Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. аустриског корпуса. 9. октобра око 11.45 час. налазила се на десној обали Дунава цела 59. дивизија, без артилерије и коморе. Превожење артилерије није се могло вршити помоћу понтонског материјала због надошле воде (Ово је извршено тек 10. октобра по подне на једној моторној скели упућеној од стране 8. корпуса). После пребацивања пешадије понтони су дотурили трупама велику количину муниције и превезли рањенике на леву обалу Дунава. Предузети покушај, да се постави кабл, није ни овога пута успео. На српској обали ноћ је прошла на миру; ватра се у току вечери потпуно утишала. Извиђачке патроле одаслате на Калемегдан јавиле су да су Срби потпуно испразнили тврђаву. Српске трупе које су биле угрожене не само са севера, већ и са запада, где су за то време немачке трупе већ биле овладале висовима Топчидерског и Бановог брда, биле су у току ноћи стварно напустиле Београд. Ово се није истина поуздано знало, па и поред тога, по заповести заступника команданта 59. дивизије, предузето је у јутру 9. октобра наступање ка линији: Калемегдан – Двор – Кланица, овако: На десном крилу 3. – 49. батаљон у правцу Калемегдана. Кад је тај батаљон био избио на Калемегдан, ушли су у Београд остали батаљони (3. – 74; 4. – 84.; 4. – 87. и 4. – 12.). 3. – 49. батаљон оставио је у граду једну чету као посаду, 1 чета упућена је ка железничкој станици, док су остале 2 чете образовале бригадну резерву код позоришта. Кад је једно одељење 4. – 87. батаљона ушло у Двор наишло је тамо на једну немачку чету, која је изаслата од немачких трупа са Топчидерског брда и на Двору истакла немачку заставу. Око 9 час. трупе 9. брдске бригаде продужиле су наступање са напред означене линије у правцу јужне ивице вароши, на коју су неузнемиравано избиле до 12 час.
При овоме наступању, 3. – 74. батаљон био је на крајњем десном крилу у правцу Војне болнице, а лево од њега 4. – 84. батаљон у правцу цркве Св. Саве. 3. – 74. батаљон, избио је код Војне болнице заједно са деловима немачког 203. резервног пешад. пука, који су сишли са Топчидерског брда, изашли испред 3. – 74. батаљона и ухватили везу са 4. – 84. батаљоном. Због тога је 3. – 74. батаљон образовао резерву позади 4. – 84. батаљона. 18. брдска бригада избила је у 7 час. на линију: Цар Душанова ул. – Радничка ул. По успостављеној вези, продужено је наступање са те линије ка ји. и источној ивици вароши. У 12 час. била је достигнута линија: Гробље – Гробљанска ул. У последњој ул. налазио се у то време 3. јегерски батаљон, чија је једна чета избила на ји. излаз Кр. Александра ул. и одбацила једно српско одељење. Лево од 3. јегерског батаљона у 11 час. ушао је у гробље 2. – 60. батаљон и до 12 час. извршио поседање и спремио га за одбрану.
3. – 31. батаљон имао је задатак, да очисти од српских трупа простор између железничког насипа и Дунава. У 7 час. достигао је овај батаљон до Кланичке железничке станице, а у 10 час. избио на висове у непосредној близини Кланице. 15. јегерски батаљон наступао је за 3. – 31. батаљоном као бригадна резерва. 25. јегерски батаљон остао је у дивизиској резерви на обали Дунава, а у 12 час. дошао је код Кнез Михаиловог споменика. После поседања Кланице, сазнаје командант 3. – 31. батаљона од једне патроле послате на В. Врачар, да овај вис није поседнут српским трупама, али да један српски батаљон наступа у правцу В. Врачара. Ово је дало повода команданту батаљона да наступа ка В. Врачару, при чему га је потпомагала једна чета 2. – 60. батаљона, која је наступала од гробља против десног српског крила. Овај батаљон успева да пре Срба избије на В. Врачар где је запленио 2 маринска топа. Српске трупе, које су у то време пристизале, потиснуте су, а батаљон се нашао пред једним другим српским положајем који је повучен уназад, али ипак још на гребену. Пошто је овај батаљон био истакнут на Врачару, а око 17.30 час. имао угрожено лево крило обиласком једне српске колоне, то је командант батаљона тражио појачање, нашто му је упућена једна чета 15. јегерског батаљона, која је употребљена за затварање простора: В. Врачар – Дунав. Лево крило трупа на В. Врачару потпомогнуто је ватром из два монитора, који су крстарили источно од острва Хује, као и даљном ватром ландштурмске бригаде ђенералмајора Мразека, која је држала поседнуту обалу Дунава све до Овчанске аде, Овчанску аду, Форконтумац, Старчево брдо, а затим опет Дунавску обалу све до Шандорехћаза. Ова бригада помагала је интензивном ватром са својих положаја и прелаз 8. корпуса у току ноћи 6./7. октобра и у току дана 7. октобра. Активност ове бригаде и акција артилериске групе код Панчева имала је без сумње уплива на одлуке српског команданта Одбране Београда, који је вероватно очекивао прелаз аустриских трупа код Панчева и због тога није могао одвлачити своје трупе са простора: Вишњица – Велико село – Винча и околних висова ка Београду, нарочито у данима решавајуће борбе тј. 7. и 8. октобра.
Превожење 57. дивизије и њен улазак у борбу. 57. дивизија очекивала је још од 6. октобра у вече код Старих Бановаца наређење команданта 8. корпуса за превожење. Њен први ешелон – 6. брдска бригада – био је још овог дана укрцан на бродове и спреман за полазак. 9. октобра у 6.30 час. командант 8. корпуса издаје наређење, да се 6. брдска бригада одмах крене до јужног врха острва Бела Рига, како би се, у случају да буде тучена арт. ватром, искрцала источно од тог острва и одатле извршила марш до карауле Нова Борча, а одатле предузела превожење понтонима. Међутим у том времену командант 8. корпуса добија извештај, да је 59. дивизија ушла у Београд и да се на Двору већ вије немачка застава, те је наредио у 8.30 час. да 6. брдска бригада продужи вожење и да се искрца код паробродске станице у Београду. У исто време, добила је 57. дивизија наређење да одмах укрца у бродове и остале трупе код Старих Бановаца и да их што је могуће пре крене ка Београду. Једна празна скела и моторни шлеп „Тулн“ упућени су код карауле Нова Борча, одакле су у 16 час. превозили артилерију, комору и муницију 59. дивизије. Празни бродови имали су по искрцавању 57. дивизије отпловити у Земун и тамо укрцати остатак артилерије 57. дивизије. Пошто је у току 9. октобра пре подне командант 8. корпуса сазнао о успесима Немаца и о њиховом заузећу Бановог и Топчидерског брда, издао је диспозицију за даљи рад трупа на српској територији. Том диспозицијом одређен је као први циљ заузимање линије: Дедиње – Лауданов шанац – коса В. Врачара. У овој диспозицији зоне дејства одређене су овако: 59. дивизија у вези са немачким 22. резервним корпусом од Авалског друма до висова: Зелено брдо – Екмеклук закључно; 57. дивизија одатле па у лево до Дунава. Ова дивизија имала је са челном бригадом што пре да избије на висину 59. дивизије и да се развије лево од ње. Дивизијама је наређено да своју артилерију привуку к себи. 15 см. хаубичке батерије Земунског арт. сектора добиле су авизу да се припреме за покрет с тим, да ће се 10. октобра пребацивати на српску страну. Ландштурмска бригада Хауштајна извештена је, да буде спремна за покрет, с тим да ће се пребацити чим трупе на српској територији буду задобиле довољан простор унапред. Извршење ових наређења отпочело је тек 9. октобра у вече.
У ово време, трупе 59. дивизије биле су у оваквом распореду: 9. брдска бригада допрла је до ул. Мајке Ангелине код Војне болнице (где је била у вези са немачким 204. рез. пуком). На десном крилу бригаде био је 4. – 84. батаљон од поменуте улице до Граничарске ул. (цркве Св. Саве); одатле па до Његушеве ул. била је половина 4. – 87. батаљона, а у вези са њим до Тркалишта 4.-12. батаљон. Позади десног крила бригаде код Гардиске касарне налазио се 3. – 74. батаљон. Од 3. – 49. батаљона била је једна чета у тврђави, 1 чета на жел. ст. У бригадној резерви код Двора биле су по 2 чете 3. – 49. и 4. – 87. батаљона; тамо се налазио и штаб 9. брдске бригаде. 18. брдска бригада: 3. јегерски батаљон наслањао се на 4. – 12. батаљон ји. од Гробљанске ул. и држао одсек од Тркалишта до сз. угла гробља. Ји. страну гробља држала је 1 чета 2. – 60. батаљона, а 2 чете и митраљеско одељење овог батаљона стајали су на сз. страни гробља у резерви. 3. – 31. батаљон стајао је источно од гробља, на В. Врачарској коси, у тесном додиру са српским трупама, које су држале другу одбранбену линију В. Врачара са редутом од прилике 1.000 корака јужније од к. 249. Десно крило 3. – 31. батаљона продужено је у току по подне 1 четом 2. – 60. батаљона. Источно од Кланице била је 1 чета 15. јегерског батаљона под командом 3. – 31. батаљона која је затварала простор од левог крила 3. – 31. батаљона па до Дунава. Остатак 15. јегерског батаљона стајао је у бригадној резерви у близини Кланице. Овде је био и командант 18. бригаде. 26. јегерски батаљон био је у дивизиској резерви код Кнез Михајловог споменика, а штаб 59. дивизије налазио се у Гранд хотелу (у Кнез Михаиловој улици). На основи горе поменуте диспозиције команданта 8. корпуса наредио је командант 59. дивизије, да 18. брдску бригаду смени 6. брдска бригада. Ова бригада искрцана је у Београду у 10 час. и до подне била је прикупљена код Двора; у току овог дана по подне налазила се у приправности позади 18. брдске бригаде и то: са бригадним штабом и 4. – 81. батаљоном код школе на раскрсници Таковске и Далматинске ул.; са 3. – 38. батаљоном у Гундулићевој ул. а са остала 3 батаљона у близини Таковске улице (3. – 42. батаљон у близини раније поменуте школе, 1. – 6. батаљон код Трговачке Академије и 4. – 50. батаљон код Скупштине). Пошто је диспозицијом команданта 57. дивизије за искрцавање већ било поменуто, да ће 6. брдска бригада по свој прилици ступити у борбу источно од Београда, то је командант те бригаде одмах по искрцавању бригаде послао извиђачке патроле ка источној ивици вароши.
На основу извештаја ових патрола сазнао је командант бригаде, да се сразмерно јаче српске трупе налазе не само на коси В. Врачара, већ и на положајима између Врачара и пута Београд – Миријево; даље, да је група кућа код Пашине чесме поседнута српским трупама, чији се предњи делови налазе у потоку Булбулдере, н најзад, да су висови Липар, Милићево брдо и Самар такође прилично јако поседнути српским трупама. Командант 6. брдске бригаде издао је већ у 16.30 час. наређење за смену 18. брдске бригаде. Према овом наређењу, 3. – 42. батаљон имао је да смени 3. – 31. батаљон и чету 2. – 60. батаљона на В. Врачару; 3. – 38. батаљон имао је у наслону на 3. – 42. батаљон да затвори простор до Дунава; 1. – 6. батаљон да се постави источно од Кланице и најзад 4. – 50. и 4. – 81. батаљон да остану у резерви западно од Гробља. Трупе ове бригаде кренуле су се 9. октобра још за видела ка својим положајима. При изласку из вароши дошле су под српску ватру са В. Врачара и Екмеклука, због чега је њихово наступање успорено тако, да је био већ наступио мрак, пре но што је 3. – 42. батаљон стигао на положаје 3. – 31. батаљона. Смена је вршена споро и тешко; на десном крилу извршена је под борбом, јер су се овде делови 3. – 31. батаљона налазили у борби око заузећа једног ћувика југозападно од к. 249, која је заузета тек уз садејство 3. – 42. батаљона. Смена трупа извршена је тек у 23 часа. Тек што су се смењене трупе удаљиле отпочеле су српске трупе контра напад. Положај 3. – 42. батаљона постаје критичан. Командант бригаде ставља му на расположење 2 чете 1. – 6. батаљона. Међутим је притисак са српске стране био попустио; 2 чете 1. – 6. батаљона нису уведене у борбу и остале су као резерва позади средине положаја. 3. – 38. батаљон одређен за смену левог крила 18. бригаде добио је наређење, да изађе на Кланички друм лево од 3. – 42. батаљона, да поседне два српска заклона југозападно од Роспи – Ћуприје. Тај батаљон, и поред јаке српске пешад. и артилериске ватре у којој је наступао, успео је до 20 час. да стигае до одређених заклона и да их поседне; десно је ухватио везу са 3. – 42. батаљоном, а лево је посео простор до Дунава. Командант батаљона сазнао је од пионира, да је Липар поседнут јаком снагом и да се код Роспи – Ћуприје налазе само слаба српска одељења. У току ноћи 9./10. октобра батаљон није био узнемираван, но острво Хуја било је целе ноћи под јаком српском артилериском ватром. 1. – 6. батаљон упућен ка Кланици прешао је ову и дошао испред циглане, где је у тамошњим дубоким заклонима посео положаје у две групе: 1 чета и 2 митраљеска одељења позади десног крила 3. – 38. батаљона; 2 чете позади левог крила 3. – 42. батаљона; 2 чете из последње групе, као што је раније изложено, упућене су на појачање 3. – 42. батаљона. Бригадна резерва (4. – 50. и 4. – 81. батаљон) постављена је код гробља око 20 час. и ухватила везу са 1. – 6. батаљоном, који се налазио пред њом. 2. брдска бригада која се кренула из Старих Бановаца 9. октобра око подне, искрцана је у Београду између 15 и 16 час. У исто време дошао је и штаб 57. дивизије. Од искрцаних трупа 2. брдске бригаде упућен је 3. – 8. батаљон ка Кланици на расположење команданта 6. брдске бригаде; 2. – 101. батаљон дошао је ка школи на раскрсницу Таковске и Далматинске улице; остала 3 батаљона (2. – 70., 2. – 76. и 5. батаљон 4. босанског пука) и штаб бригаде постављени су јужно од Кланичке железничке станице.
Дејство 22. немачког резервног корпуса. У јутру 9. октобра, Срби су напустили простор пред левим крилом корпуса до линије: железничка станица Топчидер – топовске шупе, да би избегли обухват, користећи, за повлачење из Београда тамну, кишовиту ноћ. Једна чета 203. резервног пешадиског пука, која је била истурена напред, стигла је у јутро до Краљевог Двора. После кратког времена, једно одељење аустроугарског 87. пука, дошло је код Двора, те је успостављена веза између аустроугарског 8. и 22. немачког резервног корпуса. 22. резервни корпус, 9. октобра у току пре подне, пребацио је све трупе 43. и 44. резервне дивизије на десну обалу Саве: 44. резервна дивизија посела је Баново брдо; 43. резервна дивизија изашла је на Топчидерско брдо. Одмах после 12 часова, српске трупе са југа и са правца преко Жаркова предузеле су контра напад на положаје Бановог брда. Напад није успео; противник се повукао преко Железника и Кнежевца; 44. резервна дивизија остала је на Бановом брду, док је 43. резервна дивизија вршила пред вече напад на Дедиње, које су Срби у току ноћи још држали. Лево крило 43. дивизије водило је од подне борбу код Војне болнице и било је у уској вези са десним крилом 8. корпуса, чији се фронт протезао преко Циглане ка Новом гробљу, где је лево крило вршило напад у циљу заузимања Врачара.
Дејство 19. аустриског корпуса. У току ноћи 8./9. октобра на фронту овог корпуса било је само пушкарање. У току 9. октобра извршено је код Прогарске групе наређено груписање. Мост је више пута тучен јаком артилериском ватром. Губитци 53. дивизије били су 9. октобра: 121 погинулих, 485 рањених, 91 несталих (удављених у баруштинама). Код 205. ландштурмске бригаде, целе ноћи 8./9. октобра вођена је јака борба. Срби су више пута нападали и око 22.30 час. били успели да на источном крилу потисну 409. ландштурмски пук. Али, кад је око пола ноћи уведена у борбу и последња чета из резерве, ситуација је опет поправљена. Бригада је имала огромне губитке: 409. ландштурмски пук изгубио је две трећине људи. Сем тога, због непрекидне борбе и оскудице у храни, која се није могла дотурати у довољној мери, физичко и морално стање људи било је толико опало да је командант бригаде молио, да се та бригада смени. Командант 19. корпуса примио је ову молбу и наредио, да се у току 9. октобра упути 21. ландштурмска брдска бригада у Бољевце, те да смени 205. ландштурмску бригаду и то у ноћи 9./10. октобра. На место 21. ландштурмске бригаде да дође 20. брдска бригада као корпусна резерва у Војчинску шуму, северно од Прогара, а 205. ландштурмска бригада да се прикупи у Бољевцу и да служи као корпусна резерва. III. армиска команда одобрила је ову промену и захтевала, да се напад југозападно од Прогара, уз припомоћ јаке анфиладне ватре што пре продужи. Сем тога, покренула је питање: да ли би било могуће пребацити делове 19. корпуса на јужну обалу Саве код Скеле? Командант корпуса био је мишљења, да би се акција код Скеле могла извршити само јачим снагама, кад би било довољно превозног материјала. Део 206. ландштурмске бригаде намеравао је пребацити код Скеле тек тада, кад 53. дивизија буде избила ближе Скели и тиме створи могућност ужег садејства са 206. ландштурмском бригадом.
Дејство одреда ђенерала Сорсића. У току ноћи 8./9. октобра, Срби су предузели више напада, у којима су били успели, да на више места продру до одстојања за бацање бомби, али су ватром одбивени. Од раније поменутих 5 чета, које су биле стигле као појачање у Јарак, ђенерал Сорсић упутио је 3 чете на појачање десног крила пред којим су се били укопали делови 7. пука I. позива са нешто артилерије, а 2 чете је оставио у Јарку, као резерву.
Дејство одреда ђенерала Штрајта. 9. октобра пуковник Хаузер, са 5 његових чета, које су биле стигле, и са 1 батаљоном, који је до сад био код пуковника Делића, имао је да смени десно крило одреда до Ђерма – северно од коте 87 и да у току 10. октобра изврши напад у правцу села Бадовинаца. Тај напад имао је да веже српске снаге, док је у исто време главна група пуковника Делића имала задатак, да врши напад према Црнобарском салашу. Зачелни ешелон пуковника Хаузера (¾ батаљона) стигао је 8. октобра тек до Бјељине. Пошто је батаљон пуковника Делића, који је био одређен да дође у састав одреда пуковника Хаузера, до сад био на фронту западно од Царинарнице, требало је времена да он стигне на одређено место. У току 9. октобра вршено је груписање за напад. Тај дан прошао је релативно мирно. Срби су предузимали само препаде ватром.
Напомена: План за напад, који је створен 9. октобра и који је требало извршити у току 10. октобра, није био целисходан. Снага није била нигде јаче груписана. Одред пуковника Делића ослабљен је, а од одреда пуковника Хаузера захтевано је, да се и поред неповољних осталих околности, на очиглед српских трупа, пребаци преко рукава Дрине, који је 50 корака широк. Боље је било, у корист одреда Делића, економисати снагом, а одред Хаузера оставити позади препреке, у место, што су наређена два напада, која су се ексцентрично разилазила. Неуспех није изостао, како ће се видети доцније.
Дејство 62. дивизије. Да би III. армиска команда имала стварну и поуздану основу за своје одлуке и наређења 62. дивизији, доставио је ђенерал Калзер 9. октобра III. армији детаљан извештај о стању код подчињених му јединица. Стање 62. дивизије било је у главном овако: У рејон око Рогатице и Вишеграда било је стигло 5 батаљона тврђавске бригаде пуковника Ходула, који још нису имали потпуну опрему. Од тих батаљона, два су вршила службу обезбеђивања на Дрини од Баткусића до Слапа (30 км.). Од 9. ландштурмске етапне бригаде (пуковника Шпиндлера), 3 батаљона са једном батеријом кретали су се сувим од средње Дрине ка Рогатици, и могли су стићи у Рогатицу тек 12. октобра. Један батаљон те бригаде требало је још сменити са Дрине, те је могао стићи у Рогатицу најраније 16. октобра. Од артилерије било је на расположењу само 8 пољских и 6 брдских топова. Митраљеска одељења бригаде Шпиндлера нису још била код батаљона, а митраљеска одељења бригаде Ходула била су тек у формирању. Установе су биле већим делом у формирању. Команданти бригада нису још добро упознавали своје батаљоне. У дивизиском штабу био је сам ђенерал Калзер, који је дошао са италијанског фронта; његов штаб стигао је из Галиције у Рогатицу тек 10. октобра. Поред свега овога, за форсирање Дрине које је, због карактера њене долине и околине Вишеграда, нарочито тешко, било је потребно претходно извршити свестране техничке и артилериске припреме. Једна офанзивна акција, која би без тих припрема била предузета, представљала би само једно бесциљно жртвовање трупа, које поред свега нису још имале ни чврстог састава. Сем појачања артилерије, било је још потребно да се превозна средства дивизије (1 понтонирска чета и 4 мостовна трена) појачају, бар са 1 до 2 мостовна трена, јер се, због тачних елемената за гађање, које је српска артилерија имала, морало рачунати на велике губитке у мостовном материјалу. Ђенерал Калзер завршио је извештај овом изјавом: „Пре 17. октобра држим, да дивизија за предузимање акције није способна“.
Операције XI. немачке армије
3. армиски корпус. Трупе овог корпуса отпочеле су прелаз Дунава код Смедерева тек 9. октобра и то са приличним тешкоћама. 25. дивизија, која је добила задатак да пређе Дунав западно од Смедерева, успела је да превезе у току 9. октобра, само 8 понтона на српску обалу. 6. дивизија, која је добила задатак да пређе Дунав источно од Смедерева успела је да се пребаци на српску обалу код Скеле и да потисне слабе српске делове. Због неуспеха 25. дивизије у прелазу Дунава западно од Смедерева, командант корпуса наређује да се главнина ове дивизије пребаци на месту где је пребачена и 6. дивизија, с тим да на одсеку западно од Смедерева остави извесне делове за демонстрацију.