Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. аустроугарског и 22. резервног немачког корпуса. Трупе III. армије, а нарочито трупе 8. корпуса, у току 11. октобра, нису имале мира, и ако је постојала намера, да им се извесно време остави за одмор. Срби су употребили ноћ 10./11. октобра да се повуку из додира са 8. корпусом. У јутру 11. октобра, 59. дивизија потиснула је слабу српску заштитницу и заузела Зелено брдо. На висовима североисточно од Миријева, није дошло до борби. Кад је 8. корпусној команди стигао извештај, да су извиђачка одељења стигла до линије Вишњица – Самар – Милићево брдо – село Сланци, и да нису наишла на српске трупе, командант 8. корпуса наредио је, да се наступање одмах продужи, сматрајући, да се Београд не може држати чврсто у рукама, док 8. корпус не поседне бар Екмеклук и висове северно од њега. У 8.20 час. командант 8. корпуса извештава команданта III. армије, да 57. дивизија наступа по сопственој иницијативи ка Градцу и Осовљу, те је наредио, да се и 59. дивизија креће ка Екмеклуку. Десно крило ове дивизије има задатак, да одржава везу са 22. немачким резервним корпусом, а у случају, да тај корпус не крене напред, да поменуто крило те дивизије служи као пиво за фронт 8. корпуса, који се креће левим крилом напред. Командант 22. резервног корпуса известио је III. армиску команду у 8.45 час. да је за извођење даљег наступања потребно, да делови 26. пешадиске дивизије приме обезбеђење десног крила његовог корпуса. Оба ова извештаја дала су команданту III. армије основу за стварање ове одлуке: „По могућству да се заузме линија: Жељезник – Петлово брдо – Стражара и даље преко Ериног брда ка Дунаву“. Пошто, и поред извештаја о повлачењу Срба, није било искључено, да ће српско лево крило остати на своме досадањем месту, како би се могао држати фронт од Жељезника преко Петловог брда, Стражаре и даље преко Ериног брда – Клупе, или према Старац Васином брду, наређено је команданту 22. резервног корпуса, да најпре утврди да ли се на линији: Жељезник – Јајинци још налазе противничке снаге? А да би се за сваки случај могао појачати притисак на томе делу фронта, наређено је, да се 26. пешадиска дивизија пребаци на десну обалу Саве и да ступи под команду команданта 22. резервног корпуса. Даље је III. армиска команда наредила, да 8. корпус упути бригаду ђенералмајора Хауштајна као армиску резерву ка касарни јужно од Београда. Заповести у изложеном смислу издате су у 10 часова, али циљ, који је у њима био означен, није постигнут. На левом крилу 8. корпуса избила је: 2. брдска бригада на Винчанску страну и Осовље: 6. брдска бригада на Градац и источне падине Екмеклука. Срби су ометали ово наступање само слабом артилериском ватром са правца: Клупа, Ериног брда и Шугавца. На Клупама и Ерином брду српска пешадија држала је раније израђена утврђења. Око 14.30 час. делови 18. брдске бригаде стигли су без борбе на Екмеклук, на десно крило 59. дивизије. Командант ове дивизије имао је намеру, да у току 11. октобра нападне Стражару само у том случају, ако и 22. резервни корпус у исто време буде продужио наступање. До тога пак није дошло. Командант 22. резервног корпуса, додуше, известио је команданта III. армије, да је 43. пешадиска дивизија добила наређење, да се са својим левим крилом придружи нападу 59. пешадиске дивизије, и она је у ствари нападала, и још пре 14 часова заузела Мајур (220), али је одмах затим командант дивизије известио команданта 59. дивизије, да у току 11. октобра не може ништа више предузимати, сем тражења додира са противничким фронтом. Кад је наступио сумрак, лево крило 43. дивизије, споразумно са 59. дивизијом кренуло је напред до шумице на друму око 1 км. јужно од речи Бакарен – „Лагер“. Срби су држали: В. Мокри Луг – шумицу западно од тога села – северну ивицу села Јајинци, а код Тополе и Јајинаца имали су и артилерије.
Дејство 19. корпуса. У току 11. октобра, пред фронтом 53. дивизије порастао је ниво воде у баруштинама за 30 см. Ма да је командант 19. корпуса, у духу добивеног задатка, био наредио да се напад преко Кртинске и Забрежја у јужном правцу продужи, није било могуће постићи знатније резултате. У вече истога дана, одбивен је један српски напад на Забрежја. Напомена. 12. октобра требало је после увећане и темељне припреме извршити јуриш на Забреж, где су Срби у добрим заклонима већ дуже времена издржавали ватру тешке артилерије. Аустроугарска Врховна команда није одобравала овај поступак, што ће доцније бити изложено.
Дејство одреда ђенерала Сорсића. 11. октобра на фронту овог одреда владало је затишје, дан је употребљен за поправљање путова и за даљу израду утврђења. Земљиште у мостобрану, бивало је све више поплављено; вода у барама, имала је дубину од 1 метра; насип са друмом, био је у рђавом стању; саобраћај са колима готово је свуда искључен. У штабу III. армиске команде још 9. октобра тј. на дан кад је Београд заузет, владало је мишљење, да ће се у даљем току наступање главних снага, и српске снаге из Мачве морати повући. Због тога је наређено ђенералу Сорсићу, да продужи офанзиву ка Шапцу, чим се укаже прилика. Напомена. Користећи се подводним земљиштем, Срби су били у стању, да одреду ђенерала Сорсића са бројно слабијим снагама спрече излаз из мостобрана до 17. октобра.
Дејство одреда ђенерала Штрајта. У току 11. октобра на фронту овог одреда, нису ни Срби нападали, већ су резервом појачавали линију дуж друма: Црнобраски салаш – Бадовинци. Сем пушкарања и повремене артилериске ватре овога дана није било значајнијих догађаја. У очекивању, да ће Срби, због успешног наступања главних аустро – немачких снага код Београда, наскоро напустити Мачву, командант III. армије још ноћу 9./10. октобра издао је ђенералмајору Штрајту ово наређење: „Продужите офанзиву чим се за то укаже згодна прилика; при наступању обезбедите правце према југу и југоистоку; за сад пак не удаљујте се сувише од Дрине“. Напомена. Срби су, међутим, држали одред ђенерала Штрајта готово још недељу дана (до 17. октобра) прикован уз Дрину.
Дејство 62. дивизије. Аустроугарска Врховна команда, која је до 8. октобра стално тражила да се операције преко горње Дрине што пре предузму, имала је јасну слику о стању трупа код Вишеграда, кад је од III. армиске команде добила извештај ђенерала Калзера. Она је 11. октобра наредила, да се из Галиције (од VIII. армије) упуте у Рогатицу 2 мостовна трена, а III. армиској команди издала је наређење, „да упути 62. дивизији потребну тешку артилерију, пошто је прелаз преко Саве у главном изведен“. Напомена. Ђенерал Саркотић, командант трупа у Босни и Херцеговини, ступио је 10. октобра непосредно под Врховну команду. Пошто су све мобилне трупе употребљене, то је његов задатак „одбрана Босне – Херцеговине – Далмације“ остао исти као и до сад. 11. октобра 62. пешадиска дивизија вршила је свестрану организацију и припрему за прелаз преко Дрине, иначе, код Вишеграда владало је затишје. Напомена. 53. дивизија пак, која је према првобитном плану III. армије могла већ од почетка операција ефикасно дејствовати код Вишеграда, ушла је, према наређењу армиске групе, у састав 19. корпуса, где је, због неповољних околности јужно од Прогара, само делимично могла ступити у борбу.
Кратак преглед операције III. аустро – немачке армије до 11. октобра у вече. На офанзиву главнине 62. пешадиске дивизије преко Вишеграда, није се могло рачунати. Напади одреда ђенерала Штрајта и ђенерала Сорсића били су укочени. Ценило се, да су, према овим споредним аустриским снагама од 9. октобра биле ове српске трупе: Лимски одред и Шумадиска дивизија II. позива на одсеку према Вишеграду; Моравска дивизија II. позива, на одсеку према Зворнику, али поузданих извештаја о томе није било. У Мачви је било заробљеника из Дунавске дивизије II. позива (9. пук II. позива и 7. пук I. позива); претпостављало се, да се 8. пук II. позива те дивизије налазио делом на Сави код Шапца, а делом код Мале Вранске у резерви. 19. корпус није успео да се развије тако, како би могао дејствовати целокупном својом снагом. Три његове бригаде заглибиле су се у баруштине према Обреновцу. Према овом корпусу била је Дринска дивизија II. позива. Установљено је борбом, да је 4. пук код Забрежја, а 5. пук код Кртинске. Претпостављало се да је 6. пук у резерви код Обреновца. Поред тога, на простору између Мачве и Обреновца била су још два српска пука III. позива и то: 5. и 6. пук 22. резервни немачки корпус и 8. аустриски корпус заузели су Београд. Сем тога, у изгледу је, да ће се тај успех, увођењем армиске резерве у борбу, моћи релативно брзо проширити, пошто су на томе делу фронта српске трупе бројно много слабије. Према аустро – немачкој снази од 5 дивизија и једне ландштурмске бригаде (ђенералмајор Мразек овде није урачунат) стоји ова српска снага: једна комбинована днвизија (пуковник Туфегџић: 11. пук III. позива; 7. пук II. позива; 10. кадровски пук; 7. пук III. позива, и вероватно још 11. пук I. позива или 11. кадровски пук); Тимочка дивизија II. позива: 8., 19. и 14. пук. Претпостављало се, да су остале српске снаге распоређене овако:
На северном фронту: Код Гроцке 15. пук III. позива; између Смедерева и Великог Градишта: 8., 9. и 10. пук III. позива. Дринска дивизија I. позива, за коју је било јављено да се налази као армиска резерва код Параћина и Ћуприје, налазила се на простору: Смедерево – Костолац; Дунавска дивизија I. позива (4 пука) на простору око Пожаревца; крајински одред према Оршави.
Према Бугарима: Комбинована дивизија и 6. пук I. позива на простору код Зајечара и Неготина. Шумадиска дивизија I. позива и Моравска дивизија I. позива. Да ли је Тимочка дивизија I. позива на бугарској граници или позади Дунавског фронта, било је нејасно. Према томе, имала је III. армиска команда о груписању српских снага овакву општу слику: Да су на Дринском фронту 3 дивизије (Лимски одред, Шумадиска дивизија II. позива и Моравска дивизија II. позива); на Савско – Дунавском фронту 7 дивизија (Дунавска II. позива; Дринска II. позива; Комбинована дивизија Туфегџић; Тимочка дивизија II. позива; Дринска дивизија I. позива; Дунавска дивизија I. позива и Крајински одред). На бугарској граници 3 дивизије (Комбинована; Моравска I. позива и Шумадиска I. позива). Да ли су те дивизије биле потпуне то је било у питању. Тимочка дивизија I. позива на бугарској граници или у позадини Дунавског фронта.
На основу изложеног распореда српских снага, рачунала је III. армиска команда у првом реду с тиме, да би Срби могли употребити, у циљу напада на десни бок главнине III. армије, део своје снаге са Дринског фронта и део трупа, које су стајале према 19. корпусу. Да би се такав план омео, требало је да споредне аустриске снаге и 19. корпус, по могућности, упорно продуже своје нападе, да на непријатеља снажно дејствују и на тај начин да га прикују за своје одсеке. При овоме, III. армиска команда надала се, да ће даљи брзи успеси главних аустро – немачких снага омогућити, да се и 19. корпус крене напред. Ово мишљење поклапало се потпуно са мишљењем команде армиске групе, која је 10. октобра у вече наредила да 62. дивизија; одред Штрајта и Сорсића, у границама могућности, свом енергијом продуже наступање, како би код Срба, учврстили мишљење, да и са тих страна прети јачи напад. У исто време, команда армиске групе наредила је, да се узме у процену питање: да ли не би било потребно, да се 19. корпус ојача са неколико батерија, напомињући уједно, да се у том циљу нападна снага главне групе не би смела никако слабити. На крају наређења, команда армиске групе додаје: „Задатак, да се армиској групи отвори пут Дунавом између Панчева и Смедерева, треба још да се реши“. Из овога је произилазило, да је потребно што пре кренути напред главну снагу III. армије. Према изложеноме, команда армиске групе била је мишљења, да се 19. корпус остави да продужи напад преко Саве. И III. армиска команда била је истога мишљења, ма да јој је аустроугарска Врховна команда већ 9. октобра била сугерирала, да би требало за даљу акцију 19. корпуса узети у оцену једно друго место слабијег отпора и у том смислу учинити представку команди армиске групе. У овом смислу III. армиска команда, упутила је 11. октобра пре подне у Темишвар ову депешу: „Главна је ствар, да главнина III. армије тј. 22. резервни корпус и 8. корпус брзо наступају. На овом фронту, Срби су развили 2 дивизије и налазе се на јако утврђеним положајима, те је потребно, да се напад припреми тешком артилеријом. У колико не може тешка артилерија да дејствује са леве обале треба да се пребаци на десну обалу. Тежиште напада лежи на десном крилу. 19. корпус продужује напад, и тиме везује поуздано српске снаге. Даље упућивање тешке артилерије том корпусу, према општем стању, ненемогуће је. „Сорсић и Штрајт, добили су још прекјуче наређење, да по могућности заузму што више простора. Заповест за ово обновиће се. Код 62. дивизије, за сад није могуће учинити ништа друго сем јаке демонстрације“. Због утицаја, који је аустроугарска Врховна команда вршила на команданта III. армије, промењен је 12. октобра план команданта те армије. Како ће се из даљих излагања видети, та је промена била корисна. Како је већ раније изложено, аустроугарска Врховна команда била је већ раније предузела први подстрек и скренула пажњу на то, да се оцени, да ли је у оперативном смислу целисходно и корисно, да 19. корпус форсира наступање истим правцем, којим је био отпочео своју акцију. Ово саопштење стигло је штабу III. армије још 9. октобра. Начелник оперативног одељења аустроугарске Врховне команде, ђенералмајор Мецгер, известио је тада телефоном начелника штаба III. армије, ђенерала Конопицког, да је, приликом реферисања у подне, начелник главног ђенералштаба узео у расматрање шансе напада 19. корпуса и да је наредио, да се команданту III. армије саопшти и остави његовом властитом нахођењу ово (Разуме се само по себи, да се дефинитивно решење о томе може створити само у споразуму са командантом армиске групе):
„19. корпус налази се у двема Савским окукама, што подсећа на окуку Парашнице у октобру 1914. године, у којој су више недеља били приковани јаки делови аустроугарских снага. Али и у случају, да корпус успе да избије југозападно од Колубаре, он ће вероватно још дуже времена бити одвојен од осталих снага III. армије. Међутим, у то време, у борби за освајање брдовитог земљишта јужно од Београда, на одсеку Авале или Космаја, може бити, да ће се одсуство те снаге, позади које се налази и 26. пешадиска дивизија, тешко осећати. Што се тиче 26. пешадиске дивизије, ђенерал Конопицки одмах је умирио Врховну команду извештавајући, да није никад постојала намера о употреби те дивизије на фронту 19. корпуса; а што се тиче употребе 19. корпуса, није могао известити пре него што се договори са командантом армије. Пошто 11. октобра у подне у Гешену није био стигао одговор, ђенерал Мецгер тражио је у 13.45 часова понова да се одговор пошаље. На ово је ђенерал Конопицки изложио ово: „19. корпус наступа додуше споро и то нарочито због мочварног земљишта. Али и поред тога, његово дејство западно од Колубаре ипак је оправдано, пошто би другчије његово садејство у првој фази офанзиве било искључено“. То је образложено тиме, да у простору непосредно јужно од Београда има места само за маневровање 4 – 5 дивизија, и да би тек при даљем наступању према југоистоку било могуће развити јаче снаге. Према томе, сад и у даљем току, задатак тога корпуса је да везује јаке српске снаге и да индиректно потпомаже главнину армије. 19. корпус везао је већ сад Дринску дивизију II. позива и неке снаге III. позива. Задатак, да се српске снаге прикују, принуђава, да корпус врши нанад. Поред тога, треба да се мостови ослободе од противничке артилериске ватре. Заузимањем простора од стране главних снага III. армије решиће се и тешко стање 19. корпуса, пошто ће угрожавање десног бока Дринске дивизије, ту дивизију принудити да она попусти. Одвојеност 19. корпуса Колубаром од главне снаге III. армије, нарочито у току даљег наступања и у случају дужег трајања кишовитог времена, незгодно је. Али, и померање трупа тога корпуса позади Саве као и пребацивање истих у даљем току, има у ствари своје нарочите рђаве стране. Пре свега долази у обзир знатан губитак у времену, јер би се померање могло извести тек онда, кад би главнина армије задобила нешто више земљишта према југу. У том случају резултирао би за 19. корпус губитак у времену од прилике око 3 дана, што значи, да би он у току даљег наступања позади главнине армије заостао око 3 дана марша. На крају указивано је на закрчавање, које би настало због тога, што би се саобраћај сконцентрисао на 2 или 3 прелаза за целу армију, и то сасвим близу Београда. За подизање још једнога моста између Београда и ушћа Колубаре, није било мостовног материјала, а и комуникациске околности биле су неповољне, пошто није било путова за прилаз ка Сави. Да ли ће главнина 19. корпуса у даљем току наступати западно или источно од Колубаре, зависиће од извештаја о противнику. Што дуже буду јаке српске снаге остале у Мачви и на Дрини, тим ће бити целисходније да 19. корпус у даљем наступању са главном снагом остане на западној обали Колубаре, у другом случају изгледа боље, да дејствује источно од Колубаре. Ђенералфелдмаршал фон Макензен долази 12. октобра у Нови Сад. Тада ће се питање расправити и решити. Мишљење команданта III. армије, слаже се са овим излагањем. На крају, начелник штаба III. армије изнео је, да је узрок спорог наступања 19. корпуса још и тај, што је та оперативна јединица састављена из ландштурмских трупа.
Ма да је у горњем извештају било изнешено доста разлога, који су говорили за то да 19. корпус продужи операције преко Саве западно од ушћа Колубаре, сви ти разлози пак нису могли убедити аустроугарску Врховну команду, јер је она била мишљења да 19. корпус не само да не везује српске снаге, већ да је он сам био прикован Дринском дивизијом II. позива. Благодарећи надошлој води, 30 аустроугарских батаљона приковани су са 12 српских батаљона. Да би ово мишљење, са последицама, које су из тога лако уочаване, могло продрети на конференцији, која је била наговештена за 12. октобар, наредио је ђенерал Мецгер „са одобрењем начелника аустроугарског главног ђенералштаба“ још 11. октобра официру за везу у штабу у Темишвару, да још у току 11. октобра позове ђенералмајора фон Секта, да, приликом сутрашњег договора са начелником штаба III. армије, расправи питање о даљој употреби 19. корпуса и да оцени: да ли циљ, да се 12 српских батаљона прикују са 30 батаљона 19. корпуса, одговара даљој употреби тога корпуса у Савским окукама, у којима су услови за борбу и живот због поплаве постали несношљиви. Да ли према томе не би било целисходно, да се главна снага тога корпуса пребаци преко Саве код Београда на простор источно од Колубаре? Кад је та депеша стигла у Темишвар, команда армиске групе била је већ одпутовала, због тога је депеша за ђенерала фон Секта послата у Нови Сад. Пошто је III. армиска команда била остала при својој идеји, да 19. корпус продужи напад преко Саве у циљу наступања правцем западно од Колубаре, то је начелник штаба аустроугарске Врховне команде једини заступао мишљење, да корпус дејствује источно од Колубаре. Учињени корак имао је успеха: 12. октобра створена је одлука у духу жеље аустроугарске Врховне команде 12. октобра у вече, кад је аустроугарска Врховна команда била понова ставила питање о употреби 19. корпуса, известила је III. армиска команда, да намерава ово: „Оно што су трупе 19. корпуса већ постигле да са потребном снагом и даље држе, а остатак 19 корпуса, пребацити на леву обалу Саве па преко мостова код Циганлије, привући ка главнини III. армије, и у даљем току наступања употребити га на десном крилу, како у циљу обезбеђивања армије у правцу југозапада, тако и у циљу: да би наступањем према Обреновцу, омогућио излаз из Савских окука трупама, које су тамо остављене“. Што се тиче даље употребе ових трупа, и команда армиске групе била је мишљења, да оне још за сад остану на правцу ка Убу, све док се држање српских трупа у Мачви боље не расветли. Одред Штрајта и Сорсића имали би у даљем току дејства, да од Шапца наступају правцем ка Убу или ка Ваљеву. Главнина 62. дивизије, да отпочне офанзиву, кад буде потпуно спремна за операције, пошто Срби према Вишеграду, како изгледа, још имају јаче снаге. Из овог извештаја, виде се основи за даље операције. Аустроугарска Врховна команда, имала је, у колико је то било могуће, учешћа при стварању општег плана за ове операције.
Операције XI. немачке армије
Прелаз ХI. немачке армије преко Дунава код Смедерева, Костолца и Рама, у сравњењу са прелазом III. аустро – немачке армије код Београда, изведен је релативно лакше, али почев од 11. октобра, настале су и на фронту XI. немачке армије тешке борбе: требало је доста времена да се дефинитивно сломије отпор српским трупа на добро утврђеним положајима. Српске трупе држале су се веома упорно; у борбама су врло често учествовали и мештани. Напредовање XI. немачке армије, сем тога, било је нарочито отежано пространим кукурузним пољима, мочварним земљиштем и долинама пред 3. и 4. корпусом и планинским тереном на фронту 10. корпуса. Пошто су Срби пред десним крилом XI. немачке армије били груписали јачу снагу него пред левим крилом, то су 3. и 4. корпус имали да савлађују јачи отпор. Срби су најјаче били посели положаје код Смедерева и Пожаревца на обема обалама Мораве.
На фронту 3. армиског корпуса. 25. дивизија заузела је 11. октобра Смедерево. 6. дивизија заузела је с. Липе. Српске трупе повукле су се на линију: Радинац – Вучак – Петријево – Удовице. Даље операције 3. корпуса, могле су бити продужене тек после темељне припреме, нарочито помоћу тешке артилерије, коју је требало ближе привући. За ово је употребљен 12. и 13. октобар.
На фронту 4. армиског корпуса. На одсеку 11. дивизије (Баварске) између Млаве и Мораве северно од Пожаревца, Срби су давали огорчен отпор на линији утврђених положаја: Брежани – Ћириковац. У току 11. октобра, трупе 11. дивизије успеле су да заузму с. Брежане. У овим борбама Баварци су претрпели тешке губитке. 105. дивизија, наступајући лагано, заузела је у току 11. октобра неколико српских положаја код Ћириковца северно од Пожаревца. 107. дивизија, пребачена је цела преко Дунава и уведена је у борбу десном обалом р. Млаве у циљу обухвата Пожаревца са источне стране.