Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. аустриског корпуса. До јутра 8. октобра превезено је преко Дунава укупно 13 ½ чета свежих трупа; сем тога превезено је 90 сандука муниције за пешадију и 20 сандука за митраљезе, али је положај трупа на српској обали био још увек врло озбиљан, тим више што је наступила још једна неочекивана опасност – Дунав се излио из корита тако, да су трупе на левом крилу из јутра 8. октобра стајале до колена у води. У току целе ноћи 7./8. октобра настављена је огорчена борба највише с ручним бомбама, у којој су борби Срби непрестано покушавали да Аустријанце баце у Дунав. У зору 8. октобра командант 4. – 87. батаљона тражи од команданта дивизије помоћ артилерије за одбијање српских напада и захтева у том циљу, снажну ватру против групе кућа јужно од железничког насипа и шумице источно од његовог левог крила. Да би се при томе артилерији означио положај сопствене пешадије, употребљени су црножути барјаци и метци из пиштоља за осветљавање. Да би се телефонска веза што пре поставила, учињен је покушај да се постави један кабл од острва Кожаре на јужну обалу Дунава, но ово није успело, јер се кабл прекинуо. Десно крило 3. – 74. батаљона стајало је у току 7./8. октобра и у јутру 8. октобра у јакој српској ватри. Стање овог батаљона побољшало се, кад је, доласком последњих делова батаљона (око 1 чете) и смењивањем једног дела трупа на железничком насипу од стране превезених одељења 4. – 84. батаљона, образована резерва позади десног крила и кад је овај батаљон могао бити потпомогнут четом и митраљеским одељењем 3. – 49. батаљона, који су искрцани пред вече. Лево од 3. – 74. батаљона биле су развијене на железничком насипу 2 чете 4. – 84. батаљона. Лево крило које се налазило с обе стране места, где Цар Урошева улица излази на железнички насип, било је тучено ватром из кућа непосредно према железничком насипу, те се морало повући и заузети положај на 120 корака позади; 2 чете 4. – 84. батаљона образовале су резерву позади десног крила у непосредној близини Дунава. 4./87. батаљон, који се налазио у центру положаја, био је у току ноћи 7./8. октобра нападнут више пута, поглавито бомбама, али је све нападе одбио. Положај батаљона побољшао се тада, кад се око поноћи 7./8. октобра искрцао 4./12. батаљон и заузео положај позади левог крила 4./87. батаљона, где је доцније дошао и највећи део 3. јегерског батаљона. Најугроженије је било лево крило у току ноћи 7./8. октобра и у току дана 8. октобра. Тамо је 15. јегерски батаљон водио борбу са Србима код Стругаре и на положајима између железничког насипа и вароши. Појачање овог крила било је извршено још у вече 7. октобра, са 1 четом 2./60. батаљона, а остале 2 чете овог батаљона, биле су у Врбљаку дуж обале као резерва. На овом крилу, у току ноћи било је десет напада извођених ручним бомбама, али су сви напади, делимично у огорченој борби, бајонетом били одбивени. При освитку дана 8. октобра настале су још теже околности, јер је лево крило поред ватрене борбе било тучено и српском артилеријом. Заклони на левом крилу били су испуњени водом и нису се могли више употребити. Губитци су били велики, нарочито код дела развијеног на насипу (у продужењу капетан Мишине улице) због бочне ватре. Због тога, а у циљу подржавања тога дела, где су се српски напади брзо понављали, упућена је половина резерве (пола 6. и пола 8. чете 2./60. батаљона), а митраљеско одељење пласирано је на насипу. Лево крило аустриских трупа повучено је до саме обале Дунава, где је водени ниво био нижи.
Трупе на железничком насипу нарочито су биле угрожене бочном српском ватром, која је долазила са каменог насипа (у близини округле кућице у виду киоска). Да је тамо био само један једини српски митраљез, положај резерве и целог левог крила био би неодржив. Поред свију тешкоћа у јутру 8. октобра сакупљене трупе на јужној обали Дунава биле су већ толико јаке, да више није било опасности да буду потиснуте. Али, ма да је ту била скоро цела 9. брдска бригада, ипак није смела ни помишљати, да према диспозицији прелази у напад на Београд, пошто се још није било успело порушити српске положаје испред железничког насипа у толикој мери, да би се могао извршити јуриш. Узрок је лежао у томе, што се још није успело успоставити везу са артилеријом на левој обали Дунава. Пре подне 8. октобра артилерија није могла због неповољног осветљења успешно дејствовати, тако да су само монитори успешно садејствовали у борби, крстарећи између В. Ратног острва и места превожења код карауле Нова Борча, тукући српске положаје пред левим крилом и ако су и сами били изложени концентричној ватри српске артилерије. Њиховом дејству има се благодарити, што се стање аустриских трупа на томе крилу побољшало, а нарочито што је престало бочно дејство српске пешадије из раније поменутих кућа. Монитори, који су преко целога дана 8. октобра били изложени јакој српској ватри, претрпели су тешке губитке, но ти губитци нису их спречили, да до мрака издрже у борби. Монитор „Марош“ погођен је пуним артилериским зрном, које је изазвало пожар бензина, али није потпуно онеспособљен; монитори „Темеш“ и „Енс“ погођени су такође пуним артилериским зрнима, те су били онеспособљени и повучени из борбе. Око подне 8. октобра артилерија по наређењу команданта 8. корпуса, пуном жестином ступа у борбу. За то време командант централног одсека успева да ухвати везу с једним од два монитора, који су се налазили југозападно од Кожаре и то са монитором „Кереш“ и да преко њега изврши коректуру правца артилерије, која је тукла Калемегдан. После овога српска оруђа на Калемегдану, под ватром Мерзера од 30,5 см. убрзо су представљала гомилу рушевина које се пуше. Са мањим успехом тучене су српске батерије на В. Врачару. Надмоћност овога бомбардовања није била без последица на држање Срба, а још, кад је монитор „Кереш“, на захтев команданта централног одсека, почео успешно да руши прве редове кућа испред положаја 4./87. батаљона, из којих је непријатељска ватра била веома осетна, Срби су почели нагло да напуштају своје положаје. На овакав начин криза 8. октобра је завршена и коначно заузеће Београда било је само питање кратког времена. Два батаљона (4./84. и 4./87.) прелазе железнички насип а један батаљон (4./12.) који се налазио у резерви позади 4./87. батаљона следује за њима. Ови батаљони успевају да око 18 час. избију до Цар Душанове ул., где су застали према раније издатом наређењу команданта дивизије. Једна чета 4./87. батаљона упућена је против левог крила српских делова, који су се налазили према десном крилу 15. јегерског батаљона. Продирање десног крила 15. јегерског батаљона даље у варош није успело, што су српска одељења у најближим кућама продужила огорчен отпор. Трупе које су продрле у Цар Душанову ул. затвориле су барикадама све улице које су водиле у варош и спремале су се да тамо преноће. 3./74. батаљон, који је био на десном крилу, ешелониран је у назад све до Небојше куле, а већ искрцани делови 3./49. батаљона остали су код Небојше куле. Лево крило остало је на својим положајима, јер је и даље било угрожено од Срба код Кланице; 3. јегерски батаљон остао је као бригадна резерва на свом ранијем месту на обали Дунава. Одмах по наступању мрака 8. октобра продужено је превожење. Оно је вршено са карауле Нова Борча, куда је упућен 3./49. батаљон, који је дотле био на острву Кожари. Око 18.30 час. пребачен је без икакве запреке 3./31. батаљон код финансиске карауле где је преноћио. Затим је превезен штаб 18. брдске бригаде; 3./49. батаљон и 26. јегерски батаљон, најзад је пребачен и остатак 3. јегерског батаљона (једна получета). 3./49. батаљон прикупио се у подножју Калемегдана, испред његовог североисточног нагиба, а 26. јегерски батаљон на обали Дунава позади средине.
Дејство 22. немачког резервног корпуса. И код овог корпуса напредовало је превожење у току ноћи 7./8. октобра. У 8 час. 8. октобра било је цело острво В. Циганлија – пошто су у току ноћи 7./8. октобра вођене огорчене блиске борбе – у рукама немачких трупа. Немци су при томе успели да заузму порушени мост, који је везивао острво са јужном обалом Саве. У току 8. октобра пре подне, успела су немачка тешка оруђа да ућуткају и српску артилерију на Топчидерском и Бановом брду, после чега је прелаз трупа са аде Циганлије на десну обалу Саве текао брзо. Српске трупе, које су биле утврђене сасвим близу Савске обале и које су давале нарочито упоран отпор код фабрике шећера и фабрике коже (према источном крају В. Циганлије), потиснуте су, после чега су немачке трупе предузеле напад против Топчидерског и Бановог брда. Ови висови били су до мрака 8. октобра у немачким рукама. Од 22. немачког резервног корпуса овог дана до мрака налазило се на српској обали: Од 44. резервне дивизије: 3 пешадиска пука; 2 брдска топа; 1 одељење бацача мина. Дивизија је заузимала западни део корпусног фронта; њено десно крило било је у висини југозападног краја велике аде Циганлије. Од 43. резервне дивизије: 5 батаљона заузело је северне падине Топчидерског и Бановог брда (на линији: јужни крај порушеног железничког моста – 500 метара југоисточно од фабрике шећера). Армиска резерва – 26. пешадиска дивизија – стигла је 8. октобра у реон: Бечмен – Петровчић.
Дејство 19. аустриског корпуса. На фронту овог корпуса 8. октобра у јутру, и поред ноћних борби, остала је ситуација не промењена. Око 2 часа на западном крилу 205. ландштурмске бригаде, одбивен је јак напад српских трупа. Пушкарање је трајало целе ноћи. Највећу бригу задавало је дотурање муниције. Напад на Забрежје, отпочео је у 9.30 час., али без успеха. У 16.15 час. погођен је мост код Бољевца артилериским зрном; штета није била велика. Ситуација 205. ландштурмске бригаде, била је у вече 8. октобра у главном иста као претходног дана. Према Прогарској групи, Срби су у току ноћи били такође активни; подизање препрека било је немогуће; копање ровова, због подводног земљишта, било је већим делом искључено; Прогар је целе ноћи тучен лаганом српском артилериском ватром. Од 6 часова, сконцентрисана је ватра тешке аустриске артилерије на јаке српске положаје северно од Кртинске (са жичним препрекама), и на батерију, која је била постављена јужно од јаке ослоне тачке код Царинарнице. Кад је ова српска батерија ућуткана, тучена је батерија западно од коте 78. Батерије источно од коте 78, које су угрожавале бок бригаде Шварца тучене су артилериском групом код Бољеваца. Дејство артилерије било је врло добро, но српске батерије, мењајући положаје, понова су се појављивале. У 7 час. у јутру пешадија је продужила наступање, али је тучена јаком српском артилериском ватром. Поред тога. мочварно земљиште задавало је велике тешкоће; напад није успевао. Најповољније околности за напад биле су на западном крилу 17. бригаде. Ово крило наступало је између Саве и језерца јужно од коте 76; било је ефикасно потпомогнуто мониторима, који су били ешелонирани унапред и артилериском групом код Купинова. Српска резерва, која је у 15 час. наступала дуж Саве, растурена је артилериском ватром североисточно од Скеле. Лево крило 17. бригаде, избило је у току 8. октобра око 400 корака преко коте 76 – фронтом према југозападу; остали део фронта те бригаде протезао се од северног дела раније поменутог језерца – око 800 корака уназад дуж шумске ивице и даље до везе са бригадом Шварца, која због мочварног земљишта није могла кренути напред. Поред неповољне ситуације, река Сава је овога дана, због провале насипа, била преплавила земљиште северно од линије кота 76 – 75 тако нагло, да се много људи подавило; источно крило Прогарске групе, које се налазило јужно од те поплаве било је готово одсечено од позадине. За продужење напада 8. октобра теренске прилике бар у неколико биле су повољне само на простору од шумске ивице северозападно од Лабудова – према Кртинској. Но и овде је ширина простора одговарала само фронту једног батаљона, а наступање је требало извршити на потпуно отвореној утрини. Вести о наглом надоласку Саве, примљене су врло неугодно у штабу 19. корпуса. Опасност, да ће „проклете баруштине“ онемогућити развој целокупне снаге 19. корпуса, почела се оцртавати. Корпуска команда у току 8. октобра ставила је питање команданту Прогарске групе: да ли је потребно да му се ставе на расположење делови корпуске резерве? Појачање није било потребно, био је одговор команданта ове групе. Командант 53. дивизије пребацио је овог дана у јутру целу дивизиску резерву на јужну обалу Саве и имао је у вече још један полубатаљон у резерви. Сем тога, имао је и ђенералмајор Шварц још 1 ½ батаљона у бригадној резерви.
Напомена. Пошто су на одсеку бригаде Шварца околности за продужење напада биле нарочито тешке, то се 9. октобра код 53. пешадиске дивизије морало извршити прегруписање снага. Тежиште напада премештено је са источног крила на западно.
Група ђенерала Шварца добила је наређење да смени 19. ландштурмски пук и да га упути у састав 17. брдске бригаде. За то прегруписавање, због тешко пролазног терена, требало је времена. Стога је 53. дивизиска команда наредила, да се напад предузме тек 10. октобра. 17. брдска бригада добила је задатак, да у току 10. октобра обезбеди правац ка Скели и да својим левокрилним батаљоном изврши напад на Кртинску, и то правцем северозапад – југоисток. У исто време, имао је ђенералмајор Шварц са 4 батаљона и две брдске батерије да веже српске снаге, које су стајале према њему.
Дејство одреда ђенерала Сорсића: На фронту овог одреда, Срби су 8. октобра у циљу напада на мостобран прикупили око 6 батаљона 7. пука I. позива и 9. пука II. позива са 3 – 4 батерије. Напад, који су Срби извршили између 13 и 14 часова са правца од Шеварице, одбивен је северозападно од Дреновца. Али напад, који су одмах затим извршили обема обалама Битве, поколебао је делове бригаде Ибла тако, да је тек у вече стање било поправљено. Командант бригаде смењен је; за новог команданта одређен је пуковник Франц, досадањи командант Тителског мостобрана. Ђенерал Сорсић, од трупа које су вршиле обезбеђивање на Сави узводно и низводно од мостобрана, упутио је 5 чета као појачање у Јарак.
Дејство одреда ђенерала Штрајта. 8. октобра пребачено је преко брвна западно од к. 86 још 6 чета на десну обалу Дрине у циљу напада на Црнобарски салаш, док је 2 чете остављено на јужној ивици Лиманске аде за обезбеђење правца од Бадовинаца, а 1 чета задржана у резерви код брвна. Једна српска батерија, која је у 4.15 час. са положаја код Трнаци почела да дејствује на Лиманску аду, ућуткана је мерзерском ватром. Пошто је једна истурена српска чета потиснута у правцу Црнобарског салаша, нападна колона распоређена је за напад у правцу западно од линије Царинарница – Циглана – пут који води ка Дрини. У јутру је била пала густа магла; српски заробљеници јављали су долазак јачих снага на простор Црнобарски салаш – Бадовинци а долазак појачања – трупа пуковника Хаузера – очекивао се тек 9. октобра. Због тога је наређено да се са нападом сачека, док се ситуација не расветли и док не стигну појачања. Како је одлагање усамљеног напада при нејасној ситуацији било потпуно оправдано, показали су наскоро догађаји који су се одиграли. Већ од 16 час. нападали су Срби главну колону правцем преко Циглане, али су одбивени и јуришем потиснути. У вече, кад се смркло, Срби су извршили напад преко Трнаци на делове који су штитили јужни бок; тај напад одбивен је артилериском ватром. Српска снага цењена је на јачину од 3 батаљона и једне батерије. После поноћи 8./9. октобра нападали су Срби понова Циглану, но без резултата.
Дејство 62. дивизије. У току ноћи 7./8. октобра вршена је код Вишеграда демонстрација, но није успела; два батаљона пребачена су на десну обалу Дрине, но даље пребацивање спречила је српска артилерија јаком анфиладном ватром са малог Паноса. 8. октобра у 4 часа, издао је ђенерал Калзер наређење, да се пребачене трупе повуку назад на леву обалу и да још до сванућа пређу стрму падину на левој обали Дрине. Одступање је успело делимично, ма да је у јутру била пала јака магла. Доцније кад се магла била дигла, и поред пожртвовања понтонира, успело се повући на леву обалу само један део од војника, који су се још налазили на српској обали; око 80 војника уништено је. Ова демонстрација, не само да је успорила консолидовање мобилне тврђавске бригаде, већ је Србима дала прилике да задобију јевтин успех. Боље би било, да није ни извођена. После оваквог искуства, ђенерал Калзер није могао ни помислити, да са 62. пешадиском дивизијом, која је била тек у прикупљању, наскоро обнови акцију прелаза. Обзиром на јаке српске положаје, који су већ од дужег времена били спремљени, без тешке артилерије било је уопште потпуно немогуће, са изгледом на успех форсирати Дрину. Због тога је фелдмаршаллајтнант Калзер молио, да му III. армиска команда упути батерије 10 см. дугачких топова и 15 см. хаубичке батерије. Командант III. армије, који је дотле био потпуно неоријентисан о стању код 62. пешадиске дивизије (штаб није још био ни стигао) наредио је ипак да се пребацивање преко Дрине, после одговарајуће артилериске припреме, што пре понова предузме; да ђенерал Калзер, употребом свих средстава, успособи дивизију за операције. Одговор на молбу за тешку артилерију гласио је овако: „Тражена артилерија не може стићи пре 16. октобра; стање пак не дозвољава да се извршење задатка одложи до тога времена“.