Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. аустриског корпуса. 7. октобра у 2.30 час. отпочела је најинтензивнија артилериска ватра тући српску обалу, нарочито места која су била одређена за искрцавање трупа. Исто тако пренета је у 2.40 час. артилериска ватра у позадину српске обале, по раније утврђеном програму, а 10 минута после тога требало је да почне искрцавање првих ешелона. Падала је слаба киша; артилериска ватра је престала. Сем непрестаног дејства српских рефлектора, није се могло приметити никакво кретање на српској обали. Река Сава пред Калемегданом била је осветљена као на дану од појављених пожара у Београду. Време је пролазило, а постављени осматрачи нису могли да примете уговорене светлеће знаке, који су требали да објаве извршено искрцавање трупа. Тек после 4 часа јутра, скоро цео час после тренутка, који је био одређен за искрцавање, и после престанка артилериске ватре, видео се јужно од В. Ратног острва дугачак низ понтона, који се на јасно осветљеном Дунаву лагано приближавао од Земуна ка Калемегдану. Није дуго, трајало, кад се наједанпут на понтоне набијене војницима сручује са српске стране топовска, пушчана и митраљеска ватра. Српска пешадија је понова посела порушене ровове и насип кланичке железничке пруге; митраљези су на својим старим местима; склољени топови за време бомбардовања понова су ушли у своје раније заклоне. У тој ватреној киши пловио је 3. – 74. батаљон. Полазак тога батаљона из Земуна био је задоцнио због непредвиђених случајева; сем тога и прилике водостања проузроковале су задоцњење у превожењу за читав час, тако да је произашло укупно задоцњење од скоро 1.30 час., а то је време било довољно да се на српској страни предузму потребне мере за парирање прелаза. Због малог броја понтона, од 2 батаљона, који су превожени из Земуна, укрцан је цео само 3. – 74. батаљон а од батаљона 4. – 84. само 1 ½ чета. И поред српске ватре, која је сипала на понтонску колону, три четвртине понтона 3. – 74. батаљона пришло је одређеном делу обале за искрцавање тј. низводно од Небојше куле, само једна получета искрцана је западније од означене тачке за искрцавање десног крила; та получета претрпела је осетне губитке, а доцније је опкољена и потпуно уништена. Кад је почело искрцавање првих понтона 3. – 74. батаљона стигоше из Дунавског рукава између В. Ратног острва и Кожаре и понтони 4. – 84. батаљона (1 ½ чета) који су пловили северном обалом Ратног острва. Снажна српска ватра отворена је и на ову колону, но ипак предња половина понтона са око 3 вода пешадије, успева да се искрца западно од потопљених бродова, док је остатак био приморан да се врати на острво Кожару, где је остао до сванућа. 3. – 74. батаљон и 3 вода 4. – 84. батаљона успевају да изађу на обалу и да заузму железнички насип од Небојше куле до Драчке улице.
Овлађивање положаја на железничком насипу од стране делова поменута 2 батаљона, по свој прилици не би било уопште могуће извршити, да суседне српске трупе нису биле везане трупама 4. – 87. батаљона, које су се скоро неопажено биле искрцале неколико минута раније ниже потопљених бродова. И овом батаљону десило се задоцњење. Батаљон се додуше кренуо са југоисточног краја острва Червенке у одређено време (2.45 час.), али је упао у сноп једног српског рефлектора те се због тога задржао код Кожаре и тек око 4 часа успео, да се крене понова напред ка српској обали где је неопажено изашао, и после малог пушкарања заузео железнички насип од Драчке улице па у лево. Тај батаљон имао је да савлада само ширину Дунава (7 – 800 м.), који ту није био тако осветљен као испод Калемегдана. Но најповољнија околност за превожење 4. – 87. батаљона била је у томе, што је са српске стране, у времену кад је овај батаљон вршио превожење, сва пажња била сконцентрисана на трупе које су се превозиле од Земуна. Овај батаљон био је цео у 4.30 час. на српској обали, и кренуо се брзо у напад ка железничком насипу. Срби потпуно изненађени, после кратке борбе напустили су положај, оставив 2 официра и 63 војника као заробљенике. Понтони овог батаљона по извршеном искрцавању отпловили су натраг ка караули Нова Борча, и тамо укрцали 15. јегерски батаљон. Превожење и овог батаљона извршено је још под заклоном ноћи, без узнемиравања од стране Срба. Искрцавање је извршено код српске царинарнице. По искрцавању батаљон се развио у стрељачки строј крећући се у напад против железничког насипа, кога је до зоре заузео и посео двема четама. Понтони и чамци овога пута, при свом повратку, понели су и рањенике; људство је било преморено веслањем тако да сви чамци нису приспели на време код карауле Нова Борча за трећи турнус превожења. Око 5 час. укрцано је на понтоне који су дотле стигли: штаб, 5. и 6. чета 2./60. батаљона. Укрцавање ових трупа извршено је неузнемиравано са српске стране; за време превожења гађала их је артилерија са Калемегдана не причинив им губитка; искрцавање је извршено без тешкоћа. На пола часа доцније, већ за видела, отпочело је укрцавање и превожење осталих двеју чета поменутог батаљона, али у то време топови са Калемегдана отварају тако успешну ватру против њих да су се морале вратити. Даље укрцавање осталих трупа морало се обуставити. Код групе између Небојше куле и потопљених чамаца није ни вршено даље превожење трупа. Према диспозицији понтони који су превезли ову групу, имали су да отплове до острва Кожаре и да тамо приме 3./49. батаљон. Међутим снага пионира била је преко мере исцрпљена веслањем од Земуна до Калемегдана; губитци у људству и превозном материјалу били су велики и порасли су несразмерно због српске артилериске ватре, при повратку на острву Кожару. Једна половина од броја понтона, који су пошли из Земуна, успела је да се врати на своју обалу. Од ових још преосталих понтона пристао је уз обалу Кожаре само мали број, док је већи број вода занела даље, а неке чак до Панчева.
На тај начин, до сванућа 7. октобра пребачено је свега 14 чета и тек се тада увидела сва критичност њиховог положаја, јер су добиле ватру не само од стране српских трупа, које су се према њима налазиле и које су појачане резервама, већ и од стране српске артилерије која почиње да се јавља, сем са Калемегдана, са врло добро регулисаном ватром, још и са Милићевог брда, Великог Врачара и Пашине чесме. Овој српској ватри биле су изложене не само пребачене аустриске чете, него и трупе које на другој обали и по адама чекају да буду пребачене. Десно крило 3./74. батаљона, налазило се источно од Небојше куле; његово крајње десно крило западно од Небојше куле (једна получета), као што је већ поменуто, било је потпуно уништено. Лево од 3./74. батаљона (источно од Принц Евгенове улице до Драчке улице) била су на железничком насипу 3 вода 4./84. батаљона. 4./84. батаљон посео је железнички насип почев од продужења Драчке ул. до на 200 корака западно од рампе у продужењу капетан Мишине улице. Лево од 4./84. батаљона био је 15. јегерски батаљон, који је у зору посео насип с обе стране пропуста, ји. од пресека насипа са путом, који је водио у продужењу капетан Мишине улице ка малој црепари. Полубатаљон 2./60. батаљона био је у резерви позади левог крила искрцаних трупа. Борба се све жешће развијала нарочито на левом крилу, где су српска пешадиска одељења и митраљези од Кланице и Стругаре, Прометне банке, тукли у бок аустриске трупе. Аустриска артилерија није била у стању да ућутка српске батерије, које су врло вешто биле сакривене, а потпомагање искрцаних трупа ватром артилерије на овостраној обали није се могло вршити на многим деловима фронта због мале раздаљине српских положаја, а тамо где је помагање било могуће, морало је изостати (изузев испред десног крила 3./74. батаљона) јер није било везе са другом обалом, као и са сопственом артилеријом. Оптичке сигналне станице нису могле функционисати, пошто их је српска артилерија одмах приметила и на њих отварала ватру. И по подне 7. октобра за време док се очекивао српски општи противнапад, било је не само искључено ма какво појачање аустриских трупа пре мрака, већ је отпочео да се осећа јак недостатак муниције. Положај аустриских трупа на левој обали Дунава и на острву Кожари, које су чекале на укрцавање, такође није био повољан, јер су претрпеле осетне губитке од српске артилерије. Још рано из јутра, рањен је на својој осматрачници на Кожари и командант дивизије ђенерал Шњарић.
Све ово, као и остале околности, нарочито што је била изгубљена половина понтонског материјала а остатак се имао тек прикупљати, довело је до одлуке, да се за даље превожење сачека ноћ и да се положај већ пребачених трупа што је могуће више олакша артилериском ватром. Овај предлог одобрен је од стране команданта 8. корпуса, који је артилерију 59. дивизије ставио под команду команданта дивизије, а тешкој артилерији понова наредио да ућутка непријатељску артилерију на Калемегдану, Врачару и код Кланице. Ово није успело, јер су српски топови били тако вешто пласирани, да их осматрачи нису могли да открију. Међутим, стално је сипала најжешћа артилериска ватра против искрцаних аустриских трупа. У току подне 7. октобра, делови 2. – 60. батаљона из резерве појачали су лево крило, које је било у најгорем положају. Овде се концентрисала ватра српских батерија са Калемегдана и косе В. Врачара. Да је у овом часу са српске стране са пешадијом био изведен општи напад, аустриске трупе на српској обали дошле би у безизлазан положај, јер би за одбијање напада морале да избаце и последњу још заосталу муницију. У овим тешким часовима, Дунавски монитори донесоше прву помоћ искрцаним трупама. Још у 6.30 час. они су тукли српска оруђа источно од Калемегдана. Од 15 час. крстарили су они у две групе (по 2 – 3 лађе) око В. Ратног острва и ступили у борбу у заједници са тешком артилеријом, против српских батерија на Калемегдану и В. Врачару. Ма да нису успели да ућуткају српска оруђа, ипак су постигли да привуку ватру на себе. За време ове борбе монитор „Кереш“ био је на више места пробушен топовским зрнима, али, пошто тиме није био онеспособљен, остао је у борби. Сем тога погођена су два моторна чамца и избачена из борбе. Са наступањем мрака, обуставила је српска артилерија ватру, због чега се и флотила уклонила са борбеног положаја. Ова борба Дунавске флотиле олакшала је критичне часове пешадије и допринела, да их она срећно преживи до наступања мрака. Кад је пак пао мрак, могле су се искрцане трупе понова надати на појачања која су наскоро и дошла. У току 7. октобра, предузето прикупљање понтона и чамаца показало је, да је свега ¾ превозног материјала остало за употребу. Редови понтонира били су јако проређени. Резерва у превозном материјалу, састојала се у неколико резервних понтона за укупно превожење до 400 људи. Са наступањем мрака понова је отпочело превожење које је вршено са тешкоћама, јер је, од пожара многих кућа у Београду, Дунав био осветљен.
7. октобра још у 14 час. командант 59. дивизије издао је заповест за продужење превожења, које је имало отпочети по наступању мрака у 17.30 час.: а) Превозним материјалом, који је прикупљен код карауле Нова Борча, пребацити: најпре остатак 2. – 60. батаљона; затим делове 4. – 84. батаљона, који су ту дошли из Земуна; затим 4. – 12. батаљон и најзад остале трупе које су се ту налазиле; б) Понтонима код В. Ратног острва превести: најпре растурене делове 3. – 74. и 4. – 84. батаљона, затим 3. – 49. батаљон; в) Понтонима прикупљеним на северној обали острва потпомоћи превожење 3. – 49. батаљон. Са почетком превожења задоцнило се тако, да су први понтони са остатком 2. – 60. батаљона кренули тек око 18.40 час. У 19.15 час. искрцане су 7. и 8. чета 2. – 60. батаљона ниже места потопљеног багера, сем једног вода који је остао као заштита артилерије на левој обали Дунава. Искрцане трупе упућене су чети тога батаљона, која је била у резерви позади левог крила 15. јегерског батаљона. Даље превожење ишло је споро. До 21 часа још није био искрцан остатак 4. – 84. батаљона; у 24 часа пребачен је и 4. – 12. батаљон, који је за време превожења претрпео осетне губитке. До 3 часа 8. октобра пребачене су још 2 чете јегерског батаљона у врло жестокој шрапнелској ватри. У ово време прекинуто је превожење због јаке српске артилериске ватре, а и понтонири су били јако преморени. Тек пред зору 8. октобра превожење је понова предузето; пребачена је још 1 ½ чета јегерског батаљона на десну обалу Дунава. При сваком враћању, понтони су укупно узимали око 500 рањеника. Док је превожење трупа са Нове Борче, ма да споро, ипак вршено целе ноћи 7./8. октобра, дотле је извршено само једно једино превожење трупа са В. Ратног острва и острва Кожаре. На острву Кожари још увек је чекао 3. – 49. батаљон. Прикупљени превозни материјал на северном крају острва, могао је примити само једну чету и митраљеско одељење. Ове трупе, кад су навезене на Дунав, биле су тучене тако јаком српском пешадиском ватром, да је један део био принуђен да се искрца на В. Ратно острво. Већи део (око 3 вода и митраљеско одељење), успео је да се искрца ниже потопљених лађа. Остале 3 чете овог батаљона нису могле бити превезене у току ноћи 7./8. октобра, јер се само мали број понтона вратио на место укрцавања на острво Кожару и то тек 8. октобра око 8 час. Тако исто нису се у току ноћи вратили ни понтони, који су једновремено били искрцали делове 3. и 4. батаљона 74. односно 84. пука, укрцане на Ратном острву.
Дејство 22. немачког резервног корпуса. Корпус је добио задатак да врши напад на западни фронт Београда и висове јужно од тог дела. У току 7. октобра, овај корпус је издржао тешке борбе. И код овог корпуса (6. октобра и ноћу 6./7. октобра) вођена је првенствено само артилериска борба. Ма да артилерија тога корпуса није била ништа слабија, нити малобројнија од артилерије 8. аустр. корпуса, ипак није успела да неутралише српске батерије на Топчидерском и Бановом брду до одређеног момента за прелаз пешадије. Пребацивање пешадије овог корпуса отпочела је рано зором 7. октобра понтонима на В. аду Циганлију, пошто је претходно заузета мала ада Циганлија, која је насипом везана за Земунску обалу. Превожење, а затим и искрцавање немачких трупа на добро утврђену В. Циганлију, вршено је са тешкоћом и великим губитцима. По искрцавању, морале су немачке трупе да воде огорчене борбе са српским одељењима и да их са бајонетом потискују корак по корак из густог шипрага острва дугачког око 8.000 корака а широког око 700 корака. И овде се, по расвитку дана 7. октобра, морало обуставити превожење, јер је већи број понтона био уништен, а већи део пионира био онеспособљен српском артилериском, пешадиском и митраљеском ватром. Без икаквог појачања, 6 пребачених немачких чета, које су се утврдиле на брзу руку, морале су до мрака 7. октобра издржати борбу против српских против напада.
Дејство 19. аустриског корпуса. 7. октобра у 3 часа отпочело је превожење пешадије. После успешног пребацивања на јужну обалу имале су трупе понајпре да заузму у виду мостобрана линију: кота 77 (3 ½ км. југозападно од Прогара) – к. 76 – к. 75, да је утврде и кад стигну појачања и брдска артилерија, да после јаке артилериске припреме предузму напад до линије к. 76 – 77 јужно од Кртинске – мост југозападно од коте 76. Ту је линију требало спремити за јачу одбрану. 205. ландштурмска бригада припремала је прелаз код Бољевца у 5 група: Прва главна група: 7 чета, 2 митраљеска одељења, 1 ⅓ понтонирске чете, 4 мостовна трена, код коте 76 југоисточно од Бољевца. Друга група: 4 чете; једно митраљеско одељење; 1 понтонирска чета; 3 мостовна трена, северозападно од главне групе код млина. Трећа група: 1 чета; ⅓ понтонирске чете са једним мостовним треном, близу коте 73. Четврта група: 2 чете; једно митраљеско одељење; 2 – 3 понтонирске чете са једним мостовним треном и 8 дуплих понтона, код царинарнице источно од Забрежја. Пета група: 2 чете; 1 митраљеско одељење; 2 – 3 понтонирске чете са једним мостовним треном и 7 дуплих понтона, на 1 км. северно од Забрежја. У циљу подизања мостова код 3. и 4. групе, наређено је да 5 мостовних тренова стигну 7. октобра у 4 часа у јутру, код западног излаза Бољевца. Три северне групе имале су да отпочну пребацивање у исто време и да у једном маху продру до линије: кота 76 (југозападно од Бољевца) – слово „р“ у речи „бара“, наслањајући се на Саву, и да се на тој линији утврде. Од ове линије даље продужити наступање, тек кад поменуте три групе буду у целини на српској обали и кад стигне бар једна пољска батерија и штаб 205. бригаде. Командант 205. бригаде имао је намеру, да у даљем току поведе бригаду на 600 – 700 корачаја до српског утврђеног положаја, који се налазио северно од Забрежја и да после снажне артилериске припреме заузме Забрежје и Царинарницу; при овоме требале су да садејствују и 2 јужне групе. Као даљи циљ имао је командант бригаде у виду линију: кота 112 – кота 110 – ушће Тамнаве. Ту је линију требало заузети и утврдити за дужу упорну одбрану. Да би се испунила празнина између прелазећих група код Прогара и Бољевца, наређено је да на северној обали, поред унутрашњих крила, наступају ешелони са задатком да дејствују ватром.
Извршење прелаза 19. корпуса. Групно гађање извршила је тешка артилерија у току 6. октобра према програму. Савска мониторска група стигла је око 11 часова код Прогара. Помоћни монитор „Уна“ довукао је монитор „Самош“. Квар, који је тај брод био претрпио код Шапца, у толико је одклоњен, да су оба монитора могла садејствовати при извршењу прелаза. 205. ландштурмска бригада заузела је своје место према програму. У 2.45 час. спуштени су понтони у воду; у 3.10 час. искрцавали су се први ешелони на српску обалу. Слаби српски делови потиснути су. Српска артилерија тукла је сва места прелаза као и Бољевце. Поред свега тога, све три северне групе до 4 часа биле су пребачене на десну обалу Саве. Наступање према Забрежју отпочело је у 5.30 час. Пешадија је тучена артилериском ватром од коте 110 јужно од Забрежја пољским топовима и од Дубоког брда хаубицама. Око 7.30 час. била је пешадија допрла око 800 м. до Забрежја и Царинарнице. Од обеју јужних група успела је група северно од Царинарнице да се пребаци и да дође на лево крило бригаде; од 5. групе, која је била постављена 1.200 корака северно од Забрежја успео је само један део да дође на српску обалу, остатак те групе упућен је да пређе југоисточно од Бољевца. У 11 час. стајало је 18 чета у борби на 700 корака северно од западног краја Забрежја – Царинарница; 2 нове српске батерије биле су ступиле у борбу. Нарочито је била осетљива ватра са Дубоког брда. Поред надмоћности аустриске артилерије нису се успеле ућуткати српске батерије (свега 4). Кад су Срби око 12 часова били обуставили артилериску ватру, отпочело је подизање понтонског моста, и то код острва западно од коте 73. У 13 час. била је цела пешадија 205. ландштурмске бригаде (18 чета и сва митраљеска одељења) на српској обали; у 13.40 час. пребачена је и једна брдска батерија. У току 7. октобра бригада није имала више успеха. Срби су били привукли своје резерве; интензивност борбе расла је све више; муниције је недостајало а могла се тек ноћу привући. Мост од 323 метра био је у 18 час. довршен.
На месту прелаза код Прогара отпочело је пребацивање прве групе понтона у 3.40 час. При артилериској припреми, која је претходила, ефикасно су садејствовали монитори „Самош“ и „Уна“, од источног краја острва. Српске трупе на јужној обали давале су само слаб отпор. У 6.30 час. била је цела 17. брдска бригада пребачена; њени челни делови допрли су до линије: к. 77 – 76 – 75; српски делови 5. пука II. позива, повукли су се ка селу Кртинска. Од бригаде Шварца, командант 53. дивизије упутио је: 4 батаљона ка Сави у циљу пребацивања, а 2 батаљона у Прогар као дивизиску резерву. После пребацивања поменута четири батаљона, требало је кренути напред и заузети другу линију (кота 76 – 77 – мост југоисточно од к. 76). Бригада Шварца са једним пуком 17. бригаде и своја 3 батаљона, имала је на источном одсеку да изврши напад на Кртинску, а 17. бригада и 1 батаљон бригаде Шварца, да штити тај напад од противничких предузећа са правца од Скеле. У подне су српске трупе држале линију положаја: к. 76 – 500 корака северно од Кртинске – Царинарница. Фронт 17. бригаде, био је у ово време још непромењен. Њено источно крило много је трпело од бочне ватре са правца Рвати. Од 4 батаљона бригаде Шварца, које је требало пребацити, била су тек 2 батаљона пребачена; дивизиска резерва налазила се у Прогару. Две брдске батерије пребачене су по подне. Напад који је у току по подне извршен, ма да је био потпомогнут јаком артилериском ватром са северне обале, није успео. До друге линије, која је у исто време била и линија српског одбранбеног положаја, није се могло нигде избити. Нарочито су били јаки српски положаји северно од Кртинске и код Царинарнице. И поред надмоћности аустроугарске тешке артилерије, ватра српских батерија није била ослабљена. У вече, трупе обеју пребачених бригада морале су се укопати. Дивизиска команда упутила је један батаљон дивизиске резерве бригади Шварца на расположење и наредила је, да се напад у току 8. октобра после артилериске припреме продужи. Подизање моста (преко острва од прилике 200 корака низводно од римског канала), отпочело је око 14.30 час. Српска артилерија по подне тукла је Прогар са јужног и југозападног правца; изгледа, да је тражила место где се градио мост, но није га нашла. Мост преко северног рукава био је подигнут у 6.45 час., а мост преко главног рукава у ово време био је тек пола готов (Довршен је 8. октобра у 6 часова). Командант 19. корпуса наредио је 7. октобра још у 10.20 час. да се челни ешелони корпусне резерве (2 батаљона) из Ашање преместе у Војчинску шуму. Обзиром на интензивну борбу 205. ландштурмске бригаде наређено је у 14 час., да се један од тих батаљона крене ка Бољевцима. У току 7. октобра стигле су у Ашању ове трупе: 6 батаљона и штабови 21. и 22. бригаде. Према изложеноме, корпусна резерва 7. октобра у вече била је овако распоређена: 1 батаљон у Бољевцима; 1 батаљон у Војчинској шуми северно од Прогара; 6 батаљона и оба бригадна штаба у Ашањи. Остатак 53. дивизије: 2 батаљона и 2 брдске батерије, био је још у току транспортовања железницом. Делови 21. бригаде (5 батаљона), који су били у Ашањи, добили су наређење да се 8. октобра у 7 часова пре подне крену у Војчинску шуму. Да би се обезбедили мостови код Бољевца и Прогара, наредио је командант 19. корпуса, да се што пре заузме линија: Скела – Обреновац – ушће Тамнаве. Граница између обе пребачене групе имала је ићи потоком Звецка.
Дејство одреда ђенерала Сорсића. После лаког прелаза овог одреда на јужну обалу Саве (6. октобра), очекивало се да ће Срби наскоро предузети контра нападе. Због тога је 7. октобар употребљен за поправљање мостобрана и за његово утврђивање. Десно крило бригаде Шиса, које је било повијено уназад, кренуто је напред у циљу наслона на бригаду Ибла, а бригада Ибла у неколико је проширила свој фронт. Срби су овога дана ометали радове артилериском ватром, но до већих борби није дошло. Српски 7. пук I. позива, хитао је овог дана усиљеним маршом од Лојанице ка Јарку.
Дејство одреда ђенерала Штрајта. На фронту овог одреда, набујала Дрина стварала је велике тешкоће. Она је били порасла за 2 метра; источни рукав Лиманске аде, који се при нормалном стању воде могао прегазити, више се није могао газити. 7. октобра у јутру, Срби су вршили више напада од Бадовинаца на десно крило одреда код коте 87 и западно од ње. Око 15 часова ступила је у борбу и једна српска батерија. Она је покушавала да са положаја око Бадовинаца дејствује на мост, који је био у довршавању, но није успевала. Напади на десно крило одреда били су око 16 час. дефинитивно одбивени. У ово време, пошто је једна српска батерија југозападно од Црнобарског салаша артилериском ватром ућуткана, успело се, на крајњем левом крилу преко источног рукава Дрине западно од коте 86, пребацити један батаљон (2 чете и једно митраљеско одељење) помоћу једног постављеног брвна и 5 понтона. Слаби српски делови потиснути су ка Циглани, која је већ била поседнута. Батаљон је заузео положај западно од коте 86 и утврдио се.
Дејство 62. дивизије. Према добивеном наређењу, да врши демонстрацију код Вишеграда, командант ове дивизије, ђенерал Калзер наредио је команданту комбиноване тврђавске бригаде да 7. октобра у јутру пребаци 2 батаљона преко Дрине. Извршење овог наређења морало је бити одложено до наступања ноћи 7./8. октобра.
Операције XI. немачке армије
Дејство 10. резервног корпуса. Пребацивање XI. немачке армије преко Дунава отпочело је 7. октобра у јутру са пребацивањем 10. резервног корпуса код Рама. Први ешелон овог корпуса пребачен је 7. октобра око 7 час. у присуству Макензена. Пошто су трупе овог ешелона заузеле Горицу код Рама и потисле српске трупе са тога виса, даље пребацивање трупа овог корпуса ишло је без тешкоћа, тако да су у току овог дана све трупе 10. резервног корпуса биле на десној обали Дунава.
Дејство 4. резервног корпуса. Трупе овог корпуса отпочеле су 7. октобра у јутру прелаз са Острва према Костолцу и вршиле га без тешкоћа.