Операције III. аустро – немачке армије
Овога дана (17. новембра) настала је у суровом планинском земљишту једна тако опасна промена времена, да су трупе III. армије, због велике хладноће, претрпеле велике расходе. Губитци армије до овог дана нису били нарочито тешки. Према једној статистици III. армиске команде, у којој није био урачунат 22. резервни корпус, армија је у времену од 1. октобра до 15. новембра изгубила од првобитног бројног стања 12,4 % мртвих и 2,4 % несталих војника. Губитци код појединих корпуса разуме се нису били једнаки. Највише губитака имао је 8. корпус, скоро близу 27 %. Број болесника изнашао је просечно 3 %, што је било врло мало за ово доба године и за напоре, које су трупе претрпеле. Командант 22. резервног корпуса известио је, да има 26,5 % мртвих и рањених и 18,5 % несталих војника. Бројна стања била су до сад задовољавајућа. Половином новембра (према податцима од 15. новембра), трупе III. армије (без делова, који су били у саставу 22. резервног корпуса, и без формација које су биле у саставу армиске етапне команде), имале су на исхрани: 156.037 људи и 56.546 коња. Од тога броја било је: 79.123 пушака; 220 митраљеза; 2.121 сабљи и 372 топа. Према томе, било је на храни готово два пута толико људи, колико је било у ствари бораца. Но и ова сразмера доцније се погоршала на рачун бораца. Прво, како је то раније изложено, због лакше исхране јединица, које су продужавале гоњење, повучени су јачи делови ближе магацинима хране, и друго, због наглог обољевања великог броја војника. Тако, на пример, у току следећих дана 59. пешадиска дивизија, која се дотле врло добро борила, имала је осетљивије губиитке због разбољевања војника него у дотадањим борбама, не рачунајући борбе око Београда.
Дејство 8. корпуса. За 59. дивизију овог корпуса био је нарочито несрећан 17. новембар. У духу наређења корпусне команде, издата је у 1.20 часова диспозиција 59. дивизиске команде, да 18. брдска бригада у 7 часова одмаршује од Влашке Равни ка Кошутици, док је у исто време 9. брдска бригада требала да пређе Вукашиновац и да наступа преко превоја 1879 источно од Гобеља – Јарма – Костовца, како би у даљем току, правцем преко Косовца 1006, учествовала у борби са 18. брдском бригадом код Кошутице. Дивизиски штаб имао је намеру да одјаши под заштитом једне получете од Брзеће преко Мрамора и Пајиног Престола ка 9. брдској бригади. Али, нагла промена времена спречила је да се тај програм изврши. Ноћу између 16. и 17. падао је тако јак снег, да су сви висови и долине биле покривене снегом један метар и више. Поред снега, 17. новембра дувао је још леден ветар и била је густа магла. Трупе су биле у поцепаном оделу и поцепаним ципелама, те нису могле издржати зиму. Поред тога била је и рђава исхрана. Трупе су имале толико расхода, да је 59. дивизиска команда још у вече 17. новембра била принуђена да одустане од своје намере, да целу 59. дивизију упути ка Кошутици. И поред свих напрезања 59. дивизиска команда није могла да успе да одржи везу са својим бригадама. Ветар је непрестано кидао телефонску линију ка 18. бригади, која се никако није могла успоставити; одаслата одељења за везу нису успела да достигну означене циљеве. Тако, на пример, једна получета, која је била упућена у циљу везе са 9. брдском бригадом на Пајин Престо, због потпуне изнурености људи вратила се не извршивши свој задатак. У осталом и да је успела у магли да избије на Пајин Престо, тамо не би нашла 9. брдску бригаду, пошто је командант те бригаде био принуђен да своје трупе, које су биле северно од Пајиног Престола, на 2.000 метара високом и потпуно незаштићеном од ветрова гребену, упути преко коте 1879 у источном правцу у долину ка селу Брзећу.
Претходница 9. брдске бригаде, после 11 часова врло напорног марша, стигла је у 17.45 часова у село Брзеће. Касно у ноћ прикупила су се 3 батаљона и 2 брдске батерије у Брзећу, а 2 батаљона и цела комора преноћили су код превоја 1879. Бригада је овога дана изгубила 20 % од свог бројног стања тј. око 600 људи. 18. брдска бригада, после 12 часова напорног маршовања, достигла је простор: Крмиште – Вампиров гроб и преноћила је под најнеповољнијим околностима под отвореним небом. У току ноћи смрзнуло се 30 људи. Сем тога, број промрзавања био је врло велики; између промрзлих било је 100 случајева веома тешких. 57. дивизија, у главном је остала у истом распореду. Због нагле промене времена, 57. дивизиска команда наредила је да се и 2. брдска бригада скине са висова у долину ка Магову и Мерзећу. Полубатаљон, који је у циљу заштите левог бока био истурен на Пожар, требао је да дође ка Мерзећу, но пошто је телефонска веза била прекинута, заповест му је доцкан достављена и није се могла у току 17. новембра извршити. У циљу извршења добивене заповести, да се противничко одељење код Селова протера, упућене су три чете батаљона 70. пука преко Црне чуке и Сагоњева, а четврта чета тога батаљона имала је да наступа друмом преко Селова. И ако је противник био напустио своје положаје, батаљон је, због великог снега, тек по подне стигао до Јашаревог Хана. У циљу заузимања виса североисточно од Љутова упућен је батаљон 76. пука. Јако надошла Топлица, била је однела све мостове тако, да се тек око подне успело пребацити једну чету преко јако валовитог потока. Ова чета у вези са четом, која се налазила на коти 876, наступала је ка вису код села Љутова. У осталом, извиђачке патроле 57. дивизије биле су достигле линију: Игриште – 2 км. јужно од Лукова – Рудине – Рђавица 1109, и нису наишле на противничке делове. Мањих сукоба било је тек код Пораде и Луковске Бање. Изгледало је, да су ту била само слабија противничка заштитничка одељења из 5. и 12. пука I. позива. Ови пукови, без артилерије, налазили су се вероватно на линији: Мадљика 1334 – Тумба 1471 – јужно од села Доброг брда.
Даље гоњење ка југу било је потпуно искључено, пошто је стање исхране 57. дивизије било толико дошло на ивицу оскудице, да у мало није сасвим нестало. Снабдевање дивизије помоћу ешелона, који су стајали на расположењу (5 са колима и 4 са товарном стоком), било је могуће још само до 20. новембра и то у најнужнијем обиму, и то само у случају ако дивизија не учини ни корак даље у непролазне планине. Командант 57. дивизије доставио је 17. новембра команданту 8. корпуса опширан извештај о материјалном стању дивизије у коме је нагласио да је, пре но што се операције продуже, неизоставно потребно да се трупе добро одморе, материјалом попуне и да се дотурање потреба уреди. Командант 59. дивизије, још пре но што је сазнао о тешким последицама, које су због велике хладноће наступиле, известио је, обзиром на наступелу наглу промену времена, да је под оваквим околностима (хладноћа, рђави путови, оскудица зимске опреме) немогуће продужити операције. Команда 8. корпуса, 17. новембра у вече издала је диспозицију, у којој је водила по могућности рачуна о поменутим представкама команданата дивизија, тако: 57. пешадиској дивизији наређено је, да 18. новембра остане на своме месту, те да истурене батаљоне (81. код Блажева на комуникациском правцу 59. дивизије и 70. код Јашаревог Хана) повуче ка дивизији. 59. пешадиска дивизија имала је 9. брдску бригаду да остави на простору око Брзећа и да сама обезбеђује комуникациски правац ка 18. брдској бригади. Обе дивизије имале су да упуте своје возеће батерије и мунициске колоне преко Боботе и раскрснице путова западно од Крушевца у долину Западне Мораве на простор: Бресно поље – Стари Трстеник. Бригада Хауштајна добила је наређење, да 18. новембра маршује до Пакленика; 19. новембра да достигне простор: Врњачка Бања – Ново село, а своју артилерију и колску комору да упути преко раскрснице путова западно од Крушевца у Моравску долину.
Дејство 22. резервног корпуса. У односу на 8. корпус, 22. резервни корпус био је још далеко уназад. Трупе овог корпуса у току 17. новембра, достигле су: Десна колона (3. јегерски пук и аустроугарска 10. брдска бригада) до Каменске, претходница 44. резервне дивизије до Черење у Ибарској долини; 1. Алпинска бригада југоисточно од Черење простор код села Кремићи; одред Белова, који је маршовао позади, стигао је код села Јелакци у долину Јошанице.
Дејство 19. корпуса. На фронту овог корпуса, 17. новембра дошло је само до борбе патрола. Али због снега и леденог ветра све колоне нису могле да достигну одређене маршовске циљеве. Коморе су заостале и могле су тек 18. новембра да се привуку. 17. брдска бригада заноћила је између 17. и 18. новембра на Троглаву (на место код Бољетина); 21. брдска бригада на Ајдучком Лазу (на место на Кршу и Јанковом Камену); 20. брдска бригада морала је, због закрчености друма коморама, остати код механе Околишта. Бригада Штрајта, на линији, коју је прошлог дана била заузела, оставила је сталне обезбеђујуће одреде, а прикупила своју главнину на друму код Биљевине. И ако је, обзиром на досадање штрапаце, на рђаво време и тешкоће у дотурању потреба, било веома потребно да се трупама даде одмор, ипак је, обзиром на повољнији смештај трупа у котлини Сјенице, наређено, да се наступање у току 18. и 19. новембра продужи.
Дејство трупа ђенерала Рајнела. Трупе ђенерала Рајнела достигле су 17. новембра без борбе Муртеницу планину и Јасеново. Коњички пук пуковника Болеа одржавао је, као и до сад, везу са 52. дивизијом и извиђао ка Прибоју и Сухом пољу. Поред тога, дејствовао је са успехом на крило противничког положаја код Чајетине. Сад пак, обзиром на рђаво време и увећане тешкоће у дотурању хране, III. армиска команда учинила је предлог команди армиске групе, да се тај пук повуче позади фронта, пошто корист од његовог дејства није стајала у никаквој сразмери са осталим незгодама. Међутим, команда армиске групе одговорила је, да у томе, што се коњички пук за неко време не може корисно употребити не лежи никакав разлог, да се он сасвим повуче са фронта, те је наредила да тај пук буде у приправности тако, да се у свако доба може употребити у циљу гоњења ка Новом Пазару. Доцније пак, показало се, да је схватање III. армиске команде, било потпуно тачно, јер она није могла ништа да уради. Напомена. Ђенерал Рајнел, који је желео да задржи овај пук и да га употреби у Санџаку, где су путови били бољи, био је принуђен да га 20. новембра упути ка Ваљеву због оскудице сточне хране, тешкоће смештаја и због немогућности даљег кретања коња по снегу и поледици. Пук је морао дакле да се повуче уназад за 6 – 7 дана марша. Код трупа ђенерала Рајнела остао је само један ескадрон.
Дејство 62. пешадиске дивизије. Због наступелог рђавог времена ова дивизија, у току 17. новембра није могла да продужи наступање. Целу ноћ лила је страшна киша, коју је у јутру заменила јака вејавица. Због ноћне непогоде Увац и Лим били су толико надошли, да нигде није било могуће извршити прелаз на другу обалу. Све мостове и сва брвна Црногорци су били порушили, а сва превозна средства беху или потопљена или уништена. Мост код војне станице Увац био је порушен у дужини од 8 метара; његово поправљање спречавала је хаубичка ватра са Црнога врха. Али, и поред тога успело се до вечери направити брвно и пребацити 2 чете на јужну обалу, у циљу његове заштите. Због кишовитог времена, код 62. пешадиске дивизије опет је настала тешка криза у снабдевању. Дрина је у току 17. новембра била надошла 3 метра преко нормалног водостаја; понтонски мост морао се опет скинути. Поред бриге, због увећаних тешкоћа материјалног снабдевања трупа, које је вршено превожењем потреба преко реке, наступила је, због искварених путова, и та тешкоћа, да је било немогуће дотурати до Вишеграда више од једног ешелона са храном. Тешка материјална ситуација 62. дивизије означена је у њеном операциском дневнику овом примедбом: „На тај начин дивизија би морала скапавати од глади“. Док је дакле снабдевање само једне дивизије преко Вишеграда већ наилазило на највеће тешкоће, команда армиске групе са своје стране покренула је питање, да се базирање III. армије пренесе на њено досадање десно крило. Ова идеја указивала је на то, да команда армиске групе још није била довољно проценила све тешкоће, које су извршењу те идеје насупрот стајале. Команда армиске групе тражила је од III. армиске команде да поднесе извештај:
1) „Шта је до сад наредила, односно шта намерава учинити, да успостави железничку везу: Вишеград – Ужице?
2) Да ли је узета у обзир градња железничке везе од Увца ка Митровици или од Краљева ка Митровици?“
Градња железнице: Вишеград – Ужице у одређеном времену није се могла извршити. За оправку порушеног моста преко Дрине код Међеђе била су, према резултату рекогносцирања, потребна најмање 2 ½ месеца; поред тога, још није било могуће отпочети радове, пошто је пруга Устипрача – Међеђа била још, тучена противничком ватром. Североисточно од Вишеграда превој Шаргана могао се савладати само једним тунелом, а другим путом било је немогуће трасу извести. Отпочети пак везивање те пруге од стране Ужица било је могуће тек тада, кад се понова успостави пруга долином Западне Мораве и кад се материјал за градњу буде могао довозити.
Између Трстеника и Краљева пак сви мостови били су дигнути у ваздух, а између Чачка и Ужица било је 6 објеката порушено. Сем свега наведеног, дошла је још и оскудица у железничким четама. Поред многобројних радова на оправци објеката, те су чете, према наређењу аустоугарске Врховне команде, имале још да изврше градњу нове железнице: Лајковац – Горњи Милановац – Чачак. Градњу железнице: Увац – Митровица или Краљево – Митровица, III. армиска команда није намеравала да изврши. Па и од плана градње једне коњске пољске железнице: Увац – Нова Варош због порушеног моста код Међеђе и нарочитих техничких тешкоћа, морало се опет одустати. План да се, од 45 километара слободног пољског железничког материјала, успостави веза од Крушевца ка Брусу напуштен је због тога, што је даље преко виса Мрамора, како се то доцније видело, водила само једна врло рђава стаза. На тај начин остала је само још градња једне пољске железнице од Краљева ка Рашкој, ма да је и друм у Ибарској долини, према извештају 22. резервног корпуса, био врло узан. Сем тога, било је још немогуће слободан пољски железнички материјал упутити ка Краљеву. Знатно побољшање важнога питања о дотурању потреба могло се постићи само на тај начин, ако би се ускоро ставила у промет железница у Моравској долини до Чачка. После решења тога питања требало је продужити пољску железничку пругу Лајковац – Чачак ка Ивањици. У појединостима пак, стање 19. корпуса у овом погледу било је овако: под претпоставком да ешелони маршују дневно 20 км. без застанка, прорачун је овај:
1. – Бољковци – Горњи Милановац, тамо и обратно, 40 км.; турнусно време 2 дана. Потребна су 3 дневна ешелона, односно: 3 пута 2 = 6 етапних коморских водова.
2. – Горњи Милановац – Чачак, тамо и обратно 40 км, врше аутоколоне, мунициске колоне и један волујски ешелон.
3. – Чачак – Јавор, тамо и обратно 160 км.; турнусно време 8 дана. Потребна су 2 ½ етапна коморска вода, односно: 2 ½ пута 8 = 20 етапних коморских водова.
За трупе ђенерала Сорсића у рејону Ивањице
1. – Бољковци – Чачак, тамо и обратно 80 км.; турнусно време 4 дана. Потребан је 1 дневни ешелон, односно: 1 пута 4 = 4 етапна коморска вода.
2. – Чачак – вис Вијенац (северно од Ивањице), тамо и обратно 80 км.; турнусно време 4 дана. Потребан је 1 ешелон, односно: 1 пута 4 = 4 ешелона.
Свега је потребно 34 ешелона. На расположењу: 27,5 ешелона; према томе недостаје: 6,5 ешелона. При спуштању трупа ђенерала Сорсића са Јавора ка Сјеници, треба 9 брдских етапних коморских водова да врше дотурање хране од Јавора ка трупама. Етапни коморски водови и ешелони имали су врло слабо бројно стање, тако, да је снабдевање 19. корпуса било могуће само у томе случају, ако они ураде више него што је било могуће. Продужење пак наступања даље на југ преко друма Сјеница – Дуга пољана било је искључено, јер би се дотурање потреба иначе прекинуло.
На фронту 22. резервног корпуса, снабдевање Алпинског корпуса и претходнице 44. резервне дивизије није још било обезбеђено, кад је Рашка била достигнута. Помоћна етапа, која је достизала до Краљева, била је недовољна и нередовна. Да би се снабдевање могло извршити до Рашке, било је потребно да се за то употребе све колоне 22. резервног корпуса, као и оне Алпинског корпуса. У случају да се 22. резервни корпус са својим колонама повуче у позадину, снабдевање Алпинског корпуса код Рашке било би обезбеђено само онда, кад би се помоћна етапа отворила у Полумиру, и ако би се још употребиле колоне 22. резервног корпуса. У овом случају, Алпински корпус могао би оперисати најдаље до Новог Пазара. У ово доба пак, најгоре околности су биле код 8. аустроугарског корпуса. Овај корпус, у погледу дотурања потреба са својим колским ешелонима био је запао у ћорсокак, а организовање његовог новог базирања друмом кроз Ибарску долину било је у току извршења. Отварање Босанске источне железнице, због оправке порушених мостова, могло се извести тек после извесног времена. Аустроугарска Врховна команда бавила се овим питањем. Још 16. новембра кад је главнина 62. пешадиске дивизије наступала у правцу Нове Вароши, аустроугарска Врховна команда била је наредила са ОБр. 18031 ово: „Пошто Црногорци буду потиснути преко доњег Лима, трупе Зубера долазе опет под непосредну команду команданта трупа у Босни и Херцеговини. Време за извршење одредиће III. армиска команда и известиће о томе Врховну команду. Трупе Зубера треба употребити у циљу заштите комуникације 62. пешадиске дивизије ка југу на доњем Лиму (ушће до Увца). Те трупе, по могућству, имају да садејствују и при отварању источне железнице до Увца“.
Операције XI. немачке армије
Трупе ове армије избиле су у току 17. новембра јужно од Куршумлије. Овога дана заробљено је неколико стотина војника и заплењено неколико топова.