Операције III. аустр. – немачке армије
Дејство 8. аустриског и 22. немачког резервног корпуса. Ма да је III. армија употребила 11. октобар за припрему напада, нарочито за привлачење артилерије, било је до јутра 12. октобра мало тешких батерија доведено на нове положаје. Пошто је противник, који је држао јаке положаје располагао са довољно артилерије, било је лако разумљиво, да се општи пешадиски напад није могао форсирати пре но што дође тешка артилерија. Сем тога 22. резервни корпус, морао је да сачека 26. пешадиску дивизију која је била упућена на његово десно крило. На десном крилу 22. корпуса, дошло је већ у току пре подне до јаче борбе; магла и рђаво осветљење спречавали су артилериско дејство. Срби су 12. октобра добили доброг савезника у ветру (кошави), који је наскоро постигао јачину оркана и ометао саобраћај, нарочито преко подигнутих мостова. Саобраћај се већим делом морао вршити лађама, па и ту је, због рђавог времена, било великих тешкоћа. Код 22. резервног корпуса, на његовом крајњем десном крилу, једно одељење, које је било упућено ка Остружници, наишло је на српска утврђења; 26. пешадиска дивизија заузела је Жељезник доцкан по подне; 44. резервна дивизија освојила је Петлово брдо кота 208; 43. резервна дивизија, избила је десним крилом на северни део Стражевице (кота 214), а са левим крилом, које је морало да одбије један српски контра напад, до северног дела Јајинаца. 9. брдска бригада, на десном крилу 8. корпуса, прикључила се нападу немачких трупа у 14 часова. И поред жестоке српске артилериске ватре: од коте 324, од Тополе, а нарочито од Стражаре, напад је брзо успевао; десно крило, које је наступало дуж Авалског друма стигло је у 17.45 час. до линије: Механа Торлачка – средина села Велики Мокри Луг. Од прилике у исто време, отпочело је лево крило 59. дивизије – 18. брдска бригада – наступање од Екмеклука према југоисточној ивици шуме која лежи јужно од истога села. Трупе су избиле на ту линију тек касно ноћу (после 21 часа). 57. дивизија у току 12. октобра није нападала. Њени положаји на Екмеклуку, Градцу и Осовљу, тучени су јаком српском артилериском ватром са правца: Стражаре, Долова, Шугавца, Чунка, Ериног брда, Клупа, Ђаконовог виса. Нарочито осетљива била је ватра тешких батерија са Стражаре. На Клупама, а нарочито на Ерином брду, имали су Срби јаке ослоне тачке; јачина српских снага према фронту дивизије цењена је на 10 – 20 батаљона. Да је напад преко долине потока Сланца извршен пре но што је била ућуткана српска артилерија и пре но што су била порушена утврђења, претрпели би се тешки губитци. Према томе командант 57. дивизије употребио је 12. октобар за припрему напада артилериском ватром. Околности су, међутим, биле врло неповољне. Поред рђавог осветљења, земљиште је због кише постало глибовито; метци нису експлодирали. Нарочито код 30,5 см. мерзерских батерија, које су биле постављене да туку кључ непријатељских положаја – Ерино брдо, било је много метака, који нису експлодирали; те су батерије, због скупе муниције, морале привремено обуставити дејство.
8. корпусна команда, против српског десног крила, поставила је 2 тешке батерије источно од Дунава, и то: једну 15 см. хаубичку батерију (3 цеви) код кућице чувара насипа источно од Винчанске стране, а једну 10 см. батерију дугачких топова (2 цеви) код кућице чувара насипа северно од Ритопека. Према томе, били су српски положаји на Ерином брду и Клупама тучени и са леђа; те су батерије, додуше, према извештају 57. дивизије, гађале врло слабо због рђавог осветљења. Управљања ватром пак, са западне обале Дунава, било је потпуно немогуће. И по подне овога дана, кад је 59. дивизија нападала српске положаје, остао је командант 57. дивизије при својој првобитној одлуци, да у току 12. октобра не извршује напад. Напад суседне дивизије потпомагао је концентрисањем ватре своје артилерије на Ерино брдо, како би спречио, да тај напад не буде угрожен са те стране. Десно крило 57. дивизије пак, кренуло се у току дана до ивице шуме јужно од Екмеклука. Командант 22. резервног корпуса намеравао је за 13. октобар, да са 26. пешадиском и 44. резервном дивизијом држи заузете положаје, а са 43. резервном дивизијом да продужи напад и то: 85. резервном бригадом до јужне ивице шуме Стражевице а 103. и 86. резервном бригадом према Раковици, кота 324, до Авалског друма. Почетак пешадиског напада наређен је за 13. октобар у 11 часова. Саобразно са 22. резервним корпусом, имао је 8. корпус да напада 59. пешадиском дивизијом Стражару, а 57. пешадиска дивизија у току 13. октобра по подне имала је да пробије фронт Ерино брдо – Чунак. Да би се ова главна линија српског положаја лакше освојила, тешка артилерија (3 хаубичке батерије), која је 12. октобра била стигла на јужну обалу Саве, упућена је на расположење команданту 57. дивизије. Садејство Дунавске флотиле на источном крилу, због мина на Дунаву, било је још немогуће. Надошла вода, отежавала је чишћње од мина, а кошава је учинила своје тако, да се ти радови због високих валова (2 – 3 метра) уопште нису могли вршити. Но и поред тога, благодарећи неуморном раду, ипак се до 12. октобра успело одстранити на Сави 7, а на Дунаву код острва Хује 13 модерних мина; корито ових река пак још није било слободно. Због тога, наређење команданта III. армије, да Дунавска флотила провуче шлепове из Панчева ка Дунадомбу, није се могло извршити у току 12. октобра. Пошто опасност од мина још није била одстрањена, III. армиска команда за сваки случај предвиђала је да се бригада ђенералмајора Мразека транспортује железницом. Бригада је добила наређење, да све делове, који више нису били потребни за службу обезбеђивања на Дунаву, прикупи у Панчеву, и одатле ако пут Дунавом не буде слободан да се пребаци железницом у Земун. Слика о распореду српских снага 12. октобра промењена је у толико, што се на основи многобројних извештаја „са приличном сигурношћу“ могло претпоставити, да се Тимочка дивизија I. позива налази на бугарској граници код Пирота. Моравска дивизија I. позива била је исто тако код Пирота, а Моравска дивизија II. позива, на свом дотадањем одсеку, према Зворнику. О Лимском одреду и о Шумадиској дивизији II. позива, није било нових извештаја.
Дејство 19. аустриског корпуса. Командант 19. корпуса био је до 12. октобра у вече још необавештен о одлуци, која је била створена у штабу III. армије тј. да се јужно од Бољевца и Прогара оставе само снаге, које су потребне за одржавање заузетог земљишта, а да се остатак корпуса упути левом обалом Саве ка главној снази III. армије. Према томе, делови 19. корпуса на десној обали Саве у току 12. октобра вршили су још напад. 21. ландштурмска бригада, после издашне артилериске ватре на Забрежје отпочела је по подне јуриш, који је на 100 корака пред српским положајима одбивен; трупе су се морале повући на своје полазне положаје. На мочварном делу југозападно од Прогара пронађено је око подне рекогносцирањем неколико пролаза кроз баруштине. Наређено је, да 400 војника, који су се јавили добровољно, пређу баруштине, а за њима да следују три батаљона и да изврше напад на Кртинску. Ово предузеће успело је само у неколико: Док је десно крило вршило обезбеђење у правцу села Скеле, које је тучено мониторима, добровољци и делови 76. ландштурмског батаљона успели су, да преко баруштина избију у српске ровове северозападно од Кртинске. У исто време, наступала су два батаљона бригаде Шварца са североистока ка селу, али су пред ивицом задржани српском ватром. Намеру 19. корпусне команде, да се 20. ландштурмска бригада уведе у борбу, III. армиска команда није одобрила, већ је саопштила своју намеру, да ће део снага тога корпуса упутити ка Београду, наређујући, да се заузето земљиште у Савским окукама и даље држи. Међутим, Срби су, због засталог напада, били предузели нове мере. Делови, који су се приближили Кртинској, у току ноћи 12./13. октобра нападали су пет пута, али су успели да се одрже.
Дејство одреда ђенерала Сорсића. Пошто су српски напади на овај одред у току 11. октобра малаксали, то се командант одреда одлучио да у току 12. и 13. октобра изведе потребне припреме за напад.
Дејство одреда ђенерала Штрајта. У току 12. октобра успело се заузети Циглану – куће и ограде северозападно од Царинарнице, те је на тај начин проширен мостобран до острва и воденица на Сави. Даљи покушаји за проширење мостобрана нису успели.
Дејство 62. дивизије. Код ове дивизије, вршене су припреме за прелаз Дрине код Вишеграда који је према намери ђенерала Калзера требао да отпочне 17. октобра. Командант трупа у Босни, Херцеговини и Далмацији ђенерал Саркотић, ставио је 62. дивизији привремено на расположење једну пољску хаубичку батерију и једну пољску батерију старог система (М. 75/96) из Сарајева.
Операције XI. немачке армије
3. армиски корпус, који је држао фронт Смедерево – Липе, у току 12. октобра вршио је приближавање тешке артилерије. 4. армиски корпус, који је са 11. дивизијом држао Брежане, подилазио је са 105. дивизијом ка с. Ћириковцу, а са 107. дивизијом, која је наступала десном обалом Млаве, заузела је с. Бабушинац. Српске трупе напуштају положаје северно од Пожаревца без борбе. 10. резервни корпус вршио је припреме за напад на Душник.