Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 62. пешадиске дивизије. Први дан општег гоњења Срба III. армијом био је срећан за 62. пешадиску дивизију. Бригаде у своме наступању нису наишле на јак отпор; потискујући противничке предње трупе пред собом избиле су на одређене одсеке и то: Тврђавска бригада, јужно од Дринског на линију: Плече 1221 – Крујача 895 – Чачице 819. Бригада ђенералмајора Шпиндлера, на гребен: Кобиља глава 817 – 999 – Грање 780. Бригада пуковника Зубера, на положаје: 887 – Мазуле – Батковица 710. У дивизиској резерви остављена су 2 батаљона на Игришту (1007).
Трупе ђенерала Рајнела: Одред пуковника Хаузера стигао је 12. новембра до Мачката; пуковник Бола са 6 ескадрона стигао је до механе Мојковића североисточно од Шаргана. За 13. новембар наређено је да пуковник Фидлер са 4 батаљона и 4 пољске батерије наступа ка простору Никојевићи; пуковник Милер са 3 батаљона и 1 брдском батеријом да маршује ка простору Кућиште (949). Овим наступањем трупа ђенерала Рајнела било је у изгледу да неће бити више потребно, да 9. корпус сопственим трупама обезбеђује десни бок. Две чете ђенералмајора Штрајта, које су биле одаслате на Мучањ, потиснуле су 12. новембра противника од прилике исте јачине ка југу, али истог дана по подне биле су принуђене, да се повуку на Чешаљ, под притиском надмоћнијих снага (око 3 батаљона), које су наступале преко Чемернице ка Мучњу. После овога, ђенерал Штрајт добио је од ђенерала Сорсића наређење, да држи линију: Клек 1445 – Чешаљ 1430 – Оштрица 1168. Ђенерал Шис обезбеђивао је до Маланца бок бригаде Шварца, која је заузимала положаје: Околиште – Жупановица. Жупановица је заузета једним истуреним батаљоном без борбе, пошто су се Срби (око 2 батаљона) у току ноћи повукли ка утврђеним положајима на северној падини Карађорђевог шанца.
Дејство 19. корпуса. Главнина 17. брдске бригаде стигла је на простор северно од Црвене горе (1024). Њен одвојен одред јачине 2 батаљона са 1 брдском батеријом (пуковник Холи), који је био добро потпомогнут артилеријом са Палибрковог гроба, на по пута између Будожеља и Божовца, потиснуо је противничке делове ка Великој ливади. На томе вису, који је био утврђен, Срби – око 1.000 војника са 3 топа – покушали су да се одрже, али без успеха. Око 17.30 часова вис је заузет. 10. брдска бригада освојила је јуришом у 15 часова вис Кошутицу (1512). Даље наступање ове бригаде преко висова ка селу Ушћу било је немогуће извести у току 12. новембра, због снега и непогодног времена као и због велике заморености трупа. Противник је на одстојању од 3 км. био организовао нов отпор и око 18 часова напао је делове који су, у циљу заштите десног бока, били истурени ка Орницама и Понорима. Чета са Орнице била је принуђена да се повуче, но један батаљон 21. брдске бригаде, који је упућен у контра напад, успео је да понова заузме Орнице. Главнина 21. брдске бригаде (3 батаљона) наступала је позади 10. брдске бригаде преко Кадине воде ка Малом Кому. Према диспозицији један батаљон на Црном врху (1190) и један батаљон на Врљану (990) држали су везу са 20. брдском бригадом. Пред 20. брдском бригадом противник је у току ноћи између 11. и 12. новембра био напустио Просјанско брдо и одступио ка Кому (1221). Према извештајима извиђачких одељења, Срби су 12. новембра у вече имали на Кому још око 2 батаљона. После заузећа Кошутице, 19. корпусна команда је рачунала да ће Срби добровољно напустити Ком. И ако 10. брдска бригада није успела да одсече одступницу противника, који је одступао Ибарском долином, ипак је њено дејство у правцу позадине противничких делова, који су задржавали наступање 22. резервног корпуса, било од велике користи. Пошто је III. армиска команда била мишљења да 22. резервном корпусу неће бити више потребна директна помоћ, наредила је команданту 19. корпуса да 13. новембра упути 20. и 21. брдску бригаду правцем ка Сјеници. Команда 22. резервног корпуса, међутим, саопштила је 12. новембра у вече команданту 19. корпуса, да ће Алпински корпус 13. новембра нападати источно од 20. брдске бригаде на вис Ком и молила је да та бригада учествује у нападу. 19. корпусна команда, на основи претпоставке, да ће противник у току ноћи напустити Ком, наредила је, да 20. брдска бригада за прво време остави на своме досадањем положају само ½ батаљона са ½ батерије, а главнину бригаде, у духу армиске диспозиције, да крене на Рудине, а заштитне делове са старих положаја да привуче, чим Срби напусте вис Ком. 21. брдској бригади наређено је да се, пошто дефинитивно одбаци противнички напад са јужног правца, прикупља ка Великој ливади. Ђенерал Шварц са својом бригадом и главнином 17. брдске бригаде, која му је била потчињена, имао је да потисне противника пред собом и да задобије простор ка Јавору. Ђенерал Сорсић имао је са својом артилеријом да потпомаже тај напад, а у осталом да држи линију својих предњих делова. Пошто друм буде слободан, бригаду Шиса требало је послати натраг ка Ивањици да обезбеди и фортификациски утврди простор око те варошице.
Дејство 22. корпуса. Задатак 10. брдске бригаде из 19. корпуса, да задобије простора ка Ушћу, остао је непромењен. Срби, угрожавани овом бригадом, били су принуђени да још 12. новембра напусте своје положаје према левом крилу 44. резервне дивизије (87. бригада), које је било избило до Липара и Кршне. Истурени одред 43. пешадиске дивизије (1 пук са 2 батерије), који је имао задатак да осигура Ибарску долину са источне стране, избио је у ово време до Брезне. Срби су спречавали даље надирање овог одреда држећи Вишњицу (832), где је према исказима заробљеника била снага око 4 батаљона.
Дејство Алпинског корпуса. Алпински корпус наступао је позади 22. резервног корпуса двема колонама. Десна колона, која се кретала позади 44. резервне дивизије, стигла је до Плоче, лева колона, која се већ раније кретала позади поменутог одреда 43. резервне дивизије у долини Рибнице, стигла је до Каменице.
Дејство 8. корпуса. На фронту 8. корпуса, батаљон 9. брдске бригаде, који је био упућен ка Пакленику, наишао је 12. новембра у 9 часова код коте 978 (источни део Долова) на 2 чете 15. пука III. позива из Шумадиске дивизије I. позива. Та српска заштитница ускоро је потиснута и повукла се ка селу Плочи. Слабији противнички делови из Пакленика повукли су се на висове јужно од тога села. У осталом, на фронту корпуса није било сукоба са противником. 9. брдска бригада према диспозицији, прикупила се ка Гочу; од 18. брдске бригаде избио је само 15. јегерски батаљон на исту висину са 9. брдском бригадом код Арнаутовца. Један извиђачки одред тога батаљона, који је код Арнаутовца сменио извиђачки одред 9. брдске бригаде (чету 74. пука), констатовао је слабе противничке делове на Лисцу. Главнина 18. брдске бригаде стигла је овога дана на простор: Руђинци – Врњачка Бања. Брвно за коње, чија је градња отпочела 12. новембра пре подне код Скеле, било је у 12 часова довршено, али и поред тога, комора 9. брдске бригаде, која је код Скеле чекала да се пребаци преко Мораве, упућена је преко Трстеника на десну обалу Мораве, пошто је пут од друма и брвна, због јаке кише у току 11. новембра, био постао непролазан. Пребацивање 57. дивизије преко Мораве, као и даље њено наступање вршено је по програму. Предње трупе избиле су око 13.30 часова на висове јужно од Александровца, а главнина дивизије стигла је до 16.30 часова на линију: Пуховац – Дренча – Тулеж – Ратаји; 2 батаљона дивизиске резерве, дивизиска артилерија, тешке хаубице и штаб дивизије преноћили су на Ђули.
За 13. новембар наређено је корпусном диспозицијом:
а) Да 59. пешадиска дивизија, заштићавајући свој десни бок, продужи наступање у циљу заузимања виса Плоче и простора источно до Плеша.
б) 57. дивизија, ешелонирајући се у десно и назад, да наступа са 2. брдском бригадом ка Брусу, а са 6. брдском бригадом ка превоју Бановцу, и то у циљу везе са 18. брдском бригадом, која има да наступа левим крилом ка Грчаку као и у циљу евентуалног потпомагања те бригаде у случају потребе.
в) Да ландштурмска бригада Хауштајна маршује ка Горњем Рибнику, источно од Трстеника.
У духу горњег наређења командант 59. дивизије упутио је главнину 9. брдске бригаде ка Плочи, а један њен батаљон (49. пук) на Жељин; 18. брдска бригада добила је наређење да наступа ка простору Козница – Плеш. Предњи делови бригада имају да избију до линије: Борје (1362) – Нерађа (1399) – Оглавак (763). Дивизиска артилерија (као и дугачке 10 см. батерије), због немања подесног пута преко планине, принуђена је да маршује обилазним путом кроз рејон 57. дивизије и имала је да 13. новембра дође до Горњег Рибника (источно од Трстеника); 14. новембра да стигне до Александровца, а 15. новембра у Брус. Командант 57. дивизије у духу горњег наређења упутио је: 6. брдску бригаду на висове са обе стране Бановца; 2. брдску бригаду на висове северно и источно од Бруса (кота 705 – Чукара 694); дивизиска резерва, дивизиска артилерија, штаб дивизије има да дођу у Александровац. Ово јаче истурање левог крила 57. пешадиске дивизије наређено је обзиром на ситуацију код 10. немачког корпуса.
Напомена. Овај корпус, до доласка аустроугарских трупа држао је у Александровцу један батаљон, а према једном извештају, који је стигао по подне у штаб 57. дивизије, 10. корпус се обезбеђивао према западу само слабијим деловима, од прилике по једним батаљоном у Брусу, Брђанима, Мечкарима, Мошути, док је главнина корпуса имала да наступа кроз Јанкову клисуру друмом: Златари – Куршумлија, тако, да на челу буде 107. пешадиска дивизија, а позади ње 103. пешадиска дивизија. Наступање је требало да отпочне у 7 часова, и то са линије: Ковијоци – Богиш. Саопштено је било 57. дивизиској команди да је циљ тога наступања, да се Срби опколе уз садејство I. бугарске армије, која дејствује правцем ка Прокупљу. Међутим ускоро је дошло до тога, да је тим наступањем требало поправити један већи неуспех, који су Бугари били претрпели код Лесковца. Ствар је била у овоме: Још 11. новембра у вече надмоћније српске снаге биле су успеле да потисну на висове Добра Глава, од прилике једну бригаду 1. бугарске дивизије, која је требала да потпомаже пребацивање 9. бугарске дивизије преко Мораве и која је била избила до Липовице, а 12. новембра пре подне, према извештају немачког војног изасланика у Софији „Најмање 4 српске дивизије, вођене лично од Краља и Престолонаследника“ нападале су 1. бугарску дивизију и принудиле је да се повуче ка Лесковцу. Поводом овакве ситуације, упућена је усиљеним маршом 8. бугарска дивизија у помоћ и требала је 13. новембра у подне да стигне код Лесковца. Међутим, 6. бугарска дивизија, коју је XI. немачка армија потпомагала мостовним треновима, успела је да јачом снагом пређе преко Мораве и да избије до линије: Горњи Адровац – Мали Дреновац – Лужане. Намера команданта ове дивизије била је, да продужи наступање што могуће даље ка југу Моравском долином и ка Прокупљу, како би потпомогла 9. дивизију да пређе преко Мораве. Према 9. дивизији Срби су још држали добро утврђене положаје и имали су много артилерије. На простору око Житорађе (источно од Прокупља) авијатичари су приметили прикупљање српских трупа и коморе, а поред тога јаке коморе код Прокупља, и најзад, авијатичари су констатовали пре подне (8.45 часова) једну дугачку колону на маршу ка истоку (чело колоне код Прукупља). Друмом Прокупље – Куршумлија одлазиле су српске коморе ка југу. Због оваквог развоја ситуације, настала је потреба да се део снага XI. немачке армије, које су већ биле повучене са фронта, понова врате на бојиште.
При извршењу раније изложенога наступања, 10. немачки корпус, после извршена два напада успео је да избије са 107. и 103. пешадиском дивизијом на линију: Јаворац – Џепница – висови североисточно од тога села. Главнина 101. пешадиске дивизије наступала је за одредима који су били истурени ка селу Рибарима. Дивизија је под борбом достигла превој Гребац на Јастребцу. Пук 105. пешадиске дивизије, који је маршовао за 101. дивизијом стигао је до Шиљеговца. Главнина 105. дивизије добила је наређење да се 13. новембра крене из Крушевца и да наступа за 10. корпусом правцем села Блаце. 25. пешадиска дивизија остала је на простору: Опарић – Мала Дренова.
Од дивизија, које су се налазиле на маршу ка северу, 26. дивизија достигла је челом Чумић; 6. дивизија простор око Великог Орашја и Раче, а 11. дивизија остала је јужно од Пожаревца. Немачки војни изасланик из Софије (према депеши аустроугарског официра за везу у Смедереву) послао је овакав извештај: „Расположење, које овде влада није песимистично; држи се да покушај српског пробоја и поред првобитног успеха, нема изгледа да би могао имати даљег успеха. Напротив мисли се, да ће овај успех само убрзати катастрофу Срба. Није невероватно, да намера пробоја уопште и не постоји већ да акција Срба у ствари представља само једну активну одбрану на обали Јужне Мораве“. Међутим, односно намера Срба, да изврше пробој ка југу, говорила је та околност, што су и Краљ и Престолонаследник, према извештајима, лично били примили команду. То је без сумње указивало на намеру, као што је био случај и почетком децембра 1914. године, да се од српског војника извуку остатци снаге. Експонирати Краља и Престолонаследника, при тако критичном стању у једној споредној акцији, значило би учинити једну велику политичку неразборитост, што се не би могло претпоставити да би српска Врховна команда могла да учини. Начелник аустроугарског главног ђенералштаба, Конрад, због већ раније изложеног мишљења, које је имао о вероватном даљем држању Срба, сматрао је да је, контра акција Срба против Бугара, била први акт очекиваног покушаја пробоја ка југу. Ово га је побудило – пошто још није био извештен о одлуци, према којој је 105. дивизији било наређено да се 13. новембра крене из Крушевца правцем ка Блацу – да 12. новембра упути ђенералу пешадије фон Фалкенхајну ову представку: „ОБр. 17878. Догађаји код Лесковца указују на то, да српска главна снага још ништа није изгубила од своје борбене снаге. Према томе слободан сам, да још једном нагласим потребу да се две дивизије (25. резервна и 105. пешадиска), које се налазе позади фронта XI. армије, употребе за акцију против српске војске“.
Операције XI. немачке армије
10. резервни корпус: 107. и 103. дивизија продужују наступање ка Куршумлији, а 101. дивизија ка Прокупљу. У току 12. новембра 107. и 103. дивизија успеле су да избију на линију: Јаворац – Џепница – Црна чука (328), избивши на тај начин из Јанкове клисуре. 101. дивизија под борбом достигла је превој Гребац на Јастребцу (672). Један пук из 105. дивизије, који је маршовао за 101. дивизијом, стигао је до Шиљеговца. Главнина 105. дивизије добила је наређење, да 13. новембра одмаршује из Крушевца и да се креће као армиска резерва за 10. корпусом, који оперише правцем: Блаце – Куршумлија. 25. пешадиска дивизија остала је и даље на простору Опарић – М. Дренова северозападно од Крушевца. Од дивизија, које су скинуте са фронта XI. армије и упућене ка северу, достигле су 6. дивизија простор око Вел. Орашја – Рача, а 11. дивизија (Баварска) налази се јужно од Пожаревца.
Операције I. бугарске армије
6. дивизија. Према армиском наређењу ова дивизија има да наступа са својим деловима, који су на левој обали Мораве, ка гребену Малог Јастребца и да се појави на левом боку српских трупа, које онемогућавају 9. дивизији форсирање реке Мораве на правцу Ниш – Прокупље. У току 12. новембра предузет је покрет од Алексинца и то: 3. бригада, кренула је од Житковца и заузела је Ветрен, где је сачекала артилерију која се овог дана није могла пребацити на леву обалу Мораве; 2. бригада, пребацила је преко Мораве само 2 батаљона, који су заузели коту 426 код села Лознаца; 1. бригада, кренула се од с. Брадарци преко Прасковаче, на леву обалу Мораве и даље овом обалом ка Житковцу, где је челом у вече стигла.
9. дивизија. Због јаког отпора Срба на левој обали Мораве на одсеку од Суповца до Орљана, трупе ове дивизије задржате су на десној обали реке и то: 3. бригада на линији: ушће Нишаве – Белотинац; 2. бригада у резерви код Малошишта, а 1. бригада, која је упућена у помоћ 1. дивизији држи северозападну ивицу Лесковца.
1. дивизија. После јаког контра напада српских трупа, ова је дивизија повучена ка Лесковцу и то: 1. и 2. бригада до на гребен југозападно од вароши на линију: кота 347 – кота 334; од 3. бригаде један пук је код с. Кумарева а други пук источно од Лесковца.
8. дивизија, која се налазила на маршу из Ниша Кутинском реком ка Лесковцу, стигла је овог дана (12. новембра) у вече са челом у Мезграју источно од Власотинца.
Операције II. бугарске армије
На фронту према Приштини. Све трупе које су дејствовале на овом фронту стављене су под команду команданта 3. дивизије, који је од Врховне команде добио ово наређење: „Задатак вам је да нападнете непријатеља у правцу Приштине а то је од изванредног значаја за резултат операција против Срба. За сутра (13. новембра) предвиђа се груписање трупа које пристижу (1. бригада 7. дивизије и 2. бригада 3. дивизије) ка Бујановцу. Напад на Гиљане има се предузети 14. новембра тако: 2. бригада 5. дивизије, која је на положају: Рајанци – Ропотово – Ранилуг да напада у југозападном правцу, поглавито лево непријатељско крило. 1. бригада 7. дивизије, која 12. новембра стиже код Бујановца, да се 13. новембра креће преко Грамаде (јужно од Бујановца) тако да 14. новембра напада правцем: Подграђе – Гиљане. 2. бригада 3. дивизије, која 12. новембра стиже у Прешево, да се 13. новембра креће преко Мучибабе тако да 14. новембра напада на десно крило српских трупа код Гиљана. 46. пешад. пук, који је на Копиљаку (стара српско – турска граница), да 13./14. новембра заноћи у с. Хогоште и 14. новембра да предузме напад и обухват левог непријатељског крила. 1. бригада 3. дивизије, која држи положаје код Качаника остаће у дефанзиви до даљег наређења.
На фронту према Тетову. На прихват одступајућих трупа од Тетова упућен је из Скопља 50. пешад. пук, који је у току 12. новембра добио додир са непријатељем на линији: Лирце -Грушчин – Сиричино.
На фронту према Прилепу. 2. бригада 7. дивизије води борбу према Прилепу, коњичка дивизија креће се у обилазак Свињичке главе правцем: Теово – Богумиље – Строшка планина.
На фронту према Кавадару. Трупе пуковника Богданова (3., 49. и 53. пешад. пук) потпомогнуте од стране 2. бригаде 7. дивизије пуковника Писимова и артилериском ватром са леве обале Вардара наступају 12. новембра и стижу на линију: Ст. Градско – Д. Чичево – гребен између Крушевице и Сиркова.
На левој обали Вардара код трупа пуковника Бурмова у току 12. новембра није било никакве промене. Напомена. 1. бригада 5. дивизије стиже у Штип у састав II. армије.