Први део
Аустро – немачка офанзива против Србије од 5. до 14. октобра 1915. године (до почетка одлучне офанзиве бугарске војске на источном фронту Србије)
Концентрација, састав и распоред војсака пред непосредни почетак операција
Концентрација аустро – немачке војске за офанзиву против Србије. За офанзиву против Србије концентрисане су у току септембра 1915. године ове аустро – немачке снаге:
Према северном фронту Србије. У Срему: III. аустро – немачка армија под командом ђенерала Кевеша, формирана из 8. аустриског корпуса – 31 батаљона; 22. немачког резервног корпуса – 35 батаљона; 19. аустриског корпуса – око 32 ландштурмска батаљона. Аустриски одред ђенерала Сорсића – 13 батаљона. Свега 111 батаљона.
У Банату. XI. немачка армија под командом ђенерала фон Галвица, формирана из: 3. немачког армиског корпуса – 18 батаљона; 4. немачког армиског корпуса – 27 батаљона; 10. немачког резервног корпуса – 18 батаљона. Свега: 63 батаљона. Напомена. У састав ове армије ушла је доцније и једна самостална немачка пешадиска дивизија од 9 батаљона, тако да је XI. немачка армија тада била јака 72 батаљона.
Укупна аустро – немачка снага према северном фронту Србије изиосила је 183 батаљона.
Према западном фронту Србије. Према доњој Дрини: Аустриски одред ђенерала Штрајта – око 8 ¼ батаљона.
Према горњој Дрини: 62. аустриска дивизија (у формирању) – око 11 ¼ ландштурмских батаљона. Укупно око 19 ½ батаљона.
Према источном фронту Србије. Према закљученом уговору и војној конвенцији, Бугарска је имала концентрисати према Србији 4 дивизије. Напомена. Немамо тачних података о јачини ових дивизија, али рачунајући, по бугарској ратној формацији, дивизије од 3 бригаде по 8 батаљона – 24 батаљона. Укупна снага 4 бугарске дивизије изнела би 96 батаљона.
Из свега овога излази да је аустро – немачко – бугарска снага према Србији пред почетак офанзиве у јесен 1915. године износила око 298 батаљона.
Операциски план аустро – немачке војске за офанзиву против Србије
Све аустро – немачке снаге, одређене за офанзиву против Србије, образовале су једну армиску групу под командом ђенералфелдмаршала фон Макензена. Ђенералфелдмаршал фон Макензен добио је задатак да српску војску одлучно потуче; да успостави сувоземну везу између Аустрије и Бугарске и да ту везу осигура. У циљу извршења овог задатка, Макензен се одлучује да изврши упад у Србију главном снагом са севера преко Саве и Дунава. Напомена. У духу ове основне идеје операциског плана, извршена је и концентрација аустро – немачке снаге, како је горе изнето.
Због природне јачине речних препрека – Саве и Дунава, било је потребно да се прелаз ових река изврши изненадно; по могућству на што ширем фронту и то једновремено на што већем броју места, како би се српска војска натерала на развлачење и тиме постигла релативна надмоћност на изабраним главним местима прелаза. Из истих разлога, било је потребно, да се предузму и демонстрације на више места, како би се њима приковале српске трупе што више дуж границе, као и у унутрашњости Србије, јер би тиме биле стављене у недоумицу куда да се крену. У духу изложеног основног операциског плана, фелдмаршал фон Макензен наређује: Да XI. немачка армија пређе Дунав код Смедерева, Костолца и Рама; да III. аустро – немачка армија своју главну снагу пребаци преко Саве и Дунава код Београда а један свој корпус да упути преко Саве код Купинова и Бољевца у циљу, да за себе привеже трупе западно од Колубаре; да аустриске трупе у Босни предузму наступање преко Дрине и то: једна дивизија да оперише преко Вишеграда ка Ужицу, а један одред преко Бељине ка Ваљеву.
Напомена. Да ли је што наређивано за Бугарску војску, која се имала концентрисати на источном фронту Србије, нема се података.
Распоред аустро – немачке војске пред почетак офанзиве против Србије 5. октобра
Распоред XI. немачке армије. Груписање ове армије извршено је у Банату у времену од 14. септембра до 5. октобра, кад су трупе заузеле овај распоред:
3. армиски корпус: 25. пешад. дивизија код Брестовца. 6. пешад. дивизија код Плосића и Ђурђева.
4. армиски корпус: 11. пешад. дивизија (Баварска) северно од с. Острва и у источном делу Ковина. 105. пешад. дивизија код Дубовца. 107. пешад. дивизија на простору Орешац – Лагердорф.
10. резервни корпус: 103. пешад. дивизија код Паланке. 101. пешад. дивизија на простору Соколовац – Врачевгај.
Напомена. Аустриске ландштурмске трупе, које су штитиле концентрацију на Дунаву, прикупљене су сад под командом пуковника Филепа за извршење демонстрације и то: Код Оршаве: 5 батаљона са 5 батерија. Код Молдаве: 2 батаљона и 2 батерије.
Распоред III. аустро – немачке армије. Груписање ове армије извршено је у Срему у времену од 14. септембра до 5. октобра кад је заузет овакав распоред: Штаб III. армије – Нови Сад.
8. корпус (аустриски) – штаб Стара Пазова. 57. дивизија на простору: Батајница – Угриновци – Војка – Н. Пазова – Н. Бановци. 59. дивизија, на простору: Ст. Пазова – Н. Карловци – Сурдук – Белегиш – Ст. Бановци. Корпусни трен, на простору: Крчедин – Стари и Нови Сланкамен.
22. резервни корпус (немачки) – штаб Рума. 43. резервна дивизија, на простору: Сурчин – Карловчић – Крњешевци – Добановци. 44. резервна дивизија, на простору: Михајловци – Трново – Пећинци – Попинци – Д. Петровци – Голубинци. 20. дивизија, на простору: Буђановци – Вогањ – Рума – Краљевци – Добринци. Корпусни трен, на простору: Инђија – Путинци – Ириг – Марадик.
19. корпус (аустриски) – штаб Товарник. 53. дивизија, састављена из: 17., 20. и 21. ландштурмске бригаде и 205. ландштурмска бригада, на простору: Товарник – Митровица – Бољевац.
Напомена. Трупе 19. корпуса смениле су 30. септембра ландштурмску бригаду Шиса, на одсеку од западне ивице Подгоричке аде до линије Фенек – Дубоко (на Сави). Ландштурмска бригада Шиса сменила је ландштурмску бригаду Шварца на одсеку Саве западно од осигуравајућих делова 19. корпуса. На тај начин, ландштурмска бригада Шварца прикупљена је на простору: Платичево – Ннкинци и ушла у састав 19. корпуса, као пета бригада. Осигурање граничног фронта на Сави од Подгоричке аде до ушћа Дрине припало је одреду ђенерала Сорсића, под чију је команду стављена и ландштурмска бригада Шиса. Ђенерал Сорсић имао је сем тога под својом командом 5 батаљона груписаних према Јарку. 19. корпус био је обилно снабдевен тешком артилеријом. За прелаз Саве стављено је команданту 19. корпуса код Бољевца: 4 понтонирске чете са 14 мостовних тренова, а код Купинова: 5 понтонирских чета са 16 мостовних тренова.
62. дивизија (самостална) формирана је тек крајем септембра од трупа, које су осигуравале Дрину и од мобилних посада, које су се налазиле по утврђењима у Босни и Херцеговини. За команданта ове дивизије одређен је 29. септембра фелдмаршаллајтнант Калзер, који је 5. октобра стигао у Рогатицу, где је био штаб дивизије. У састав 62. дивизије ушле су ове трупе: Одред ђенералмајора Штрајта (3 батаљона) код Бељине. Овом одреду придат је 8. октобра и одред пуковника Хаузера (2 ½ батаљона) код Јање. 9. ландштурмска етапна бригада, која је осигуравала Дрину јужно од одреда ђенерала Штрајта. Трупе горе поменутих посада из Босанско – Херцеговачких тврђава, које су се прикупиле у Рогатици и ступиле у састав бригаде пуковника Доминића.
Напомена. Већи део 62. дивизије није био спреман за операције до 5. октобра, јер све коморе нису још биле пристигле. Због овога, као и оскудице у тешкој артилерији, командант III. армије био је принуђен 5. октобра да одложи прелаз ове дивизије у наступање од Вишеграда, наређујући да се у току 8. октобра изврши на томе фронту чиста демонстрација. Међутим, одред ђенерала Штрајта на Доњој Дрини, који је већ од дуже времена био спреман за акцију, добио је наређење да у одређено време предузме извршење свога задатка – прелаз Дрине код Бељине.
Армиска артилерија стајала је под непосредном командом команданта III. армије и била је мањим делом благовремено пласирана у припремљеним ампласманима на граничном фронту, а већим делом је била скантонована у близини места за њену употребу при извршењу прелаза преко Саве.
Директива команданта армиске групе фон Макензена 28. септембра
Команданту III. аустро – немачке армије
III. армија са главном снагом (8. аустриски и 22. немачки резервни корпус) прелази Саву и Дунав код Београда, заузима првенствено положаје на висовима ји. од Београда, а затим брзим наступањем са тих положаја, привлачи на себе што јаче српске снаге у циљу олакшања акције XI. немачке армије, која има задатак да изврши прелаз Дунава код Смедерева, Костолца и Рама. У овом циљу, а после темељне артилериске припреме, главна снага III. армије (8. аустриски и 22. немачки резервни корпус) форсира Саву и Дунав и заузима линију: Петлово брдо (208) – Авала (565) – Вел. Камен – Липовица – Ритопек. За извршење овога задатка припремити и што пре наместити један мост код Београда за прелаз свију родова оружја, а сем тога поставити још један прелаз код велике аде Циганлије. Споредна снага III. армије (19. аустриски корпус) добија задатак, да пређе Саву код Купинова и Бољевца, у исто време кад и главна снага буде прелазила код Београда, те да привеже за себе српске трупе западно од Колубаре. Сем тога, а у циљу лакшег извршења напред поменутих прелаза, да слабије аустриске снаге форсирају Саву код Јарка, а Дрину код Бељине и Вишеграда. Операције ће почети по свој вероватности 5. или 6. октобра. Тачно време одредиће се накнадно.
Груписање трупа. Под заштитом ландштурмских осигуравајућих делова дуж Саве и Дунава извршено је најпре транспортовање тешке артилерије и њене муниције. Наређено је да одмах отпочне израда батерија и то првенствено оних које би се, неопажено са српске стране, могле армирати. Транспортовање пешадије предузето је тек по доласку артилерије на своја места. Кантонмани трупа предвиђени су даље од Саве, и тек ноћу, пред извршење прелаза, трупе су имале бити примакнуте ка местима одређеним за прелаз реке. Напред су упућени штабови ради извршења потребних припрема до доласка трупа.
Општи план за прелаз главне снаге III. армије код Београда. Командант III. армије добио је од команданта армиске групе фон Макензена директиву, да за напад на Београд формира 2 велике нападне групе, јачине по један корпус; од тешке артилерије да се образују исто тако 2 групе и сваком корпусу да се додели по једна група. Даље, да се обема нападним групама означе нападни простори и нападни циљеви, а тешкој артилерији тачни задатци, не само у циљу потпомагања корпуса у нападу, већ и у потпомагању суседних одсека анфиладним дејством. Најзад, командант армиске групе указивао је на то, да је неодложна потреба, потврђена ратним искуством, да пешадиски напад (у овом случају прелаз преко реке) отпочне непосредно и тако рећи у тренутку кад престане дејство артилериске ватре на предње непријатељске положаје, јер би се у противном случају наскоро изгубило постигнуто стварно и морално дејство тешке артилерије. Односно муниције и хране, командант армиске групе наређује, да се она у количини за 4 дана смести у близини места за прелаз на обали Дунава, Саве или на сопственим острвима – у потпуној сигурности против непријатељских предузећа. Из тих депоа, да се снабдевају пребачене трупе на оностраној обали за време првих дана – све док се не постави чврста веза између обеју обала. На основу предње директиве, а у духу основне директиве од 28. септембра, командант III. армије, издаје 30. септембра наређење за прелаз, по коме:
Једна нападна група, аустроугарски 8. корпус, прелази Дунав низводно од Калимегдана; друга нападна група, немачки 22. резервни корпус, прелази Саву преко Мале и Велике аде Циганлије. После прелаза на другу обалу, обе групе да што пре овладају линијом: Жарково – Дедиње (к. 208) састанак Мокролушког и Кумодрашког потока – В. Врачар (к. 249), а одатле да заједнички наступају ради освајања линије: Петлово брдо (к. 208) – косе јужно од Јајинца – Стражара – Ерино брдо – Клупе. Као граница између корпуса одређен је пут који иде од Београдске железничке станице ка Авали, с тим да сам пут припадне 8. корпусу. Првог дана операција (који се до сад предвиђа 5. октобра), артилерија да изврши коректурно, а по подне другог дана (6. октобра) да изврши групно гађање. Следеће ноћи (6./7. октобра), да лака артилерија држи под ватром места за прелаз, а Дунавска флотила да чисти од мина место прелаза 8. корпуса. Затим трећег дана (7. октобра) у 2.30 час. интензивност ватре целокупне артилерије да постигне свој врхунац, а под заштитом ове ватре да отпочне превожење, које тако регулисати, да се први ешелони могу искрцати око 3 часа. По извршеном превожењу да оба корпуса, са придатим им материјалом, што је могуће пре подигну понтонске мостове и то: 8. корпус низводно од порушеног железничког моста а 22. резервни корпус преко В. аде Циганлије.
Напомена. Коректурно и групно гађање артилерије није извршено истога дана, јер се коректурно гађање није могло извршити у току пре подне због рђавог осветљења (сунце на југоистоку није дозвољавало прецизно осматрање метака), а једно после подне за коректурно и групно гађање није било довољно. Сврха групног гађања била је: Демолирање српских утврђења, нарочито на местима одређеним за искрцавање трупа. Што ефикасније ућуткивање српске артилерије. Ватра у току ноћи другог дана (6./7. октобра) имала је за циљ, да Србима спречи оправку порушених објеката, а ватра целокупне артилерије трећега дана (7. октобра) имала је да служи за непосредну припрему и потпомагање превожења трупа.
Плисирање артилерије 8. корпуса. Најпогодније услове за пласирање далекометних тешких топова на левој обали Саве нудио је плато: Земун – Сурчин; то је био главни положај артилерије (Бежаниска коса). На левој пак обали Дунава, положаје за артилерију нудила су једино ова места: Борча (Стара Борча), Барањош (Овча) и Панчево; затим просторија јужно од к. 80 Овча и најзад за лаку артилерију – још ивица обале код карауле Нова Борча. Наоружање батерија вршено је ноћу. Да би кретање возова остало неопажено од Срба предузете су мере да се не чује клопарање возова и да се возови скривају од ноћног осветљавања српским рефлекторима. Сви радови на положајима брижљиво су маскирани против угледа са авиона. 8. корпус располагао је укупно са: 20 тешких батерија (међу овима 5 Мерзерских батерија калибра 30,5 см.) са око 70 оруђа. Сем тога корпус је располагао са преко 90 лаких оруђа (74 топа и 16 хаубица). Ова је артилерија била овако распоређена:
Артилериски сектор источно од Дунава: Артилериска група близу Панчева: Једна 15 см. хауб. батерија Мод. 1914. год.; једна 15 см. хауб. батерија Мод. 1899. год.; једна 10 см. дугачка батерија Мод. 1915. год.; једна 30 см. Мерзерска батерија Мод. 1911. год. Артилериска група јужно од Барањоша (Овче): Две 12 см. дугачке батерије Мод. 1880. год.; две 15 см. хауб. батерије Мод. 1914. год. Артилериска група јужно од Борче (Стара Борча): Једна 15 см. хауб. батерија Мод. 1914. год.; једна 10 см. батерија брдских хаубица. Артилериска група на обали Дунава код карауле Нова Борча: 5 батерија пољских топова, 4 батерије брдских топова.
Зенунски артилериски сектор: Тешка Мерзерска група западно од Земуна: Четири 30,5 см. Мерзерске батерије. Тешка дугачка група јужно од Земуна: Три 18 см. дугачке батерије Мод. 1880. год. (Поред овога налазила се западно од Земуна код Балкош Салаша једна 42 см. хаубица на положају).
Артилериски сектор западно од Дунава: Артилериска група Мариенхоф: Једна 15 см. дугачка батерија Мод. 1915. год., једна 15 см. дугачка батерија Мод. 1880. год., једна 10 см. дугачка батерија Мод. 1915. год., једна 15 см. хаубичка батерија Мод. 1914. год. Батерија 57. дивизије (западно од Земунске железничке станице): 2 батерије пољских топова, 2 батерије брдских хаубица. Свака батерија била је снабдевена тродневном количином муниције, која је била смештена на самом батериском положају. У Батајници био је један магацин за муницију. Поред тога, свака дивизија имала је, на Савској односно Дунавској обали, мање магацине за артилериску и пешадиску муницију.
Улога ове велике артилериске масе била је тачно регулисана диспозицијом армиске команде. Најважнији артилериски задатци (рушење) додељени су најтежим калибрима, а затим средњим калибрима убацних оруђа. Тешке батерије Земунског артилериског сектора у главном су имале задатак, да неутралишу утврђења на Калемегдану, а батерије артилериске групе код Барањоша (Овче) да неутралишу утврђења на В. Врачару. Рушење железничких насипа и утврђења на обали Саве и Дунава додељено је како обема овим групама, тако и тешкој артилерији код Борче (Стара Борча). Ова рушења морала су се извести до потпуности. Србе је требало оставити без ровова и заклона, а њихови топови и рефлектори имали су се неизоставно демонтирати. У исто време, имали су бити уништени српски моторни чамци и евентуалне спреме у пристаништима за пуштање торпеда. Где год је било могуће, имало се употребити косо или фланкирајуће дејство. Заштита тешке артилерије против могућег српског артилериског дејства поверена је батеријама средњег калибра на артилериском сектору западно од Дунава. Оне су имале задатак да српске батерије неутралишу, односно да њихову ватру привуку на себе. Лаке батерије додељене појединим артилериским групама, као и далекометна оруђа, имали су задатак да спречавају придолазак српских трупа и артилерије и да ометају српску службу осматрања, везе и командовања. Од учествовања у овом дејству биле су изузете само лаке батерије, постављене у заседи у израђеним заклонима на обали према месту укрцавања, које су имале задатак да непосредно потпомогну трупе при извршењу прелаза преко реке и које су неминовно морале остати неактивне до тога момента. Нарочити задатак, који је био од пресудног значаја за успех у извршењу прелаза, припао је артилериској групи код Панчева. Она је имала да спречи дејство српских батерија на Самару, Милићеву брду, Липару и Градачкој коси, против места искрцавања. Садејство артилерије при извођењу самог искрцавања трупа било је овако регулисано: 7. октобра у 2.30 час. целокупна артилерија отвара снажну ватру против свију српских утврђења, која су могла спречавати искрцавање. Циљ ове, са највећом жестином извођене артилериске ватре, био је с једне стране, поред рушења објеката, да се морално стање српских трупа потпуно уздрма, а с друге стране, да се под силним утиском ове ватре, подигне нападни дух и поуздање у победу код аустриских трупа. У исто време да отпочне осветљавање рефлекторима српских утврђења за одбрану обале, и да се брзометне батерије малог калибра, постављене у заседи за потпомагање прелазећих трупа, припреме за акцију. Део тешке и остала лака артилерија да све артилериске положаје, са којих би Срби могли дејствовати против места искрцавања, обаспу ватром, без обзира на то, да ли су ти положаји поседнути или не. Далекометне батерије да ставе под ватру места непријатељских штабова итд. У 2.40 час. ватра, уперена према местима за искрцавање, да се пренесе са истом јачином за 200 м. позади ивице обале, а све остале батерије, које су дејствовале против удаљених српских фланкирајућих утврђења, да продуже дејство са истом жестином против циљева. У 2.50 час дакле на 10 минута пред искуцавање, тешка артилерија понова, само овога пута са лаганим дејством, да пренесе ватру за 300 м. уназад односно против најближих непријатељских положаја. Батерије постављене у заседи, да буду спремне те да прискоче у помоћ сопственој пешадији, у случају потребе. Иначе, имају ступити у дејство тек са освитком дана, кад Срби буду управљали фланкирајућу ватру против места извршеног прелаза.
Пионирско – техничке припреме. Од мостовног материјала и пионирских формација било је армиској групи фелдмаршала фон Макензена додељено од стране Врховне команде:
За III. армију (за Саву и Дрину): 17 понтонирских чета и 50 мостовних тренова.
Као помоћ за XI. немачку армију: 3 понтонирске чете, 6 мостовних тренова и 150 понтонских чамаца из аустриске војске.
За целу армиску групу: 1 понтонски мост (тешки ратни мост) за Саву. Сем тога од најтежих мостова: 1 Хербертов мост на пловним потпорама и 1 мост на шлеповима. Поред свега овога додељен је још известан број моторних скела и месних превозних средстава. За подизање 2 последња моста стајало је на расположењу 6 понтонирских чета. Све ово било је из аустриске војске. Немачки понтонирски материјал није овде урачунат.
Као што је раније поменуто, искрцавање трупа 8. корпуса имало се извршити на делу обале низводно од Калемегдана. Према томе, за укрцавање једног дела првог ешелона, изабрано је место на левој обали Дунава које лежи непосредно према месту за искрцавање (Чапљина ада – Кожара), а за доцније ешелоне узета је обала код карауле Нова Борча; већи део првог ешелона трупа укрцан је у Земуну, ван свере дејства српске ватре. Од напред поменутог превозног материјала, по одбитку мостовног трена и резервних понтона датих у последњем часу немачком 22. корпусу, 8. корпус имао је на расположењу понтоне од 12 мостовних тренова, односно укупно 192 понтонских чланака (за 1.920 пешака). Сем тога употребљено је још: 60 мештанских чунова, сваки за 10 људи; 10 сплавова и неколико моторних чамаца; 16 скела, свака по 1 пароброд и 4 шлепа; 15 мостова за искрцавање са 4 реморкера. Свака таква скела могла је примити 2 батаљона, 2 пољске или брдске батерије или 2 ескадрона. Али ове скеле, због њихове величине, могле су бити употребљене тек у доцнијем току превожења – кад је била искључена опасност од српске ватре. Од пионирских трупа додељено је 8. корпусу: 5 понтонирских и 3 пионирске чете. Материјал за превоз стајао је 5. октобра у Старим и Новим Бановцима, готов за употребу; ноћу између 5. и 6. октобра упућени су понтони мостовних тренова и чунова у Земун. Понтони остала 4 мостовна трена са сплавовима превучени су исте ноћи на јужни крај острва Беларице, где су маскирани шибљем; затим су пуштени низводно и скривени на јужној ивици острва Червенке (Чапљине аде). Острво Кожара удешено је од стране двеју пионирских чета као веза за превожење. За ово је, дуж целе јужне и југозападне обале, израђен стрељачки ров, а на северозападној ивици израђени су усеци у обали до саме воде. У ове усеке довучени су понтони и маскирани против погледа са аероплана. У циљу везе Кожарског острва са левом обалом Дунава израђено је једно коњичко брвно, а у току ноћи, кад је прелаз вршен, везано је острво помоћу још једног пешадиског брвна и једне скеле. За прилаз ка местима за укрцавање, израдила је једна пионирска чета колонски пут, почев од к. 75, на левој обали сз. од Земуна, па дуж Дунава до југоисточног врха острва Червенке; тај пут је био маскиран на целој својој дужини против погледа са српске стране.
Дунавска флотила. У борби око Београда имала је да узме учешћа и Дунавска флотила, која је била придата 8. корпусу; она се састојала из: 4 монитора, 2 патролна чамца, 9 моторних чамаца и једног одељења за речне мине. Флотили је био придодат известан број Дунавских пароброда под ратном заставом, који су служили, делом као помоћне лађе, делом као болнице. За време припреме артилериске борбе, улога Дунавске флотиле састојала се једино у томе, да помоћу једног лажног монитора укотвљеног у Дунаву намами српску артилерију да отвори ватру. Остатак флотиле имао је да ступи у акцију тек после искрцавања првих трупа. Увођење монитора у борбу, остављено је оцени команданта флотиле са нарочитом препоруком, да потпомаже лево крило 8. корпуса.
Остале техничке припреме. Јединство командовања свима трупама при прелазу захтевало је поуздану везу виших команданата међу собом и са својим трупама. За продужење постављених телеграфских и телефонских линија на левој обали Саве и Дунава, смештен је речни кабл на острву Кожари. Овај кабл имао је бити положен одмах по искрцавању првих трупа, с тим да на оностраној обали подигне станицу. Трупе одређене за прелаз биле су снабдевене оптичним сигналним прибором, те су имале одмах по искрцавању означити своја места метцима из пиштоља за осветљавање, а сем тога маркирати своја крила црно – жутим барјацима. Природа борбе око речне баријере налагала је употребу великог броја рефлектора, који су имали да учествују при артилериском извиђању, тражењу мина и при самом искрцавању трупа. За тај циљ стајали су 8 корпусу на расположењу ови рефлектори: За употребу код Земуна: 3 рефлектора (150, 120 и 90 см.). За употребу северно од Ратног острва: 2 рефлектора (90 и 35 см.). Даље је био додељен један 120 см. рефлектор артилериској групи код Панчева, а по два 70 см. рефлектора 57. и 59. дивизији. Учешће рефлектора при артилериском извиђању састојало се у томе да се у току ноћи осветљавају тучени циљеви и њихов околни терен, те да се не само осигура тачност ватре, већ да се откривају и друга српска одбранбена средства.
Рефлектори су потпомагали истраживање мина светлосним баријерама, између бродова који су тражили мине и српске обале, тако, да се бродови нису могли видети са српске стране Дунава. За време искрцавања трупа рефлектори су имали двојаку улогу: Да заслепљују српске рефлекторе. За овај циљ постављена је једна група од 2 рефлектора (120 и 90 см.) код Земунске железничке станице, која је имала задатак да неутралише српске рефлекторе на Калемегдану и код Кланице, а друга група од 2 рефлектора на обали сз. од Ратног острва, од које је један (90 см. рефлектор) заслепљивао српске рефлекторе на Врачару, а други (35 см. рефлектор) имао је задатак да открије евентуалне српске патролне чамце, који би код Ратног острва излазили. Непосредно пред искрцавањем трупа на српску обалу, да уздужним осветљавањем образују светлосну баријеру испред трупа које се превозе. У даљем току превожења ова баријера имала је да се помера ка српској обали и даље у њену позадину, како би заклонила трупе при искрцавању. Два 70 см. рефлектора 59. дивизије, који су постављени код карауле Нова Борча, имали су да осветљавају земљиште на оностраној Дунавској обали за време искрцавања, односно простор пред искрцаним трупама. За успешно дејство рефлектора било је нарочито потребно да се осигура веза између њих и команданта трупа, који је управљао пребацивањем, као и са командирима батерија, које су дејствовале против циљева откривених рефлекторима. Међутим, ова веза није била добра, што је био узрок да уздужно осветљавање за време превожења трупа није онако функционисало, како се могло очекивати.
Тактичке припреме за прелаз. Наређењем команданта армиске групе за извршење прелаза било је нарочито истакнуто, да успех акције зависи поглавито од његовог техничког извођења и да ово треба припремити до најситнијих детаља тако, да сваком делу задатак буде потпуно јасан. У духу овог наређења, командант 8. корпуса издао је потчињеним вишим командантима, поред писмених наређења, и усмена обавештења у погледу извршења прелаза. Команданти дивизија, нарочито командант 59. дивизије, која је имала прва да прелази, издали су слична обавештења: сви команданти трупа оријентисани су по карти, плановима и на земљишту о српским утврђењима, о местима за искрцавање, о маркантним местима у вароши, о просторији која се требала посести, о начину наступања кроз варош итд. као и о њиховој улози за време превожења и борбе. Све то радили су и трупни команданти са својим потчињеним старешинама тако, да су сви команданти до командира чета имали сигурна упутства за свој рад за све могуће случајеве. Па и само људство, поучено је за све могуће случајеве за време прелаза, а о томе је и практично обучавано. Тако на пример изводиле су се, између осталог, вежбе укрцавања и искрцавања са понтонима. Поступак трупа на српској обали регулисан је тако рећи за сваку стопу земљишта: одређено је да се 3 батаљона првог ешелона трупа, одређених за превожење (из 9. брдске бригаде), по извршеном искрцавању, угнезде на железничком насипу дуж обале и да тамо очекују долазак следећа 3 батаљона. После доласка ових имали су свих 6 батаљона да продру у зору у варош до линије: Цара Душана улица – Радничка ул. – Платнара – (Царинарница) – Стругара – Рејонска ул. – Дунав, и да на тој линији сачекају долазак 18. брдске бригаде, а затим, по ухваћеној вези да наступају даље до линије: Калемегдан – Ватрогасна ул. – Споменик – Кнез Милетина ул. – Кланица. Даље наступање до јужне варошке ивице, имало се извршити тек по наређењу команданта дивизије. Овај покрет имале су потпомоћи артилериске групе са леве обале Дунава (јужно од Борче и Овче). Као граница наступања између обеју брдских бригада била је одређена линија: Цар Душана ул. – Ратарска ул. – Кр. Александра ул. При наступању кроз варош наређено је да батаљони буду у најтешњој међусобној вези, која се имала обнављати са сваком новом попречном улицом, а даље наступање предузимати тек пошто суседни батаљони дођу у исту висину. Да би се маркирали делови вароши који су већ заузети, наређено је, да се на највишим зградама истакну црно – жуте заставе. Сем тога, бригадни команданти имали су да јављају преко официра, придатих за везу, о достигнутим линијама по плану Београда. Према овим извештајима имала се регулисати артилериска ватра тако, да ни један метак не падне ближе 1 км. испред трупа. Командант артилерије имао је у истом циљу да пошаље једног официра свога штаба у штаб 59. дивизије за одржавање везе; тај официр имао је на исти начин да непосредно извештава команданта артилерије, како ни једна батерија не би тукла своје трупе. Командант 8. корпуса наредио је, да се брдска артилерија 59. дивизије што могуће пре пребаци и истури напред. Од ове артилерије, хаубичка батерија имала је да се пласира на Калемегдану и да одатле у случају потребе потпомаже продирање 22. немачког резервног корпуса ка Топчидерском брду.
Мобилизација и концентрација бугарске војске за операције против Србије
У духу заједничког аустро – немачко – бугарског плана за офанзиву против Србије, Бугарска је имала концентрисати две армије према источном фронту Србије и предузети офанзиву, кад 3. аустро – немачка и 11. немачка армија изврше прелаз преко Саве и Дунава, а у циљу даљег кооперисања са аустро – немачком војском до потпуног слома српске војске. У духу овог плана, Бугарска је ноћу 22./23. септембра наредила мобилизацију целокупне своје војске. По извршеној мобилизацији отпочела је концентрација и то: I. армија од 4 пешадиске дивизије на фронту: Видин – Белоградчик – Цариброд. II. армија од 2 пешадиске и 1 коњичке дивизије на фронту: Ћустендил – Џумаја. За везу ових армија, а у исто време за заштиту железничке пруге Софија – Ђустендил, концентрисан је: 13. и 26. пешад. пук са 1 коњичком бригадом на фронту: Трн – Босиљград. Напомена: Остала бугарска снага била је предвиђена, за сваку евентуалност, против Грчке и Румуније.
Састав бугарске војске на дан 5. октобра 1915. године
I. армија: Командант ђенераллајтнант Бојаџијев. Начелник штаба ђ-ппуковник Азманов. 1. Софиска дивизија: Командант ђенералмајор Драганов. 1. пешад. бригада (1. и 6. пешад. пук); 2. пешад. бригада (16. и 25. пешад. пук); 3. пешад. бригада (41. и 42. пешад. пук); 26. пешад. пук придодат из 7. дивизије; 1. ополченски пешадиски пук; 1. артилериска бригада (4. и.14. артилер. пук); 1. коњичка бригада (1. коњички и 1. гардиски коњички пук) и Помоћни делови. 6. Бдинска дивизија: Командант ђенералмајор Пападопов. 1. пешад. бригада (3. и 15. пешад. пук); 2. пешад. бригада (35. и 36. пешад. пук); 3. пешад. бригада (51. и 52. пешад. пук); 6. артилер. бригада (2. и 12. арт. пук, 3. тешки пук); 2. коњички пук и Помоћни делови. 8. Тунџанска дивизија: Командант ђенералмајор Митов. 1. пешад. бригада (10. и 30. пешад. пук); 2. пешад. бригада (12. и 23. пешад. пук); 3. пешад. бригада (55. и 56. пешад. пук); 8. артилер. бригада (18. и 8. арт. пук и 3. хауб. пук) и Помоћни делови. 9. Плевљанска дивизија: Командант ђенералмајор Нерезов. Начелник штаба ђ. штабни ппуковник Мустаков. 1. пешад. бригада (4. и 17. пешад. пук); 2. пешад. бригада (33. и 34. пешад. пук); 3. пешад. бригада (57. и 58. пешад. пук); 9. артилер. бригада (9. и 19. арт. пук) и Помоћни делови. Армиске јединице и установе.
II. Бугарска армија: Командант ђенералмајор Тодоров. Начелник штаба ђ. штабни пуковник Русез. 3. Балканска дивизија: Командант ђенералмајор Рибаров. 1. бригада (11. и 24. пешад. пук); 2. бригада (32. и 29. пешад. пук; 3. бригада (45. и 46. пешад. пук); 3. артилер. бригада (6. и 16. арт. пук). 7. Рилска дивизија: Командант пуковник Васиљев. 1. бригада (13. и 14. пешад. пук); 2. бригада (22. и 26. пешад. пук); 3. бригада (53. и 54. пешад. пук); 7. артилер. бригада (7. и 17. арт. пук). Коњичка дивизија: Командант ђенералмајор Панев. Две коњичке бригаде; две коњичке батерије. 2. хаубички пук (6 батерија). Армиске установе и делови.
Распоред осталих дивизија
Према Грчкој: 2. Тракиска дивизија прикупља се у долини Месте код Бањске и Неврекопа. Командант ђенералмајор Гешов. 1. бригада (9. и 21. пешад. пук); 2. бригада (27. и 28. пешад. пук); 3. бригада (43. и 44. пешад. пук); 2. артилер. бригада (2. и 12. арт. пук). 10. Беломорска дивизија: 1. бригада (37. и 38. пешад. пук); 2. бригада (39. и 40. пешад. пук); 3. бригада (59. и 60. пешад. пук); 11. Македонска дивизија: Била је у формирању у Софији, Пловдиву, Јамболу и другим местима. Командант пуковник Златаров (штаб у Софији). 1. бригада (1. и 2. Македонски пешад. пук); 2. бригада (3. и 4. Македонски пешад. пук); 2 спорометна брдска арт. дивизиона (5 батерија).
Према Румунији: 4. Преславска дивизија: 1. бригада (7. и 19. пешад. пук); 2. бригада (8. и 31. пешад. пук); 3. бригада (47. и 48. пешад. пук). 5. Дунавска дивизија: 1. бригада (2. и 5. пешад. пук); 2. бригада (18. и 20. пешад. пук); 3. бригада (49. и 50. пешад. пук).
Пошто је српски војни изасланик остао у Софији све до прекида дипломатских односа са Бугарском (6. октобра), то су до краја 13. дана мобилизације (5. октобра), о концентрацији бугарске војске код српске Врховне команде прикупљени ови податци:
Фронт: Кула – Берковица: Одсек Кула – Белоградчик: 1. бригада 6. дивизије и 2. артилериски пук. Одсек Чипровци – Берковица: 2. бригада 6. дивизије и 12. артилериски пук. Ван састава дивизија, а на овом фронту су: 2. коњички пук; два брд. артилер. дивизиона; један хаубички дивизион и Видински градски арт. пук. Маршују и превозе се ка овом фронту: 1. бригада 9. дивизије; 9. арт. пук и 1. бригада 5. дивизије.
Фронт Изатовци – Власина: Одсек Изатовци – Цариброд: 2. бригада 1. дивизије и 14. артилериски пук. Одсек Трн – Власина. 1. бригада 1. дивизије, 4. артилериски пук и 1. коњичка бригада. Ван састава дивизија, а на овом фронту су: 4. градски дивизион; 1 дивизион хаубички и Софиски градски арт. пук.
Фронт Ћустендил – Џумаја: Код Ћустендила: 1. бригада 7. дивизије и 7. артилериски пук. Код Џумаје: 2. бригада 7. дивизије и 17. артилериски пук. Ван састава дивизија на овом фронту су: 2 брдска дивизиона. Напомена: По накнадном извештају Врховне команде ОБр. 21536, продрла је вест за 7. дивизију, да се концентрише код Годеча, јужно од Гинаца, а на њено место у Ћустендил иде 3. дивизија, чија је артилерија виђена у возовима на Софиској станици на прузи за Ћустендил. За остале дивизије добивени су ови подаци: 2. дивизија маршује ка Неврекопу: 10. дивизија остаје у Тракији; 4 дивизија; 2. бригада 5. дивизије и 2. бригада 9. дивизије остају према Румунији. За 8. дивизију сматрало се да је стратегиска резерва, али се није знало место где је концентрисана. По извештају команданта Тимочке војске ОБр. 155 од 7. октобра, а по исказу једног Бугарског граничара, ова дивизија груписана је око Белоградчика.
Закључак. Према Србији 5 дивизија. Почевши са севера од Куле па на југ дуж границе овако распоређене: 6. дивизија; 1 бригада 5. дивизије; 1. бригада 9. дивизије; 1., 3. и 7. дивизија.
Према Румунији 2. дивизије и то: 4. дивизија; 2. бригада 5. дивизије и 2. бригада 9. дивизије.
Према Грчкој 2 дивизије и то: 2. и 10. дивизија.
Као стратегиска резерва 1 дивизија и то: 8. дивизија за коју су добивени накнадни подаци да је код Белоградчика.
Ради пелцовања у близини Софије задржати су: 1. и 5. Македонски пук, који ће се упутити и то: 1. пук у Ћустендил, а 5. пук у Дупницу.
По исказу једног бугарског војника, немачка пешадија и артилерија налази се код Дупнице – у коликом броју не зна се, а нешто турске коњице на Сливници, што је невероватно.