Операције III. аустро – немачке армије
Дејство самосталне 62. аустроугарске дивизије. Команда армиске групе усвојила је пројекат команданта III. армије, те је 21. новембра упутила аустроугарској Врховној команди овај предлог: „1. а. 1866. Намера је, да 62. пешадиска дивизија и трупе Рајнела продуже наступање до линије: Металка – Бољанић – Плевље – Пријепоље. На тај начин постигло би се поуздано обезбеђење крајњег десног бока целокупне војске и железничке пруге Међеђа – Увац. Сем тога, у даљем току операција спречила би се евентуална црногорска офанзива на тај бок. У овој операцији морале би да учествују и трупе из Босне. Извођење акције у главном замишља се овако: Један одред састављен из Босанских трупа имао би да наступа од Горажде правцем: Чајниче – превој Метаљка, док би 62. пешадиска дивизија имала да оперише од линије: Рудо -Увац, ка Пљевљу, а ђенарал Рајнел ка Пријепољу. Претпоставка за ово је:
1) Стављање у промет Босанске источне железнице.
2) Стварање могућности за пребацивање материјала са леве на десну обалу Дрине код Међеђе, и
3) Допуна коморе за трупе које учествују у тој операцији.
Све остало имали би да регулишу, у међусобном споразуму, командант трупа Босне – Херцеговине и командант 62. пешадиске дивизије, док би операцијом имао да управља командант 62. дивизије. Молим да се команданту трупа Босне – Херцеговине издаду потребна наређења“. Аустроугарска Врховна команда примила је овај план, те је команди армиске групе Макензена, III. армиској команди и команданту трупа у Босни – Херцеговини, доставила ово наређење: „ОБр. 18220 Врховна команда усваја предлог за операције у циљу заузимања линије: Бољанић – Пљевља – Пријепоље и у циљу отварања друма Горажда – Бољанић, као и то да у тој акцији учествују и снаге које припадају команданту трупа у Босни – Херцеговини. Од поменутих трупа дејствује већ одред Зубера (4 батаљона са 3 батерије) у саставу 62. пешадиске дивизије и одред Блехингера (3 ½ батаљона са 2 ½ батерије), који је већ успео да изврши форсирање Дрине код Међеђе. Даље упућивање већ до минимума редуцираних снага, које стоје под командом команданта трупа Босне и Херцеговине за поменуту акцију, остављено је његовом нахођењу, у колико би то допуштао поверени му задатак: одбрана Босне, Херцеговине и Далмације. За превожење трупа преко реке налази се у Босни: 10 ратних мостовних тренова са 2 понтонирске чете. Поред тога, наређено је III. армији да упути у Босну још 3 мостовна трена и пионирску чету. Што се тиче додељивања коморе трупама, које би евентуално још из Босне биле упућене да учествују у операцији, нема се могућности, пошто су све резерве коморских формација, које је Врховна команда имала на расположењу, утрошене, односно додељене III. армији и железничким трупама. III. армија има даље да регулише питање заједничког дејства појачане 62. пешадиске дивизије са трупама команданта Босне и Херцеговине, тако да командант 62. пешадиске дивизије дејствује према наређењу команданта III. армије“.
Команда армиске групе спровела је ову заповест команданту III. армије са примедбом: „Све остало у духу данашњег наређења Бр. 1865 оставља се III. армиској команди. О току развијања те операције треба као до сад извештавати“. Ово „наређење“, на које се позива команда армиске групе односи се на већ раније издату заповест, према којој је у духу предлога III. армиске команде, требало отпочети припрему за операције против Црне Горе. III. армиска команда под ОБр. 7175 известила је у 17 часова аустроугарску Врховну команду о овом наређењу, и молила је да јој достави директиву „о обиму и евентуално о начину учествовања трупа, које су под командом команданта трупа Босне и Херцеговине“. 21. новембра, ђенералмајор Блехингер наступао је до Хињевца 989 – Каоштице. Противник је пред њим, а и даље ка југу био одступио од Дрине. Према одсеку код Горажде, велики пожари указивали су на то, да се Црногорци спремају на повлачење. И на одсеку код Фоче појављивали су се знаци повлачења. На линији Лима пак, пушкарало се цео дан. Прибој је био под артилериском ватром. Због прекинутог саобраћаја друмом кроз Лимску долину одред Хаузера било је немогуће снабдевати храном. Овај одред већ 3 недеље живи само од реквизиције; последњих 14 дана добио је само половину порције хлеба. Због тога, била је хитна потреба отворити долину Лима узводно од Увца. Упућена су била превозна средства код Увца. Али су она била врло оскудна: 3 железна чамца са 2 конопца. То је јасно показивало тешкоће. Понтонирска чета и 2 мостовна трена, која су 20. новембра стављена на расположење, била су тек на маршу. Ђенерал Рајнел упутио је један батаљон и једну батерију ка Пријепољу у циљу притиска на источни бок Црногораца.
Дејство главне снаге III. аустро – немачке армије. Извиђачка одељења, упућена ка југу, јавила су 22. новембра да су се Црногорци пред фронтом 19. корпуса повукли на положаје између Сјенице и Бијелог Поља, и то на линију: Озрен – Трешњевица – Угло – Ђерекаре. Према податцима извиђачких одељења, повереника и одбеглих мештана, јачина тог противника цењена је до 2 слабе црногорске бригаде. И ако су ове црногорске трупе биле јако развучене, ипак није било могуће протерати их. На просторијама до којих су аустроугарске трупе биле стигле, једва је било могуће снадбевати их најнужнијом храном, а даље према југу, створ земљишта искључивао је сваки колски саобраћај. За даље наступање било је претходно потребно организовати дотурање потреба товарном стоком и људском снагом. У овом циљу етапна команда доделила је трупама корпе и самаре за људе. Предње трупе главнине Алпинског корпуса стигле су тек до линије: Муре – Плавково, југоисточно од Рашке. На висовима јужно од Лукова констатован је противник. Од трупа Алпинског корпуса, 21. новембра стигао је један пук на простор с. Јабланице источно од Новог Пазара; остатак главнине овог корпуса није био знатно одмакао од Рашке. У току ноћи између 20. и 21. новембра 3. јегерски пук потиснуо је 3. српски батаљон са висова источно од Новог Пазара и заробио око 300 војника. Аустроугарска 10. брдска бригада ушла је 21. новембра у 9 часова у Нови Пазар. Према исказима једног заробљеног српског официра, српске снаге које су биле на простору око Рашке упућене су на положаје код хан Рогозне у циљу давања новог отпора. Северно од хана Рогозне у вече 21. новембра вис Винорог био је још у рукама српских трупа. Српске снаге, које су се повлачиле преко Новог Пазара, зауставиле су се на линији: Караула – Брђани – Баре. Командант Алпинског корпуса намеравао је 22. новембра, да нападне те положаје обухватно са западне стране. У овом циљу 4 батаљона (1. батаљон 3. јегерског пука и 1. јегерски пук) имали су фронтално да нападну преко Дебељака, правцем хан Рогозна – Митровица, док је 3. јегерски пук, кад стигне артилерија, имао да наступа ка боку дуж друма Нови Пазар – Брђани Хан – Бањска. 2. јегерски пук упућен је за 3. пуком преко Новог Пазара. Пешадиски гардиски пук, са 3 пољске батерије, пошто му је био потребан одмор, имао је да остане код Рашке у резерви.
Аустроугарска 10. брдска бригада добила је наређење да извиђа ка Рибарици (у горњој Ибарској долини), а са главнином да остане у Новом Пазару. Развој догађаја код Алпинског корпуса био је примећен од стране III. армиске команде још у вече 21. новембра, командант III. армије 21. новембра, у 23 часа тражио је извештај о груписању Алпинског корпуса, а нарочито о његовој главнини и о 10. брдској бригади, наглашујући ово: „Према извештају авијатичара, код Митровице су нагомилане јаке противничке снаге, виде се шатори и бивачне ватре“. Доцније наређење III. армиске команде, које је послато Алпинском корпусу да извести зашто није наступао у одређеном правцу ка Митровици, указује на то, да обилазан покрет главнине Алпинског корпуса није био по вољи команданту III. армије. Главнини 9. брдске бригаде, према диспозицији за 21. новембар наређено је да достигне простор: Витановићи (североисточно од Дрена). 18. брдска бригада имала је 21. новембра да стигне главнином на простор: Лепосављевићи – Тврђен, а предњим трупама до Сочанице. Ови су циљеви у току 21. новембра достигнути: 18. брдска бригада прешла је чак и одређени простор. Њене трупе заузеле су 21. новембра око 9 часова положаје јужно од Лепосављевића; Срби су, на линији: Дубрава брдо – Караула 521 северно од Сочанице, организовали нов отпор. Ови српски положаји до вечери нису се могли заузети; пошто је српска артилерија, не штедећи муницију, тај напад са врло прецизном ватром одбила. Око 9 часова преко коте 521 упућена 2 батаљона (60. пука и 15. јегерски батаљон), успели су да изненадно нападну ту одличну српску артилерију; поред 200 заробљеника Срби су том приликом изгубили: свих 6 топова, 4 митраљеза, једну мунициску колону и много другог ратног материјала. Али и поред тих губитака, Срби не само да се нису задовољавали тиме да истрају на висовима јужно од потока на блиском одстојању, него су својим левим крилом вршили чак и контра напад. На фронт батаљона 60. пука Срби су извршили два јуриша, а на фронт 15. југословенског батаљона један јуриш. Оба ова јуриша, извршена на најближем одстојању, крваво су одбивена.
Операције XI. немачке армије
У току 21. новембра трупе 103. и 101. дивизије наступале су од Преполца ка Подујеву и Мердарима; српске заштитнице биле су у повлачењу ка Тенешдолском теснацу.
Операције I. бугарске армије
6. дивизија (1. и 2. бригада) стављена је на расположење II. армији; наређено је да се крене 22. новембра правцем: Лесковац – Врање – Куманово. У току 21. новембра: 6. дивизија са три своје бригаде под борбом слабо наступа ка Приштини. 1. дивизија: 2. бригада на линији Новакова чука – к. 1095 са предњим деловима код села Хајкобила и између реке Кременате и Сите; 1. бригада бори се и слабо наступа; 3. бригада код с. Хогоша. 6. дивизија без промене.
Операције II. бугарске армије
Западни фронт. Наступање делова II. армије ка Приштини продужује се. 1. бригада 8. дивизије и 46. пук под борбом избијају ка линији: с. Царевце – с. Бостане. 2. бригада 5. дивизије и 1. бригада 7. дивизије боре се на линији: с. Бостане – Зебници – к. 1250. 3. бригада 3. дивизије стоји на месту, 3. бригада 8. дивизије је на путу: Гиљане – Пожаране – Жеговац планина, да олакша ситуацију 2. бригаде 3. дивизије. Коњичка бригада: Гардиски пук је на линији: Смољуша – Добротин а 1. коњички пук код села Пожаране. 2. бригада 8. дивизије Скопље. Код I. армије: 9. и 1. дивизија слабо напредују 21. новембра под огорченом борбом, ма да се 1. дивизија почела већ спуштати са вододелнице ка реци Лесковици (Кривој реци) и појављује се у позадини непријатељских делова, који дејствују према десном крилу трупа ђенерала Рибарова.
Јужни фронт. Према Прилепу противник продужава укопавање код Крушева и Алинаца. Команданту 5. дивизије наређено је: Са 2 батаљона 5. пешад. пука, који су у с. Извору, заједно са четама у Прилепу, да наступа у правцу: Прилеп – Лениште – Пештама – Бонча – Подмол, у циљу обиласка Алиначког положаја са источне стране. На нагибима Свињичке главе налази се 1 батаљон; у Прилепу 2 чете а са коњичком дивизијом 2 чете. 54. пешад. пук креће се из Штипа ка Велесу. Пуковник Бурмов одређен је на место пуковника Ћирчијева, под чијом су командом 3., 49. и 53. пешад. пук на левој обали Вардара. На фронту: Кичево – Прилеп нема ничега значајнијег. Срби се утврђују код Алинаца. На фронту: Градско – Сирково на десној обали Вардара, 49. и 3. пешад. пук успели су да заузму леву обалу Црне реке.