Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. аустриског и 22. немачког резервног корпуса. Тежиште борбе било је овога дана на фронту 8. корпуса, тим више, што су Срби своје десно крило пред фронтом 22. корпуса били већ истрошили. Кад је то, у току ноћи, која је прошла на миру, било утврђено, 22. резервни корпус наступао је 13. октобра, противно првобитној намери, овако: 26. пешадиска дивизија до линије: Доља (северно од Остружнице) – висови јужно од Жељезника; 44. резервна дивизија, до Читачке механе, наслоњена на 26. дивизију; 43. дивизија предњим деловима: до јужне ивице Ресника – кота 207 – јужна ивица Раковице. Срби су држали линију положаја: Пећани – 244 северно од Сремчице – 305 Девојачки гроб – 219 Орловац – 228 Белопоточка механа. Ма да је лево крило 43. резервне дивизије до 16 часова било заузело коту 324 (северно од Раковице), Срби су држали своје положаје пред 8. корпусом до касно у ноћ. 59. дивизија, после јаке артилериске припреме, отпочела је напад у вези са 43. резервном дивизијом, како је то у 11 часова било наређено. Српске трупе које су код Тополе и Беле земље, поселе врло вешто изабране положаје на ивици села, нападнуте су са фронта 9. брдском бригадом, а са бока, у колико је било могуће, 18. брдском бригадом преко Великог Мокрог луга. Преко гребена источно од овога села Стражара се није могла обухватно нападати, јер је тај гребен био потпуно доминиран српском артилеријом, пласираном на Ерином брду и Чунку. Ма да је напад био изведен са нарочитим еланом (као на егзерциришту), и ма да је била уведена у борбу цела дивизиска резерва, 59 дивизија није успела да заузме Стражару. Успело се само око 17 часова освојити западни део Тополе. Фронт дивизије био је у вече: Топола 300 метара северно од Беле земље – јужна ивица Мокрог луга – ивица шуме, јужно од Екмеклука – до везе са 57. дивизијом. 57. дивизија делом своје артилерије (пољским батеријама) потпомагала је напад 59. дивизије бочном ватром и тукла је Стражару, а остатак њене артилерије дејствовао је на Ерино брдо и Клупе. Три ново додељене тешке хаубичке батерије, стигле су код дивизије тек око 13 часова, кад је пешадиски напад већ отпочео. После овога времена сконцентрисана је ватра од 5 батерија на Клупе – Ђаконов вис, а ватра других 7 батерија (међу њима и једна 30,5 см. мерзерска батерија) на Ерино брдо. И поред те артилериске припреме, пешадија није могла да заузме врло јаке непријатељске положаје. Једино на Ерином брду успело се заузети један шанац, и даље, источно, морала се пешадија укопати, пошто артилерији није било пошло за руком, да српске трупе, које су цењене да су исто тако јаке као и нападач, прикује за ровове. Да би, у току 14. октобра, 59. дивизија, чија је дивизиска резерва већ била утрошена, могла продужити напад, ставила је 8. корпусна команда тој дивизији 13. октобра у вече на расположење један батаљон корпуске резерве – бригаде Хауштајна. Батаљон је упућен ка цркви јужно од топовских шупа.
Продужење напада пак, постало је излишно, пошто су Срби, користећи ноћ, одступили. Према исказима заробљеника, положаје према 8. корпусу требало је држати „по сваку цену“; но због ужасног дејства тешке артилерије браниочева морална снага била је попустила. Пред фронтом 57. дивизије, нађено је у српским рововима 700 погинулих и тешко рањених. Борбу око Клупа и Ђаконовог виса, потпомагали су бочном артилериском ватром и делови бригаде ђенерала Мразека, који су још били остали на левој обали Дунава. Што се тиче главнине бригаде Хауштајна, која је била прикупљена у Панчеву, наређено је, да се она транспортује железницом у Земун. Први ешелон кренут је из Панчева 13. октобра у вече, а последњи ешелон имао је да одпутује 15. октобра у подне. Да би се напад левог крила 8. корпуса могао и даље потпомагати са леве обале Дунава, III. армиска команда наредила је 13. октобра да се 30,5 см. мерзерска батерија артилериске групе мајора Девчића премести у Омлод; главни правац дејства Васино брдо. Ова батерија, поред поменутог задатка, имала је да буде спремна како би, заједно са тешким батеријама, које су већ 12. октобра биле упућене северније од ње ка Дунавском насипу, могла да ућутка српске батерије и тако да омогући пролаз лађа, које су биле намењене да превезу мостовни материјал за XI. немачку армију. Немачка XI армија још није била везана мостовима са левом обалом Дунава. Због тога је команда армиске групе наваљивала, да се лађе, које су за XI. армију биле спремљене у Панчеву, што пре транспортују низ Дунав. Да би се то транспортовање омогућило употребљена су сва средства. У току 13. октобра извађено је 28 мина, а поред тога, уклоњена су 2 торпеда и 2 станице за палење мина. Ма да је на крају дана кошава била потпуно онемогућила даље чишћење мина, ипак се успео маркирати пролаз за лађе Дунавом кроз минско поље између острва Хује и Борче, где је било још преко 30 мина. Кроз минску препреку код Винче, исто тако прокрчен је и означен пут. Да ли је даље низводно на Дунаву било још минских поља, која су затварала реку, није било познато. Ово, у вези са артилериском ватром, стварало је опасност, да евентуално потопљене лађе могу јаче закрчити пут Дунавом, но што би учиниле саме мине. Команда армиске групе узела је тај ризико на себе и наредила да се лађа са мостовним материјалом у току ноћи 14.октобра пробије до Смедерева (Одлазак из Панчева 14. октобра у 16 часова). III. армија, што се тиче подизања мостова преко Саве била је у бољем положају. Али, и овде је саобраћај преко подигнутих мостова, због кошаве, 13. октобра у вече био прекинут. У току 10. октобра, поред непорушеног српског моста (од сплавова), подигли су аустроугарски понтонири понтонски мост са острва Циганлије на десну обалу Саве. У току 14. октобра требали су аустроугарски понтонири да поставе још један мост преко северног рукава, пошто је кошава порушила први мост, који је подигнут 9. октобра. Даље имало се у виду, да се са тешким материјалом који је армиска група била обећала и који се налазио још на доњем Дунаву, подигну мостови, који су требали да замене понтонске мостове. Низводно од железничког моста, могло се доћи до Саве само једним дугачким мостом преко преплављеног земљишта. Подизање тога моста преко подводног земљишта отпочело је 13. октобра. Како је већ поменуто, због кошаве, саобраћај III. армије у ово доба и поред већ подигнутих мостова, вршен је помоћу лађа.
13. октобра, добио је командант III. армије од команданта армиске групе наређење: „Оставља се нахођењу команданта армије, да оцени да ли би даља употреба целокупне снаге 19. корпуса, на досадањем месту и у досадањем правцу, имала још изгледа на успех. Ако не, тада би требало одмах главну снагу корпуса упутити за главнином армије преко Београда. Заузете положаје пак јужно од Саве према Обреновцу требало би држати из разлога престижа. Задатак корпуса остаје и даље: обезбеђивање десног бока III. армије у току офанзиве. У случају, да се Срби одлуче, да напусте линију Дрине, сви делови западно од Колубаре (Штрајт, Сорсић и делови 19. корпуса који остају) имају одмах да продуже наступање. Одреди Штрајта и Сорсића треба да се сједине у правцу Шапца, затим да у вези са деловима 19. корпуса продуже офанзиву правцем Уб – Лазаревац. На крају, командант армиске групе напомиње, да се досадањи неуспех 19. корпуса има приписати нарочито томе, што прелаз главних снага није извршен код Купинова како је наређено, те се тражи извештај по овоме“. Напомена. 19. корпусна команда оправдала је свој поступак тиме, што је прилаз Сави код Купинова због поплаве био немогућ. – Поменуто писмено наређење стигло је тек 13. октобра у Нови Сад. Ово се објашњава тиме, што ђенералфелдмаршал фон Макензен и ђенералмајор Сект 12. октобра нису били у месту свога штаба. Садржај наређења пак, изненадио је у неколико команданта III. армије, који не добија наређење да привуче главнину 19. корпуса у правцу главне снаге армије, већ се то оставља „сопственом убеђењу“ команданта армије. Из извештаја III. армиске команде аустроугарској Врховној команди у вече 12. октобра излази, да је одлука, у духу жеље аустроугарске Врховне команде, донета још истога дана у Новом Саду. Сем тога, и 19. корпусна команда још 12. октобра добила је одговарајућа наређења телефоном од ђенерала Конопицког. За што је сад III. армиској команди повраћена слобода рада, није објашњено. На основи писменог наређења команде армиске групе од 13. октобра, решио се командант III. армије, да доведе делове 19. корпуса преко Београда на десну обалу Саве. У духу ове одлуке, 13 октобра издато је 19. корпусу писмено наређење, да остави у обема Савским окукама толико трупа, колико је потребно за држање заузетог земљишта, а остале трупе пак, да се упуте преко Београда. Према томе, команданту корпуса остављено је да одлучи: колико трупа треба да остави на положајима у Савским окукама, но с тим, да на сваки начин и по сваку цену одржи те положаје, ма да су они били неповољни.
Извлачење трупа из Савских окука на леву обалу Саве није било целисходно, пошто је задатак тих трупа био да прикују јаке српске снаге западно од Колубаре. Сем тога, Србе је требало обмањивати и оставити их при досадањем убеђењу, да према њима стоје јаке снаге. Због тога наређено је, да се марш одлазећих трупа изводи у највећој тајности. За пребацивање трупа 19. корпуса преко Саве код Београда регулисан је саобраћај на овај начин: Чим чело трупа 19. корпуса стигне у Сурчин, требало је комору 19. корпуса пребацивати лађом преко Саве; комора 22. резервног корпуса имала се користити ратним мостом 8. корпуса, како би мостови 8. корпуса преко Циганлије били слободни за 19. корпус. 206. ландштурмску бригаду, која је још вршила службу обезбеђивања на Сави, требало је употребити за маневровање; ђенерал Сорсић добио је наређење, да најпре упути један ландштурмски етапни батаљон у Ашању, који да смени 206. бригаду. У даљем току, 19. корпусна команда наредила је, да се 20. и 205. ландштурмска бригада до 14. октобра у вече преместе у Сурчин и да се 206. бригада смени и прикупи на простору Обреж – Ашања. У мостобрану код Прогара да остане 17. ландштурмска бригада и бригада Шварца а у мостобрану код Бољевца 21. ландштурмска бригада. Према томе, наређено је 13. октобра појачање III. армије са три бригаде, и то: 2 бригаде из 19. корпуса и бригада Мразека, која се налазила у току транспортовања за Земун. Ово је одговарало претпоставци, да би Срби могли привући око две дивизије из Мачве и Ужица. Сем тога, да би и челни делови једне дивизије са бугарског фронта могли још стићи. Из овога се види, да се рачунало, да ће Срби, под притиском офанзиве III. и XI. армије, напустити свој Дрински фронт, или да ће га бар знатно ослабити. За тај случај, ћенералу Штрајту и Сорсићу као и команданту делова 19. корпуса западно од Колубаре, издата су одмах потребна наређења у духу раније наведене заповести команде армиске групе, ма да се све горе речене трупе нису још могле ни стопе напред кренути. Рачунало се, да Срби пред 62. пешадиском дивизијом код Вишеграда имају још јаке снаге, јер је ђенералу Калзеру наређено да спречи одлазак српских снага са тога фронта. Главним снагама III. армије -8. и 22. корпусу – саопштена је потреба да, што је могуће пре, избију до линије: Аранђеловац (22. резервни корпус) – Ковачевац (8. корпус). Међутим, 19. корпусу наређено је да, тежи ка линији: Обреновац – Лазаревац, у циљу обезбеђивања деснога бока 22. корпуса.
Дејство 19. корпуса. У јутру 13. октобра борба је продужена. Око 10 часова успело се одбити српски контра напад, који је био предузет из Кртинске. Губитци 53. дивизије у овој борби били су велики. Око подне, Срби су довели појачања у Кртинску. Њихова артилерија тукла је мост и село Прогар. Ђенерал Шварц јавља о критичном стању трупа, које је настало због преморености и рђавих осталих околности: трупе су, већим делом, лежале у води и то у хладном јесењем добу. На основи оваквог извештаја, командант 19. корпуса наредио је да се батаљони, који су били изолирано истурени код Кртинске, повуку на своје старе положаје. Ово је било потребно учинити и због тога, што на други начин, због баруштина, није било могуће изједначити фронт. 21. ландштурмска брдска бригада одбила је ноћу 12./13. октобра два српска напада, а у току 13. октобра ометала је утврђивање српских трупа артилериском ватром. Командант 19. корпуса, добивши 13. октобра у вече писмено наређење команданта III. армије, да у Савским окукама остави само толико снаге, колико је потребно да се заузето земљиште одржи, а да остатак трупа свога корпуса рокира левом обалом Саве ка Београду, наредио је, да се 205. ландштурмска бригада и 20. ландштурмска брдска бригада крену 14. октобра ка Сурчину.
Дејство одреда ђенерала Сорсића. На фронту овог одреда, у току 12. октобра, вршене су припреме за продужење напада у току 14. октобра.
Дејство одреда ђенерала Штрајта. На фронту овог одреда, у току 13. октобра, није било ничега значајнијег.
Дејство 62. пешадиске дивизије. На фронту ове дивизије, у току 13. октобра, вршене су припреме за офанзиву, која је пројектована за 17. октобар. Командант III. армије наредио је 13. октобра, да се команданту 62. дивизије упути железницом у Рогатицу: 1 батерија дугачких топова 15 см. из 8. корпуса и 1 брдска хаубичка батерија из 59. дивизије.
Операције XI. немачке армије
3. армиски корпус у току 13. октобра држао је фронт: Смедерево – Липе, продужујући приближавање и пласирање тешке артилерије. 4. армиски корпус, држао је са 11. дивизијом Брекине, са 105. дивизијом успео је да заузме Ћириковац, а са 107. дивизијом која је наступала долином Млаве у обилазак Пожаревца, заузето је више српских утврђења југоисточно од вароши. Срби су напустили Пожаревац у току 13. октобра и повукли се ка с. Лучици и на леву обалу р. Ресавчине. Трупе 4. армиског корпуса продужују наступање ка фронту Драговац – Салаковац. 10. резервни корпус, заузео је у току 13. октобра са 103. дивизијом села: Мајиловац, Берање и Сираково, а 101. дивизијом избио преко Кисиљева до Поповца.