Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 62. пешадиске дивизије. Командант ове дивизије послао је 16. новембра III. армиској команди овакав извештај: „Ђенерал Саркотић, командант трупа у Босни, Херцеговини и Далмацији намерава 20. новембра, да једним одредом форсира Дрину код Међеђе. У вези са овом акцијом намеравам да наступам ка висовима јужно од Лима и то ка одсеку: Увац – Ново Рудо. Железничку пругу: Устипрача – Увац, могуће је поуздано заузети само на тај начин, ако се изврши удар ка Чајници“. III. армиска команда тражила је од ђенерала Саркотића, да изложи своје мишљење по овом питању. У току 16. новембра, 62. пешадиска дивизија потиснула је Црногорце са њихових последњих положаја северно од Лима и Увца. Црногорска главнина (1 до 1 ½ бригаде) повукла се на простор око Прибоја, а остатак на простор око Устибара. На јаком одсеку доњег Лима изгледало је, да се налазе само слабија противничка одељења. На фронту трупа ђенерала Рајнела, 16. новембар прошао је без борбе. Трупе су у току дана достигле линију: Борова глава – Љубиш.
Дејство 19. корпуса. У јутру 16. новембра, пред фронтом трупа ђенерала Сорсића, противник је држао непромењено своје јаке положаје: Црна стена – Чемерница – Лисина врх – караула Кадина стена – Укоченица. Да би угрожавањем бока и позадине принудио жилавога противника да напусти своје положаје, командант 19. корпуса у 9.45 часова наредио је команданту 20. брдске бригаде да упути 2 батаљона као корпусну резерву код мех. Околишта, а главнином да одмаршује на Лупоглаву. По доласку 20. бригаде на Лупоглаву, пуковник Холи да наступа у западном правцу ка Троглаву – Дијелу (1507). Међутим није било потребно извршавати ову диспозицију, пошто је бригада Шварца у 10 часова успела да заузме Укоченицу. Командант 19. корпуса опозвао је наређење, издато 20. брдској бригади и наредио је пуковнику Холију, да наступа ка Врањку у циљу угрожавања противничког бока, и то тако да његов одред у односу на бригаду Шварца буде ешелониран унапред. Крилне бригаде трупа ђенерала Сорсића, и поред успеха бригаде Шварца на центру противничког фронта, успеле су тек касно по подне да заузму противничке храбро брањене положаје. Бригада Шварца гонила је противника и избила до Биљевине. Поред мрака и потпуне изнурености трупа због вишедневних борби, ова бригада је постигнути успех одмах искористила. Бригада ђенерала Штрајта и 17. брдска бригада заноћиле су на заузетим положајима. 21. брдска бригада убиваковала се у снегу на Преводу. Корпусном диспозицијом за 17. новембар наређено је: Да трупе ђенерала Сорсића, обезбеђујући свој десни бок бригадом Штрајта, наступају ка линији: Јанков врх – Васиљев врх (1509) – Бољетин (1474). Одред пуковника Холија на Врањак (1307). 21. брдска бригада на линију: Крш (1812) – Јанков камен (1931). 20. брдска бригада ка механи јужно од Жупановице.
Дејство 22. резервног корпуса. Претходница 44. резервне дивизије, која је наступала Ибарском долином, потиснула је противника са висова јужно од Ушћа и избила у току 16. новембра на висове северно од Јарандола. Десна колона Алпинског корпуса достигла је висове југозападно од манастира Студенице (простор Кривача – Врањево). Главнина овог корпуса била је принуђена, да упорном борбом заузима прелаз преко реке Јошанице јужно од Жупања. У даљем наступању ка линији: Лучно – Вележ достигла је главнином простор Бања Жупања. Одред Белова, наступајући позади фронта, дошао је до Борова.
Дејство 8. корпуса. На основи извештаја авијатичара, да је једна српска дивизија овог дана (16. новембра) око подне имала застанак у Ибарској долини, северно од Рашке, команда армиске групе, да би тој дивизији као и противничким снагама, које су се још одупирале 22. резервном корпусу, пресекла одступницу Ибарском долином ка Митровици, издала је III. армиској команди наређење, да 59. пешадиску дивизију упути ка Кошутици. III. армиска команда, добивши ту заповест 16. новембра у 10 часова, доставила је исту одмах команданту 8. корпуса и додала још ово: „Ако друкчије не би било могуће, онда упутити бар 18. брдску бригаду“. У осталом за тај циљ једина је била при руци 18. бригада, пошто је 9. брдска бригада 59. дивизије у току 15. и 16. новембра била задржата позади фронта, ради заштите десног бока 8. корпуса, који је, у односу на 22. резервни корпус, био изгубио 2 – 3 дана марша даље према југу. Према већ раније изложеном наређењу команданта 8. корпуса од 15. новембра, да 3 бригаде избију на друм: Магово – Блажево, а 9. брдска бригада да остане на своме досадањем месту док одред Белова не дође ближе, имала је 16. новембра само 18. брдска бригада да изврши већи марш. Ова бригада, наступајући преко превоја Мрамор, избила је на друм близу Блажева и истурила предње трупе на висове ка југу и западу: Клуна Маљ – Врлетница – Влашка раван. Пут од Мраморског превоја ка Блажеву био је тек трасиран и употребљив само за товарну стоку. Кретање пољске артилерије, па чак и лаких сељачких кола, било је искључено. Корпусна команда наредила је да се све возеће батерије оставе на простору: Брус – Лепенац – Боботе, од куда их је доцније требало упутити својим јединицама или Јошаничком и Ибарском долином или преко Куршумлије.
У току 16. новембра 6. брдска бригада 57. дивизије спуштена је са северних висова у долину Топлице између села Трећака и млина 731, а обезбеђујуће трупе на Илињачи и Кули појачане су. Ово је учињено због тога, да би се трупе заштитиле од рђавог времена. 2. брдска бригада 57. дивизије остала је на висовима северно од Магова у истом распореду као и прошлог дана и посела је заштитним деловима још и вис Голо брдо. Бригада је остала на свом досадањем положају због тога, што се није знало, докле је одступио противник, који се прошлог дана био појавио пред њом са артилеријом, и што је између ње и 10. немачког резервног корпуса била још велика празнина. Један извиђачки одред, који је био упућен друмом (то је био у ствари рђав сеоски пут) ка Куршумлији, наишао је код Пачарађе на противника, који је одступио до Селова, где је добио појачање. Источно од Селова код Неваде, 103. пешадиска дивизија 10. немачког корпуса, водила је у подие још борбу, а западно од друма на висовима: северно од Љутова, код Шиповца, на Рудини (1289) и Рђавици, осмотрене су слабије српске заштитнице. 8. корпус, који је још увек базирао на Крагујевац, није могао да продужи наступање, јер је постојала опасност да ће дотурање потреба потпуно престати. На његовом операциском простору, биле су само рђаве стазе, којима је могла пролазити само товарна стока. На железницу у долини Западне Мораве није се могло још рачунати. Питање снабдевања 8. корпуса могло се решити само на тај начин, да се дотурање потреба од Крагујевца преко Краљева до Рашке изврши помоћу 12 етапних коморских водова, а од те тачке даље да се употребе бригадни ешелони и трупна комора. Па, и у овом случају, могло се изаћи на крај, једино тако, ако 57. дивизија своје коморске ешелоне уступи 59. дивизији.
Успоставити пак колску везу од Мраморског превоја ка друму у долини Топлице, у кратком времену било је технички немогуће. Требало је дакле доста времена, да се неизоставно потребно ново базирање на Ибарску долину организује. Према томе командант 8. корпуса издао је за 17. новембар диспозицију, да 3 бригаде прве линије обуставе наступање; 57. пешадиска дивизија да потисне противничко одељење код Селова и да правцем ка селу Влаињи тражи везу са 103. немачком дивизијом; 59. дивизија да привуче ближе 9. брдску бригаду преко коте 1879. Одред ове бригаде на Запису, био је у додиру са једним баварским одељењем, упућеним у циљу одржавања везе. После пријема већ раније изложеног наређења команде армиске групе, да се 59. пешадиска дивизија упути ка западу са додатком III. армиске команде: „Ако друкчије не би било могуће треба упутити бар 18. брдску бригаду“. Командант 8. корпуса изменио је пре поноћи корпусну диспозицију за 17. новембар у духу добивеног наређења. Задатак 57. пешадиске дивизије остао је у главном непромењен; дивизија је имала да упути само један батаљон са нешто коњице на висове западно од Блажева (Влашка раван), у циљу везе са 59. пешадиском дивизијом и за заштиту њеног комуникациског правца. 59. пешадиској дивизији наређено је, да према свом нахођењу, упути за 18. брдском бригадом и 9. брдску бригаду. У исто време, у циљу олакшања исхране, наређено је да се бригада Хауштајна врати назад у Моравску долину; своје батерије да упути преко Ђуле ка Трстенику, а са пешадијом 17. новембра да стигне до села Руђинци и Врњачке Бање. Њена брдска етапна комора придата је 59. дивизији.
Напомена. Због врло тешких околности, у које је запао 8. корпус на планини Копаонику, начелник немачког главног ђенералштаба оставио је да начелник штаба аустроугарске Врховне команде према своме нахођењу упути једну од дивизија тога корпуса на руски фронт. Ствар је била у овоме: 15. новембра, начелник штаба аустроугарске Врховне команде, учинио је предлог да се једна од немачких дивизија, које су биле повучене са српског фронта, употреби у Галицији. Ђенерал фон Фалкенхајн, који је, у циљу усменог договора са командом армиске групе о стању на Балкану, био допутовао у Смедерево, послао је 16. новембра у Тешен депешу ОБр. 18347 ове садржине: „Против ангажовања још једне од немачких дивизија у Галицији постоје тако крупни разлози, да се на то никако не могу одлучити; напротив, не би се могло ништа приметити против упућивања једне дивизије 8. корпуса из Србије, тим пре, што се тај корпус због теренских околности неће моћи више употребити у свој својој целини. Начелник штаба аустроугарске Врховне команде барон Конранд одбио је одмах тај предлог депешом ОБр. 18021 од 16. новембра, која је гласила: „Транспортовање једне дивизије 8. корпуса из Србије не могу узети у обзир, тим пре, што би та дивизија требала да маршује најмање 10 дана док би стигла до повољне железнице. Сем тога 8. корпус, поред Алпинског корпуса, 101. и 103. дивизије најбоље је попуњен брдском артилеријом и опремљен за планински рат и има трупе, које су нарочито способне за употребу у планини.
Држим, да не би било целисходно слабити дивизије, које су нарочито способне за употребу у тешком планинском земљишту јужно од Западне Мораве, још и из тога разлога што би, употребом тих јединица на овоме простору, било омогућено ослободити већину немачких и бугарских снага, у циљу груписања преко Врања ка Косовом пољу, како сам то већ 9. новембра са ОБр. 17730 предложио. Наслућујем данас исто тако као и пре, да ће српска војска покушати да се пробије са Косова поља у јужном правцу ка трупама Антанте и мишљења сам данас као и пре, да је моменат врло близу кад ће се показати, да тамо јужно од Приштине не бисмо могли бити доста јаки. Пошто пак стање на италијанском фронту, на који Италијани нападају са троструком надмоћношћу, постаје сваким даном све критичније, а ваша екселенција, из мени непознатих разлога, моју молбу одбија, не преостаје ми никакав други избор: Ја морам, у циљу одржања на италијанском фронту, узети са руског фронта још један део снага, те на тај начин увећати неоспорно постојећу опасност на фронту у Волинији и Галицији. Поред тога бићу ускоро принуђен и на то, да повучем и слабу пограничну заштиту према Румунији“. На овај начин, понова изложено очекивање начелника штаба аустроугарске Врховне команде, да ће Срби покушати пробој, било је још повећано депешом, која је дан пре добивена од обавештајног одељења команде армиске групе из Крагујевца. Та депеша јасно је показивала да је и код Макензена било пољуљано мишљење, о намераваном српском повлачењу у Црну Гору и Албанију. Овај интересантан телеграм гласио је овако:
„Према свим добивеним исказима заробљеника, Приштина је одређена на првом месту као правац одступања највећем броју српских пукова, који се боре пред XI. армијом и северним крилом бугарске I. армије. Пионири су већ упућени напред ка висовима Преполца (25 км. од Куршумлије), а наређено им је да тамо утврде положаје. Пред III. армијом, повлаче се главне српске снаге ка Новом Пазару и Митровици. При овом повлачењу на западном крилу утврђено је да Срби измичу у југоисточном правцу. Пред јужним крилом I. бугарске армије јаче српске снаге (око 4 дивизије под Краљевом командом) нападале су 12. новембра у правцу ка Лесковцу. Не може се претпоставити, да је овде била намера извршити пробој већег стила преко Врања ка југу. За ово су према резултату саслушања заробљеника, стајале само слабе снаге на расположењу, од прилике 7 – 8 пукова, међу њима одлична Тимочка дивизија I. позива. Вероватно су Срби овде хтели да извојују повлачење преко Лебана ка југу (данашњи извештај), и да деловима који су се западније повлачили ка Приштини обезбеде несметано одступање. О стању српске војске последњих дана нису добивени утисци, који се не би слагали са досадањим извештајима. Није се могло још нигде утврдити, да су поједине јединице уређиване. И ако су у заштитничким борбама последњих дана на фронту утврђене још све српске дивизије, ипак се може претпоставити на основи извештаја авијатичара, да су јачи делови у правцу Приштине већ знатно измакли. Ови делови вероватно ће успети, да организују јединице способне за борбу. Главна снага српске војске у Приштини вероватно ће се састојати из обе Моравске дивизије, које се према исказима заробљеника налазе сразмерно још у најбољем стању. Уопште се говори о рђавој исхрани. Последњих дана било је недељно свега два пута хлеба и то ¼ килограма на војника; иначе ништа друго нису добивали. Трупе су морале да живе од средстава, која су могли добити у најближој околини. Може бити, да су ове тешкоће у исхрани, које су већ сад постале осетљиве, побудиле српску Врховну команду, да напусти своју првобитну намеру, према којој се (по исказима српских заробљених официра) српска војска имала да повуче у Црну Гору и да се реши да покуша још један последњи покушај пробоја са концентрисаном снагом од Приштине ка југу. Време је кишовито, а путови су рђави“. Ова нагађања о могућем развоју догађаја на Балкану слажу се са ранијим мишљењем, које је начелник штаба аустроугарске Врховне команде имао о будућим догађајима. Само у оцени мотива српске Врховне команде за покушај пробоја ка југу, била је једино та разлика, што је ђенерал Конрад у овоме пробоју гледао, не само један „последњи покушај за спас из ситуације у коју је српска војска била запала због несносног стања исхране, већ је претпостављао, да је српска Врховна команда врло вешта у ширењу нетачних вести (повлачење у Црну Гору), међутим више недеља стално је радила на томе, да српску војску сједини са Антантиним снагама.
Операције XI. немачке армије
Трупе 10. резервног корпуса у току 16. новембра продужиле су притисак са севера тако: 107. и 103. дивизија надирале су правцем: Барбатовац – Куршумлија, а 101. дивизија правцем: Белоњин – Куршумлија. 105. дивизија као корпусна резерва наступала је ка простору око села Блаца. У току дана 16. новембра, потиснуте су противничке заштитнице са леве обале Топлице.
Операције I. бугарске армије
Армија је добила наређење да гони Србе без заустављања. 9. дивизија да избије преко старе српско – турске границе у горњи ток реке Брвенице на линију: Васиљевац – Орљане – Нишевце -Хајкобила. Источно веза са 1. дивизијом, а западно са XI. немачком армијом, којој припада граница: с. Крушевица – Механа – Мировце. Тежиште дивизије да буде на њеном левом крилу. 1. дивизија да избије на стару српско – турску границу на линији: Хајкобила (искључно) – Веља глава (закључно). Западно веза са 9. дивизијом којој припада пут: Лебане – Медвеђа – Врапци, а источно пут: Лебане – Поповац – Копиљак. 6. дивизија да се сасреди на простору: Злата – Прекопчелица – Лопатница – Обилић на расположење I. армије. У току 16. новембра постигнуто је ово: 9. дивизија: 3. бригада без борбе избила је на Радан планину; 2. бригада под борбом избила је на линију: Бучумет – Радиновац. 1. дивизија: 2. бригада под борбом избила је на линију: Шилово – Шарце јужно од Лебана; 1. бригада под борбом избила је на линију: Бувци – Клајићи, а 3. бригада у резерви код с. Мирошевци. 6. дивизија стигла је са 1. и 2. бригадом на простор: Житорађе – Дубово, а са 3. бригадом до с. Александровца на путу: Прокупље – Ниш. 8. дивизија: 3. бригада под борбом заузела је с. Оруглицу северно од Копиљака; 1. бригада стигла је у Врање, а 2. бригада у Владичин Хан.
Операције II. бугарске армије
На фронту према Приштини. Све трупе под командом команданта 3. дивизије, врше прикупљање и попуњавање у циљу напада од Гиљана преко Лабљана ка Приштини и од Качаника и Гиљана ка Феризовићу. У току 16. новембра 29. пешад. пук стигао је до с. Врбице југозападно од Лабљана, а 32. пешад. пук до с. Рамљане на путу: Гиљане – Урошевац. 2. бригада 5. дивизије и 1. бригада 7. дивизије развијају се за напад на фронт: Лабљане – Ново Брдо. Код 1. бригаде 3. дивизије на положајима код Качаника нема промене.
На фронту према Гостивару и Шар планини. Наређено је да 50. пешад. пук са 2 брдска топа наступа преко Шар планине ка Призрену у циљу пресецања одступнице српској војсци, а 2 чете да остави у Тетову као посаду. Трупе, које су упућене прошлог дана ка Гостивару (2 батаљона), успеле су да овог дана заузму Гостивар.
На фронту према Прилепу. Коњичка дивизија и 1 батаљон 2. бригаде 7. дивизије овог дана у вече ушли су у Прилеп. Остатак 2. бригаде 7. дивизије прикупља се на Присату северно од Прилепа.
На фронту у долини Вардара. У току 16. новембра није било ничега значајног; 3. бригада 11. дивизије у покрету је ка Гаврану у резерву источног одсека.