Операције аустро – немачке војске
Операције III. аустро – немачке армије
Према армиској диспозицији за 28. октобар, 19. корпус имао је да са предњим бригадама стигне до линије: Станковица – Бањани – Ставица; остале бригаде да наступају на одговарајућем одстојању. 22. и 8. корпус имао је да продужи гоњење „У колико то буде могуће“. Али, на сваки начин извиђачка одељења, требала су да држе тесан додир са противником. Ђенерал Сорсић, који је био стигао у Ваљево, и чији су предњи делови били избили на висове јужно од Ваљева, код Диваца и Лознице, добио је наређење да застане тамо, и да извиђа према југу. И поред настојавања, да се гоњење не обуставља, горе наведена наређења команданта III. армије показују, да армија није била сувише енергична. Намера, да се гоњење „Према могућности“ продужи, одобрена је од команде армиске групе. Да би се трупама дао нов подстрек наређено је, да им се саопшти да је сједињење III. и XI. армије са I. бугарском армијом постигнуто и да је ток операција свију армија врло повољан. Сем тога, да је Дунавска флотила код Оршаве избила преко Ђердапа.
Фелдмаршал Макензен похвалио је рад трупа 8. корпуса и додао, да од њих очекује и „Даље напрезање“ свих снага. 22. резервном корпусу поручио је фелдмаршал „Да је дводневно обустављање операција искључено“, и да се тешкоће у дотурању потреба морају савладати. Распоред 19. корпуса и његов однос према 22. резервном корпусу одобрен је, као „Потпуно целисходан“. Корпус треба да наступа десно уназад од 22. резервног корпуса и да и сам наступа степенасто ка Горњем Милановцу. Ђенерал Сорсић има да упути своју главну снагу од Ваљева преко Косјерића, „Како би са 62. дивизијом дошао у везу“; један одред да упути ка Чачку. Појачање одреда коњицом тражено је од аустроугарске Врховне команде. III. армиска команда из сопствене иницијативе, још 27. октобра упутила је из Београда један ескадрон ка Лазаревцу у састав 19. корпуса, а 2 ескадрона ка Ваљеву. 28. октобра наредила је аустроугарска Врховна команда, да се још 3 дивизиона коњице и један пуковски штаб упуте III. армији, а команда армиске групе наредила је, да се цела та коњица упути одреду ђенерала Сорсића. У току 28. октобра, и поред свих тешкоћа, успело се у духу издатих наређења, да се сва три корпуса крену напред.
Дејство 8. корпуса
57. дивизија. На фронту 8. корпуса, врло јако надошла река Рача, задржавала је 2. брдску бригаду до ноћи. Са Карановца Срби су доминирали целу долину. Али, и поред јаке ватре бригади је успело да изради мостове и да се око 17 час. баци преко Раче, и да затим борбом заузме вис Карановац. Њено лево крило држало је везу са немачким одредом Јагова (1 батаљон, 1 митраљеска чета, 6 ескадрона и 1 батерија), који се у вече налазио око 800 корака источно од левог крила бригаде између Сладуна и Вртарске механе. Десно крило бригаде успело је да борбом ухвати везу са 6. брдском бригадом, која је била заузела источни део села Чумића. 6. бригада морала је да чека до подне на Црвенцу, док противник, који је са Козорепа угрожавао њен десни бок, није био потиснут 18. бригадом. По подне 6. брдска бригада је успела да заузме линију: с. Чумић – група кућа источно од Чумићског брда (454). Пошто су Срби држали још Чумићско брдо и Арнаутовац (336) и пошто је њихова артилерија са Пасуљице, Сремске пољане и из удоља југозападно од механе 381, могла да туче анфиладном ватром, то ова бригада није могла да продужи наступање.
53. пешадиска дивизија потиснула је српске предње делове са Козорепа и са северне падине Карауле. 18. брдска бригада успела је по подне да подиђе Чумићском брду на 200 корака; 9. брдска бригада заузела је Караулу 650, но због густе магле није била свесна свога успеха; трупе су мислиле да се налазе још северно од к. 600. Заузећем Карауле 650 била је освојена једна од ослоних тачака новог српског фронта. Линија српских положаја пред фронтом 8. корпуса протезала се од Беле баре – северно од висова 317, 357, 368, 381 па преко Чумићског брда 454 -430 – Вучјак 570 и даље према западу. Корпусна резерва – бригада Хауштајна – кренута је до Наталинаца и оправљала је путове исто тако, као и армиска резерва – бригада Мразека – која је била упућена у Тополу. Даље према западу протезао се српски фронт преко Ристиног брда 500 – Беличке 356 – према Самарици.
Дејство 22. резервног корпуса
43. дивизија подишла је српским положајима до линије 529 – 363 и заузела мостове код Старог села – Маслошева. Сребрница поток био је јако надошао. Даље према западу прекинут је српски фронт Рудничким масивом. 44. резервна дивизија, која је била дошла у другу линију, истурила је своје извиђачке делове преко села Војковци и Манојловци правцем источног дела Рудника и наишла је на тромеђи на противника. – 26. пешадиска дивизија и претходница 44. резервне дивизије вршиле су у вече напад у циљу заузимања коте 626, јужно од Рудника. Путови су бивали све лошији. Било је потребно, да се мунициске и профијант коморе, које су се биле заглибиле још северно од железничке пруге Лазаревац – Аранђеловац, помоћу назад упућених артилериских запрега крену напред.
Дејство 19. корпуса
19. корпус није имао сукоба са противником, па и поред тога, маршевски циљеви постигнути су тек касно у вече. Најгоре стање било је код бригаде ђенерала Шварца, која је маршовала од Тодорин дола ка Славковици. Вода је била однела све мостове преко Љига. Први батаљон стигао је у Славковицу тек око 19.30 час.; остали батаљони долазили су постепено у размаку око једног часа. Због заморености трупа, бригада није била у стању да стигне на одређену линију: Рајац 857 – 746 – 740 – 713. Десна побочница – један батаљон са брдском батеријом – у духу добивене заповести, избила је преко Баћиноваца и Цугуља код Сувобора. Командант 53. дивизије упутио је: 20. ландштурмску бригаду ка селу Лалинци; један њен батаљон преко Букве ка Проструги. 21. ландштурмску брдску бригаду ка селу Угриновци, а једну њену споредну колону преко Козеља ка Липету; 17. брдску бригаду, као дивизиску резерву, ка селу Бањани – Дићи. Поменути маршевски циљеви достигнути су у току по подне: обезбеђење на линији: Проструга 659 – 675 -600 – Кик 413 – 496 источно од с. Бољковци – 500 источно од с. Угриновци, у духу добивеног наређења, извршено је. 205. ландштурмска бригада стигла је преко Дудовице ка Љигу у с. Моравци; 10. брдска бригада, која је до сад била на зачељу, упућена је од Жупањца у бок преко Врачевића – Мрамора ка с. Ракари – Велишевци. Њени заштитни делови стигли су на линију: Горња Топлица – 705 – Вис 707.
Провизорни мост код Жупањца, кад је бригада прелазила, био је већ ½ метра под водом. Пре прелаза батерије и коморе, Љиг је био однео мост. Бригада је била принуђена да употреби резервну храну. Батерије су стигле у с. Моравци. Тешка артилерија корпуса заноћила је у Дудовици. Јужно од поменутог села, био је друм ½ метра под водом. Да би тешке батерије могле прећи, било је потребно да се преко поплављеног дела друма изради мост. 19. корпус је прелазио простор, на коме је VI. армију пре годину дана несрећа била погодила; материјална ситуација трупа постајала је сваким даном све критичнија. Успомена на прошлу годину опомињала је све команданте, да се жица превише не затегне и да се на тај начин избегне сваки локални неуспех, ма да је то, поред повољне опште ситуације, био само предмет општег расматрања. Пошто се могло претпоставити, да ће Срби ставити све на једну коцку и да ће пред Краљевом одлучити да бију одлучну битку, у току које би могле напасти десно крило главне снаге III. армије, то је армиска команда, у диспозицији издатој у 19 час., наваљивала, да 8. и 22. корпус, и поред непријатељског отпора, рђавих комуникациских и других околности у дотурању потреба, продужи непрекидно наступање. Али, командант армије задржавао је стално десно крило армије, ма да је било поуздано констатовано, да се пукови Дринске дивизије II. позива и Дунавске дивизије II. позива налазе на фронту пред унутрашњим крилима 22. и 8. корпуса. Правац даљег наступања дивизија 22. резервног корпуса, које су на десном крилу, имао се одредити од с. Невади, тек кад стигну извештаји о противнику.
Наређено је да 22. резервни корпус поседне и држи Г. Милановац, док не стигну делови 19. корпуса. Наступање 19. корпуса било је условљено наступањем 22. резервног корпуса, чиме му је дат ослонац „Да и сам наступа степенасто, те да не буде иза десног крила 22. резервног корпуса више но 15 – 20 км. максимално“. Ђенералу Сорсићу саопштено је, да једна његова колона, у односу на 19. корпус може остати мало уназад, али главнина одреда мора тежити да што пре стигне до Пожеге. У духу ове директиве наредио је командант 19. корпуса ово: „10. брдска бригада наступа преко Баћиноваца ка Цугуљу и упућује обезбеђујући део на Сувобор; бригада Шварца ка с. Бањани – северни део Лозана; десни бочни одред да упути од Цугуља ка с. Брајићи, а предње трупе на: Теочински крст 800 – Запис 668 – 619 – друм западно од Дубраве. Предње трупе 53. пешадиске дивизије, у вези са предњим трупама бригаде Шварца да заузму линију: Главица 530 – Калиманићи – Црква 465 – група кућа око 3.000 корака источно од поменуте цркве“. Командант 53. дивизије наредио је, да се на додељеном простору бригаде распореде овако: 17. брдска бригада код Озрема; 20. ландштурмска брдска бригада и дивизиска артилерија да дође преко с. Бољковци код с. Врнчани – механа Виноградина; од 21. ландштурмске брдске бригаде, један батаљон са једном брдском батеријом да се крене од Угриноваца ка Шилопају – Циганка 360, а остатак бригаде да буде у дивизиској резерви код Бољковца. 205. ландштурмска бригада добила је наређење да дође у Славковицу; корпусна команда долази у с. Бањани.
Дејство одреда ђенерала Сорсића
Обзиром на дотурање потреба и боље искоришћавање месних средстава при распореду трупа на већем простору, ђенерал Сорсић донео је одлуку да у току дана (28. октобра) остави трупе у истом размештају као 27. октобра. У 2.30 час. (28. октобра) добивена је ова заповест команданта III. армије: „Одред Сорсића остаје где је; извиђачка одељења упутити даље према југу“. У исто време стигла је друга заповест III. армије, којом је у духу директиве команданта армиске групе наређено: „Да ђенерал Сорсић упути један бочни одред ка Чачку, а са главном снагом да наступа преко Косјерића тежећи, да на простору источно од Ужица дође у везу са 62. пешадиском дивизијом“. Резултат извиђања у току 28. октобра био је оскудан: Једна патрола наишла је код Теочина на противника и заробила 9 војника, који су исказали да се на томе простору налази око једне бригаде; патрола је пак констатовала само: 3 противничке чете, 40 коњаника и 24 воза. Друга патрола тучена је на Сувобору пешадиском ватром. Једно извиђачко одељење које је било стигло на Буковску планину јавило је, на основи причања мештана, да се у с. Ражани налази 2. батаљон 6. пука III. позива и да се тамо очекују јачи српски делови из Вишеграда.
Пошто је ђенерал Сорсић рачунао са могућношћу, да би на брдима северно од Ужица могло доћи до сукоба, донео је одлуку да од Ваљева продужи наступање широким фронтом. Наступање да отпочне 29. октобра; а у Моравску долину да избије 2. новембра. Друм од с. Дивци преко Сувобора ка Чачку додељен је бригади ђенералмајора Штрајта. На друму од Ваљева ка Ужицу треба да наступа главнина: одред пуковника Хаузера, бригаде ђенералмајора Шиса и пуковника Франца; између поменуте две колоне маршује један батаљон (3/13.) ка Пожези. Западно од главне колоне преко Варде ка Ужицу требало је од одреда пуковника Хаузера упутити слабију снагу – једну чету – а по прилици 4 км. западно од ње још једну получету. У току 29. октобра требала је претходница одреда пуковника Хаузера да стигне до Бачевца; бригада Шиса да дође до Драчића; 3. батаљон 3. пука да маршује преко Рајковића – Пландишта – до Брежђа; бригада Штрајта да се од Диваца креће преко Мионице на простор око раскрснице путова западно од Горње Топлице; пуковник Франц имао је задатак да наступа јужно од Колубаре (преко Шушеока) на простор јужно од Ваљева (Дегурић, Бујачић).
Дејство 62. пешадиске дивизије
За 28. октобар командант дивизије ђенерал Калзер наредио је, да се, држећи Вардиште, противник дефинитивно потисне ка југу. У овом циљу добила је 9. ландштурмска етапна бригада задатак, да најпре заузме линију: Врановина – Бијело брдо. Један батаљон са једном брдском батеријом тврђавске бригаде, упућен је од Вишеграда ка Добруну и стављен на расположење команданта 9. бригаде. Северно од потока Рзава требало је само патроле пограничне трупе кренути од Бијелог Рзава. Према добивеним извештајима претпостављало се, да се српска снага јачине 3 – 4 батаљона са 6 топова налази на Шаргану. Поред Црногораца, који су спречавали да се дивизија крене ка Ужицу, била се појавила још једна нова тешкоћа. Дрина је била порасла за 4 ½ метра; понтонски мост морао се скинути. У току наредних дана најпотребнија количина муниције и хране морала се превлачити помоћу конопаца на ономе делу моста, где је био порушен. Ове нове тешкоће у снабдевању осећале су се у толико више, што су трупе јако трпеле и од рђавог времена.
Из околине Фоче добивене вести указивале су на то, да Црногорци упућују појачање ка истоку. Код ушћа Таре, Црногорци су пребацили око 1.000 људи и 200 товарних коња сплавовима на десну обалу Дрине, одакле су отишли у источном правцу. У току 28. октобра на Метаљки 907 и Мазули 947 појавила су се црногорска појачања са артилеријом. Даље према западу противник је био посео линију: Грање – Црни врх – Кобила. У циљу напада на Црногорце, командант 9. ландштурмске бригаде, распоредио је 2 батаљона на Сухој гори с тим, да наступају ка Црном врху; на висовима југозападно од Добруна (907 и Лисичји брег) један батаљон за наступање ка коти 780 Грање. Поменути батаљони чекали су у току пре подне, како би, као фронтална група, могли извршити напад у складу са обилазном групом, која је била упућена од Вардишта ка коти 1072 Бијело брдо. У току по подне Црногорци су давали жилав отпор. Фронтална група у току 28. октобра није успела да заузме Грање и Црни врх. Борба је продужена целе ноћи и тек у јутру 29. октобра заузете су те тачке. Противник се повукао у југоисточном правцу на најближе висове. Напад је продужен. Заузимање Метаљке није успело ни 28. октобра, нити наредног дана.
Ситуација III. аустро – немачке армије 28. октобра у вече
62. пешадиска дивизија била је недалеко од Вишеграда ангажована у озбиљној борби и није могла отпочети наступање ка Ужицу. Али, не само због Црногораца, већ и због њеног рђавог материјалног стања, дивизија није била у стању да се крене од Вишеграда; због јако надошле Дрине, готово све коморе биле су одсечене на левој обали. На подизање понтонског моста није се могло ни помислити пре, но што водомер падне од + 5 ½ м. на + 3 ½ метара. Одред ђенерала Сорсића био је спреман, да од Ваљева отпочне наступање ка горњем делу Западне Мораве. Овај одред могао је изаћи на крај са средствима, које је добијао путем дотурања, јер је у Ваљеву запљенио знатне количине хране. Пред десним крилом главних снага III. армије у ово време налазиле су се само споредне српске снаге. Било је поуздано утврђено, да се Дунавска дивизија II. позива и Дринска дивизија II. позива налазе пред 22. и 8. корпусом. Тако створена ситуација дозвољавала је, да се од досадањег ешелонирања 19. корпуса уназад, у односу на главне снаге III. армије одустане. Шта више, да се тај корпус у циљу обухватне операције крене напред, како би се у очекиваној одсудној битци код Крагујевца Србима могао припремити катастрофалан пораз.
Телеграм команде армиске групе, који је око поноћи 28./29. октобра стигао у штаб III. армије, гласио је овако: „Према последњим извештајима, угроженост десног бока армије незнатна је. За обезбеђивање довољан је одред Сорсића. Сад треба напрезањем свију снага кретати 19. корпус ка Чачку. Обухватна операција од Чачка западном долином Мораве добива у даљем току велику важност и даје изглед на успех“. III. армиска команда спровела је ту заповест потчињеним јединицама и додала је још ово: „19. корпус, користећи све добре комуникације које воде ка Чачку, упућује, ако се то без уштрба може извести, само једну брдску батерију одреду ђенерала Сорсића. Сорсић да крене преко Сувобора 2 батаљона и једну полубатерију бригаде пуковника Франца; ови делови улазе у даљем току у састав 19. корпуса. Остатак групе ђенерала Сорсића дејствује у духу досадањег задатка и у досадањем правцу. 19. корпус и одред Сорсића да истуре сву коњицу напред ка Чачку, и то одред Сорсића преко Сувобора“. Ова заповест створила је основу за даље наступање III. армије ка Западној Морави, са главном тежњом да се устреми на српски леви бок.
После добивене заповести, ђенерал Сорсић у својој 28. октобра издатој заповести за рад 29. октобра, учинио је ове измене: На место бригаде пуковника Франца долази бригада ђенерала Штрајта. Бригада Франца упућује одред: 2 батаљона, неколико коњаника, једну полубатерију, ка раскрсници друмова, механа, северозападно од Сувобора, где долази под команду 19. корпуса; остатак пешадије те бригаде има да се прикључи 3. батаљону 13. пука (укупно 3 батаљона под командом пуковника Франца); артилерија бригаде придата је групи ђенерала Штрајта. Због смањене јачине колоне, која је првобитно била упућена преко Сувобора, у корист колоне преко Маљена, тежиште одреда померено је у неколико ка западу. Овим се још јаче оцртава намера команданта армиске групе, да доведе у везу дејство одреда ђенерала Сорсића са дејством 62. пешадиске дивизије.
Операције XI. немачке армије
Западно од Мораве, трупе 3. армиског корпуса (25., 6. и 11. баварска дивизија и делови 105. дивизије) налазе се на левој обали Лепенице. Јужно од Лапова, извесни делови су успели да се пребаце преко Лепенице. Југоисточно од Свилајнца, трупе 4. резервног корпуса (105. и 107. дивизија) на простору Ресаве заузеле су пре подне положаје Подруме – Бат – Грабовачки Хум, а по подне освојен је још Врљански Хум и Мали Ћук. Трупе 10. резервног корпуса на десној одбали Ресаве заузеле су пре подне село Седлари – Вис Јежевац и продужиле су напад ка Запису.
Операције бугарске војске
Операције I. армије
6. дивизија: 1. и 3. бригада у долини Тимока код Звездана и Лубнице; 2. бригада на путу за с. Планиницу. 8. дивизија достигла је до линије: Маглен (1020) – к. 674 – пред висове од Шуман Топла – пред Тресибабу и вис В. Грнчар. 9. дивизија допрла је до линије: Вис Бука (757) -Околиште – Периш – Пајеж – Орља. 1. дивизија допрла је до линије: Гњилан – Расница; њена левокрилна бригада, упућена је ка с. Мезграја и Власинском теснацу.
Операције II. армије
3. дивизија: 29. пук, остао је у истом распореду; 32. и 13. пук достижу под борбом линију: Сувојница – Грамађа. Три батаљона 46. пука, нападнута од 6 – 7 српских батаљона из правца од Гиљана, не издржаше притисак српских батаљона и одступише на десну обалу Јужне Мораве, остављајући отворен пут за Бујановце. Ка овоме месту брзо су послате: 3 чете од Куманова, 2 чете од Врања, 2 батерије од Скопља и 1 батаљон из Качаника. Код Качаника Срби нападају. Бригада пуковника Попова (11. и 24. пук) утврђује се на линији: Арака – Жупаница до виса југоисточно од Белиградче. – Један француски батаљон заузео је висове источно од Кара – Хоџали, северно од Градског.
45. и 54. пук у Штипу. 11. дивизија налази се у овом распореду: 3. бригада у Штипу, 1. бригада у Царевом селу; 2. бригада у Ђујошеву (западно од Ћустендила).