а) Операције III. аустро – немачке армије
1. – Дејство 19. корпуса
30. октобра у 2 часа, командант 19. корпуса добија из штаба III. армије (који је 29. октобра стигао у Аранђеловац) извештај, да су трупе десног крила 22. резервног корпуса око 23 часа стигле на Велики врх, и да командант 22. резервног корпуса има намеру у току 30. октобра да крене десно крило до раскрснице путова код села Дивљаке. Западно од друма Рудник – Горњи Милановац, није било делова 22. резервног корпуса, ма да је зона 4 км. западно од поменутог друма била додељена томе корпусу. Празнина између обадва корпуса, омогућила је Србима 29. октобра да са севера нападну лево крило 19. корпуса код Накучана и на вису код Цркве 465. Овај напад Срби су продужили 30. октобра у 3 часа. У 5 часова тражено је од 22. резервног корпуса, да деловима дејствује у бок српских трупа, али томе захтеву није одговорено. После добивеног извештаја о стању код 22. резервног корпуса, командант 19. корпуса добио је основу за даљи рад. Но, и поред добивене директиве да се бржим наступањем што даље избије напред, ипак се, због рђавог стања друмова, неповољног времена, као и због тешкоћа при снабдевању, није могло тражити од бригада да савладају више од 15 км. дневно. У 4.35 часа диспозицијом команданта корпуса наређено је:
а) Да 10. брдска бригада маршује до Теочина;
б) Бригада Шварца да наступа једним батаљоном и једном брдском батеријом из села Брајића ка Васковој главици 625; главнином ка Дренови, а заштитним деловима ка Совљаку и на гребен западно од Совљака;
в) 53. дивизија да упути главнину 17. брдске бригаде ка манастиру Савињи; заштитне делове на Кобилу и Крвавац, а 1 батаљон ка Шаранима за везу са 20. брдском бригадом. Главнина 20. брдске бригаде да наступа до Горњег Милановца; један батаљон да упути преко Пољане – Тоцилино на Руду главицу, а један батаљон и једну брдску батерију преко Заглавца на Парац брдо. Да се 21. брдска бригада упути ка Љутовници, а 205. ландштурмска бригада на Цугуљ. Због отпора Срба, 53. дивизија није успела да дође на одређене положаје. Пред 20. брдском бригадом стишала се борба код Калиманаца и на вису код Цркве 465 око 5.30 часова. Срби су се повукли на линију: Пољане – 503 – 429. Напад на поменуте висове, због глибовитог земљишта, био је врло тежак. У 14 час. борба је била у пуном јеку. У ово доба, 21. брдска бригада, као дивизиска резерва, стигла је на Виноградину. Од 17. брдске бригаде, која је већ око подне била стигла код раскрснице путова југоисточно од Озрена, био је један батаљон на маршу од Такова ка Осоју. У 16 часова командант 53. дивизије наредио је, да тај батаљон одсече Србима одступницу на Пољани. Али, тај батаљон није могао да продре преко Осоја, пошто је тај вис још у вече био у српским рукама. 20. брдска бригада, међутим, успела је да потисне Србе са линије: Пољана – 429 – Заглавци. На коти 429 заплењено је 6 топова са карама. Обзиром на маглу, ноћ, као и околност да је 26. пешадиска дивизија тога дана по подне ушла у Горњи Милановац, 20. брдска бригада заноћила је северно од Горњег Милановца близу вароши, а један њен батаљон са једном батеријом упућен је у 19.20 часова ка Запису кота 340. Дивизиска резерва, 21. брдска бригада, заноћила је код села Врнчани; 17. брдска бригада остала је са главнином код раскрснице путова источно од коте 366. Обе самосталне бригаде 19. корпуса (10. брдска бригада и бригада Шварца) стигле су на одређена места преноћишта без сукоба са Србима. Бригада Шварца због тешког земљишта имала је да савлада нарочите тешкоће. Привлачење пољске артилерије и коморских возова преко Озрена било је искључено.
Физичко стање трупа 19. корпуса, због непрестаних маршова, рђавих путова, непрестаног биваковања, и нарочито због недостатка хране, било је тако неповољно да је командант корпуса био принуђен учинити команданту III. армије представку и објаснити му, да је даље наступање постало немогућно. Да би трупе потпуном снагом могле наступати, било је неизоставно потребно да се операције за кратко време обуставе, како би се дотурање потреба могло довести у редовно стање, а комора, која је била јако проређена, могла попунити. Застој у операцијама био је потребан још и због привлачења не само заостале тешке артилерије већ и мостовних тренова, који су у даљем току били потребни за пребацивање преко Западне Мораве. У 21 час добивена је армиска диспозиција за 31. октобар. Обзиром на учињену представку наређено је само то, да бригаде достигну маршовске циљеве, који су им били одређени за 30. октобар. Једино 10. брдска бригада имала је да изврши кратак марш до Механе и групе кућа у друмском трокуту североисточно од Кремена (648). Кад је од команданта III. армије добивена заповест команданта армиске групе, у којој се наглашава „Да при свој потребној тежњи свих команданата да постигну неминовно потребно брзо одсудно решење, ипак ни на ком месту не сме доћи до ма каквог неуспеха, због прекида позадњих веза“, мишљење команданта 19. корпуса, да је застој у операцијама, у циљу регулисања дотурања потреба, неизоставно потребан, било је још више учвршћено. Преко овог мишљења, које је командант 19. корпуса, свестрано образложио, командант III. армије издао је ову заповест: „Ако би због материјалног и физичког стања трупа било потребно да се спорије наступа, у том случају треба што пре кренути бар једну бригаду ка Чачку и снабдети је са свима потребама. Важно је, да се прелази преко Мораве код Чачка заузму непорушени“.
2. – Дејство 22. резервног корпуса
Овај корпус водио је 30. октобра борбу, тако: 26. пешадиска дивизија и 88. бригада 44. резервне дивизије, овог дана по подне, после жестоке борбе, заузеле су Горњи Милановац и висове југозападно од те вароши; на висовима источно од Горњег Милановца у вече се још водила борба. 43. дивизија, која је била одвојена широком празнином, налазила се у ово време на заузетим висовима: Голо брдо 775 – Велика Божурова главица и близу Цркве јужно од Орнице 570. Срби су се били повукли испред ове дивизије на линију: Рамаћа – Врбица. Главнина 44. резервне дивизије, груписана у две линије, заноћила је у Блазнави.
3. – Дејство 8. корпуса
На фронту овога корпуса где се у вече прошлог дана рачунало, да ће бити жилавог отпора, Срби су се ноћу 29./30. октобра повукли.
59. дивизија. Артилерија ове дивизије, која је требала да продужи напад, била је због кише и густе магле принуђена да сачека док се атмосвера не прочисти. Међутим, у 9.30 часова обе бригаде 59. дивизије известиле су да су Срби напустили своје положаје, и да је према томе отпочело гоњење. У исто време јавио је командант 9. брдске бригаде, да су његови батаљони толико изнурени, да се једва крећу напред. На основу тога командант 59. дивизије наредио је да се наступање продужи само до линије: Чвор гребена 1 км. југоисточно од коте 650 – Вучјак (9. бригада) – Чумићско брдо 430 – кота 381 (18. бригада). На висове Лупоглав и Студена вода, истурити предња одељења. Око 10.30 часова магла се нагло дигла, те су српске заштитнице на Лупоглави и Студеној води, тучене лаком и тешком артилеријом, принуђене на повлачење. По подне пала је опет густа магла; поуздано констатовање нових српских положаја на простору: Мл. Врбица – Крш – Појазитово брдо, није било могуће. Делови армиске резерве (1 батаљон на Козорепу и 3 батаљона близу коте 410), који су прошлог дана увече придати 59. дивизији, враћени су бригади ђенерала Мразека, који је са остатком својих трупа (3 батаљона) у току овог дана стигао у Овсиште.
57. дивизија. Извештај о повлачењу Срба добивен је после 9 часова. Командант 57. дивизије примио је извештај о намери команданта 59. дивизије те је наредио ово: „Да 6. бригада наступа до линије: кота 281 – Сремска пољана – 340; да 2. бригада наступа до линије: од левог крила 6. бригаде преко Пасуљице, јужно од коте 317, до везе са немачким трупама с тим, да упути по једно извиђачко одељење на Мали Шењ 330 и ка Дебељаку. Дивизиска артилерија упућена је на Сремску пољану у циљу дејства ка Малом Шењу и Крчмару; а пољски дивизион бригаде Хауштајна код коте 317 у циљу дејства ка Дебељаку. Дивизиска резерва: један батаљон код цркве села Чумића, а придата 2 батаљона бригаде Хауштајна 2 км. северно од коте 317. Обе бригаде 57. дивизије стигле су до подне на одређене положаје. Јаче борбе имало је само лево крило на коти 317. Источно и у вези са оном дивизијом нападао је немачки одред мајора Јагова. После борбе на коти 317, десно крило 57. дивизије избило је до коте 269. Према наређењу команданта 8. корпуса, остатак бригаде Хауштајна наступао је овог дана по подне позади левог крила корпуса до Вртарске механе, а две њене пољске батерије дејствовале су заједно са двема брдским батеријама 2. брдске бригаде са положаја код коте 317 ка Војиновцу и потпомагале су борбу суседне немачке дивизије. Извештаји о противнику, које је дивизија добила до подне, указивали су на то, да су јаче српске снаге заузеле положаје на линији: Бањача – Мали Шењ – Крчмара – Собовица. До вечери пак, било је утврђено, да се пред фронтом 57. дивизије налазе само слабе српске снаге, док се њихова главнина била повукла. Према извештају команданта 3. немачког корпуса, код Крагујевца су биле осмотрене ове ослоне тачке: Рујевица 486 – Главица Шљивовачка 497 – школа 325 – Милатовица – Самар 235 – Бабина механа 536. Тачнијих података додуше није било, но и поред тога, командант 57. дивизије сматрао је као вероватно да ће Срби на тој већ од дуже времена фортификациски утврђеној линији положаја, у циљу заштите Крагујевца, давати најжилавији отпор. Ово размишљање узео је командант 57. дивизије у обзир, при стварању плана за даље наступање дивизије.
Диспозицијом команданта 8. корпуса за рад у току 31. октобра наређено је: „59. пешадиска дивизија наступа простором између линије Врбица – Парлог и Механе 381 – Пајазитово – Лак; 57. пешадиска дивизија источно од 59. дивизије до друма ка школи 273 закључно. Тешка артилерија остаје у прво време код 59. дивизије у циљу дејства ка Кршу и Пајазитову; а после заузећа поменутих висова упутиће се преко пољане у рејон 57. пешадиске дивизије. У саставу 57. дивизије остају раније придати делови бригаде Хауштајна (2 батаљона, 2 пољске батерије). 59. пешадиска дивизија располаже и даље са 3 пољске батерије бригаде Мразека“. На основи ове диспозиције, командант 57. дивизије наредио је, да се најпре заузме линија: Доње Грбице -Дебељак. Са ове линије продужити наступање само у томе случају, ако на линији раније наведених ослоних тачака не би било јачих српских снага; иначе чекати док се напад дивизије не припреми артилеријом, која је, према диспозицији команданта корпуса, имала да дође у њен састав. И поред тога што су заробљеници јавили, да се Крагујевац евакуише, командант 57. дивизије рачунао је још увек, да ће се Срби зауставити за борбу пред овом вароши. Па, ни III. армиска команда као и команда армиске групе још увек није веровала, да ће Срби добровољно напустити Крагујевац. Ово се објашњава тиме, што је, према добивеним извештајима изгледало, као да су Срби пребацивали део својих снага са фронта XI. армије ка фронту III. армије.
Добивени извештаји у току последња три дана, давали су овакву слику о распореду српских снага: „Према 19. корпусу на простору северозападно од Горњег Милановца: 3 пука III. позива (5., 6. и 11. пук). Пред 26. пешадиском дивизијом јужно од Рудника: Дунавска дивизија II. позива. Пред фронтом 43. резервне дивизије и пред 8. корпусом: Дринска дивизија II. позива, Тимочка дивизија II. позива, једна комбинована дивизија (са пуковима 10. кадров., 19. кадров., 7. пук II. позива). Сем тога пукови: 13. I. позива; 7. III. позива, и 15. III. позива. Поред свега овога, један код Страгара заробљени војник 19. пука I. позива изјавио је, да је цела Шумадиска дивизија I. позива са 5. прекобр. пуком 27. октобра одмаршовала у југозападном правцу, а један југозападно од Страгара заробљени војник 5. пука I. позива јавио је, да је 27. октобра његов пук и један прекобројни пук III. позива био на простору око Вучјака 570. III. армиска команда извукла је из тих података закључак „Да се код Горњег Милановца прикупљају јаче српске снаге, вероватно у циљу парирања обухвата, који је претио од 19. корпуса“. Према томе претпостављало се, да ће Срби давати отпор код Крагујевца.
4. – Дејство одреда ђенерала Сорсића
У току дана 30. октобра, колоне овог одреда стигле су, и то: пуковник Хаузер, код села Мрчићи; ђенерал Шис, на простор Башинац; ђенерал Штрајт, код села Бачевци; одред пуковника Франца на Маљен; слаби заштитни делови избили су до Градина 1030 и до механе Пресеке. Према томе заузета је без борбе вододелница између Колубаре и Западне Мораве.
5. – Дејство 62. дивизије
У току дана 30. октобра, црногорске трупе нису прелазиле линију: Кобиља глава 817, висове јужно од села Дринског 712, југозападну ивицу Шупља стена, Стене 589, 605, источно од друма: Добруњ – Увац, успело се пред зору заузети Металку 907 и вис 887. Црногорци, због обухвата, који је био предузет преко Горњег Вардишта, одступили су ка југу. У даљем току дејства, 9. ландштурмска етапна бригада имала је задатак, да напада са обе стране друма и да избије до линије: Врановина 995 – Тамница 1072 (Бијело брдо). На левом боку у правцу Ужица извиђала је једна чета, која је јавила да до Шаргана и Кремана нема противника; додуше, становништво је било наоружано и врло непријатељски расположено, тако да су патроле упућене ка Ужицу биле често нападане. Црногорци су се повукли на вис западно од Пољанице 875, Тамница 1072, а по подне потиснути су са гребена западно од Пољанице, и ако су били добро потпомогнути артилеријом са Варде. Ноћу 30./31. октобра извршили су три контра напада, који су одбивени. Источно од друма нападали су такође ноћу на одред, који је наступао ка Мазуле брду, али и ту нису имали среће.
Мада је створена ситуација за Србе била врло неповољна, команда армиске групе рачунала је још увек са могућношћу „Једне одсудне битке код Крагујевца“, што произлази из директиве, коју је командант III. армије примио у 19.40 часова:
„I. бугарска армија наступа брзим темпом ка линији: Параћин – Ниш. У долини Јужне Мораве II. бугарска армија затворила је противнику правац ка југу. Са севера потискују стално III. и XI. армија. Десно крило III. армије приближује се горњем делу Западне Мораве. Према томе српској војсци остаје једино или да одступи у југоисточном правцу ка непролазном, планинском простору или да бије одсудну битку код Крагујевца. III. армија има задатак да својим десним крилом што могуће пре избије у горњи део долине Западне Мораве, како би дефинитивно принудили српску војску да се бије, како би у даљем току својим наступањем ка Краљеву избили у позадину противника и како би му пресекла одступни правац ка југозападу. У овом циљу одред Сорсића треба своје наступање да продужи ка линији: Пожега – Видова. Томе одреду спада у задатак: заштита десног бока војске. Коњицу, која долази у његов састав, треба сву употребити за тај задатак. Треба настојати, да се са 62. пешадиском дивизијом успостави веза, а са 19. корпусом тежити ка Чачку. 19. корпус наступа ка Чачку и одатле се повија у Моравску долину. Да ли ће се главнина корпуса употребити на северној или на јужној обали зависиће од околности. Главнину III. армије (22. и 8. корпус) треба упутити десним крилом ка селу Гунцати, а левим крилом преко југозападног излаза Крагујевца. Једну дивизију десног крила упутити од Горњег Милановца ка Бечању, како би се она према ситуацији могла употребити на правцу ка Краљеву или на десном крилу 22. резервног корпуса. Границу између унутрашњих крила III. и XI. армије у наступању сачињава линија: кота 301 Велико брдо – Циглана југозападно од Крагујевца – кота 670 Стражара (поменуте тачке припадају XI. армији).
XI. армија продужује главни напад преко линије: кота 301 Десимировац – Багрдан; левим крилом преко Ћуприје закључно. Алпински корпус треба обухватно тако привлачити, те да би се могао употребити како у циљу пробоја дуж Моравске долине, тако исто да би могао ступити у борбу и у југоисточном правцу. Одред Белова маршује преко Злота ка Параћину. I. бугарска армија има да својим десним крилом (6. и 8. дивизијом) што могуће пре избије до линије: Параћин -Крушевац, како би у случају одсудне битке код Крагујевца могле садејствовати. Са 9. и 1. дивизијом треба продужити гоњење у Јужну Моравску долину; најпре заузети Ниш, затим обезбедити железницу у Моравској долини. У коме ће се правцу те дивизије у даљем току употребити, наредиће се доцније“. Пошто је горе наведеном диспозицијом рад III. армије био одређен готово у појединостима, то је командант ове армије имао само још да одреди границу између унутрашњих крила 8. и 22. корпуса. Наредио је да та граница буде линија: Врбице – Богојевац – раскрсница 288.
Напомена. Ова директива донела је најбитније измене за одред ђенерала Сорсића. Главна снага овог одреда била је до сад упућивана ка простору источно од Ужица, с тим да дође у везу са 62. пешадиском дивизијом, а сад пак наређено је да се она тесно наслони на 19. корпус.
б) Операције XI. немачке армије
30. октобра трупе ове армије наступале су. На фронту западно од Мораве дејствују: 25. и 6. дивизија у правцу Крагујевца, а 11. (баварска) и 105. дивизија ка Багрданским положајима. Трупе су достигле линију: Раскрсница путова северно од Десимировца – Ресник – Манастир Грнчарица – Брзан. Српске трупе повукле су се ка линији: Песковита пољана – Милатовац – десна обала Грабовничке реке. На фронту источно од Мораве трупе 107., 103. и 111. дивизије наступале су ка линији главних положаја: В. Поповић – Игриште – Тривуново брдо, потискујући српске предње делове. Алпински корпус наступа код Костолца и Градишта као армиска резерва. Одред Белова налази се код Брзе Паланке.
Директивом команде армиске групе наређено је: „XI. армија продужује главни напад десним крилом преко линије: кота 301 Десимировац – Багрдан; левим крилом преко Ћуприје. Алпински корпус треба тако привлачити, да се може употребити како у циљу пробоја дуж Моравске долине, тако исто да може ступити у борбу и у југоисточном правцу. Одред Белова маршује преко Злота ка Параћину. Границу између унутрашњих крила III. и XI. армије сачињава линија: кота 301 код Десимировца, кота 308 Велико брдо, Циглана југозападно од Крагујевца, кота 670 Стражара“.
в) Операције I. бугарске армије
У току 30. октобра: 6. дивизија наступала је на висове западно од с. Пољанице; њена 3. бригада наступала је од Зајечара ка Књажевцу. 8. дивизија задржата је јаким српским отпором на вододелници између Књажевца и Соко Бање; њена левокрилна дивизија држи Тресибабу. 9. дивизија заузела је линију: Подлужје (719) – с. Бело Иње. 1. дивизија избила је са десним крилом (једна бригада) 5 км. западно од Б. Паланке, а са левим крилом (две бригаде) код села Љуберађе.
г) Операције одреда ђенерала Рибарова
Наређено је команданту овог одреда да својим десним крилом (26. пешад. пук) које наступа ка Сурдулици хвата везу са левим крилом 1. дивизије које дејствује ка Свођу. Десном обалом Јужне Мораве наступају полако 32. и 13. пешад. пук. Левом обалом Јужне Мораве и долином Ветернице наступа 29. пешад. пук. 1. коњичка бригада (пуковник Стојков) пребачена је на лево крило одреда ђенерала Рибарова и 30. октобра кретала се путом Врање – Бујановац са задатком да дејствује кроз Кончулски теснац ка Приштини и да штити лево крило 29. пешад. пука, које наступа долином Ветернице. После огорчених борби, вођених од 25. – 30. октобра на линији: Велики Стрешер – Јелашница – Крушева глава, српске трупе су дефинитивно потиснуте из њихових утврђених положаја, тако да је овог дана 30. октобра, одред ђенерала Рибарова, могао предузети захођење на запад са својим десним крилом преко Сурдулице.
д) Операције II. бугарске армије
На Кончулском теснацу. Бугарске трупе добивши појачање од 3 ескадрона код Бујановца, прешле су у наступање и заузеле своје раније положаје западно од Бујановца. На Качаничком теснацу, у току 30. октобра није било ничега важног. На Вардару. 7. дивизија заузела је са 1 бригадом Велес и висове западно од овог места; а са једном бригадом води борбу на положајима северно од Криволака. Од 11. (Македонске) дивизије: 2. бригада групише се у Куманову, а 1. и 3. бригада у Штипу.