а) Операције III. аустро – немачке армије
Основа за продужење операција створена је директивом команде армиске групе, коју је III. армиска команда добила 3. новембра и која гласи: „Противник пред фронтом 8. и 10. корпуса одступио је. Велики одступни маршови преко Параћина утврђени су. Армије има да отпочну енергично гоњење свима својим деловима. III. армија има да упути 22. резервни корпус западном долином Мораве; XI. армија има наступањем са севера, да избије на линију Велика Дренова -Крушевац – Алексинац, тежећи да противнику, који се налази пред десним крилом и центром I. бугарске армије пресече одступницу. Граница између III. и XI. армије треба да буде линија висова: Гувниште 635 – Голо брдо 733 – Иверак 805 – Кречана – село Велика Дренова. Ова места припадају XI. армији. Чим 8. корпус, због наступања 22. резервног корпуса и 3. армиског корпуса, не буде имао пред собом простора за наступање, или ако тај корпус пред фронтом не би имао противника, онда треба све снаге, које буду слободне да повуче позади левога крила 22. резервног корпуса“. Извод из ове заповести стигао је код појединих корпуса око поноћи 3./4. новембра.
1. – Дејство 19. корпуса. Задатак овог корпуса остао је непромењен. Према томе, обе борбене групе: 20. и 21. брдска бригада, под командом команданта 53. дивизије и 10. и 17. брдска бригада под командом ђенералмајора Дрофе, имале су да наступају што могуће даље у правцу Краљева, односно Ивањице. Бригада ђенералмајора Шварца имала је да буде у корпусној резерви на простору села Трбушани – Чачак и да се исто тако, као и 205. бригада, која 4. новембра остаје на своме месту, спреми, како би могла одмаршовати 5. новембра. Померање обеју бригада ка Пожези требало је извршити у 3 марша и то: 205. ландштурмска бригада (са артилеријом бригаде Шварца) 5. новембра Прањани, 6. новембра Горња Добриња, 7. новембра Пожега. Бригада Шварца (са артилеријом 205. ландштурмске бригаде, која је била уведена у борбу код Чачка): 5. новембра Паковраћа, 6. новембра Лучани, 7. новембра Пожега. Пошто су трупе биле преморене, 19. корпус није могао у току 4. новембра да задобије већег простора, ма да су Срби у току ноћи 3./4. новембра били одступили. Да би своје повлачење маскирали, Срби су око поноћи повећали борбену ларму; у јутру су обе борбене групе имале пред собом само слабе заштитничке делове. Ђенерал Дрофа под заштитом сталних побочница на висовима Градине и Хридине, упутио је друмом 5 ½ батаљона и 5 батерија ка селу Рогачи: 3 ½ батаљона са једном батеријом преко Бијелог брда, Крљанског брда, Главице ка Брезјаку, са једном побочницом преко Скока – Златне ка линији села Новковићи – Корнет. Фронт који је до сад био окренут ка југозападу имао је дакле да се око левог крила повије ка југоистоку до гребена Хридине – Корнет. Због велике заморености трупа ћенерал Дрофа одустао је од тога да трупе заузму горе означену линију, пошто је око 16 часова један батаљон који је био истурен на Зовљак 904 добио из југозападног правца артилериску ватру. Да трупе не би биле уплетене у ноћну борбу и изгубиле ноћни одмор наредио је, да се не прелази линија Зовљак – Механа село Мариновићи. Главна колона заноћила је на тој линији у поретку, десна колона дошла је као резерва позади деснога крила.
Одред ђенерала Понграца, могао је само са предњим деловима да следује за противником. Остале трупе због 36 часовних борби и губитака, који су били нарочито велики код 20. брдске бригаде, биле су неспособне за ма какву акцију. Поред тога требало је муницију попунити: код три батерије било је само по 20 метака, а код две батерије по 40 метака на топ. Пешадиска и артилериска мунициска колона биле су празне. Главнине 20. и 21. брдске бригаде остале су у току дана југоисточно, односно јужно од Чачка; предњи делови достигли су линију: М. Вис 749 – Бањица – гребен Виљуше. Преко ове линије упућена су извиђачка одељења ка противнику. Извиђачко одељење, које је наступало друмом, дошло је код Слатине у додир са 7. пуком I. позива. Одељење које је било упућено преко Бањице, морало се појачати са 2 чете у циљу протеривања противника са висова јужно од тога села. Исцрпљеност трупа овог одреда била је добро дошла Србима. Са простора источно од Чачка било је осмотрено на Јелици планини „велико кретање“ а један немачки артилериски дивизион 26. дивизије на положају код села Станчићи северно од Мораве јавио је пре подне, да се једна дугачка колона „јачине једне дивизије“ повлачи са виса кота 835, делом у правцу југа, а делом у западном правцу преко планинског гребена. Узнемиравање тога повлачења, због неизоставно потребног одмора, било је од стране ђенерала Понграца потпуно немогуће.
2. – Дејство 22. резервног корпуса. Ноћу 3. и 4. новембра код Катрге 26. дивизија одбила је један напад са великим губитцима по Србе. У осталом, стање корпуса у току ноћи остало је непромењено. До 15 часова, 4. новембра 26. пешадиска и 44. резервна дивизија успеле су да заузму Тавник и Равни Гај. У ово време, 43. дивизија вршила је напад на Печеноге. По подне Срби су потиснути са овог јаког положаја, којом је приликом заробљено 1.200 војника. Предњи делови ове дивизије гонили су Србе до Коковог брда. Једна бочна колона заузела је вис Клупу. Командант 26. дивизије намеравао је још у току 4. новембра да претходницом заузме мост на Морави код Милочаја, али се то није могло извршити, те је 26. дивизија заноћила дуж друма северно од Мораве, груписана по дубини. Зачеље дивизије (артилериски дивизион) заноћило је код села Станчићи. 44. резервна дивизија добила је задатак да источно од Милочаја са наслоном на 26. дивизију избије до Мораве, а 43. резервној дивизији, у духу директиве армиске групе, дат је задатак да гони у правцу ка Стубалу.
3. – Дејство 8. корпуса. Командант овог корпуса око 9.20 часова наредио је 59. дивизији, која је већ била отпочела наступање, да по могућству избије до линије: Милаковац – Годачица тј. преко линије одређене раније за овај дан. Овом заповешћу, командант корпуса имао је намеру да доведе 59. дивизију на исту висину са 43. резервном дивизијом, која је око 9.30 часова била отпочела напад на линију: Печеноге – Церјак. Срби, који су источно од Груже држали положај Руденик, на који је дејствовала артилерија са Голог брда и Клинског брда, потиснути су у 15.30 часова одредом јачине: 1 батаљон са 2 топа. Одред је заноћио у Годачици. Западно у Милаковац истурена је једна чета. Главнина 9. брдске бригаде заноћила је на линији: Руденик – 446; 18. брдска бригада на Записнику; дивизиска артилерија југозападно од Закуте, где је био и штаб дивизије.
Командант 8. корпуса истог дана у јутру, а у духу директиве команданта армиске групе, означио је дивизијама просторе за даље наступање, тако: Западна граница корпуса: 2 км. источно од друма у долини Груже; источна граница: Гувниште – Голо брдо – Иверак – Велики Град – Кречана – Топоничка река; граница између дивизија: Гледић – Међица – Лободерска река – Бунта – западно од Грабовца. Ово наређење, у току 4. новембра, није условљавало никакве промене већ издатих наређења код 59. дивизије, а и код 57. дивизије. Због раније изложеног споразума команданта дивизије са командантом 3. немачког корпуса, није било потребно давати нове заповести. 57. дивизија отпочела је наступање у 6.20 часова. Њене бригаде прешле су око подне Дуленски Црни врх и око 16.30 часова: 6. брдска бригада достигла је линију: Гледић – Краса – Склад; 2. брдска бригада са наслоном на 6. бригаду достигла је гребен до Гомиле, а њен бочни одред дошао је на Присоје. Предњи делови избили су до Метаљице, Удгарова и Великог Града. Само на Гомили, српски четници покушавали су да изврше напад. Један одред држао је везу са 3. немачким армиским корпусом источно од Доброселице. 57. дивизија била је извештена, да се фронт тога корпуса налази на линији: Шиљевица – Рековац – Цикот – Слатина, а 4. резервни корпус на фронту: Шуљковац – Мајур. Бригада ђенералмајора Хауштајна и тешка артилерија дошли су до Љубића и Буквице, а бригада ђенералмајора Мразека до Суморовца и Забојнице.
4. – Дејство одреда ђенерала Сорсића. У јутру 4. новембра стигла је депеша III. армиске команде ове садржине: „Команда армиске групе наређује слабо гоњење са свима деловима армије“. Овог дана пре подне добивен је извештај, да је 19. корпус југозападно од Чачка још увек у борби и да противник, на чијој страни има и црногорских трупа, отпочиње попуштати. Како је ђенерал Сорсић ситуацију сад оцењивао, показује овај одељак из заповести, коју је издао у 12 часова: „Трупе под мојом командом налазе се у позадини противника, који одступа; то је једна ситуација коју треба искористити пошто пото. Непријатељу стоје на расположењу само путови и друмови, који воде од Чачка ка Ивањици. Због рђавог стања путова и вероватних застоја непријатељске коморе, чак и поједини одважни људи могу постићи знатан успех и код противника произвести панику. Подвизи, ма и појединих војника, могу у овом часу бити од пресудног значаја за повољан свршетак рата. Ово се има свима објавити. Позивам све команданте да уложе сав свој утицај, како би се ова врло повољна ситуација могла искористити“. Пуковнику Францу наређено је, да у поменутом смислу истури патроле састављене од одважнијих људи и да их упути преко гребена Крстац планине и Голубца у југоисточном правцу до друма. Ђенерал Штрајт имао је да одмах упути једну изабрану чету са 20 коњаника ка друму у циљу заузимања висова са обе стране Клисуре, а отуда да коњаници продуже наступање до Ивањице. То је међутим било све, што се могло учинити у овој ситуацији, коју је требало искористити пошто пото. Због поплаве простора југоисточно од Пожеге, комора је већим делом била стигла код трупа тек касно у вече. Код бригаде Штрајта морала је пешадија вући возове. Терати изнурене трупе у један предео без икаквих средстава, пре но што се обезбеди дотурање хране и муниције, било је посве немогуће, тим више, што је постојала и могућност сукоба са јачим противничким снагама. До 4. новембра није било могуће успоставити директну везу између 19. корпуса и одреда ђенерала Сорсића. Због тога III. армиска команда опозвала је своје наређење од 3. новембра, према коме је одред Сорсића требао да дође под команду 10. корпуса, јер је држала за целисходније да та трупа остане још у руци армије.
5. – Дејство 62 дивизије. Ова дивизија вршила је припреме за напад, који је имао да отпочне 7. новембра. Први ешелон бригаде Зубера (6. ландштурмски батаљон), стигао је 3. новембра у Вишеград, а 4. новембра пребачен је на десну обалу Дрине. Остали ешелони ове бригаде кретали су се ка Вишеграду.
б) Операције XI. немачке армије
На фронту западно од Велике Мораве: 25. и 6. дивизија наступале су са обе стране друма ка Рековцу; 105. дивизија наступала је од Јагодине левом обалом Мораве; 11. баварска дивизија налазила се у резерви код Јагодине. Српске трупе потиснуте су преко линије: Рековац -Сантаровац. У Моравској долини заузето је село Трешњевица. На фронту источно од Велике Мораве заузета је Ћуприја и Параћин.
в) Операције I. бугарске армије
6. дивизија, са 1. бригадом наступа ка Кривом Виру; са 2. бригадом ка Соко Бањи; 3. бригада са 51. пешадиским пуком наступа ка с. Копај Кошаре, а са 52. пешадиским пуком ка Соко Бањи. 8. дивизија, са другом бригадом потискује српске трупе до линије: с. Сесалац – Бучарник, а са 1. и 3. бригадом борбом заузима линију: кота 760 – кота 757 (југозападно од села Грбавче) и наступа ка линији кота: 822 – 867 – 776. 9. дивизија, у току борбе, која је вођена целог дана 4. новембра успева да заузме висове над Нишавом, коте: 742 – 572 – 857 – Вишеград. 1. дивизија, са 2. бригадом под борбом достиже линију: Крупац – Црвена река – Тополница; 1. и 3. бригада због поплаве нису могле овог дана наступати. 3. дивизија (одред ђенерала Рибарова) са 29. пешадиским пуком заузима упорном борбом линију: Вучје – кота 1019 – 967 – 1030; са 32. пешадиским пуком заузима: Средњи рид – Маовицу – коту 945 (6 км. југоисточно од Вине); 13. и 26. пешадиски пук налазе се на Погледцу.
г) Операције II. бугарске армије
Бригада пуковника Радојкова (18. и 20. пешад. пук) у току 4. новембра нападала је српске трупе од Бујановца кроз Кончулски теснац и заузела десну обалу Биначке Мораве. Бригада пуковника Попова, налази се још на правцу: Качаник – Урошевац на старим положајима. Батаљон, који је упућен ка Тетову, стигао је 4. новембра на 10 – 12 км. од овог места. Бригада пуковника Писимова, напада Србе на Сињичкој глави у правцу Прилепа, али је дочекана јаком ватром са добро утврђеног положаја, те није имала успеха. Срби су се овде стално појачавали, због чега је командант II. армије наредио, да ова бригада обустави даље нападе и да се утврди, како би била у стању да одбије евентуалне српске против нападе. 22. пешад. пук одбацио је 1 српски батаљон, који је држао вис западно од с. Мрзена. 3. бригада 5. дивизије, стигла је са 50. пешад. пуком у Куманово, а са 49. пешад. пуком у Криву Паланку. Коњичка дивизија, ничега значајног. 11. дивизија, са 1. бригадом наступа од Кара Хоџали ка Криволаку, и успева са 3 батаљона да заузме 4. новембра висове североисточно од Пепелишта; 2. бригада је на маршу ка Велесу; 3. бригада појачала је са 6. пуком 45. пешад. пук, а са 5. пуком налази се у резерви код с. Драгова. Због тога што је главна снага II. армије упућена ка Приштини у циљу пресецања одступнице српске војске, то се до свршетка ове операције није могло предузети наступање на јужном фронту армије, где се прелази у одбрану. Врховна команда бугарске војске наредила је: да командант II. армије лично командује на јужном фронту своје армије, а његов начелник штаба да остане код трупа северно од Куманова у циљу везе са деловима, који оперишу ка северу и са Врховном командом.