Операције III. аустро – немачке армије
Дејство 62. пешадиске дивизије. III. армиска команда, после извештаја команданта 62. дивизије 16. новембра, тражила је од команданта трупа у Босни и Херцеговини његово мишљење о операцијама код Међеђе, и 18. новембра добила овај одговор: „Акција код Међеђе извршиће се онако, како је то известио командант 62. дивизије. Намеравам крајем следеће недеље да извршим удар преко Горажде, правцем: Чајниче – превој Металка; за ово ће ми стајати на расположењу од прилике 5 – 6 батаљона. Према наређењу Врховне команде ОБр. 18031 трупе пуковника Зубера, стављене су наређењем III. армиске команде опет под команду команданта трупа у Босни и Херцеговини. Молим да ми се саопшти време кад ће трупе Зубера доћи под моју команду, пошто је потребно јединствено командовање у циљу извршења овог задатка“. Међутим, команда армиске групе изменила је 18. новембра досадањи задатак 62. пешадиске дивизије, према коме је требала да наступа ка Новој Вароши и наредила, да заједно са трупама ђенерала Рајнела „обезбеди бок III. армије на Лиму до Нове Вароши закључно“. Према речима овог наређења, за извршење добивеног задатка, у прво време није се још мислило кренути 62. дивизију преко јаког Лимског одсека. Али је III. армиска команда 18. новембра депешом ОБр. 7025 енергично наредила ово: „Према заповести команде армиске групе, 62. дивизији, заједно са трупама ђенерала Рајнела, стављено је у дужност да обезбеди армиски бок на одсеку Лима до Нове Вароши закључно.
За овај задатак према наређењу Врховне команде долази у обзир и употреба трупа пуковника Зубера на доњем Лиму. Са овим обезбеђењем армиског бока, у исто време имаде се извршити заузимање и осигурање железничке пруге: Устипрача – Међеђе – Увац, дакле и доње долине Лима, што ће олакшати смештај и снабдевање свију трупа. Садејство 62. дивизије са трупама које су под командом команданта трупа у Босни и Херцеговини, треба споразумно утаначити, па исто тако споразумно одредити и време, кад би пуковник Зубер требао да дође под команду команданта трупа у Босни и Херцеговини. Ово време јавити армиској команди“. Противник пак, како је то изгледало, намеравао је да брани јак одсек на Лиму. Код Новог Руда имао је артилерију; друм Увац – Прибој био је још под митраљеском ватром. Али, и поред тога, 5 чета 9. ландштурмске бригаде успеле су да пређу раније поменуто брвно код војне станице Увац, и да заузму Прибој. Обзиром на предстојеће форсирање Лима, била је нарочито незгодна та околност, што су због последње непогоде, све техничке радне снаге биле ангажоване. Без њих није се могло ништа радити; 62. дивизиска команда била је принуђена замолити, да јој се доделе понтонирске чете. Лим и Дрина били су надошли; на подизање моста код Вишеграда 19. новембра није се још могло ни помислити (то је било могуће тек 21. новембра). Време се додуше било побољшало. У долини се око подне снег почео топити, али је на висовима било још 6 степени испод нуле. Пошто, према извештају повереника, у Новој Вароши није било противника, ђенерал Рајнел добио је од III. армиске команде наређење, да својим предњим деловима, по могућству, још у току 18. новембра заузме ту варош. Због порушеног моста преко Увца код карауле Кокин брод, главна колона ђенерала Рајнела задржана је у свом наступању тако, да је могла стићи само до простора: Амзић – Кокин брод.
Дејство 19. корпуса. Трупе овог корпуса, у току 18. новембра, достигле су у главном маршовске циљеве према диспозицији и то: Одред Шварца и 1 батаљон 17. брдске бригаде на простор: Кукавица – Кладница (јужно од Јавора); 20. брдска бригада на Јавор; главнина 17. бригаде заостала је на Вучјем врху; пуковник Холи на Ступској Чесми; 21. брдска бригада на Кршу и Јанковом камену (караула Пријеко брдо). У току даљег марша, слабија противничка одељења код Љешнице, Бачија и Ступа брзо су била потиснута. Корпусна команда сазнала је овог дана у вече, да је противник напустио Сјеницу. О томе пак где су се налазиле јаче противничке снаге, корпусна команда није имала никаквих извештаја. Мислила је, да мора још рачунати са могућношћу, да ће се јаче противничке снаге прикупити и опоравити на простору око Плевља, Бјелог поља, затим код Берана, Рожаја, Пећи и северно од тога простора. Разлог за овакво схватање био је тај, што 19. корпусу није било могуће да енергично продужи гоњење, пошто је на линији: Сјеница – Дуга пољана био принуђен да се заустави и да чека док се дотурање хране не уреди и док се обућа и одело не привуку ка трупама. При оваквом стању, командант 19. корпуса имао је намеру да 19. новембра групише своје снаге овако: Бригаду Шварца код Сјенице и западно; 17. брдску бригаду на простору северно од Сјенице; одред за везу из састава 17. брдске бригаде (пуковник Холи) код Штавља; 21. брдску бригаду код Дуге пољане.
Повлачење бригада ђенерала Шиса и Штрајта од Ивањице даље у позадину, намеравала је 19. корпусна команда извршити тек у тренутку кад ђенерал Рајнел достигне Нову Варош и кад ситуација на простору јужно од 19. корпуса буде расветљена. Ове бригаде требале су да буду при руци у случају, да противник (као што се то догодило прошле године) изврши изненадан контра напад. Повлачење поменутих двеју бригада у циљу олакшања исхране предњих четири бригаде, III. армиска команда оставила је, још 15. новембра, нахођењу команданта корпуса. Али, пошто командант 19. корпуса није могао довољно да процени целокупну општу ситуацију, те да на основу ње оцени могућност: Да ли се Срби за време повременог застоја у операцијама не би могли прикупити, организовати и затим извршити против удар, то је молио III. армиску команду, да она сама означи време за повлачење обеју бригада у Моравску долину. Бригаде су требале да дођу ка Чачку. III. армиска команда, која са командантом 19. корпуса није делила забринутост да би Срби још могли извршити против удар, наредила је да повлачење поменутих двеју бригада отпочне 19. новембра. Поред тога наредила је још и то, да се још једна од предњих бригада повуче ка Ивањици, ако би то у циљу олакшавања дотурања потреба било целисходно. На основи ове заповести, командант 19. корпуса изменио је диспозицију за 19. новембар у толико, што је наредио да главнина 17. брдске бригаде на место ка Штављу дође на простор Љешница – Кањеви (северно од Сјенице), и што је бригадама ђенерала Шиса и Штрајта наредио да стигну у Чачак у три марша.
Дејство 22. резервног корпуса. Да би се дотурање потреба за овај корпус побољшало, команда армиске групе наредила је ноћу 17./18. новембра, да се 43. резервна дивизија повуче из Краљева до последње железничке станице тј. до Крагујевца; да се смести на простору: Крагујевац -Ждраљица – Вучковица – Забојница, где да уђе у састав IX. армије, као резерва оперативне војске. На тај начин етапне колоне 43. дивизије постале су слободне и имале су од Крагујевца до Краљева да врше дотурање потреба за 22. резервни корпус (44. резервну дивизију и Алпински корпус). Десна колона 22. резервног корпуса (аустроугарска 10. брдска бригада и Алпински 3. јегерски пук) достигла је 18. новембра простор око села Радочевци; претходница 44. резервне дивизије Читлук; 1. Алпинска јегерска бригада простор око Драгодања, а одред Белова Јошаничку бању. Пошто је противник, пред 22. резервним корпусом, био у потпуном повлачењу, III. армиска команда, обзиром на снег, хладноћу и дотурање хране наредила је 18. новембра у вече, да се на висовима оставе само неизоставно потребне колоне а остале да се најкраћим путом повуку у долину. Ово је било могуће извршити без ризика (ма да је 22. резервни корпус у последња два дана био још заробио 1.500 српских војника), јер је 18. брдска бригада 8. корпуса источно од Кошутице већ вршила јак притисак на главну одступницу Срба у Ибарској долини. На простору око Кошутице авијатичари су пре подне још били приметили нагомилавање српске коморе, и око 2 км. даље према југоистоку осмотрена је једна 15 км. дугачка пешадиска колона јачине око једне слабе мирнодопске бригаде, која је маршовала у великом нереду. На друму ка Новом Пазару није било противничких трупа.
Дејство 8. корпуса. О стању код 18. брдске бригаде, која је у односу према 22. резервном корпусу била ешелонирана један јак дан марша унапред, 59. дивизиска команда до вечери 18. новембра није имала никаквог извештаја, ма да је у више махова упућивала патроле да успостави везу са том јединицом. Само из топовске пуцњаве у правцу бригаде, командант дивизије могао је закључити, да је та бригада 18. новембра до 17 часова водила борбу. Тек у 20 часова, од једне, још у јутру послате жандармериске патроле, добивен је први извештај од 18. бригаде писан у 12 часова. Према томе извештају, бригада је до 11 часова потиснула делове 12. српског пука I. позива са гребена северозападно од карауле Равне њиве, а у 12 часова достигла је поменуту караулу. Непријатељска слабија одељења била су се угнездила на висовима дуж „друма“. Јужно од друма осмотрена је у 11.30 часова у наступању снага око једног батаљона. Шта је пак командант 18. брдске бригаде, ђенерал Шквор, до 18 часова учинио, а према својој јављеној одлуци, да ће „под заштитом свог десног бока од стране 3. јегерског батаљона у правцу Дрена продужити са главнином наступање ка Кошутици“, то команданту 59. дивизије није било познато пошто, са великом муком подигнута телефонска линија није функционисала. Међутим, главнина 18. бригаде успела је под борбом да избије на висове са обе стране реке Бистрице (на линију Џепе – караула Острацко гувно); 3. јегерски батаљон обезбеђивао је бок бригаде код Семетеша и на висовима источно од тога села. У току ноћи, 18. брдска бригада одбила је два српска контра напада на Јаршљак и на висове југоисточно од тога виса. Под заштитом тих контра напада, Срби су повлачили своје лево крило ка југу. У току 18. новембра, 9. брдска бригада довршила је прикупљање код Брзећа. Два батаљона и комора ове бригаде преноћили су северно од превоја Гобеља и Завој. Њима су послате у сусрет 3 експедиције са лопатама за крчење снега и са санитетским материјалом. Али и поред те помоћи, ови делови 9. бригаде тек 18. по подне успели су да се прикупе код Брзећа. Због промрзавања и тешких случајева изнурености, расход бригаде у последња два дана био је око 900 људи. Главнини бригаде био је потребан најмање један дан одмора, да буде способна за даљу акцију. Батаљон 49. пука, који је имао задатак да заштити комуникациски правац 18. брдске бригаде ка југу и који је имао расход 189 људи, стигао је 18. новембра у Блажево, на исту висину са предњим трупама 57. пешадиске дивизије.
57. дивизија, остала је у главном на свом досадањем месту. Једино 2. бригада проширила је нешто даље своје обезбеђивање. Искази заробљеника, да су се 5. и 12. пук I. позива, који су били пред 57. дивизијом, ноћу 17./18. новембра повукли ка Преполцу, потврђени су извиђањем. На простору јужно од 57. дивизије, у колико су патроле могле да задобију земљишта, није било противника. Везу ка 10. немачком резервном корпусу одржавао је један ескадрон коњице. Из његовог извештаја видело се, да је 103. дивизија 10. корпуса стигла у Куршумлију још 17. новембра и да се у току 18. новембра прикупљала на простору јужно и западно од те вароши. Противник, коме су Немци и Бугари код Куршумлије запленили много ратног материјала, порушио је све мостове јужно од Куршумлије. Командант 57. дивизије, у циљу продужења операција у правцу: Куршумлија – Приштина, настојавао је да се мостови преко надошле Топлице као и друм ка Куршулији по могућству поправе. Радови су наилазили на највеће тешкоће, већи део друма био је под водом. Због тешкоћа у дотурању потреба, наступање 57. дивизије није се могло одмах продужити. III. армиска команда изложила је команди армиске групе у вечерњем извештају своју намеру за даљи рад овако: „Гоњење се продужује; главнина 8. корпуса остаје на свом месту“. Команда армиске групе пак се није слагала са овом намером и упутила је у 22.30 часова III. армиској команди ову депешу:
1. а Бр. 1775. „Фелдмаршал признаје да су напори трупа велики и да се до сад огромно много постигло. Но ипак се мора захтевати да се енергија код свију делова одржи, како би успех могао одговорити до сад поднетим жртвама. Армија има да изврши гоњење ка Митровици. Противник употребљује за своје повлачење друм у Ибарској долини, према томе тај друм мора и за нас бити употребљив. Успех армије лежи сад у томе, да она фронтално најенергичније надире за противником. 8. корпус, треба без губитка времена упутити Ибарском долином ка Митровици. Делови корпуса морају наступати преко Земанице и Стануловића ка Дрену. За овај задатак треба употребити што могуће јаче снаге корпуса. 22. резервни корпус, пошто достигне Рашку, упутиће један одред ка Новом Пазару. Штаб 22. корпусне команде и остатак 44. резервне дивизије, чим њен боравак у првој линији не буде више потребан, треба повући и прикупити око Краљева. Алпински корпус треби позади фронта управљати тако, како би се он, кад колоне избију на Косово поље, могао поуздано увести у борбу, у случају јачег противничког отпора“. Наређење, да се што је могуће јачи делови 8. корпуса „без губитка времена“ упуте Ибарском долином ка Митровици, било је немогуће извршити, ма да је III. армиска команда била потпуно убеђена у важност избијања што јачих снага ка Митровици. Како је већ раније изложено, пут од Брзећа преко Мрамора до Кошутице могао се употребити само за товарну стоку. Али и та стока 17. новембра није могла да се креће напред. Сваки снежан дан, на тој рђавој стази, морао је у најмању руку да произведе тежак поремећај у дотурању потреба.
За дотурање хране преко те потпуно непоуздане стазе, 8. корпусна команда имала је на расположењу 18. новембра 9 брдских ешелона, са којима је било могуће снабдети обе дивизије само до простора око Блажева. Даље до Митровице, уз припомоћ тих ешелона, могле су оперисати највише 2 бригаде. Више од 2 бригаде пак, само у том случају ако би се храна могла довозити још и колском комором кроз Ибарску долину до Кошутице. Међутим, колске коморе 8. корпуса могле су стићи до Кошутице тек у току неколико дана. Због промене базирања 8. корпуса, пребацивање колске коморе са досадање линије, која је водила ка Брусу, на нову линију: Краљево – Рашка – Кошутица, било је тек у току извршења. Код Краљева су били само празни коморски ешелони 8. корпуса. Да би се ти ешелони попунили, издато је армиској етапној команди наређење, да „ма на који начин“ попуни те ешелоне. У току ноћи између 17. и 18. новембра водили су се дужи преговори између: III. армиске команде, 8. корпусне команде и армиске етапне команде. Резултат преговора био је, две бригаде 59. дивизије могу одмах да продуже наступање само у том случају, ако би 57. дивизија своја 2 товарна ешелона са исхраном уступила 59. дивизији. Ово пак захтевало је, да се једна бригада 57. дивизије повуче на простор око Мечкара, докле је било могуће доводити колске коморске ешелоне. Овакав закључак, обзиром на заповест команде армиске групе био је за сажаљење, но другог излаза није било. У осталом III. армиска команда следовала је само примеру команде армиске групе, која је са своје стране била наредила да се остатак 44. дивизије повуче са фронта, како би се могле поправити околности за дотурање потреба Алпинског корпуса, и ако је тај корпус имао најзад на расположењу један колски друм, на коме су по нужди могли саобраћати и теретни аутомобили. Заповест команде армиске групе, да се штаб 22. резервног корпуса и остатак 44. резервне дивизије повуче са фронта, III. армиска команда није одмах спровела даље, већ је још чекала, док се стање код 18. брдске бригаде боље не разјасни. Претходница 44. резервне дивизије сачињавала је одред, који је наступао ка Рашкој. Његово повлачење у позадину пре, но што се стање код 18. бригаде не разјасни, било је ризично. Последњи извештај који је добивен од ове бригаде, писан је 18. новембра у подне.
Операције XI. немачке армије
У току 18. новембра 103. дивизија прикупљала се на простору јужно и западно од Куршумлије. У Куршумлији нађено је много ратног материјала. У циљу заштите свога повлачења преко Преполца противник је порушио све мостове јужно од Куршумлије. Две дивизије 107. и 105. као сувишне за даље операције враћене су у позадину, тако 107. дивизији наређено је да одмаршује у правцу Ниша, а 105. дивизији у правцу Крушевца. Етапне колоне ових дивизија стављене су 10. резервном корпусу на расположење у циљу снабдевања како би могао да продужи даље гоњење.