Операције III. аустро – немачке армије
Напомене. Ђенерал пешадије фон Фалкенхајн одговорио је на предлог начелника штаба аустроугарске Врховне команде ОБр. 17878 од 12. новембра ово:
„ОБр. 18185. Дивизије, које се налазе позади фронта XI. армије, разуме се само по себи да стоје на расположењу те армије. Армија је већ данас ка фронту упутила делове 105. пешадиске дивизије, чим је увидела да је то потребно“. Истога дана молио је начелник штаба аустроугарске Врховне команде, да га ђенерал фон Фалкенхајн извести о намераваној даљој употреби трију немачких дивизија, које су из Србије одлазиле ка северу. Депеша је гласила:
„ОБр. 17906. Немачки шеф железничке саобраћајне службе обратио се 12. новембра директно на овдашњега шефа железничке саобраћајне службе по предмету транспортовања трију немачких дивизија, које су биле повучене из армиске групе Макензена. Немачка Врховна команда задржала је право да означи циљеве куда треба упутити те дивизије. Да бих могао оценити нашу ситуацију и предузети потребне мере, за мене је од великог интереса да знам: како ваша екселенција намерава да утпотреби те снаге? Према томе слободан сам замолити вас, да ми о томе доставите кратко обавештење. То ми је обавештење потребно и због тога, што морам издати наређења за даљу употребу брдских батерија, товарне стоке и лаких сељачких кола, што је од наше стране придато овим дивизијама. Ако поменути делови, при новој употреби немачких дивизија, не би били неизоставно потребни, ја бих их што пре доделио немачким и аустроугарским борбеним снагама које остају у Србији, јер су они њима заиста хитно потребни“.
На ово је ђенерал фон Фалкенхајн одговорио 13. новембра овом депешом: „ОБр. 17906. Употреба трију немачких дивизија, које стоје на расположењу, не може се још предвидети. При стављању питања радило се једино о претходним проучавањима, која у овом случају представљају у ствари само припремне мере Врховне команде. Према томе, опрема за планинску војну мораће да остане код дивизија. Веза ваша ОБр. 17906“. Ђенерал Конрад примио је овај одговор на знање.
Стање на фронту I. бугарске армије у току 13. новембра побољшало се. Претпоставка пак, да Срби намеравају пробој у правцу Антантиних снага остала је у Врховној команди аустроугарске војске у Тешену непромењена. О бугарској и немачкој војсци имали су се ови податци: 6. бугарска дивизија достигла је са две бригаде линију: Црни врх 846 – Кулина, а са трећом бригадом око подне тек Витковац (северозападно од Алексинца). 9. дивизија успела је да пређе преко Мораве. По једна бригада наступала је преко Александровца и Кочана ка Прокупљу а трећа бригада, у вези са 1. дивизијом, наступала је од висова југозападно од Лесковца правцем: Бојник – Лебане. Лево бугарско крило успело је да потисне Србе још пре доласка 8. дивизије, која је била дошла тек до села Власотинца и Мезграје. Авијатичари су јављали, да се српске трупе и коморе повлаче по свима друмовима који од Прокупља и Куршумлије воде ка југу и југозападу.
Да би достигла одступајуће српске трупе и коморе, 101. немачка пешадиска дивизија, после борбе иа простору јужно од Гребца, продужила је гоњење ка висовима северно од Прокупља (Вршник). Само мало брдских батерија могло је учествовати у гоњењу; пољска батерија, због рђавих путова, није могла бити у Прокупљу пре 15. новембра.
После жестоке борбе, у којој је противник показивао јаку артилерију, 10. немачки корпус је избио до линије: Рашица – Ђуровац – Врбовац. На одсеку: Блаце – Мусаћ пак, Срби су жилаво спречавали даље надирање овог корпуса. Борба је продужена и у току ноћи. 105. дивизија, која је била на маршу позади 10. резервног корпуса достигла је челом село Штитари.
Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 8. корпуса. Командант 57. дивизије, добивши у вече извештај о жилавом отпору Срба пред суседним 10. резервним корпусом као и обзиром на офанзивно дејство Срба у правцу ка Лесковцу, рачунао је са могућношћу да ће 57. дивизија бити уведена у борбу правцем ка Куршумлији. Ова дивизија пак, у току 13. новембра достигла је своје маршовске циљеве без борбе: 2. брдска бригада у свом наступању, наишла је на један немачки батаљон са артилеријом, који је био на друму ка Брусу код Виткова, те је застала. После застанка трупе ове бригаде достигле су до 16 часова линију: висови северно од Бруса 705 – 745 Чукара. Са противником није било никаквог додира. 6. брдска бригада, потискујући противничке патроле, избила је већ око 11 часова на одсек: Оглавак 763 – Бановац – Мелентија. После добивеног извештаја од 59. пешадиске дивизије, да је противник посео Плочу, бригада је упутила један батаљон (88. пука) са једном батеријом на коту 1035, а једну чету још даље до Нерађа, како би загрозила боку српских делова на Плочи и тиме потпомогла 59. дивизију. Акција поменутих истурених делова у даљем току није била потребна.
Пред 59. пешадиском дивизијом, противник је ноћу напустио висове јужно од Пакленика. Али, кад су предње трупе дивизије у јутру из Пакленика избиле на Велико Осоје, добиле су са Плоче артилериску ватру. После доласка главнине 9. брдске бригаде, противничка заштитница јачине 2 – 3 батаљона, нападнута је и потиснута. Један батаљон 9. брдске бригаде стигао је на Жељин. Међутим, 18. брдска бригада стигла је без борбе на простор Козница – Плеш, где је заноћила; у циљу везе са 6. брдском бригадом упутила је један батаљон на Грађане кота 963.
8. корпусна команда одредила је дивизијама за даље наступање ове правце: 59. дивизији од Плеша преко западне ивице Бруса – Мрамор – Блажево, а 57. дивизији правац: Брус – Лепенац -манастир Стрмац и даље, према резултату рекогносцирања, преко Мале реке или Магова. 57. дивизији наређено је да до даљег наређења својом комором не прелази линију: Брус – Лепенац. 59. пешадиској дивизији наређено је да 14. новембра једном бригадом наступа у јужном правцу; предњим трупама да достигне линију: Брусина 1508 – Обрадова чука 1521, те да једном сталном побочницом на Запису затвори долину Јошанице. Другу бригаду требало је у прво време задржати позади фронта, за случај, да се долином Јошанице појаве противничке снаге, а и да би евентуално могла потпомагати борбу челне бригаде. Тек кад се ситуација разбистри требало је ту бригаду кренути ка Брусу. 57. пешадиска дивизија имала је 14. новембра да предњим трупама достигне гребен: Кадина чука – Локвеник – Стрмац, а дивизиску резерву да постави у Брусу. Бригади ђенерала Хауштајна наређено је да дође 14. новембра у Пакленик и да се стави под команду команданта 59. пешадиске дивизије. Њене пољске батерије као и њена комора, биле су приморане да маршују преко простора којим је раније наступала 57. дивизија (Ђула). У духу ових наређења 8. корпусне команде, која се 14. новембра из Горњег Рибника кренула преко Ђуле ка Виткову, командант 57. пешадиске дивизије упутио је главнину 2. брдске бригаде на висове: Шанац – Савићска чука (југозападно од Мечкара), а 6. брдску бригаду, са наслоном на 2. брдску бригаду на висове северно од Липовца (Бабин нос и Бубоњско Оглавље). До линије, која је од корпусне команде била означена за положаје предњих трупа, требала су да стигну извиђачка одељења с тим, да извиђају ка југу до друма. Командант 59. дивизије наредио је, да 9. брдска бригада наступа правцем: Нерађе – Врхови – Обрадова чука; да упути десну колону правцем: Борја – Брусине – Велике Стене и да се према западу осигура једном сталном побочницом на Запису. 14. новембра предње трупе имају да достигну линију: Брусине – Обрадова чука. Задржавање 18. брдске бригаде у прво време уназад, одговарало је ситуацији 22. резервног корпуса, који је био јако заостао.
Дејство 22. резервног корпуса. Источна група 22. резервног корпуса, одред 43. резервне дивизије и лева колона Алпинског корпуса, пошто је потиснула Србе са Белог Камена, Брезне и Бабе, избила је главнином тек на линију: Вишњица – Гвоздац, а предњим деловима даље према југу на линију: Крст – Шанац – Равна планина. У односу на 8. корпус, лево крило 22. корпуса заостало је дакле један добар дан марша уназад. Западна група овог крила, 44. резервна дивизија, заузела је јуришом гребен Водице и достигла је предњим трупама Орлуњак. Обе групе заробиле су у току 13. новембра око 180 српских војника.
Дејство 19. корпуса. На фронту 19. корпуса 13. новембра бригада Шварца, која је вршила напад, имала је озбиљну борбу. Под заштитом бригаде Штрајта, која је везала противника на Мучњу, а уз садејство артилерије ђенерала Сорсића, ђенерал Штрајт нападао је противника на Карађорђевом Шанцу 1187 – Механа 1108. Око 16 часова заузет је тај јак противнички положај; противник се повукао на Укоченицу – Висиоц у циљу поновног отпора. 10. брдска бригада, која је била у тесном додиру са противником, у току 13. новембра није могла да се крене напред од Кошутице. Због досадањих борби и рђавог времена трупе ове бригаде биле су јако заморене, а ситуација је била посве нејасна. Тек овог дана по подне дознало се поуздано, да је Ком 1221 -1212 напуштен. Према исказима заробљеника закључивало се, да су српске трупе: 7. и 9. пук II. позива и један црногорски батаљон са нешто брдске артилерије и више митраљеза, биле дан раније на положају Равне Ливаде (југозападно од Кома) и да су ноћу одмаршовале у правцу ка Рашкој. Није искључено, да је то она српска колона, која је осмотрена, да се преко гребена Демершња спуштала у Ибарску долину. Срби су били посели утврђене висове: Слатина, Пацарада, Дугопоље, Гусарица, Главач и тиме огарантовали повлачење главних снага Ибарском долином, против дејства 10. брдске бригаде. Поред овога, противник је стајао још и на десном боку 10. брдске бригаде. Код села Понори, у циљу обезбеђивања биле су истурене 3 чете. Командант ових трупа тражио је више пута појачање, што је побудило ђенерала Дрофу да задржи у резерви један батаљон 21. брдске бригаде, која је према диспозицији требала да одмаршује. У последњим борбама, 10. брдска бригада имала је пред собом: 2. и 4. пук III. позива и 9. пук II. позива и била је изгубила 675 људи, међу њима 106 мртвих. Но и Срби су морали имати знатне губитке. Стање 10. бригаде, коју су Срби полукружно опколили, побољшано је било пред крај дана у толико, што су се на њеном десном боку појављивале само српске патроле.
Према исказима заробљеника, противник се са тога правца повукао ка манастиру Студеници. Командант 10. бригаде јавио је да ће 14. новембра у 8 часова продужити напад. У исто време чинио је представку, да би због рђавих путова било потребно, да бригада, пошто стигне на вис Локвиња, узме правац ка Полимљу на место ка Ушћу. Командант III. армије одобрио је тај предлог. Кретање осталих бригада 19. корпуса извршено је према диспозицији од 12. новембра. Главнина 17. бригаде (3 батаљона) заноћила је на Жупановици северно од Карађорђевог Шанца; од одреда пуковника Холија избио је један батаљон на Велику Ливаду и Тошовац; 21. брдска бригада стигла је ноћу на Велику Ливаду. Југоисточно од ових трупа на Столоваку и на Орљој глави, стајале су још јаче противничке снаге. Од 20. брдске бригаде, која је наступала у другој линији, заноћила је главнина код Рудине, а један батаљон на Боровој страни. Слаби делови, који су били остављени на старим положајима, привучени су у састав бригаде. Бригада Шиса, није још била прикупљена код Ивањице, већ је стајала са по једним батаљоном код Миланџе, код Механе, источно од Миланџе и код Мане и Ивањице. Према корпусној диспозицији за 14. новембар: ђенералмајор Шварц имао је са својом бригадом и главнином 17. брдске бригаде да продужи наступање ка Јавору; одред пуковника Холи, имао је да одржава везу између трупа ђенерала Шварца и 21. брдске бригаде и да наступа најкраћим правцем ка Лупоглави; 21. брдска бригада имала је задатак, да обезбеди висове јужно од Хршеви и да са својом артилеријом у случају потребе потпомаже 10. брдску бригаду; 20. брдска бригада имала је да наступа у другој линији до линије: Свјетице – Вијенац. Ђенералу Сорсићу измењено је раније наређење да прикупи бригаду Шиса код Ивањице, и наређено му, да остане у досадањем распореду, у циљу заштите бока нападне групе ђенералмајора Шварца.
Дејство трупа ђенерала Рајнела. Ове трупе према диспозицији заузеле су 13. новембра овакав распоред: Коњички пук пуковника Боле код механе Мојковића (Кремна); одред пуковника Хаузера (3 батаљона) код Мачката; одред пуковника Фридла (4 батаљона и 4 пољске батерије) на простору код села Никојевићи; одред пуковника Милера (3 батаљона, 4 пољске и 1 брдска батерија) на простору: Кућиште 949 – Видића брдо 837. Ово груписање представљало је тако рећи полазну ситуацију за напад на противника, који се био утврдио на положајима, на простору: Чајетина – Бојиште – Трнава.
За наступање 14. новембра, ђенерал Рајнел наредио је: Пуковник Бола, правцем: Велики вис -Леска гора – Груда и један вод пограничних ловаца од Пустог брда (северозападно од Вардишта) да нападне бок и леђа противничког положаја код Чајетине. Пуковник Хаузер у исто време да напада на фронт положаја код Чајетине. Пуковник Фридл да напада на Бојиште 1098. Пуковник Милер, од Кућишта преко Великог крша и Турчиновице да удари противнику у бок и леђа. У случају, да се у току 14. новембра не би успело заузети противнички положај, онда га у току 15. новембра по сваку цену освојити, пошто се 15. новембар предвиђа за уређивање јединица и регулисање исхране.
Напомена. За 16. новембар предвиђено је да пуковник Бола и пуковник Хаузер заузме Борову главу 1108 – Сабориште 1544, јужно од Чајетине, а пуковник Фридл и Милер гребен северно од Љубиша: Борковац – Чуку 1208 – Ћава чука 1082, на путу за караулу Кокин брод. При оваквом програму, очекивало се још 13. новембра, да трупе ђенерала Рајнела неће наићи на јачи отпор противника, пошто је 62. пешадиска дивизија већ нападала црногорске главне положаје, и према томе се налазила дубоко према боку противничких снага, које су биле истурене против трупа ђенерала Рајнела.
Дејство 62. пешадиске дивизије. Трупе ове дивизије заузеле су још 13. новембра у вече линију: Јасен – Темеле брдо – Јајце – Вис 1066 – Мазуле брдо – Будовиште 966, и имале су местимично да савладају јак отпор. У заузимању виса Тамница (1072) код Бијелог брда, бригада пуковника Зубера није имала успеха. Она није могла да употреби своју артилерију у довољној мери, тако да су Црногорци према левом крилу бригаде имали надмоћност у артилерији (није пошло за руком да се 10 см. брдске хаубице извуку на вис Метаљку). Продужење борбе на Бијелом брду пак није било потребно, пошто су Црногорци под заштитом ноћи одступили.
Операције XI. немачке армије
Авијатичари су јављали да се српске трупе и коморе виде у повлачењу по свима друмовима, који од Прокупља и Куршумлије воде ка југу и југозападу. Да би достигла одступајуће српске трупе и коморе, 101. пешадиска дивизија, после борбе 13. новембра на простору јужно до Гребца продужила је гоњење ка висовима северно од Прокупља (Вршник). Главнина 10. резервног корпуса 103. и 107. дивизија после жестоке борбе, у којој је противник показивао јаку артилерију, избила је до линије: Рашица – Ђуровац – Врбовац. На одсеку: Блаце – Мусаћ Срби су жилавим отпором спречили даље надирање. Борба је продужена и у току ноћи 13./14. новембра. 105. дивизија, која је била на маршу позади 10. резервног корпуса, достигла је 13. новембра у вече челом село Штитари.
Операције I. бугарске армије
У току 13. новембра: 6. дивизија прешла је цела на леву обалу Мораве и преко малог Јастрепца наступа ка Прокупљу. 9. дивизија: 3. бригада челним одредом заузела је Прокупље, а са главнином је код с. Нова Божурња; 2. бригада прешла је Мораву код Клисуре и наступа ка Бојнику; 1. бригада је у саставу 1. дивизије; 1. дивизија ојачана 1. бригадом 9. дивизије, на положајима је код Лесковца. 8. дивизија је на маршу из Мезграје ка Лесковцу: 3. бригада стигла је у Лесковац; 1. бригада је код с. Батуловца а 2. бригада код Власотинца.
Операције II. бугарске армије
На фронту према Приштини све трупе под командом команданта 3. дивизије одређене за напад на Гиљане заузимају у току овог дана (13. новембра) полазне положаје. На фронту према Тетову: 50. пешад. пук прихватио је одступајуће трупе од Тетова и потиснуо српске трупе ка Тетову. На фронту према Прилепу: 2. бригада 7. дивизије (пуковника Писимова) демонстрира према Свињичкој Глави и Присату. Коњичка дивизија креће се двема колонама преко Бабуне планине. Десна колона правцем: Богомил – Строја, а лева колона правцем: Тетово – Десово. Обе колоне су у току 13. новембра избиле на гребен планине. На фронту према Кавадару: трупе пуковника Богданова (3., 49. и 53. пук) врше напад на Французе и достижу на леву обалу Црне реке. На левој обали Вардара. Трупе пуковника Бурмова без промене.