Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 62. пешадиске дивизије. Бригаде ове дивизије у своме наступању 14. новембра нису наилазиле на отпор. Изгледало је, да се противник повлачи преко Лима и Увца. Због недовољних средстава за дотурање потреба на тако необично тешком земљишту, и због порушених објеката на путу Добруњ – Увац, брзо наступање за противником било је немогуће. Само извиђачки одреди могли су следовати противнику узастопце. Главнина је могла продужити наступање само у малим етапама, пошто се оправка друма није могла савладати. Ђенерал Калзер послао је III. армиској команди 14. новембра по подне овакав извештај: „До 17. новембра прикупићу трупе на линију реке Лима и Увца, а делове ћу упутити напред и пребацити их на леву обалу Лима“.
Дејство трупа ђенерала Рајнела. Трупе ђенерала Рајнела, потиснувши слабе противничке делове, избиле су 14. новембра тек до линије: Оштра Коса – Шанац код Чајетине и Борић 891 јужно од Кућишта. Но због повлачења Црногораца испред 62. пешадиске дивизије, могло се очекивати да ће они у току 15. новембра напустити и положаје пред фронтом ђенерала Рајнела. Према томе ђенерал Рајнел намеравао је да 15. новембра продужи наступање до линије: Видића закос – Недина коса – Трнава – Турчиновица.
Дејство 19. корпуса. Нападна бригада ђенерала Шварца успела је 14. новембра да заузме Висице (1170), али је Укоченица остала још у поседу противника. На Укоченици и источно од ње, Црногорци су имали снагу око 4 батаљона са 1 – 2 батерије. Продужење напада ове бригаде на тај врло јак положај, обећавало је успех само у том случају, ако би суседни одреди избили даље напред, те да на тај начин обезбеде бокове бригаде, која је била развијена са обе стране друма ка Јавору. У циљу заштите десног бока, ђенерал Шварц морао је 14. новембра да упути 2 батаљона на косе код Маскова и Страгачине. Овог дана пре подне, Црногорци су нападали Страгачину косу, али без успеха. У вече Црногорци су држали линију: караула Кадина стена – Лисица врх – Чемерницу – Црну стену – Мучањ. На Мучњу је било и артилерије. Ђенерал Штрајт, који је био на десном крилу 19. корпуса, у циљу потпомагања бригаде Шварца, упутио је један батаљон напред ка Савиној води, а са једним батаљоном на Клеку (1445) обезбеђивао се у правцу Мучња. Главнину бригаде прикупио је на простору: Оштрица – Брезова и држао је у приправности, како би могао извршити контра напад у случају евентуалног непријатељског јачег бочног напада. Од бригаде Шиса, која је имала наређење да се прикупи код Ивањице, један батаљон је био још код ђенерала Штрајта, а један батаљон код села Мана обезбеђивао је правац ка југу.
Одред пуковника Холија, из састава 17. брдске бригаде, који је овога дана имао да маршује до Лупоглаве, стигао је само западно од села Мане, због задоцнеле смене његових трупа на Тошовцу и Великој Ливади, од стране 21. брдске бригаде, која је извршена тек по подне. Према овим положајима, противник је слабом снагом држао још положај на Столоваку; даље пак ка истоку, са простора Орље главе, противник је био одступио у јужном правцу. 20. брдска бригада, која је наступала позади у другој линији у духу диспозиције команданта 19. корпуса, стигла је на простор: Свештица – Вијенац. Пред 10. брдском бригадом, противник је у току ноћи 13./14. новембра био напустио положаје на Пачарди и Гусарици (1529). Утоку 14. новембра, после врло напорног марша, бригада се спустила у Полумир у Ибарској клисури, где је наишла на предње делове Алпинског корпуса. Око 22 часа добивено је наређење III. армиске команде, којим се ова одвојена бригада 19. корпуса до даљег наређења ставља под команду команданта 22. резервног корпуса. Пошто је простор између Ивањице и Ибарске клисуре био расчишћен, командант 19. корпуса имао је могућност, да лево крило главнине корпуса крене снажно напред.
Корпусном диспозицијом за 15. новембар наређено је: Ђенерал Сорсић са бригадом Шварца и главнином 17. брдске бригаде да заузме Јавор, а бригада Штрајта, наступањем ка Лисина врху, да обезбеди десни бок трупа које наступају ка Јавору. Ђенерал Сорсић имао је дакле да напада са 3 бригаде. Бригада ђенерала Шиса требала је да остане у Ивањици, и ту да прикупи своје обезбеђујуће делове истурене ка селу Мани, чим одред пуковника Холија избије преко Лупоглаве. Одред пуковника Холија имао је да стигне на Шанац 1170 – код села Подковиља и да уђе у састав 53. дивизије. 21. брдска бригада (53. дивизије), обезбеђујући се ка Столоваку, имала је да наступа на Оруглицу (1568), а 20. бригада (53. дивизије) да се креће у другој линији и да достигне простор: Црвена гора – Зарићи. Оваквим кретањем тежило се, да се обухвати десно крило противничког положаја северно од Јавора, у случају да нападне бригаде ђенерала Сорсића не би успеле да заузму поменуте положаје.
Дејство 22. резервног корпуса. На фронту овог корпуса, десна колона Алпинског корпуса избила је на Планиницу западно од Полумира у рејон 10. брдске бригаде; 44. резервна дивизија, која је наступила Ибарском клисуром, заузела је борбом село Паћарту и имала је преко села Клисуре везу са напред истуреним одредом 43. резервне дивизије, чија је главнина стајала као резерва код Краљева. Лева колона Алпинског корпуса прешла је пре подне Шанац – Велике Ливаде (1274) – Крст (1140) и заробила је 300 српских војника.
Дејство 8. корпуса. Све трупе 8. корпуса достигле су 14. новембра своје одређене маршовске циљеве. На фронту 59. пешадиске дивизије водила је борбу само побочница, која је наступала ка Запису и претходница 9. брдске бригаде. Да би се образовала стална побочница на Запису, упућен је батаљон 49. пука са Жељина и батаљон 12. пука са једном брдском батеријом од Плоче. Противник је покушавао да овим батаљонима затвори пут, но око подне нападнут је и одбачен, при томе је и изгубио 3 официра и 110 војника заробљеника и један митраљез. Претходница 9. брдске бригаде, око 10 часова потисла је једну противничку чету са виса Борја 1362, јужно од Плоче. Даље наступање 9. брдске бригаде ка селу Осредци, ишло је без узнемиравања са противничке стране. Предње трупе бригаде избиле су на Обрадову чуку. 18. брдска бригада, коју је командант 59. пешадиске дивизије, јашући са штабом ка Плешу, упутио из Арнаутовца одличним друмом преко Грчана ка Брусу, стигла је неузнемиравано од противника, главнином на линију: Грашевци – Жиљци. Један батаљон, који је био истурен у долину Грашевачке реке ка коти 700, заузео је слабим предњим деловима: Палеж 1559 – Запис 1184 – Огледна 1456. На тај начин била је успостављена веза између предњих трупа 9. брдске бригаде и предњих делова 57. пешадиске дивизије. Предњи делови 57. дивизије, у духу добивене заповести, избили су доцкан по подне без борбе на линију: Прека 1127 – Кадина чука 1188 – Локвеник; са Трупца је противник после кратке борбе потиснут. Позади предњих трупа, око 15 часова, 6. брдска бригада достигла је линију: Бубоњско оглавље – Бабин нос; 2. брдска бригада линију: Савићска чука – Шанац, а дивизиска резерва са пољском и тешком артилеријом дошла је око подне у Брус.
Корпусном диспозицијом за 15. новембар наређено је: 57. пешадиска дивизија да наступа у јужном правцу ка одсеку: Магово – Трећак млин 731, и да према могућности предњим трупама избије на висове јужно од друма: Куршумлија – Блажево. 59. пешадиска дивизија са 18. брдском бригадом да наступа ка југозападу, предњим деловима до превоја Мрамора а 9. брдска бригада да се креће позади ње на простор: Крива река – Росуље; заштитничке делове да истури на западне висове; стална побочница остаје и даље на Запису. Ландштурмска бригада Хауштајна има да стигне у Грчак. У духу ове директиве 59. дивизиска команда наредила је, да 18. брдска бригада достигне главнином Брзеће, а предњим трупама: Гобељу 2080 – Вучи Крш 2086 – Мрамор – Ветровник 1315 – Оглавље 1369 са обе стране превоја. Командант 57. дивизије наредио је, да 6. брдска бригада главнином избије на висове: Дебела глава – Мала чука северно од друма, а предњим трупама да поседне Илињачу и Кулу. 2. брдска бригада да дође на исту висину и то главнином на Маговске чуке: 972 – 1059 – Трупац 1003, а предњим трупама на Лучак и вис 876; дивизиска резерва код групе кућа јужно од манастира Стрмца. Возећа артилерија морала је да остане у Брусу, пошто је рекогносцирањем пута од Бруса преко манастира Стрмца ка Магову било утврђено, да се успон од манастира на јужне висове може савладати само са товарном стоком.
Напомена. На фронту суседног немачког 10. корпуса 103. и 107. пешадиска дивизија водиле су цео дан тешку борбу. Мусаћ и Блаце заузели су, али вис 858 јужно од Мусаћа и гребен североисточно од Блаце, остали су у рукама српских трупа. 105. пешадиска дивизија, која је упућена на појачање, стигла је челом до Џепнице; 101. пешадиска дивизија, која је без борбе ушла у Прокупље и ступила у везу са Бугарима, вршила је напад на противничке положаје јужно од те вароши.
Продужење наступања 8. корпуса у јужном правцу, због оскудице у комуникацијама и дивљине Копаоника, довело је до тешкоћа које се нису могле савладати. Заповешћу команде армиске групе, која је дан пре (13. новембра) стигла у штаб III. армије и којом су били означени нови правци за корпусе ове армије, 8. армиски корпус упућен је да оперише у томе правцу. Исто тако, упућен је и 19. корпус преко Јавора и Голије планине, где није било никаквог колског пута. Како је изложено, 19. корпус је био раније упућен у правцу ка Сјеници; 22. резервни корпус ка Новом Пазару, а 8. корпус ка Митровици. У тим правцима, сваки корпус је имао по једну колску комуникацију, које су, истина, у своме продужењу преко старе српске границе биле врло рђаве. Према поменутој заповести команде армиске групе од 13. новембра, требао је 19. корпус да продужи гоњење ка Новом Пазару; 22. резервни корпус ка Митровици, а 8. корпус ка линији: Митровица – Приштина (искључно). Међутим са простора, на коме је био 19. корпус, као и са простора на коме је био 8. корпус, није водила никаква колска комуникација, у ново одређеном правцу, који се повијао ка истоку. На новом правцу 19. корпуса, могла су се додуше за нужду узети у обзир оба пута, који на 10 и 18 км. источно од Јавора воде ка југу. Али, ти су путови излазили на друм Сјеница – Нови Пазар тако далеко од Новог Пазара, да су по времену представљали много дужи пут, него што је обилазни пут преко Сјенице ка Новом Пазару. Међутим, корпусна комора за дотурање потреба у планинском земљишту била је у ствари врло ограничена, тако, да су се трупе овог корпуса могле само за краће време удаљавати од колских комуникација. Околности за наступање 22. резервног корпуса од Рашке ка Митровици, на место ка Новом Пазару, биле су повољније. Ибарском долином водио је додуше један колски пут, који није имао већих успона, па ипак је, према досадањем искуству, било и овде у питању, да ли ће пољска артилерија моћи проћи, јер су српски планински путови у највише случајева били употребљиви само за уска сељачка кола, а не и за пољске топове са ширим колосеком.
8. корпус, који је имао колску комору као и 19. корпус, није имао колских путова на простору између Блажева и рејона југоисточно од Митровице, који би директно водили ка линији: Митровица – Приштина. Један колски пут водио је од Блажева према западу у Ибарску долину, а затим том долином ка Митровици. Међутим тај пут требао је да припадне 22. резервном корпусу, а његовој употреби за оба корпуса одупирала се армиска команда, пошто је, према досадањим искуствима, имала разлога да води рачуна о томе, да се комуникациски правци корпуса строго поделе. Тако су на пример раније, кад је налагала потреба да 8. и 22. резервни корпус у исто време употребе друм у долини Груже, долазиле више пута жалбе о непослушности и самовољи нижих немачких команданата, да је III. армиска команда тада (15. октобра), на основу конкретних података, била принуђена да позове 22. корпусну команду да најстрожије забрани такве појаве. У интересу слоге између савезничких трупа, било је потребно избегавати нове могућности које би могле произвести ма каква трвења.
После доласка оперативног дела штаба III. армиске команде у Чачак, начелник штаба ђенерал Конопицки упутио је у Крагујевац, где се од 13. новембра налазила команда армиске групе, начелнику штаба ђенералмајору фон Секту депешу, у којој је навео све горе изложене околности, и у исто време молио да се узму у оцену. Депеша је била завршена овако: „Према свему изложеном, једва да је што друго могуће, осим да корпуси првенствено наступају право напред, а затим да се окрену на лево, те да наступају ка одређеним циљевима. Други део овога покрета представља бочни марш, који изискује да се предузму одговарајуће мере за његово обезбеђење“. Поред овога, ђенерал Конопицки позвао се још на раније поднешен извештај, тј. да се корпуси III. армије, са транспортним средствима која им стоје на расположењу, не могу удаљавати од крајње железничке станице више од 60 км, а у најповољнијем случају, кад би се аутомобили могли употребити не више од 80 км. Пошто је долина Западне Мораве већ била јако исцрпљена, и пошто на простору јужно од ње није било никаквих средстава за живот, то се није могло рачунати, да ће се околности побољшати реквизицијом те је ђенерал Конопицки дошао чак и до овог закључка: „Према томе снабдевање III. армије у њеној садањој јачини а на линији Нова Варош – Митровица било би стављено у питање и у томе случају, кад би се железничка пруга у Моравској долини од Сталаћа до Чачка или до Ужица ставила у промет, и кад би била подигнута пољска железница преко Горњег Милановца до Чачка (Пољска железница била је у ово време изграђена само до Љига). Све ово важи још више за случај, кад би се делови армије упутили евентуално још и до Приштине“.
Операције XI. немачке армије
На фронту 10. резервног корпуса, 103. и 107. пешадиска дивизија водиле су цео дан 14. новембра тешку борбу. Музаћ и Блаце заузети су, али вис 658 јужно од Музаћа и гребен североисточно од села Блаца, остали су у рукама српских трупа. 105. пешадиска дивизија, која је упућена у циљу појачања, стигла је челом до Џепнице. 101. пешадиска дивизија, пошто је без борбе заузела Прокупље и успоставила везу са Бугарима, вршила је напад на противничке положаје западно од Прокупља. Делови дивизије нападали су српски положај код Конџеља.
Операције I. бугарске армије
Командант ове армије добио је 13. новембра наређење, да 14. новембра предузме гоњење у општем правцу ка Приштини. Командант армије наредио је: 6. дивизија да наступа ка Прокупљу и избије на линију: Доња Тополица (западно од Прокупља) – планина Пасјача (к. 1041). 9. дивизија да наступа ка Житном потоку и предњим деловима да избије на линију: планина Пасјача (к. 1041) – село Оране (југозападно од Бајмака), 1. дивизија да наступа ка Медвеђи и предњим деловима да избије на линију: с. Оране – Бучумет – Бувци, 8. дивизија, по свршетку боја код Лесковца, да продужи марш за Врање. У току 14. новембра постигнуто је ово: 6. дивизија, гонила је са 3 колоне и то: Десна колона (2. бригада) правцем: Кулина (источно од Рибарске бање) – Гребац – Прокупље. Средња колона (3. бригада) правцем: Ветрен – Галешница – Кованлук – Прокупље. Лева колона (1. бригада) правцем: Житковац – Тешица – Суповац – Мрамор – Прокупље. 9. дивизија, гонила је у две колоне и то: Десна колона (3. бригада) правцем: Мрамор – Александровац – Прокупље – Житни поток. Лева колона (2. бригада) правцем: Кочани – Дубово – Злата – Оране.
Напомена: 1. бригада ове дивизије још је у саставу 1. дивизије. 1. дивизија под борбом достигла је линију: Каменита чука (370) – Војиловци – Славујовац, а 1. бригада 9. дивизије, која је у њеном саставу стигла је до с. Лопатинце источно од Бојника.
Операције II. бугарске армије
На фронту према Приштини. У току 14. новембра отпочео је напад у правцу Гиљана: 2. бригада 5. дивизије успела је да извесним деловима заузме непријатељски положај западно од с. Петровца, 1. бригада 7. дивизије избила је на линију: Малешево – Врбица источно од Гиљана. 2. бригада 3. дивизије спушта се ка Биначкој Морави код с. Пасјане. 1. коњичка бригада на десном крилу 2. бригаде 5. дивизије стиже јужно од с. Бохаче. 1. бригада 3. дивизије на крајњем левом крилу код Качаника води артилериску борбу.
На фронту према Тетову. Тетовски одред (2 батаљона 1. бригаде 3. дивизије и 50. пешад. пук 3. бригаде 5. дивизије) успео је да заузме понова Тетово.
Досадањи јужни фронт II. армије подељен је на два одсека: Западни одсек од Свињичке главе до Вардара стављен је под команду команданта 5. дивизије (ђенералмајор Брнев). Овај одсек подељен је на 2. пододсека: десни пододсек од Свињичке главе до Попадије: 2. бригада 7. дивизије (пуковник Писимов). Леви пододсек од Никодима до Вардара 53., 49. и 3. пешад. пук (пуковник Богданов).
Источни одсек од Вардара преко Енеш Обе, Кара Хоџали, Патрика – Прошет – Градец (750), стављен је под команду команданта 7. дивизије (пуковник Васиљев). Овај одсек подељен је на два пододсека: десни пододсек од Вардара до Патрика: 45., 2. и 5. пешад. пук (пуковник Бурнов). Леви пододсек од Патрика до Градеца: 1. бригада 11. дивизије (пуковник Кодев). У резерви источног одсека је 6. пук 11. дивизије; у армиској резерви 54. пешад. пук код Штипа.
Коњичка дивизија је на крајњем десном крилу западног одсека. Њена десна колона избија у Прилепско поље, а лева колона води борбу око села Дреновца. У току 14. новембра 2. бригада 7. дивизије (пуковник Писимов) заузела је Никодин на путу Велес – Прилеп. – Код с. Стари Град стигао је 5. пешад. пук, а бригада 11. дивизије на путу из Штипа за свој нови одсек стигла је до с. Лесковице у долини Криве Лакавице.