Операције III. аустро – немачке армије
Пре подне 19. новембра, III. армиска команда добила је извештај, да је 18. брдска бригада у току ноћи 18./19. новембра одбила српске контра нападе и да је продужила наступање главнином ка Кошутици а заштитним бочним одредом ка Дрену. Чим је овај извештај добивен (11 часова), III. армиска команда издала је, у духу наређења команде армиске групе, заповест својим корпусима. 22. резервном корпусу поред саопштења заповести команде армиске групе, наређено је: „Ка Новом Пазару оперише 10. брдска бригада. Ка Митровици, Алпински корпус. Команда Алпинског корпуса везује се директно са армиском командом. До тога времена са операцијама управља 22. корпусна команда. 10. брдска бригада ступа до даљег наређења под команду команданта Алпинског корпуса. Заштитница 44. резервне дивизије, чим околности дозволе, има се повући у састав своје дивизије. За немачке дивизије, које су биле у саставу III. армије и које су већ раније биле повучене са фронта, команда армиске групе наредила је 19. новембра под ОБр. 1. а. 1778 ово: „26. пешадиска дивизија транспортује се на друго војиште; на њено место долази као резерва Врховне команде 43. резервна дивизија у Земун и околину (на место Крагујевац, како је то дан пре било наређено)“.
Пошто 43. дивизија није имала етапних колона, морала се кретати мањим маршовима, како би се могла помоћу своје трупне коморе снабдевати из етапних магацина. Маршрута 43. дивизије била је оваква: 23. новембра Крагујевац; 24. новембра: Чумић – Опорница; 25. новембра: Топола – Влакча; 26. новембра: Марковац – Топола: 27. новембра: Влашка – Међулужје; 28. новембра: преданак: 29. новембра: Раља – Влашка; 30. новембра: Бели поток – Рипањ; 1. децембра: Београд – Бели поток; 2. децембра: Земун. Сем ове промене састава III. армије наређено је, да се бригаде ђенерала Мразека и пуковника Франца расформирају. Због овога III. армиска команда, још 17. новембра, учинила је предлог преко команде армиске групе, аустроугарској Врховној команди, да се армиској етапној команди ставе на расположење за етапне сврхе: 6 батаљона и ½ ескадрона. Три батаљона бригаде Франца и дотле су већ вршили етапну службу. Артилерија бригаде Мразека (само возећа) упућена је у Моравску долину ка групи тешке артилерије ђенерала Хама на простор: Чукојевац – Стубал; њена митраљеска одељења ушла су у састав бригаде Хауштајна, која је своје руске митраљезе имала да упути у Београд. Остале установе ове бригаде задржане су у саставу 8. корпуса, односно код трупа ђенерала Рајнела. И поред повлачења са фронта јаких делова III. армије, њено материјално стање било је врло неповољно, како се види из извештаја армиске команде, који је упућен 19. новембра у подне команди армиске групе и аустроугарској Врховној команди у овоме: ОБр. 7087: „Већ више пута јављено је, да се са транспортним средствима, која стоје на расположењу, корпуси и трупе од последњих железничких станица не могу удаљавати више од 60 км, а где је могуће саобраћај аутомобилима не више од 80 км.
У ствари то је одстојање већ сад знатно веће. Ово је могло да буде само зато: што је Моравска долина ипак до некле још пружала средстава за живот; што су делови армиских јединица заустављени или послати у позадину; што се, у циљу дотурања хране, употребљавају запреге у позадини остављене артилерије, мостовних тренова као и појединих мунициских колона, и на крају, што је дотурање сточне хране редуцирано до минимума. Мора се рачунати са могућношћу, да ће бити потребно, да се од главнина гонећих одреда још одузимају делови и да се повлаче у позадину. Ма да и те чињенице заслужују нарочито сажаљење, ипак армиска команда мора о њима водити рачуна. Железнички саобраћај, због неповољних прилика, иде врло споро; рђаво стање путова у великој мери отежава кретање коморе; један део трупа нема још ни зимску опрему, пошто се већ од дужег времена могу дотурати само најнужније количине муниције и хране. Највећи део обуће у рђавом је стању. Према томе ова факта захтевају, да се у најкраћем времену застане са операцијама: док се железнички саобраћај не успостави ближе, дотурање потреба не уреди; опрема трупа у потребној мери не побољша, тим пре што се према годишњем добу и стању комуникација не може очекивати, да ће се околности побољшати, но вероватно још и погоршати. Достигнућем линије Нова Варош – Сјеница – Нови Пазар, помоћу јачих делова армије, постигнуто је крајње од онога што се могло урадити, под даним околностима, са напрезањем свију снага и при највећој издржљивости трупа и комора. Тражити нешто више од тога било би оправдано само у томе случају, ако би последњи, крајњи напори могли да доведу до пресудне одлуке. Пошто III. армиска команда претпоставља, да овај случај у ствари и постоји, од корпуса ће се тражити и рескирати крајње напрезање снага.
Стање код појединих корпуса и група стоји овако: Рајнел пошто достигне Нову Варош, биће 130 км. далеко од Ваљева. 19. корпус са 4 бригаде, које му остају, пошто достигне Сјеницу, биће 115 км. од Горњег Милановца, докле треба да достигне пољска железница 21. новембра. Алпински корпус и 10. брдска бригада, пошто достигну Рашку биће око 130 км. од Крагујевца, као последње железничке станице. 8. корпус у овом тренутку далеко је око 130 км. од Крагујевца, од Брзећа постоји само стаза. Дотурање потреба мора се упутити на линију преко Краљева. Одстојања су у том случају иста као и код Алпинског корпуса. Ако буде икако могуће, армиска команда настојаће да крене: 10. брдску бригаду ка Новом Пазару; Алпински корпус и 59. дивизију до Митровице. Остатак 8. корпуса мора за сад да остане где је, док се железница доведе ближе и док издашна количина хране не буде донесена Ибарском долином до Рашке и Кошутице. Како је армиска команда пре неколико дана јавила, да снабдевање армије, кад она достигне линију: Нова Варош – Сјеница – Нови Пазар – Митровица, није ни онда огарантовано, кад железнички саобраћај у Моравској долини буде отворен, то исто важи још и данас и поправка стања може настати тек онда, кад се број комора повећа или кад, у најближем времену, буде саграђена пољска железница ка Рашкој и Ивањици“. Наступање трупа III. армије у току 19. новембра извршено је по програму.
На фронту 8. корпуса, напред истурена 18. брдска бригада, како је то већ раније изложено, имала је у јутру сукоб са противником, којом је приликом заробила 2.000 људи и 200 кола са много ратног материјала. Бригада је заноћила главнином према Кошутици источно од Ибра, на простору: Ново село – Муре – караула Шарпељ – Јариње; 3. јегерски батаљон у Дрену. 9. брдској бригади, која је јако страдала, наређено је да наступа позади 18. брдске бригаде до Блажева. Код тога села у њен састав има привремено да уђе: 1 батаљон и 1 брдска батерија 57. дивизије. Један батаљон 9. брдске бригаде, који је највише страдао имао је да остане у с. Брзећу, и да се са једном брдском батеријом, коју је из 9. брдске бригаде требало формирати, крене за бригадом тек 21. новембра. Поред тога, 57. дивизија, која је добила наређење да остане на свом досадањем месту, имала је да упути 9. брдској бригади, у циљу оправке пута све своје техничке снаге. 57. дивизиска команда, у току 19. новембра, повукла је 2. брдску бригаду ка селу Мечкари а упутила је 1 батаљон 6. пука са 1 брдском батеријом и пионирском получетом на појачање 9. брдске бригаде.
На фронту 22. резервног корпуса, претходница 44. резервне дивизије стигла је у Рашку; главнина Алпинског корпуса избила је у Ибарску долину источно од Рашке; одред Белова позади Алпинског корпуса стигао је у Драгодањ; десна колона – 10. брдска бригада избила је код Дворишта.
На фронту 19. корпуса, трупе су 19. новембра достигле одређене им маршовске циљеве и то: Ђенерал Шварц: Сјеницу; пуковник Холи из састава 17. брдске бригаде: Штаваљ; 21. брдска бригада: Дугу пољану; главнина 17. брдске бригаде: Љешницу; 20. брдска бригада: Кладницу. Од трупа повучених у позадину ђенерал Штрајт стигао је у Ивањицу, а ђенерал Шис у Котражу. Турско становништво у Сјеници приредило је аустроугарским трупама пријатан дочек; исто тако и турско становништво у Новој Вароши дочекало је 205. бригаду трупа ђенерала Рајнела. Споредна колона трупа ђенерала Рајнела, пуковник Хаузер, достигла је на простор између Бистрице и Сухопоља, западно од Нове Вароши. Ова колона 3 недеље живела је само од онога што је налазила на терену, и то, последњих 14 дана само са половином порције хлеба. На овај начин, успостављена је веза ка Прибоју са истуреним одредом од 2 батаљона 9. ландштурмске етапне бригаде 62. дивизије.
На фронту 62. пешадиске дивизије. Пошто је део друма Увац – Прибој стајао непрекидно под црногорском артилериском ватром, направљен је, северно од моста код војне станице Увац, код Штрбца још један заклоњени мост. Но и поред ватре управљене на Увац ипак је тамошњи мост 19. новембра био употребљив за пребацивање 10 см. хаубица. Пребацивање пак преко Лима није нигде било могуће, јер чак ни за превожење није било никаквих чамаца. На тај начин, а у циљу потпомагања одреда ђенерала Блехингера (3 ½ батаљона и 2 ½ батерије), који је 20. новембра требао да прелази Лим код Међеђе, команда 62. дивизије могла је само наредити демонстрацију без икаквих стварних покушаја прелаза. Главнина бригаде пуковника Зубера, повучена је на простор код Бјелог Брда; један њен батаљон стајао је на Доњем Лиму низводно од Шетикова. Од 21. новембра у јутру, бригада Зубера требала је да буде на расположењу ђенерала Саркотића команданта трупа у Босни и Херцеговини и имала је да дође код Горажде. Ђенерал Саркотић намеравао је ову бригаду да упути од Горажде преко Чајниче и превоја Металке, у циљу кооперације са 62. пешадиском дивизијом. Међутим 62. дивизији и трупама ђенерала Рајнела, команда армиске групе одредила је 19. новембра као операциски циљ, линију: Бољанићи -Плевље – Пријепоље. И ако је дан пре III. армиска команда од поменутих јединица тражила, да оне ураде више но што је то команда армиске групе раније била наредила, ипак је команда армиске групе 19. новембра захтевала још енергичније дејство. По овој ствари, начелник штаба армиске групе ђенерал фон Сект, послао је начелнику штаба III. армије ђенералу Конопицком ову депешу: „Желети је, да се 62. пешадиска дивизија и трупе Рајнела истуре још даље преко Лима, те да избију по могућству до линије: Бољанићи – Плевље – Пријепоље, како би се на тај начин боље заштитила линија: Вишеград – Увац, и вршио притисак на Црну Гору“.
Према овоме, III. армиска команда, после измене мисли са командантом 62. дивизије и командантом трупа у Босни и Херцеговини, имала је намеру, да после темељне материјалне припреме, изврши ову операцију: Један одред формиран из босанских трупа да оперише од Горажде преко Чајниче и превоја Металке; 62. дивизија од Руда и Увца ка Бољанићу и Плевљу, а ђенерал Рајнел од Нове Вароши ка Пријепољу, евентуално и даље ка Плевљу. III. армиска команда у свом вечерњем извештају доставила је команданту армиске групе своју намеру за 20. новембар, у овоме: „19. корпус прикупља се на достигнутој линији. 10. брдска бригада наступа ка Новом Пазару. Алпински корпус прикупља се од Рашке у правцу Кошутице. Заштитница 44. резервне дивизије маршује 21. новембра ка Краљеву. 8. корпус упућује 9. брдску бригаду за 18. брдском бригадом“. На ово је од команде армиске групе стигла ова заповест: 1. а. 1819. „Још се мора рачунати са последњим отпором Срба на линији: Митровица – Приштина или непосредно западно од те линије. Циљ напрезања свију команданата армиске групе мора бити тај, да се за ово пресудно решење доведе на бојиште довољан број још способних трупа за борбу. Под овом претпоставком извештај те команде ОБр. 7084 прима се к знању (Напомена: Ово се односи на извештај III. армиске команде у коме је било изложено стање армије и наведено да је, у циљу даљег наступања, од 8. корпуса немогуће упутити више од 2 бригаде). Претпоставља се да ће се Алпинском корпусу наредити, да сутра свој марш по могућству продужи још и преко Кошутице; 19. корпусу који је данас, што се нарочито похвално признаје, достигао своје маршовске циљеве, има се првенствено дати потребан одмор; тај корпус затим има да поседне и обезбеди Нови Пазар, како би се ослободила 10. брдска бригада, која је тамо за другу употребу“.
Мишљење, да се на линији: Митровица – Приштина или непосредно западно од те линије мора рачунати са могућношћу да ће Срби давати отпор, потврђено је и аеропланским извиђањем. Извештаји су јављали да се јаке снаге у главном повлаче Ибарском долином, а нарочито друмом од Куршумлије ка Приштини. Међутим, из долине Ситнице ка западу није још било примећено повлачење знатнијих српских снага. За III. армиску команду од нарочитог значаја била је та околност, што се и на друму ка Новом Пазару није приметио готово никакав саобраћај. Изгледало је, да су се тамо привукли само слабији делови. Противник је са територије Србије био потпуно потиснут. Ова околност имала је и велики значај у моралном погледу, јер се број заробљеника знатно повећао. Многи заробљеници су држали да је ствар Србије потпуно изгубљена, и да не вреди борити се даље ван Србије. Додуше, заробљени српски официри у већини, остали су, и у овим данима највеће српске несреће, носиоци војничког духа – што је било за дивљење – и говорили су још увек са поуздањем о пресудној битци на много опеваном Косовом пољу. Суседна немачка XI. армија била је редуцирана на две немачке дивизије (101. и 103.).
Напомена. Још 18. новембра пре подне, команда армиске групе послала је аустроугарској Врховној команди овај извештај: 1. а. Бр. 1756. „105. пешадиска дивизија одмаршоваће данас у правцу Ниша; 106. пешадиска дивизија у правцу Крушевца, да би се њиховим етапним колонама могао користити 10. корпус при продужењу гоњења“. После пријема тога извештаја, аустроугарска Врховна команда претпоставила је, да ће 105. пешадиска дивизија, у духу војне конвенције, бити упућена или ка Варни – Бургасу (напомена: извештај ђенерала Фалкенхајна под ОБр. 18528, да се 105. дивизија упућује ка Варни – Бургасу, стигао је у Тешен 19. новембра у 1 час) или да ће она бити употребљена у духу већ раније више пута учињених представки начелника аустоугарског Главног Ђенералштаба (ОБр. 17700 од 9. новембра, ОБр. 18021 од 16. новембра). Ово објашњава чињеницу да ђенерал фон Конрад ову дивизију није напоменуо у писму од 18. новембра, које ће се у даљем току излагања навести, и у којем је он ђенералу фон Фалкенхајну упутио представку против прераног слабљења немачких снага на балканском војишту. Кад је поменуто писмо већ било послато, аустроугарска Врховна команда добила је од обавештајног одељења армиске групе Макензена извештај, да су српски војници који су од стране II. бугарске армије заробљени изјавили, да ће се Срби пробити од Приштине преко Призрена и да ће долином Дрима преко Дебра тражити везу са антантиним снагама у правцу Охрид – Битољ. Какав је развој догађаја предвиђао начелник штаба аустроугарске Врховне команде, показује његово гледиште: о груписању снага, о даљем вођењу операција против Срба и антантиних снага, које су биле искрцане у Солуну.
Ово гледиште, које је 17. новембра било концептовано, допуњено је 18. новембра и послато куриром у Плес за ђенерала фон Фалкенхајна „лично“, у овоме: „ОБр. 18.076. Међусобна измена мисли пре поласка ваше екселенције у Србију, мени би добро дошла. Ово тим пре, што у изглед стављени ми нацрт директиве за ђенералфелдмаршала фон Макензена, приликом последње конференције у Плесу, до сад још нисам добио и пошто су догађаји на Балкану од тога времена до данас створили једну ситуацију, коју држим да би било потребно у целом њеном обиму расправити. Претпоставка, да ће српска војска претрпети пораз у толикој мери, да би она као чињеница престала да постоји, до сад се није испунила, напротив, постоји могућност да српска војска оперише у вези са искрцаним трупама антанте у Маћедонији, ако се у најкраћем времену не потуче, а да се она потпуно потуче, то је још увек задатак ђенералфелдмаршала Макензена, пошто га он до сад још није потпуно решио. Обзиром на горе речено о антантиним снагама фелдмаршалов задатак се проширује, а још веће промене тога задатка наступиће у случају, ако се остваре извештаји који се све чешће чују о једној антантиној акцији великог стила на Балкану. Неће се погрешити, ако се узме у рачун, да српска војска још броји 150.000 пушака (овај број показало је и обавештајно одељење групе Макензена). Овоме треба додати још 84.000 пушака до сад искрцаних енглеских и француских трупа, као и око 17.000 пушака Црногораца, који нису везани за херцеговачко – далматинску границу. Укупно дакле око: 250.000 пушака.
Ако се Англо – Французи појачају на 250.000 пушака, што је како изгледа и њихова намера, то би морали искрцати још 165.000 пушака. Према томе, имале би се противничке снаге јаке око 417.000 пушака. Насупрот тој противничкој снази стајали би: 12 бугарских дивизија – 264.000 пушака; немачких и аустроугарских – 116.000 пушака. Укупно: 380.000 пушака. Овај би се број, са вероватно стављеним на расположење, 80.000 турских пушака могао повисити на 460.000 пушака. Према овој претпоставци, надмоћност би дакле и тада још била на нашој страни. За сад постоји та надмоћност у размеру: 380.000 наших пушака према 250.000 пушака наших противника. Да би се та надмоћност искористила, неминовна је потреба да се што брже дејствује. Наш заједнички интерес императивно нам налаже, да се у првом реду сломије српска војска, а у даљем току да се обрачунамо са антантиним снагама. Против те наше тежње, наши ће се противници свима силама потрудити, да омогуће спајање српске војске са антантином војском, те да поново успоставе железничку везу од Солуна у Србију. Према томе, у најкраћем времену морамо рачунати са једним непријатељским нападом на бугарски фронт, који се као један клин угурао између српске војске и антантиних трупа. Досадање држање српске војске одговара потпуно тој намери. Према нашој III. и XI. армији, Срби су брзо напустили озбиљан отпор; нашу офанзиву задржавају само заштитницама, при чему им иде на руку тешко земљиште тако, да изгледа, да су српске главне снаге већ далеко одмакле према југу. Ка истоку пак према Бугарима, Срби су се одупирали само дотле, док нису добили толико простора, колико им је било потребно да у правцу ка Приштини прикупе своје главне снаге, како би могле извршити пробој ка антантиној војсци. Према свој вероватноћи изгледа, да ће се тај пробој, са 6 – 8 српских дивизија, ускоро покушати, и да ће се противнички напад преко Гиљана и Феризовића вероватно комбиновати још и наступањем преко Призрена ка Тетову и Скопљу. Насупрот овоме пробоју сад остају највише три, додуше, јаке дивизије. Главнина бугарске армије пак везана је антантиним снагама, које се сваким даном појачавају. У интересу снажног и сигурног извршења задатка постављеног ђенералфелдмаршалу Макензену, био сам слободан још 9. новембра да предложим вашој екселенцији, не само да се бугарске снаге јужно од Косова поља појачају, но да се и немачке снаге упуте преко Лесковца и Врања. Ово сам предложио још и због тога, што ми се чинило, да нагомилавање наших трупа на унутрашњим крилима XI. немачке и I. бугарске армије неће донети никаквих битних користи како се то у ствари у даљем току и десило. За сад се 8. бугарска дивизија налази на маршу ка Врању, и једва једном ће се сад и 6. бугарска дивизија преко Лесковца кренути ка II. армији. Ако ове поменуте дивизије тамо стигну на време, може се очекивати, да ће Бугари бити у стању да осујете пробој остатка српске војске ка југу.
Да би се пак српска војска у првом реду и сасвим ставила ван сваке акције, и да би се тада имале слободне руке према антантиним снагама, не би била довољна сама одбрана јужно од Косова, тамо би требало употребити толико снага, којима би се српска војска могла потпуно потући и њени остатци потиснути ка Црној Гори и Северној Албанији. Међутим, од 9. до 16. новембра повучене су са фронта 4 немачке дивизије (11. баварска, 6., 26. а сад 25. дивизија), дакле пре, но што је извршен први задатак наших операција. Према томе, те дивизије не учествују у операцијама за постигнуће најближег ратног циља на Балкану. Разлози за ово, као и циљеви које ваша екселенција намерава да постигне са овим дивизијама, нису ми познати. Напротив да су, како сам ја 9. новембра био слободан предложити, две немачке дивизије са простора северно од Крушевца биле упућене друмом кроз Моравску долину преко Ниша и Лесковца ка Врању, оне су могле 18. новембра, да достигну Врање. Са овим двема немачким дивизијама и са 8. и 6. бугарском дивизијом, а у вези са притиском III. и XI. армије са севера; са 9. и 1. бугарском дивизијом са истока, створила би се могућност, да се надмоћном снагом нападну Срби на Косовом пољу. Овим би било постигнуто и уништење српске војске. Да је овај први задатак био на овај начнн решен, могли бисмо рачунати са могућношћу да ћемо изаћи на крај са антантом. Све дотле док Србија не буде потпуно сломљена, ми морамо увек рачунати са могућношћу, да ће се Грчка окренути против нас. У случају да српски пробој ка југу успе, никаква обећања грчке владе ни сама воља краљева, не би била у стању да промене ситуацију у нашу корист. За извршење првог задатка ђенералфелдмаршалу Макензену у почетку су биле стављене потпуно довољне снаге на располагање. Ваша екселенција, и пре него што је тај задатак био извршен, из мени непознатих разлога знатно је смањила те снаге. Међутим према мом мишљењу, оне би још и сад за тај циљ биле довољне, кад би се 43. и 44. резервна дивизија, које су са фронта повучене ка Краљеву, одмах употребиле на то, да се снаге I. бугарске армије ослободе и упуте преко Врања. За дефинитивно стављање српске војске ван акције, држим, да је од нарочите важности да се предузме јак напад са југа ка Косовом пољу. Према томе сматрам за моју дужност, да на то још једном упозорим вашу екселенцију, те да понудим да се сад бар 22. резервни корпус упути ка југоистоку.
Било, да Србима испочетка успе пробој у јужном правцу, било да се они потпуно потуку северно од линије: Врање – Феризовић – Призрен, излази, да се сопствене снаге што пре доведу ка линији: Тетово – Скопље – Куманово – Крива Паланка, како би се у даљем току могле упутити за напад на антантине трупе и евентуално на удружене српско – антантине снаге. Пошто је врло важно да тај напад успе, намеће се потреба сама по себи, да се он изведе са онолико снаге колико се највише може; што значи да се, од снага које се сад тамо налазе, више ништа не одузима, сем ако догађаји од пресудне важности то не би императивно захтевали. Ако би антантине трупе успеле да раније избију на линију: Куманово – Скопље, којој су ближе, у томе случају ваљало би гледати да се груписање наших снага изврши у пределу: Приштине, Врања и Ћустендила, а зато да се што је могуће више искористе транспорти железницом. У колико се брже, у колико се снажније буде дејствовало, у толико ће се пре моћи да рачуна: да ће, не само Грчка, већ и Румунија остати неутрални; да ће Русија, са својом акцијом против Бугарске, а Италија, са евентуалном акцијом на Балкану, стићи сувише доцкан. Непотребно је напоменути, какав би значај имао улазак 276.000 румунских и 200.000 грчких пушака у борби против нас. То би значило толико појачање снаге наших противника, коме ми не бисмо били у стању противставити одговарајући број пушака. Молим вашу екселенцију да овај ток мисли узме у расматрање и да ми изволи саопштити своје мишљење. Пре експедиције овога писма добио сам извештај од команде армиске групе ђенералфелдмаршала фон Макензена, да су још две дивизије (43. и 107.) кренуте ка северу, нисам обавештен за који циљ се оне намеравају употребити. У случају да се и оне повуку са балканског војишта, требало би жалити тим пре што изгледа да у најкраћем времену предстоји покушај српског пробоја преко Приштине и Призрена. Тада бисмо ми, у најповољнијем случају, и на Балкану били приковани за непрекидне рововске линије, какве већ имамо на француском, руском и италијанском фронту. Наш усмени споразум у Плесу, 19. новембра о повлачењу јачих немачких снага (сад већ 6 дивизија), односио се нарочито на тренутак после потпуног уништења српске војске. Поред тога је у принципу било утврђено, да ће се операције против антантиних трупа продужити. Од тога времена антантине трупе појачавале су се у толикој мери, да би сопствене трупе требало још појачати. Према томе, да би те операције могле довести до сигурног и за нас врло потребног успеха, изгледа ми да се не сме дозволити никакво одвајање снага са нашега балканског фронта“.
Део ових излагања, која се односе на појачање левог крила I. бугарске армије имао је сад само значај академског расматрања, јер је то појачање требало још раније извршити. Али тачност широких погледа, који су побудили начелника аустроугарског ђенералштаба да се тако снажно одупре радикалном слабљењу балканских снага, потврђени су доцнијим догађајима. Мишљење и бојазан ђенерала Конрада, да ће ђенерал фон Фалкенхајн пре времена напустити велики циљ, који је за балканске операције био споразумно утврђен, делили су и у Немачкој. Тако на пример један аустроугарски официр на служби у штабу ђенералфелдмаршала фон Хинденбурга окарактерисао је још 17. новембра тамошње мишљење овако: „Исто тако као и код Вилне, екселенција Фалкенхајн и сад повлачи са фронта снаге пре довршене операције, те се и сад све извршује у пола, због чега очајавају овдашње екселенције“. У то време начелник немачке Врховне команде, још је био приправан да продужи офанзиву и против антантиних трупа. Но његова депеша, коју је као одговор упутио 19. новембра из Плеса, и која је у 11.15 часова стигла у Тешен, није могла да одстрани бојазан начелника аустроугарског главног ђенералштаба. Депеша Фалкенхајна (ОБр. 18555) гласила је овако: „Да би се омогућило да три немачке дивизије (у ствари су биле само две: 101. и 103.) које се налазе у првој линији и Алпински корпус, продуже наступање до новопазарске и приштинске котлине, било је потребно доделити им све етапне колоне из осталих немачких дивизија, а те дивизије упутити на снабдевање из магацина даље у позадини или из магацина на железничким станицама. Према томе те су дивизије постале неспособне за покрет. Железница ће до Ниша бити успостављена најраније у другој половини децембра, а до Врања у одговарајућем времену доцније. Тек кад се та железница продужи преко Врања, моћиће се говорити о употреби масе немачких снага на простору око Велеса. Према томе операције, о којим ваша екселенција говори у писму од 18. новембра, у колико се оне односе на немачке трупе, потпуно је немогуће извршити, сем ако би ваша екселенција могла на који нарочити начин да реши питање о дотурању потреба. Молим да ми се то решење саопшти, пре него што бих могао да изложим моје мишљење о идејама ваше екселенције“.
Указивање на то, да би се „на простору око Велеса маса немачких трупа“ могла употребити тек у доцнијем току операција, није била довољна да умири ђенерала Конрада. Шта више он је из радикалног повлачења немачких дивизија, чак преко Дунава, и сад као и раније, закључивао да ће ђенерал Фалкенхајн одустати од намере, да се ствар на Балкану изведе потпуно на чистину. На телеграм Фалкенхајнов од 19. новембра Конрад је одговорио овако: Веза са ОБр. 18555. „Све док нисам на чисто о најближим циљевима и намерама ваше екселенције, нарочито у погледу 7 немачких дивизија, које су повучене са балканског фронта, нисам у стању да изложим моје мишљење о могућности извођења даљих операција, нити могу да дајем тачне податке о материјалним припремама за те операције, тим пре што не знам ни приближно, које снаге ваша екселенција намерава да употреби за тај циљ. Према томе изгледа ми, да би било целисходно а обзиром на време то би било и допуштено, да се даљи радови одложе и то све дотле док, после усменог договора са вашом екселенцијом, не будем у стању да уочим, како ће се ствар вероватно даље почети да развија. Односно даљих операција, следује писмени одговор ОБр. 18706 – 1“. Обећана писмена представка, због повлачења 7 немачких дивизија из Србије, састављена је још у току 19. новембра; 20. новембра у подне послата је по куриру (са датумом 20. новембра) у Плес ђенералу фон Фалкенхајну. У тој представци ђенерал фон Конрад, позивајући се на писмене уговоре, који су додати војној конвенцији, тражио је да му ђенерал Фалкенхајн писмено изложи своје планове на Балкану. Писмо је гласило овако: У допуну мојих излагања ОБр. 18076 од 18. новембра и ОБр. 18076 – 1 од 19. ов. м-ца, част ми је вашој екселенцији саопштити ово: „Према усменом споразуму у Плесу 6. новембра тек. године установљено је, да се заједно са Бугарском отпочета офанзива на Балкану и после слома Србије у даљем току операција продужи и против антантиних трупа, које су се искрцале у Солуну. Тада се могло претпоставити, да ће успети да се српска војска у најближем времену потпуно стави изван акције, као и да противнички десант у Солону неће имати карактер једне балканске акције у великом стилу. Под оваком претпоставком 6. новембра споразумно смо утврдили, да се немачке снаге које не буду више потребне повуку са фронта, у колико то буду дозвољавали наши успеси против Срба, а нарочито после очекиваног уништења српске војске.
Како сам већ са ОБр. 18076 од 18. новембра похитао да изложим, ни једна од обе горње претпоставке, које су изнете приликом нашег споразума, није се испунила. Задатак, који је постављен ђенералфелдмаршалу фон Макензену, да потпуно потуче српску војску, није још решен, а антантина војска због непрекидног искрцавања у Солуну постаје сваким даном све јача, што довољно доказује да наши противници припремају једну операцију у великом стилу. Због промене тих околности принуђени смо да ствар што је могуће пре изведемо на чистину. На име, или да и даље останемо при оном ранијем решењу о заједничком продужењу наших операција, или ако би боље било, да за прво време ограничимо наше тежње. Како је то са ОБр. 18076 изложено, по моме мишљену требало би да се заједничке операције продуже са целокупном снагом, како бисмо у првом реду били у стању да потпуно потучемо српску војску, те да јој према могућности спречимо да се уједини са антантином војском. Затим у даљем току операција, а према ситуацији, да наше снаге групишемо у циљу нашег наступања против антантиних трупа, на линији: Тетово – Скопље – Куманово – Крива Паланка – Ћустендил, или евентуално на линији: Призрен – Феризовић – Врање. Држим да би неизоставно потребно било заједничку балканску операцију продужити са целокупном снагом већ и због тога, што је по мом мишљену то једина операција, која би према садањим околностима могла донети пресудни успех за општу ситуацију, и која би била подесна да придобије за нашу ствар Румунију и Грчку, или бар која би спречила да се те две државе не окрену против нас. Сем тога ми још не можемо да оставимо Бугарску самој себи на случај да буде нападнута од антантиних снага, што ће се вероватно наскоро догодити. Да је за свестрано продужење операција против противничке десантне армије потребно времена и темељног базирања, мени је то, који познајем околности на Балкану, још од моје младости било јасно. Дакле још раније но што ме је ваша екселенција са ОБр. 18555 на то благонаклоно подсетила. О припремама, које би у овом погледу требало извршити, до сад се нисам изјаснио стога, што ми се чинило, да се то само по себи разуме, да се свака операција пре свега мора материјално обезбедити, а сем тога што ваша екселенција није налазила за потребно, да се изјасни односно мога мишљења.
Из једног извештаја команде армиске групе ђенералфелдмаршала фон Макензена сазнао сам, да се поред 4 немачке дивизије (11. Баварска, 6., 25., 26.), које су повучене у Банат и поред 105. дивизије, која је одређена за Варну и Бургас, упућује 43. и 107. дивизија маршом у Банат и да ће за њима у најскоријем времену следовати још 44. дивизија. Повлачење немачких дивизија ка Дунаву и преко Дунава образлаже ваша екселенција под ОБр. 18555 тиме, да је то потребно с обзиром на исхрану, као и због потребног попуњавања трупа. Према моме мишљењу, исхрану и допуну потребних трупа на фронту било је сасвим лако и у довољној мери извршити, ако би се неколико од ових дивизија груписало у близини последње железничке станице Сталаћа, до које ће 26. новембра промет бити успостављен. Те би дивизије требало распоредити од прилике у Моравској долини између: Крушевца, Алексинца и Лесковца и држати у приправности, јер, обзиром на још необјашњене околности на простору: Приштина – Митровица – Пећ – Ђаковица, постоји вероватноћа да ће бити потребно, да се те дивизије ангажују у најскоријем времену. Одлазак 8 немачких дивизија, које је ђенералфелдмаршал фон Макензен, према наређењу ваше екселенције, повукао са фронта и од којих је 6 односно 7 већ упућено на север ка Дунаву за које немам никакве директне информације од ваше екселенције, могу објаснити на тај начин, да ваша екселенција намерава ако не одмах, то следећих месеци, да одустане од продужења наших заједничких операција на Балкану. Ваша екселенција није до сад држала за потребно да ме извести о својим даљим намерама и о резултату последњег путовања у Србију, што сам свакако имао права да очекујем. Далеко сам од тога, да се пуштам дубље у одлуке ваше екселенције но је што то неизоставно потребно у интересу наше заједничке ствари. Радикално и постепено упућивање 8 немачких дивизија из Србије у позадину, пак представља један толико важан факат и тангира у толико великој мери у исто време и моју одговорност не само за целу операцију већ и за учествујуће аустроугарске трупе, да сам принуђен замолити вашу екселенцију да ми, према писменом и у вези са војном конвенцијом 5. септембра утврђеном споразуму, изволи што пре јасно изложити: како ваша екселенција замишља продужити балканску операцију. Ово је потребно због тога, да бих могао за аустроугарске трупе, које за ту операцију долазе у обзир, на време предузети све оне мере, које држим да би биле потребне. За ову размену мисли у свако доба стојим вам на расположењу. Али, ради важности одлука које би се сад требале да утврде, ипак вас морам замолити да ми се што пре достави кратак и писмен извештај о намерама ваше екселенције. ОБр. 18076 – 2“.
Операције XI. немачке армије
XI. немачка армија продужила је 19. новембра даље наступање само са 2 дивизије и то: 103. дивизијом долином Бањске реке ка Преполцу, а 101. дивизијом долином Косанице ка Мердарима. У току 19. новембра достигнута је линија: Преполац – Купина.