Искрцавање савезничких трупа у Солуну: 156. француске дивизије (ђенерал Бају) и 10. енглеске дивизије (ђенерал Мехон), које су доведене са Галипољског полуострва, отпочело је 5. октобра, тако рећи, на сам дан почетка аустро – немачке офанзиве против Србије, а на 12 дана после објаве мобилизације бугарске војске. У овом времену између француске и енглеске владе отпочињу хитни преговори о брзом формирању „Источне војске“ под командом француског ђенерала Сараја. Француска влада, још 28. септембра донела је дефинитивну одлуку, да се „Источна војска“ упути преко Солуна у помоћ Србији. Али, без обзира на отворено изражену готовост и француске и енглеске владе, да се што пре формира ова армија, настало је међу њима велико разилажење у погледу јачине ове армије и њеног састава. Као што је на своме месту речено, Веницелос је тражио да се у Грчку упути 150.000 савезничке војске, како би и Грчка могла испунити своју обавезу према Србији, као њена савезница. Енглески војни министар, лорд Киченер, који је дотле био противник упућивања ма каквих енглеских трупа за операције на блиском истоку, сад је захтевао да се у Солун упуте што јаче снаге. Он је сад сматрао да је 150.000 људи, које тражи Веницелос, недовољно, и предлагао је да ова снага буде до 300.000 људи, рачунајући и енглеске и француске трупе. Поводом овога, тражио је од председника енглеске владе да се што пре сазове једна конференција. Између француске владе и француске Врховне команде, такође, није било сагласности. Док је француска влада настојавала да снага „Источне армије“ буде до 400.000 људи, рачунајући ту и француске и енглеске трупе, дотле је француска Врховна команда (ђенерал Жофр) налазила, да не треба прелазити снагу од 150.000 људи, коју тражи Веницелос, и пристала је да за формирање „Источне армије“ стави одмах на расположење једну бригаду 57. дивизије, а затим (4. октобра) обећала је дати још 2 пешадиске и 2 коњичке дивизије. Свега дакле, око 45.000 људи, колико могу дати Французи а остало до 150.000 људи, треба тражити од Енглеза. Поводом решења овог питања, председник француске владе Вивијани отпутовао је у Лондон у циљу преговора, износећи гледиште француске владе да преко Солуна треба упутити снагу до 400.000 људи. Енглеска влада на ово није пристала, па ипак је 11. октобра донела одлуку, да се у Средоземно море упути 8 енглеских дивизија (око 120.000 људи), које да се скину са главног француског фронта. Ова одлука донета је на основу изјаве ђенерала Жофра лорду Киченеру, да на француском главном фронту у току 3 месеца неће бити никаквих крупнијих офанзивних операција, због исцрпљености муниције на фронту.
Правећи распоред о употреби 8 поменутих дивизија, енглеска влада сматрала је за потребно да извести српску владу, да у току месеца октобра, на стварну помоћ енглеских трупа не може рачунати. Међутим ђенерал Жофр, категорички је одбио дати свој пристанак да се толика снага енглеске војске скине са главног француског фронта, који је њему поверен. Он је пристао дати за формирање „Источне армије“ не више од 3 енглеске дивизије. Од дана мобилизације бугарске војске прошло је већ око 3 недеље, а савезници се нису могли сложити ни о бројном стању „Источне војске“, намењене да преко Солуна притекне у помоћ Србији. У сваком погледу са француске односно енглеске стране наилазило се на упорну борбу најпротивуречнијих интереса и тежњи. Традиционалном међусобном неповерењу, придружила су се и разна гледишта на општи циљ дејства „Источне војске“. Поводом овога, не само да није било једног основног и разрађеног плана, већ није ништа учињено ни у погледу припреме. Као последица свега овога, радило се све на брзину тако, да су трупе одређене за формирање ове војске биле и недовољно спремне за дејство на планинском земљишту, какво им је предстојало на Македонском војишту. У овом времену, дипломатски преговори вођени између „Споразумних сила“ и Грчке у циљу да се Грчка убеди, да се њени интереси поклапају са интересима „Споразумних сила“ и да треба отворено и одмах да ступи на њихову страну, били су неуспешни. Без обзира на предлог Енглеске, да ће Грчка добити знатне компензације, грчки краљ Константин одбио је да ступи против Централних сила и 7. октобра принудио је Веницелоса да поднесе оставку, ступајући на свој начин отворено против „Споразумних сила“. Ово се десило у времену, кад су први ешелони 156. француске и 10. енглеске дивизије искрцани у Солуну. Овим поступком краља Константина, ситуација на Солунском фронту неочекивано се изменила на штету „Споразумних сила“, а нарочито на штету Србије. Сагласност, која је међу савезницима по овом питању како – тако била постигнута, сад је изгубила снагу и основу. Морало се почињати све изнова. Политичка промена у Грчкој, пре свега, утицала је на расположење Енглеза. Отпочеле су усиљене агитације против новог фронта; против пројектоване експедиције преко Солуна. Не желећи иступити отворено против ове експедиције, енглеска влада, под разним изговорима, отезала је даље упућивање својих трупа на Солун, убеђујући француску владу упорно, да би требало одустати од ове експедиције. На тај начин, дошло се на мртву тачку по питању стварања Солунског фронта, односно по питању о помоћи Србији, која тек што је од стране савезника била обећана. Напуштена је француска „концепција“ о значају Балканског фронта по општи ток операција овог рата и поново истакнута енглеска ,,концепција“ о искључивом значају главног француског фронта, на коме, по мишљењу Енглеза, има да падне одсудно решење.
Пасивно држање искрцаних савезничких трупа у Солуну од 5. до 14. октобра
Ђенерал Бају, командант 156. француске дивизије, приспевши 3. октобра у Солун, пре доласка трупа са Галипољског полуострва, добио је од министра војног из Француске прво наређење од истог датума ове садржине: „По споразуму са српском Врховном командом, делови ваше дивизије по ешелонима, како буду стизали у Солун, треба да се групишу код Ниша“. Овога дана (3. октобра), ђенерал Сарај, ново одређени командант „Источне војске“, био је у Паризу. Француска влада, у овом времену, желела је искрено да притекне у помоћ Србији, али није била никако начисто са питањем: Како да се ова помоћ стварно укаже и да ли ће она бити ефикасна, ако се одмах употребе снаге, које се са Галипоља превозе у Солун и које могу почети искрцавање тек 5. октобра? Ђенерал Сарај био је мишљења, да никакве озбиљне операције, у смислу кретања ка Нишу, па чак ни ка Скопљу, не могу бити предузете. Све што се може учинити то је, да се трупе, по ешелонима како у Солун буду стизале, упућују на север у правцу Скопља, у циљу заштите српско – бугарске границе, а делом снаге да заштите железничку пругу Скопље – Солун у рејону станица Мировча – Кашарла. Са оваквим планом, ђенерал Сарај напустио је Париз 6. октобра (на дан почетка аустро – немачке офанзиве против Србије), а 7. октобра кренуо се из Марсеља у Солун.
Овога дана (7. октобра), ђенерал Бају, командант 156. француске дивизије, која је већ била искрцана у Солуну, добија из Париза од министра војног једно за другим ова противуречна наређења: „Не прелазити на територију Србије“. – „Заузети рејон Струмице“. – „Не прелазити границу“. – „До појачања дивизије још са једном бригадом, остати у Солуну“. Ово последње наређење, али мање категорично по форми, добио је радиотелеграфом и ђенерал Сарај, који се тога дана (7. октобра) налазио на мору на пароброду „Прованс“. Ђенерал Сарај стигао је у Солун 12. октобра. У том времену 156. француска и 10. енглеска дивизија, које су дошле са Галипоља, биле су потпуно искрцане у Солуну, али, нису биле још готове за ма какве озбиљне операције.
Напомена: За сво време аустро – немачке офанзиве против Србије од 5. – 14. октобра, на црногорском фронту није било значајнијих догађаја, што се види из ситуације изложене горе по данима у томе времену.