а) Операције I. армије
Командант Дунавског коњичког дивизиона јавља у 8.30 час., да је укупна непријатељска снага, која наступа правцем: Вујан – Вујешница, до 3 батаљона; а у 15.30 часова јавља, да се непријатељски пук са 2 ескадрона коњице и брдском артилеријом развија према фронту: Тавник – Катрга. У току 2. новембра вођене су борбе на свима правцима пред фронтом I. армије.
1. – Дринска дивизија II. позива. Непријатељ је нападао јаче у правцу села Грабовца долином Брњичке реке, а слабије на правцу Липничке главе. На овом правцу дејствује: 204. и 205. немачки ландштурмски пук, а на правцу: Грошница – Драгобраћа дејствују аустриске трупе. Због повлачења трупа Одбране Београда, повлачи се у току ноћи 2./3. новембра и Дринска дивизија II. позива на положаје: Џиновско гробље – Главица – Масно поље – Врбета – Кречане – Велики врх, са предњим деловима код с. Белосаве.
2. – Дунавска дивизија II. позива до подне није имала борбу. Соколска бригада повукла се на положаје код Катрга. По подне непријатељ је снагом око 2 батаљона и 2 батерије напао фронт: Тавник – Катрга и дошао на 500 м. испред наших положаја. Трупе под командом команданта Дунавске дивизије II. позива држе положаје: Осоје – Ракљаста – Каменита – Тамничка планина са наслоном левог крила на Мораву. Пред фронтом, на правцу Тавник налази се непријатељски 1 пук од 3 батаљона. Бивачне ватре запажене су на Бумбаревом брду, Голом брду и Книћу. 7. пешадиски пук, који је упућен ка Чачку, потиснуо је непријатељске делове и избио предњим деловима на Бановину, а главнином на Каменити пут.
3. – Ужички одред. Пошто су се делови Ужичког одреда, који су, са деловима трупа Соколске бригаде, штитили правце од Маљена и Сувобора, пребацили на десну обалу Мораве, то се Ужички одред груписао на северним огранцима Јелице према Чачку и на Марковачким положајима. Ужички одред на овим положајима сачињавао је лево крило целокупне српске војске. Ове положаје он је имао безусловно држати, док се наше трупе не пребаце на десну обалу Мораве и осигурају кретање долином Ибра и планинским гребенима с једне и друге стране Ибра. Како је већ речено, командант I. армије наредио је Дунавској дивизији II. позива, да упути један пук (7.) са 2 брзометна топа преко Милочајског моста у Слатину и да се ставе под команду команданта Ужичког одреда. Ово наређење примио је командант Ужичког одреда 2. новембра у 4.50 часова. Непријатељски делови, пребачени на десну обалу Мораве, предузели су око 7 часова напад на фронту од села Бељине до села Виљуше – Трнавска механа.
Распоред одреда у то време био је овакав: 4. пук III. позива: 1 батаљоном држи линију положаја: к. 466 – Чукара 451 (2 брдска топа на Чукару); 1 батаљон на Јанковини, а 2 батаљона и 4 брдска Дебанжова топа на Бјелом брду. 2. прекобројни пук III. позива: 1 батаљон од 3 чете на линији део Јежевице – положај Зовљак, 1 чета на Виљуши за везу са 4. пуком; 6 чета и 2 митраљеза у резерви на Буђевачкој Зелици. Један батаљон овог пука упућен је на положај код Ивањице. Доњо Васојевићска бригада на положајима Марковичким; 1 батаљон ове бригаде на правцу Паковраћа – Чачак; 1 ескадрон Дринске дивизиске коњице III. позива код Слатине, извиђа и осигурава долину Мораве, 1 коњичко одељење на правцу Ариље – Ивањица. Позициска батерија на положају западно од села Слатине у близини друма. Да не би непријатељ преко Паковраћа раздвојио трупе Доњо Васојевићске бригаде од 4. и 2. пука и тиме онемогућио груписање одреда правцем Бјелог брда – Буђевачке Зелице – Црне стене на Вис (836), добива поменута бригада наређење, да се осигура довољно према Пожези и држи тесну везу са 4. пуком од Стражевице (610) преко Борове косе – Лаза на коту 654 – Јанковину (733); да упорно задржава непријатеља, а на случај потребе повлачења да се држи правца преко гребена Јелице планине на Црну стену (968), где би се одред преко Виса (835) – Жаочани (460) груписао за јачи отпор. Командант 7. пука (Дунавске дивизије II. позива) у долини Мораве добива од команданта Ужичког одреда наређење, да енергично потпомаже акцију дејствујући преко североисточних падина планине Јелице од Слатине ка Чачку и да једну чету упути преко села Жаочана на Вис (835), даље гребеном Јелице ради доласка у везу са нашим трупама.
У 7 часова непријатељ је предузео наступање из Чачка у више колона. Командант одреда добива утисак да непријатељ, који је пребачен на јужну обалу Мораве, представља малу снагу и наређује, да се непријатељски делови контра нападом униште. Наше су се трупе развиле за борбу и напад је отпочео око 14 часова. Непријатељске колоне потиснуте су на последње окомке: Придворничке, Јездинске, Кулиновачке и Лепеничке косе. После 15 часова стижу непријатељу непрестано појачања. Непријатељска надмоћнија артилерија улази у борбу и дејствује топовима већег калибра. Са наступањем ноћи наше је напредовање заустављено. Јачина непријатеља у овој борби ценила се на 5 батаљона, 14 топова (10. брдска бригада). У току ноћи наше трупе су се на заузетим положајима утврђивале. Сви покушаји непријатеља да поврати неке положаје нису успели.
Командант I. армије није имао никакве везе са Ужичким одредом, држао је ситуацију код овога одреда за врло критичну и наредио је: Да дужност команданта свих трупа, које су се налазиле на десној обали Мораве између Краљева и Чачка прими командант 7. пука I. позива са задатком, да са свима нашим трупама које затече између Краљева и Чачка најенергичније крене у сусрет непријатељу, који се креће од Чачка и села Марковице ка Краљеву, да га протера на леву обалу Мораве, или у крајњем случају да му спречи даље надирање ка Краљеву. Ако пак, у току овога наиђе на команданта Ужичког одреда, да се тада и он и све дотле прикупљене трупе ставе под команду команданта Ужичког одреда са поменутим задатком. Командант 7. пука I. позива предузео је команду по пријему наређења и водио борбу. Командант Ужичког одреда пак од своје стране упутио је команданту 7. пука I. позива наређење са задатком, шта има да ради. У току 2. новембра потиснути су предњи непријатељски делови са положаја Камени пут ка Бановини. Предњи делови 7. пука избили су на Бановину, а главнина пука на Камени пут.
У току ноћи 2./3. новембра непријатељ је покушао напад на Дунавску дивизију II. позива, али је одбивен. Према изказу заробљеника, непријатељ рокира од Тавника ка Тавничкој планини.
Дринска дивизија II. позива повукла се у току ноћи на положаје: Џиновско гробље – Главица – Масно поље – Врбета – Кречане – Велики врх.
Командант I. армије доставио је команданту Санџачке војске 2. новембра ово: „Са напуштањем Ужица и груписањем Ужичког одреда према Чачку, кога је непријатељ такође заузео, престала је могућност да делови Ужичког одреда обезбеђују правац Ужице – Кокин брод – Нова Варош, стога молим да овај правац осматра батаљон Косовског одреда на десном крилу ваших трупа“. Командант Санџачке војске јавља 2. новембра: „Борба на фронту Косовског одреда, која је отпочела још прекјуче траје непрестано, дању и ноћу, а и сад се води с највећом жестином; изгледа, да наши још држе положаје Вихру – Паштано брдо – Врановину – Варду брдо. Лим је непролазан. За сад на фронту Дрине нема ничега значајног“.
б) Операције трупа Одбране Београда
У току 2. новембра вођена је врло јака борба на целом фронту. Непријатељ је нападао великом снагом уз садејство јаке ватре хаубичке артилерије. Најјаче су били нападнути: Комаричка Чука, Дрењак, Лисин Лаз, Жежељ и Кукова липа. Помоћу контра напада све су ове тачке одржане до подне и ако су биле тучене врло јаком артилериском ватром. По подне пак, Жежељ је пао напријатељу у руке, те се борбени поредак морао повући од Стражаре преко Парлога и Голије на Лисин Лаз. На крајњем пак десном крилу посада са Парложишта и Ковиљаче била је бочном ватром непријатељске артилерије принуђена, да се повуче на Церјак и Ђуле. Уопште на целом фронту трупе су остале у блиском контакту са непријатељем. Због сувише велике истакнутости према III. армији, која се повлачи на десну обалу Раванице и према Дринској дивизији II. позива, која се повукла ка Кречанама у висину Црнога врха (Дуленског), командант трупа Одбране Београда наредио је повлачење на линију: Гиле мајур – с. Шиљковац – Слатина – Угари – Голо брдо, но с тим, да се на важнијим тачкама досадањег одбранбеног положаја оставе јаке заштитнице, које ће се повући кад их непријатељ буде на то приморао“.
в) Операције III. армије
У току 2. новембра нападао је непријатељ цео фронт ове армије и заузео предње тачке положаја. Једна јача непријатељска колона примећена је пред вече у покрету од Деспотовца преко Поповљака. У току дана код наших трупа било је знатних губитака; код неких јединица пада у очи велики број несталих. Обзиром на ситуацију код Тимочке војске, као и због тога што III. армија има више узастопних положаја, командант армије сматрао је, да је неоправдано на свима положајима давати отпорност до крајњег решења и излагати већим губитцима трупе, које су иначе и физички и морално биле јако поколебане, те је наредио повлачење армије на десну обалу Раванице, под заштитом заштитница, које да остану и даље на левој обали Раванице. У циљу заузимања нове одбранбене линије командант III. армије издао је 2. новембра у 21.15 часова наређење ОБр. 8147 у овоме: „Главна линија армиског положаја одржана је 2. новембра у целини. Непријатељ је у својим нападима претрпео велике губитке, али је успео да овлада нашим предњим положајима и да местимично подиђе сасвим близу главном положају. Једна јача колона непознате јачине примећена је 2. новембра по подне у покрету од Деспотовца ка селу Поповљаку. Због целокупне ситуације на војишту, а поглавито код Тимочке војске, армија ће заузети нов положај на левој обали Раванице:
1. – Дринска дивизија I. позива оставља заштитницу на правцу В. Поповић – Крушар – Ћуприја, а са главнином заузима и брани одсек од Мораве, јужни излаз из вароши Ћуприје, па до коте 151 (искључно).
2. – Дунавска дивизија I. позива оставља заштитницу на правцу Говедарско брдо – Забрдица – Муђава, а са главнином заузима и брани положај источно од Дринске дивизије па до Стубичког потока.
3. – Моравска дивизија II. позива заузима и брани косу Брегови између Раванице и Стубичког потока. Њој се придају и 2 брдска топа, чим Коњичка дивизија заврши своју заштитничку улогу.
4. – Коњичка дивизија појачава се батаљоном 12. кадровског пука и са 2 брдска топа из Браничевског одреда и штити правац: Бељајка – Вирине – Вољане – Иванковац. По свршетку свог задатка повлачи се у армиску резерву на простор између Ћуприске шуме и друма Ћуприја -Параћин. Браничевском одреду враћа батаљон 12. кадровског пука, а 2 брдска топа предаје Моравској дивизији II. позива.
5. – Браничсвски одред долази у армиску резерву на простор између коте 282 и Везировог брда. Батаљон из 12. кадров. пука и 2 брдска топа придаје Коњичкој дивизији.
Главни заштитнички положаји су: а) Дреновац (277), Говедарево брдо са к. 408 и Јабуковцем. б) Крушар, Моштанско брдо – Забрдица и Чукар са Бостаном. Заштитнице одступају постепено под упорном борбом тако, да тек преко ноћи 3./4. новембра избију на главни положај.
Коњичка дивизија упућује једну јачу официрску патролу у извиђање правцем Сење – Мала Брезовица. Сви I. степени колонских возова да буду јужно од Јовановачке реке па до раскрснице путова за Делиград и Ђунис. Резервна мунициска колона остаје до даљег наређења у возу на Параћинској станици, и ту нека се изврши попуна муницијом.
Штаб је армије од 3. новембра у Параћину“.