једног тешког моста преко острва велике аде Циганлије отпочеле су 27. октобра.
Дејство одреда ђенерала Сорсића
Сем извиђачких одељења, трупе овог одреда имале су 24. октобра преданак. Последњи делови коморе стиглн су код трупа тек у 23 часа. Један батаљон стављен је армиској етапној команди на расположење, у циљу обезбеђивања железничке пруге: Ваљево – Лазаревац. У духу наређења команде армиске групе, добивена је од команданта III. армије у 9 час. ова заповест: „Наступање продужити главнином ка Ваљеву, а са једним слабијим одредом ка Убу“. Пошто су путови са простора око села Бањани ка Ваљеву за коморе били непролазни и пошто су припреме за дотурање потреба од Саве ка Убу већ биле наређене, то горња заповест команданта III. армије није била по вољи ђенералу Сорсићу (Шлеп са храном требао је 24. октобра да дође ка с. Ушћу, а 25. ка Забрежју). Обзиром на поменуте тешкоће, ђенерал Сорсић доноси одлуку: да упути преко Коцељева ка Ваљеву одред пуковника Хаузера; да по један батаљон крене преко Кршне главе и Карауле 302 директно ка Ваљеву, а главнином одреда да маршује обилазним путом преко Уба ка Ваљеву. У осталом и резултати извиђања у току 24. октобра диктовали су, да се правац наступања преко Уба не мења. Коњичке патроле јавиле су, да је противник напустио Ваљево и да су његова последња одељења, 1 – 2 вода, отишла из Ваљева прошлог дана. Искази мештана и заробљеника указивали су на то, да се Срби повлаче ка Г. Милановцу. Пуковник Хаузер, који овога дана по подне није добио никакво наређење и који је био претпоставио, да ће главнина продужити наступање у духу раније добивене заповести, решио се да пребаци свој одред на висове јужно од Коцељева. Понтонири су до увече били поправили порушене мостове на Тамнави, те је пешадија прешла реку у 10 час. а артилерија у 20.30 час. На тај начин одред пуковника Хаузера достигао је 24. октобра циљ, који му је био намењен за 25. октобар.
Дејство 62. дивизије
24. октобар употребљен је за израду мостобрана. Северно од п. Рзава извиђачка одељења избила су до Паноса 979 и села Црнића, не наишав на противника. Срби су били оставили врло мало ратног материјала, што је био доказ да су се повукли у потпуном реду и по плану. Извиђачка одељења 9. ландштурмске бригаде, међутим, имала су честе сукобе са противником и стигла су до 15 час. под борбом на линију: 578 (5 км. јужно од Вишеграда) – Голеш 975 – железнички мост 338. Док су се Срби повлачили, изгледа, да су Црногорци били решени да одрже своје положаје. Угрожавање наступања ка Ужицу од стране Црногораца, почело се оцртавати већ 24. октобра. Пред одсецима пуковника Вучетића и пуковника Вукадиновића, на горњој Дрини, појавила су се појачања. Црногорци, који су се налазили на боку комуникациског правца ка Ужицу, представљали су, према мишљењу дивизиске команде, озбиљну опасност за даље операције 62. дивизије. Догађаји су показали да је то мишљење било тачно. Предвиђене тешкоће у дотурању потреба, смањене су у неколико тиме, што је на Вишеградској станици било остало 17 вагона; 9. брдска етапна бригада удесила је ове вагоне за коњску вучу и употребила за транспортовање материјала. Нарочито је било подесно, што су се на прузи могла кретати једнопрежна и двопрежна кола. Да би се могао отворити саобраћај на прузи: Међеђа – Вишеград – Вардиште, коју су Црногорци били пресекли и без које се поуздано дотурање потреба није могло удесити, намеравао је командант трупа у Босни, Херцеговини и Далмацији да предузме офанзиван удар ка простору око Чајниче и северно од тога простора до Лима. За ово је намеравао употребити одред пуковника Вучетића (2 батаљона и 1 хаубичка батерија) и одред пуковника Зубера (4 батаљона са 9 пољских топова старог система модел 75/96.). Предлог за ову акцију учињен је аустроугарској Врховној команди и III. армиској команди. III. армиска команда примила је тај предлог, пошто је 62. дивизији већ била наредила, да што пре отпочне наступање ка Ужицу правећи краће маршове, и извештавајући га у исто време да се у циљу заштите десног бока дивизије не може ништа учинити. Сад пак, било је изгледа, да ће акција команданта трупа у Босни, ђенерала Саркотића, поред добитка железничке пруге за дотурање потреба, имати и ту корист, што ће приковати црногорске снаге.
Операције XI. немачке армије
3. армиски корпус (25., 6. и 11. баварска дивизија) пребацио се на јужну обалу Јасенице и заузео доминирајуће висове источно од Баничине – Стари Аџибеговац. 4. резервни корпус, у огорченој борби у долини Мораве, заузео је Ливадицу и Жабаре; лево крило отпочело је у вече напад на Преседну коту 294. 10. резервни корпус, избио је до линије јужно од Петровца – западно од Мељине; у долини Пека заузети су висови западно и северозападно од Кучева. Код Оршаве пребачене трупе продужиле су наступање ка југу и достигле су са левим крилом до Сипа на Дунаву.
Операције бугарске војске
Операције I. армије
У току 24. октобра постигнути су ови успеси: 6. дивизија заузима Неготин и Прахово. 8. дивизија води бој код Књажевца. 9. дивизија утврђује се на положајима заузетим 23. октобра Иново -Муслин – Перчин – Габар, а десним крилом заузима висове око моста код с. Калне. 1. дивизија вршила је напад у правцу Дренове главе и заузела Драганов дел.
Операције II. армије
32. пешад. пук креће се од Прешева ка Врању. Овај пук са 13. и 29. пуком стављени су под команду команданта 3. дивизије, ђенерала Рибарова. 46. пук наступа ка Гиљану. Бригада пуковника Попова (11. и 24. пешад. пук) стиже у вече на линију: Сећиште – Драбњак – Ђурђев до. 53. пук допро је до Велеса; неколико његових чета прешло је на десну обалу Вардара. Коњичка дивизија порушила је део железничке пруге око Градског.
Напомена: У току 24. октобра 13. пешад. пук потиснут је од Јелашнице на линију Себе Врања – Преполац.