Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. аустроугарског корпуса. Ситуација овога корпуса 9. октобра у вече била је оваква: 59. дивизија (9. и 18. брдска бригада) на фронту: Војна болница – црква Св. Саве – тркалиште – Ново гробље. Један батаљон и једна чета су на Врачару. 57. дивизија: 6. брдска бригада смењује делове 18. брдске бригаде на Врачару: 2. брдска бригада је у другој линији, распоређена позади 6. брдске бригаде. 9. октобра у вече било је од батерија дивизиских артилерија врло мало пребачено. Тако, од 57. дивизије биле су искрцане у Београду тек 4 брдске батерије; остале 4 батерије могле су бити искрцане тек око поноћи. Од 59. дивизије, чија се артилерија морала пребацивати код Нове Борче, могла је до јутра 10. октобра бити на десној обали тек половина оруђа. Пошто су Срби на својим положајима, на висовима југоисточно од Београда, имали и тешку артилерију (после подне тукли су са Милићевог брда далекометни тешки обалски топови источну ивицу Београда; мониторе јужно од Кожаре и лађе код Нове Борче), морала се III. армиска команда одлучити, да сачека израду мостова, чије је подизање отпочело 9. октобра, како би се могле пребацивати све батерије (лаке и део тешких), које су се још налазиле на левој обали, па тек онда да се продужи даље наступање. Мост 8. корпуса, који се градио 400 корака низводно од порушеног железничког моста, могао је бити довршен тек у току ноћи. У духу изложеног, израђена је у штабу армиске команде заповест, према којој је требало продужити наступање од линије: Жарково – Дедиње – Вел. Врачар, тек по довршетку мостова и кад буде пребачена потребна лака и тешка артилерија. Али, у 22.30 часова од команде армиске групе добивена је ова заповест: „Да се успеси 8. и 22. корпуса без пренагљености прошире и да се напад, после одговарајуће артилериске припреме, у досадањем правцу продужи. Целисходно наступање и јак притисак најподесније су средство, да се Дунав ослободи како би се мостовни материјал могао довести позади XI. армије. У овој заповести даље било је изложено, да ће 19. корпус одговорити своме задатку, ако успе да у Мачви веже противника, који је према њему. Тек у даљем дејству, његов ће задатак бити, да штити десни бок 22. резервног корпуса, и тада ће тај задатак доћи у први ред“. Командант III. армије, по пријему ове заповести, наредио је само то, да се она стави као увод на чело армиског наређења, које је већ било готово. Према овом наређењу армиска резерва – 26. пешадиска дивизија – имала је да се крене на простор: Бежанија – Сурчин.
Дејство 59. дивизије. У зору 10. октобра 3. јегерски батаљон био је у борби с обе стране друма; десно уназад, на ивици вароши, биле су 3 чете 2./60. батаљона, које су међутим биле ухватиле везу са 4./12. батаљоном; 15. јегерски батаљон и штаб 18. бригаде приспели су до Тркалишта; 3./31. батаљон и чета 2./60. батаљона са Врачара још нису били привучени у састав бригаде. Њихов долазак очекиван је од стране бригаде тек око 9 час. На основу диспозиције команданта 8. корпуса добивене у току ноћи 9./10. октобра наредио је командант 59. дивизије 10. октобра у 6.30 час., да потчињене му бригаде по сванућу, најпре имају да достигну линију, која им је синоћ одређена, и коју у току ноћи нису могле достићи. На тој линији имају очекивати долазак артилерије, а затим продужитн наступање ка линији: Кумодраж – северна ивица Калуђерице. Али ова заповест је доцкан стигла трупама на Авалском друму: 4./84. батаљон, који се тамо налазио, придружио се наступању немачких трупа и доспео је у 13.30 час. јужно од стрелишта на Бањици, где је остао до мрака измешан са немачким трупама, затим је повучен из стрељачке линије и упућен цркви северно од стрелишта; 3./74. батаљон, коме је у 13.30 час. наређено да следује 4./84. батаљону, ушао је у борбену линију на место 4./84 батаљона. Лево крило 9. брдске бригаде, појачано 3./49. батаљоном, потисло је српске делове испред себе и избило са 3./49. батаљоном на косу ји. од стрелишта; 4./87. батаљон у долину Мокролушке реке; лево одатле један део 4./12. батаљона избио је на Зелено брдо, а остатак батаљона био је позади као резерва. У јутру 10. октобра искрцане су у Београду обе брдске батерије 18. брдске бригаде и одмах су упућене на положај и то: 1 батерија на тркалиште лево од Авалског друма, а друга батерија лево од ње. Потпомогнута ватром ових батерија, 18. брдска бригада са 3. јегерским батаљоном у првој линији и са неколико чета 3./31. батаљона, успева да потисне српске делове ка Зеленом брду где је борба у сумрак продужена. Тек у јутру 11. октобра Срби су напустили Зелено брдо.
Дејство 57. дивизије. Ова дивизија добила је 10. октобра у 7 час. наређење команданта 8. корпуса, да, по доласку артилерије, предузме наступање ка линији висова: Чунак – Ерино брдо – Клупе. На основу овога командант 57. дивизије издаје наређење, да 6. брдска бригада наступа од В. Врачара преко Зеленог брда и заузме: Чунак – Ерино брдо, а 2. брдска бригада да овлада висовима с обе стране Клупа. Брдске хаубичке батерије пласиране су код Кланице, а пољске батерије код гробља са задатком, да дејствују повремено против делова Врачарског гребена, који је још био поседнут српским трупама, затим против Зеленог брда и Липара. Но, пре но што је отпочело извршење овога плана, лево крило 6. брдске бригаде нападнуто је српским трупама, које су у току ноћи 9./10. октобра биле груписане у околини Роспн ћуприје. Напад је био одбивен, али се у исто време сазнало, да се на Липару прикупљају друге сразмерно јаче српске снаге. Како није било искључено, да Срби намеравају предузети снажан напад у правцу левог крила, то се привремено одустало од наступања. За ојачање тога крила, командант 57. дивизије наређује, да 3 бат. 2. брдске бригаде смене 3./38. батаљон, који је био на левом крилу у првој линији. На тај начин је постигнуто груписање обеју бригада на сразмерно малом теренском одсеку једна поред друге. У исто време наређено је 57. арт. бригади, да концентрише ватру свију батерија на Липар. На основу новог распореда, намера команданта 57. дивизије била је да најпре заузме Липар, пошто је наступање ка Ерином брду било немогуће пре но што се Липар заузме. Напад на Липар требао је да буде изведен у току 11. октобра, али је наређењем команданта корпуса, које је стигло у вече 10. октобра, овај напад одложен за 12. октобар. Борбе на фронту 57. дивизије у току 10. октобра вођене су овако: У 8.15 час. послао је командант 2. брдске бригаде два извиђачка одреда ка положају: Милићево брдо – Шеиновац и Липар – Липак. Ова два одреда доспела су само до Роспи ћуприје, где су одмах нападнута српским трупама, прикупљеним у току ноћи код Роспи ћуприје и у долини Миријевског потока. Борба је вођена до 13 час., кад су се српске трупе повукле на Липар. У овој борби учествовао је армирани пароброд „Балатон“ са једним патролним чамцем тукући српску пешадију уздужном ватром. Сем тога, узеле су учешћа у овој борби и трупе ландштурмске бригаде са друге обале Дунава. По подне 3./8. и 27./70. батаљон смениле су 3./38. батаљон; 2./76. батаљон постављен је код Кланице као бригадна резерва; 2. дивизион брдских топова пласиран је крај друма у непосредној близини Кланице; 3./38. батаљон дошао је позади десног крила 2./70. батаљона. 3./42. батаљон на десном крилу 6. брдске бригаде био је у додиру са српским трупама јачине 2 – 3 чете, које су биле на 200 – 300 корака од његовог положаја, и које су главном снагом држале утврђења јужно од к. 249. Од српске артилерије, констатована је 1 пољска батерија на Липару и 1 тешка батерија на Екмеклуку. Од 3./42. батаљона налазиле су се у борбеној линији 3 чете и митраљес. одељење. 4. чета била је непосредно позади као резерва. 2 чете и 2 митраљеска одељења 1./6. батаљона, стајали су као даља резерва на 600 корака позади средине фронта. Остатак 1./6. батаљона био је код Циглане. Око 11 час. после једне артилериске припреме Срби су предузели напад против левог крила положаја 2./42. батаљона, али су одбивени. У 14 час. командант аустриских трупа на Врачару сопственом иницијативом предузима напад и успева у 14.30 час. да овлада шанцем; српске трупе са Врачара повукле су се у правцу Липара и Градца.
Дејство 22. немачког резервног корпуса. Ситуација овог корпуса у вече 9. октобра била је оваква: 44. резервна дивизија је на Бановом брду; 43. резервна дивизија са десним крилом напада на Дедиње, а са левим у тесној вези са десним крилом 59. дивизије 8. аустриског корпуса, води борбу код Војне болнице у Београду. Пред 22. резервним корпусом у току ноћи између 9. и 10. октобра држали су Срби Дедиње, на које је напад продужен. На осталом делу фронта ноћ је прошла на миру. Мост преко северног рукава Саве код Аде Циганлије (преко јужног рукава постојао је српски мост), био је готов, но за тешку артилерију било је потребно, да се он још појача. Због тога је командант 22. резервног корпуса још у 10.20 час. јавио, да ће корпус, обзиром на потребу пребацивања тешке артилерије и муниције на десну обалу, бити готов да предузме напад преко линије Баново брдо – Дедиње – топовске шупе, тек 11. октобра пре подне. Но међутим, и поред овог извештаја, било је ипак могуће, да се у току 10. октобра десно крило поведе напред до Жаркова, што је командант III. армије наредио. 44. резервна дивизија заузела је линију: Камени мајдан (северозападно од Жаркова) – северна ивица села Жаркова – ивица шуме југоисточно од истога села, а 43. резервна дивизија стигла је предњим деловима до Бањичке реке, прешавши дакле линију, коју је армиска команда била означила. Њено лево крило било је у вече повучено, од северне ивице Бањице уназад ка простору јужно од Стрелишта и то у циљу наслона на 8. аустриски корпус.
Закључак. У току 10. октобра, 8. аустроугарски корпус и 22. немачки резервни корпус, после петодневних, непрекидних и тешких борби достигли су прву линију одређену диспозицијом команданта III. армије од 30. септембра: Дедиње (к. 208) – састанак Мокролушке реке и Кумодрашког потока – коса В. Врачара (к. 249). Али, са овим није још био у целости извршен задатак према горе поменутој диспозицији. Требало је још овладати и другом линијом: Петлово брдо (к. 208) – коса јужно од Јајинаца – Стражара – Ерино брдо – Клупе, којом се потпуно осигурава заузеће Београда. Овлађивање поменутом другом линијом захтевало је још велика напрезања, али ипак сматрало се да је положај пребачених трупа већ 10. октобра био сигуран. У то време налазиле су се на српској обали 4 пешад. дивизије са својом артилеријом. Поуздана веза са српском обалом Дунава успостављена је помоћу два моста који су били већ довршени, као и помоћу бродова; те је тиме било обезбеђено дотурање муниције, хране и потребног материјала трупама на српској обали. Према томе на српској обали налазиле су се довољно јаке и обезбеђене снаге, које су већ биле у стању, не само да одбију сваки покушај са српске стране за преотимање Београда, него и да по извршеном привлачењу своје тешке артилерије предузму успешну офанзиву. Али, пре но што се ова акција могла продужити, било је потребно дати трупама кратак одмор. Због овога, као и због дотурања потреба пребаченим трупама командант III. армије наређује, да наступање са већ достигнуте линије отпочне тек 12. октобра.
Дејство 19. аустриског корпуса. Пре но што је 205. ландштурмска бригада смењена, извршили су Срби у току ноћи 9./10. октобра више напада, нарочито на центар и на десно крило. Командант бригаде био је принуђен да уведе у борбу целу резерву и да целе ноћи држи Забрежје под артилериском ватром. 21. ландштурмска бригада стигла је око 10 часова у ровове 205. ландштурмске бригаде; затим се 205. ландштурмска бригада повукла у мањим групама ка Бољевцу. 21. ландштурмска бригада продужавала је напад на Забрежје у току целог дана; око 10 часова успела је, да заузме железничку станицу, али није могла да продре у српски главни одбранбени положај, ма да је Забрежје интензивном ватром тешке артилерије већ било потпуно порушено. И на фронту 53. пешадиске дивизије вођена је у току ноћи 9./10. октобра интензивна борба. Одмах после поноћи, Срби су отворили јаку пешадиску ватру на оба крила, док је њихова артилерија тукла Прогар и мост. Српска пешадија предузела је у даљем току напад на део фронта северозападно од Кртинске. Између 2 и 3 часа биле су све батерије 53. дивизије у борби, а артилерија 206. ландштурмске бригаде дејствовала је бочном ватром из Купинова. У 3 часа борба се стишала. 17. брдска бригада на десном крилу корпуса у јутру 10. октобра, није могла да изврши напад на Кртинску, због преморености трупа. На крајњем десном крилу успело је једно одељење овог дана по подне да продре дуж Саве према Скели и да задобије нешто земљишта. Ноћ између 10. и 11. октобра, због преморености обеју страна, прошла је на миру.
Дејство одреда ђенерала Сорсића. Због брзог надоласка воде, а без сумње и због великих губитака, српски напади малаксали су 10. октобра. Срби су овога дана вршили само препаде пешадиском и артилериском ватром. Ђенерал Сорсић привукао је овога дана од Саве још једну чету у Јарак.
Дејство одреда ђенерала Штрајта. У зору 10. октобра заузето је најпре мало острво кота 83, затим је отпочело пребацивање трупа, и успело се пребацити 2 чете и 2 митраљеза. Али око 6.30 час. са правца од Бадовинаца, Срби изведоше контра напад: пребачена одељења, потиснута ка рукаву Дрине, не могоше одступити на Лиманску аду, јер је од понтона само један остао неоштећен. На тај начин Срби задобише: 7 официра и 300 људи и запљенише 2 митраљеза. На левој обали Дрине, сем тога, било је: 116 рањених и 21 мртвих. Укупни губитци одговарали су јачини двеју чета; само мало људи могло се повући на Лиманску аду. У очи овога неуспеха, пуковник Хаузер упутио је свој зачелни ешелон (¾ батаљона), који је био остао код Међаша, на јужну ивицу Лиманске аде. Мало острво к. 83, остало је поседнуто. Одред пуковника Делића, у току 10. октобра одбио је више српских напада. Напомена. Због борби и преморености људи наређено је, да се положаји у току 11. држе, а 12. октобра да одред пуковника Делића продужи напад. Поред 3 чете, које су до 11. октобра биле још на левој обали Дрине, стављене су на расположење и 2 чете из одреда пуковника Хаузера. Према томе, тежиште напада пренешено је на лево крило, што је требало учинити још у почетку.
Дејство 62. дивизије. После извештаја команданта ове дивизије, ђенерала Калзера, да не може отпочети операције пре 17. октобра, III. армиска команда, која је још 8. октобра саопштила команданту ове дивизије: „Да не може послати тешку артилерију пре 16. октобра“, имала је доста времена, да упути ђенералу Калзеру потребан број батерија. Ово није учињено из разлога што би слабљење тешке артилерије на фронту према Београду, била тактичка грешка. Било је потребно, да та артилерија, у борби за освајање висова јужно од Београда, дејствује у потпуном броју. III. армиска команда није могла такође упутити тражене мостовне тренове, пошто су губитци у понтонима, при пребацивању трупа код Београда, били врло велики, те се обратила Врховној команди за помоћ.
Операције XI. немачке армије
Даље превожење трупа ове армије преко Дунава вршено је без великих тешкоћа. 10. октобра трупе ове армије заузеле су већ толико простора на десној обали Дунава да је прелаз армије био довољно обезбеђен. Распоред армије овога дана био је овакав: 10. резервни корпус. Трупе овог корпуса заузеле су вис Анатему (370) јужно од Рама, а предњи делови су избили код с. Курјаче. 103. дивизија стигла је до Поповца. 101. дивизија стигла је у Кисиљево. 4. резервни корпус. 11. дивизија (Баварска) заузела је Дубравицу и Батовац. Њено лево крило избило је на 1 ½ км. јужно од с. Петке и ухватило везу са 105. дивизијом. 105. дивизија заузела је јужни део Ман. Рукомије и с. Брадарци. 107. дивизија држала је једним пуком Костолац, а остатак дивизије налазио се још на левој обали Дунава. 3. армиски корпус. 6. дивизија посела је левим крилом с. Шалинац, а десним јачим крилом наступала је ка с. Липе. 25. дивизија, оставивши слабије делове на одсеку западно од Смедерева у циљу демонстрације, пребацила је главну снагу на месту где је пребачена 6. дивизија, развила се према Смедереву и наступила ка Језави.
Српске снаге. На фронту 10. корпуса, Срби су се повукли на линију: Берање – Мајиловац са предњим деловима на Душнику (320). На фронту 4. корпуса, држали су Срби утврђене положаје северно од Пожаревца, на линији: Брежани – Ћириковац. Тај положај имао је јаку посаду пешадије и артилерије. На фронту 3. корпуса, Срби су још држали Смедерево и поред јаког бомбардовања са најтежом артилеријом. Висови југозападно од Смедерева били су поседнути српским трупама.