а) Операције III. аустро – немачке армије
1. – Дејство 8. корпуса. Диспозицијом команданта 8. корпуса за 5. новембар наређено је ово: 59. дивизија, да наступа до линије: Чукојевац – Стубал – Лучица; један одред да упути на вис Јасење. 57. дивизија, да предњим деловима избије најмање до линије: Аџовац – Рајинац – Запис. Бригада Хауштајна са тешком артилеријом, да маршује на простор: Маснопоље – Дубљаци. Бригада Мразека да маршује на простор Љубић – Вучковица. У току дана трупе овог корпуса достигле су одређене маршовске циљеве. На фронту 57. дивизије, 2. брдска бригада наступала је главнином преко Чвораја – Крста – Смрдана – Записа, а одредом потпуковника Злоха преко: Великог Града – Кречана ка Језеру; 6. брдска бригада кретала се главнином преко: Тикве 901 – Брезовице – Рајинца, а једним батаљоном преко: Метаљице – Међице – Лободера. Због тешког земљишта, наступање је било врло напорно. Тек на висовима код Рајинца трупе су наишле на један српски стрељачки строј, који је артилеријом наскоро протеран. Око 16.30 часова избила је дивизија на линију: Лободер – Аџовац – кота 630 – Језеро 456, и истурила један одред испред фронта. Око 17 часова отворила је брдска артилерија ватру са Записа у источном правцу и дејствовала на јаке српске колоне, које су друмом одступале преко Црквишта ка југу. У току целе ноћи тучен је тај друм артилерском ватром. Поред тога, 2. брдска бригада упутила је један батаљон са једном брдском батеријом у југоисточном правцу ка коти 412 (Виље коло).
Да би се бочни марш противника пореметио, није се могло ништа више предузети, због преморености трупа. Обзиром на рђаве комуникације, артилерија 57. дивизије упућена је под заштитом једне чете ка 59. дивизији где је после подне стигла северно од Чукојевца. 59. дивизија у току 5. новембра није наишла на противнике чак и са одредом, који је журно наступао испред осталих трупа и који је стигао на коту 324 код Чукојевца око 7.45 часова. Претходница 9. брдске бригаде стигла је код поменуте коте око 10.45 часова. На артилериску ватру, која је била управљена ка подножју висова на јужној обали Мораве, српска артилерија није одговарала. О противнику није се могло уопште ништа сазнати; 9. брдска бригада, стигла је око подне на простор: Чукојевац – Старо Село; 18. брдска бригада, која је пролазила кроз тешко земљиште, стигла је тек по подне главнином на простор: Лучица – 426 – 335, а са једним одредом на Јесење 850. У Стубалу и Чукојевцу скантоновале су се у току по подне и немачке трупе тј. претходница 43. резервне дивизије, која је била одређена да дејствује низводно Моравском долином. Командант 43. дивизије још око 7 часова упутио је долином Груже и са простора Равнн Гај – Клупа, снагу око једне бригаде са артилеријом. Око 11.30 часова, достигнута је Моравска долина јужно од Камиџоре. Око 12.30 часова отвориле су тешке хаубичке батерије ватру на железничку станицу у Краљеву, где је са висова био осмотрен живахан саобраћај. У току 5. новембра Срби су код Милочаја упорно и са успехом спречавали пребацивање трупа 26. и 44. дивизије на десну обалу Мораве. Према фронту тих дивизија, које су биле избиле до реке, српске трупе држале су насип на јужној обали на одсеку од села Обрва до села Поповићи.
Према исказима заробљеника, јачина Срба на простору Адрани – Краљево цењена је на 3 пука. Успех Срба може се приписати једино дејству српске артилерије. Место прелаза код Милочаја тучено је сконцентрисаном ватром око 12 батерија, које су биле пласиране на простору Мрсаћ -Ружичко брдо. У подне командант III. армије у Аранђеловцу добио је заповест команде армиске групе, којом је регулисано даље дејство 8. и 22. резервног корпуса, у овоме: „Чим 59. пешадиска дивизија достигне линију Чукојевац – Самар (959), 8. корпус има ту дивизију да прикупи ка Краљеву позади 43. дивизије у циљу покрета ка Краљеву; 57. дивизија има што је могуће пре да следује овом покрету. Намера је, да се 8. корпус употреби преко Краљева ка југу. За исти циљ треба бригаду Мразека привући ка 8. корпусу у Краљево. Извршење и ток напредовања овог покрета повремено јављати. 22. резервни корпус продужује гоњење низводно западном Моравском долином; а правцем друмова, који воде од Краљева ка југозападу и југу у планинско земљиште, упућује само коњицу и мање здружене одреде“. Из ове заповести произилазило је укрштавање два корпуса под најтежим околностима. Поред тешкоћа теренских и комуникациских десило се још и то, да ниједан од два моста на Морави, преко којих је требало пребацити корпус, или бар његове артилерије и коморе није био у руци III. армије. У случају да Срби код Краљева дигну у ваздух мостове преко Ибра, биле су у изгледу још веће тешкоће. Пошто су мостовни тренови и поред највећег напрезања коњске снаге били још далеко заостали, морала је III. армиска команда тежити, да мост, западно од Камиџоре, буде заузет по могућству непорушен. Заповест за ово издата је у 13.30 часова. Поред тога, оријентисани су команданти о новој директиви команданта армиске групе, и издата су припремна наређења за регулисање марша на ужем простору око Краљева и на одсеку Витановац – Чукојевац. 8. корпусу наређено је да што могуће пре истури извиђачка одељења ка југозападу и југу. Командант 8. корпуса имао је сам да уочи тренутак, кад је 57. дивизију требало извући са простора на коме је дотле дејствовала.
2. – Дејство 22. резервног корпуса. Према горе изнетом наређењу команданта III. армије, овај корпус имао је да креће 26. пешадиску и 44. резервну дивизију преко Краљева, а 43. резервну дивизију северно од Мораве. За извршење наређења да се мост западно од Камиџоре заузме непорушен, било је потребно упутити јаке делове 43. резервне дивизије ка западу. Мост је у вече заузет јуришом. Али, да би се посед моста обезбедио, предузето је наступање ка Краљеву. Међутим, 3 српска батаљона, који су се били развили дуж железничке пруге, зауставили су то наступање. Употреба главнине 43. резервне дивизије ка западу, била је, додуше, противречна директиви команданта армиске групе, но на сваки начин била је целисходна, пошто је одговарала стању око Краљева. Пре заузећа вароши са трупама 26. и 44. резервне дивизије, није се могло мислити на покрет 43. дивизије ка истоку. Шта више њен природни задатак био је, да појачањем притиска ка Краљеву помогне главнину 22. резервног корпуса, како би се она могла пребацити са леве на десну обалу реке. Према томе, директиву команде армиске групе још није било могуће извршити. У току по подне, осмотрена је једна српска колона дужине око 7 км. на маршу од Краљева ка Мрсаћу. Извештај о овоме, у вези са догађајима у току дана, морао је код 19. корпуса произвести утисак, да противник пребацује појачања ка фронту тога корпуса.
3. – Дејство 19. корпуса. Командант 19. корпуса ђенерал Тролман, који је био обавештен, да ђенерал Сорсић намерава наступати са својим одредом до линије: Небеска 999 – Караула 786, и да ће упутити једно одељење на Крст 721, наредио је одреду ђенерала Дрофе (10. и 17. брдска бригада) у 5 часова да у току 5. новембра избије на простор око Живице, и да предњим трупама заузме линију: Црква Беликамен – Љута Крушка – Глоговачки врх 820. 53. пешадиска дивизија (20. и 21. брдска бригада са 3 тешке батерије) добила је задатак, да наступа главнином на простор око села Мршинци, а један одред да упути преко Бањице ка Глоговачком врху 820. Предњи делови имају да обезбеде линију од Глоговачког врха преко Качулице – Самаилска река. Досадања корпусна резерва, 2 батаљона 17. брдске бригаде, упућена је из Чачка на Јелицу 775. Ђенерал Дрофа, наступајући правцем ка Ивањици, стигао је до 15 часова главнином до Бјелице тј. на висове Риђаја – Виноградине и Велики брег, а једним батаљоном на Љуту Крушку. Трупе су до Бјелице наилазиле само на српске патроле; једно слабо одељење, око једне чете, осмотрено је тек на коти 763 источно од Белог Камена. Одред (2 батаљона, ½ брдске батерије) који је наступао дуж Јелице планине, наишао је на Калуђерској клади на добро утврђени противнички положај. Нападом успело се подићи положају од прилике на 100 корака. Срби су се бранили ручним бомбама тако упорно, да их није било могуће потиснути ни у току ноћи 5./6. новембра. Командант 53. дивизије упутио је: Северно од Јелице планине пуковника Фишера са 2 батаљона и 2 брдске батерије (из 21. бригаде) преко Бањице ка Глоговачком врху; 20. брдску бригаду дуж друма ка Слатини, а дивизиску резерву, остатак 21. брдске бригаде и тешка артилерија, најпре до Заблаће. Главнина 20. брдске бригаде, успела је између 12 и 15 часова да потисне српске снаге са положаја западно од Липничке реке и да их пребаци преко те реке, али пред вече Срби су добили из Слатине појачања, која су продужила фронт ка Морави, те је један батаљон дивизиске резерве уведен у борбу. Један батаљон, који је на десном крилу наступао преко коте 390 ка коти 384, потиснуо је противника после тешке борбе са те коте.
Пуковник Фишер после напорног марша, избио је око 15 часова на простор: Бањица – Бјелани. Пред њим су се протезали добро утврђени српски положаји: Биљег 558, Долови 451, Рајац, кота 791 и Вис 836. Одред пуковника Фишера подишао је до сумрака тим положајима до на по пута Бјелани – Долови. Премореност трупа није дозвољавала, да се напад још 5. новембра продужи. Достављање извештаја ка корпусној команди у току 5. новембра, није било урађено. Корпусна команда, која је у 10.45 часова стигла у Чачак, није имала никаквих извештаја од 9 до 22 часа, што је команданта 19. корпуса довело у бригу, тим више што је 26. пешадиска дивизија била јавила, да је једна српска колона, дужине више километара, осмотрена на маршу од Краљева ка северозападу и да су се доцније појавиле бивачне ватре на простору: Мрсаћ – Горичани. Ма да је у извештају било наведено, да се није могло распознати, да ли се у тој колони налазе српске трупе или избеглице, ипак је 19. корпусна команда нагињала мишљењу „да противник намерава извршити напад на одред ђенерала Понграца“. Због тога је командант 19. корпуса молио команданта 26. пешадиске дивизије, да простор око Слатине стави са северне обале под артилериску ватру. Ово није извршено, јер ноћу због мочварног земљишта, није било могуће артилерију довести на положаје око Гушевца. Начелник штаба 19. корпуса молио је у 20.30 часова да се бригада Шварца опет стави на расположење корпуса.
III. армиска команда била је пре тога (20 часова) наредила ово: „За бригаду Шварца, за 20. и 21. бригаду следују нова наређења. Док та наређења не стигну бригаде не продужују наступање у досадањем правцу“.
Начелник штаба 19. корпуса, својим тражењем мислио је да покрене питање повратка бригаде Шварца, која је у току 5. новембра била тек померена ка западу до Паковраће. Међутим, ова бригада није враћена. Тај предлог напоменут је овде због тога, што се у њему јасно показивало очекивање српског контра напада на 53. дивизију, која је у ово време располагала само са резервом од једног батаљона. Највеће бриге задавало је команданту корпуса тешко материјално стање потчињених му јединица. Максимална моћ дотурања средстава 19. корпусу, при непрекидној вожњи дневно по 20 км. без одмора износила је 90 км. Међутим одстојање од магацина у Словцу до трупа прелазило је преко 100 км. Због непрестаног форсирања марша, све коморе имале су велике губитке коња и кола, а један од 9 етапних коморских водова био је већ потпуно неспособан. Градња пољске железнице, која је 4. новембра требала да стигне до Љига, стигла је 5. новембра тек до села Моравци. Последњих дана трупе су се храниле средствима, реквирисаним у Чачку. Попуна делом потрошених резервних оброка хране (код војника била су 2 на место 3 резервна оброка), није се могла извршити ма да је била неизоставно потребна још пре уласка у планински предео, који је био без средстава за живот. Сем тога, треба напоменути и то, да се, због последњих борби један део возова морао употребити за дотурање веће количине муниције. Дотурање зимског одела, због зиме и суровости планинског земљишта, представљало је веома важно питање, које се није могло више одлагати. Исто тако било је неизоставно потребно, да се замени већи део обуће и да се ков код коња обнови. Једино дотурање муниције било је задовољавајуће. Обзиром на изложене околности, које су у великој мери биле већ смањиле снагу трупа и комора, ђенерал Тролман сматрао је за своју дужност, да учини хитну представку и да издејствује обуставу операција, бар дотле док се не уклоне недостатци у опреми трупа и дотурању средстава, како при озбиљном сукобу са противником, слабо опремљене и рђаво храњене трупе не би биле изложене изненађењима, која би могла повући за собом најтеже последице за сву војску. Ово показује да су команданту корпуса почели лебдети пред очима догађаји из јесени 1914. године, за које је време он командовао једном дивизијом у саставу VI. армије.
4. – Дејство одреда ђенерала Сорсића. Ђенерал Сорсић, још 4. новембра у вече, наредио је ђенералмајору Штрајту, да за четом, коју је био упутио у циљу заузимања Овчарско – Кабларске клисуре, пошаље још једну чету. Обе чете стигоше до Крста 801. Градина 657 остаде још у руци противника. Ђенерал Штрајт стиже 5. новембра на простор око Медљена 507 (западно од друма); бригада Шиса, која је била упућена у прву линију, стигла је источно од бригаде Штрајта на Дурмитор, а пуковник Франц остао је на простору, где је дан пре стигао са задатком, да штити леви бок, извиђајући и простор између Моравице и Котрашке реке. Пуковник Хаузер имао је задатак да, у циљу затварања друма између Ужица и главне групе, поседне са једном четом висове Кућиште 949 и Видића брдо 837 са обе стране Рзава и да смени одељење на Јосовом брду, које је било постављено за везу. На овом простору противник се није појављивао, но даље према западу наишле су извиђачке патроле на једну чету на вису Пећина 842; позади те чете према исказима мештана наслућивана су још нека одељења. Извиђачке патроле, које су наступале друмом ка Чајетини, констатовале су борбом код Мачката да су висови са обе стране друма, од Церова 930 до Чаве 752 поседнути. Становништво било је непријатељски расположено. Друмска веза ка 62. дивизији, преко Шаргана, успостављена је. За рад у току 6. новембра, ђенерал Сорсић наредио је: Бригада Штрајта, обезбеђујући десни бок и везу ка Кућишту западно од Клисуре, наступа на висове Пушине 905, Анатему 800 и Обла глава 808. Једну чету има да истури на Теклино брдо, а извиђачке патроле до линије: механа Терзићи – Беленса – Биљег 1091 – Записник. Обе напред истурене чете са 20 коњаника имале су да стигну до Ивањице. Ђенерал Шис да заузме источно од Моравице, јужно подножје брда Градине – Рт 670 – Остреш и да упути у циљу везе ка 19. корпусу једно одељење на Крст. Главнина да дође у Дивљак и Трешњевицу. Пуковник Франц да следује ка Ариљу, где ће се налазити штаб ђенерала Сорсића и магацин хране за све потчињене одреде. Због порушених мостова и поплаве код Пожеге било је немогуће да се магацин хране истури даље унапред; овим се објашњава споро наступање, и поред живе жеље да се противнику пресече одступница.
5. – Дејство 62. дивизије. Трупе ове дивизије вршиле су припрему за напад. У току дана (5. новембра) делови бригаде Зубер били су стигли на леву обалу Дрине код Вишеграда. Недостајала је још комора за брдску формацију и артилерија. Један батаљон бригаде био је на десној обали Дрине. Овога дана стигла је у Вишеград брдска батерија, коју је III. армиска команда 31. октобра упутила у састав дивизије. Ово појачање ма да је било слабо, ипак се жељно очекивало. Артилерија дивизије, због дуге употребе брдских топова, била је у рђавом стању; било је потребно извршити оправке. Само један брдски топ био је у исправном стању, обе брдске батерије тврђавске бригаде повучене су са положаја, како би се преоружање могло извршити. Противник је располагао са 3 модерне батерије. Већи део дивизиске артилерије (десантни топови, брдске хаубице, пољски топови), не би могао довољно брзо да прати пешадију на планинском земљишту јужно од линије Вишеград – Добруњ, те би, у току наступања дивизије ка југу, противник наскоро могао задобити артилериску надмоћност. Због оваког размишљања командант 62. дивизије напустио је своју намеру за офанзиву, која је требала да отпочне 7. новембра. Излажући стање артилерије, командант ове дивизије молио је армиску команду да упути „бар једиу модерну брдску батерију“, јер му иначе без довољно јаке артилериске помоћи са ландштурмом не би било могуће да пређе у офанзиву. Овоме треба додати и ту околност, да су транспортна средства за дотурање потреба, због доласка бригаде пуковника Зубера, постала недовољна. Удаљеност од последње железничке станице Месићи и велики успон друма смањивали су капацитет довоза. У даљем току добивен је један нови етапни коморски вод, али се прилике у овом погледу нису знатно поправиле.
6. – Стање III. аустро – немачке армије 5. новембра у вече. Пред главном снагом армије, 8. и 22. корпусом, противник се повукао преко Мораве. 8. корпус имао је да се помери ка Краљеву иза 22. резервног корпуса, а 22. резервни корпус да продужи гоњење низводном долином Западне Мораве. Укрштавање корпуса у овом часу није било могуће извршити. Природни задатак 43. дивизије, која је стала ногом на десну обалу Јужне Мораве, био је првенствено тај, да потпомогне пребацивање главнине 22. резервног корпуса преко Мораве ка Краљеву. Због удаљености магацина, снабдевање оба корпуса било је отежано до крајности. На представку команданта III. армије, команда армиске групе дозволила је, да се, почевши од 7. новембра, упуте у Крагујевац неколико железничких возова са муницијом и храном. Померањем последње железничке станице напред, било је у изгледу, да ће се материјална ситуација поправити, тим пре, пошто су мостовни тренови били још далеко заостали и што се, због тога, могло рачунати да ће на Морави настати застој у операцијама. На одсеку, који је долазио у питање, Морава је додуше само 150 метара широка, али је дубока, а земљиште на обали отежава приступ ка реци. Још много теже материјално стање било је код 19. корпуса, који се налазио у борби јужно од Мораве. Пољска железница достиже тек село Моравци; магацин хране корпуса према томе лежи још северно од вододелнице, која се протеже између Колубаре и Мораве; продужење градње пољске железнице ка Горњем Милановцу због стања и успона друмова наилазило је на највеће тешкоће. Граница до које је корпус могао оперативно да дејствује била је у ствари већ прекорачена, те је командант корпуса учинио хитну представку, да се операције корпуса зауставе. Што је одред ђенерала Сорсића био у могућности са својим транспортним средствима да врши дотурање хране од последње железничке станице Ваљева, може се благодарити само томе што до сад није имао озбиљнијих борби, па према томе није имао потребе да попуњава потрошак муниције. Веза са 62. дивизијом код Вишеграда слободна је, али су операције у правцу ка Ужицу много задоцниле.
Командант 62. дивизије решио се да потисне Црногорце са простора до Лима. Од бригаде пуковника Зубера, која улази у састав дивизије, пребачен је преко Дрине тек један батаљон. Подизање моста, због надошле воде, немогуће је. Материјално стање дивизије тешко је. У главном овако је било стање код III. армије 5. новембра у вече, кад је из Смедерева од команде армиске групе била стигла нова директива за продужење операција ове садржине: „62. пешадиска дивизија са 2 бригаде 19. корпуса предузима заштиту десног бока армије на линији: Вишеград – Ужице – Пожега, а у даљем току дивизија има задатак, да српске и црногорске снаге, које се појаве пред њом, потисне ка Новој Вароши. Наступање 20. и 21. бригаде Моравском долином ка истоку, има да се обустави; остале 4 бригаде 19. корпуса и одред Сорсића треба ујединити у правцу ка Ивањици и у даљем току упутити ка Сјеници. Ако би, због боље опреме за планинску војну било потребно заменити 205. и бригаду Шварца са трупама одреда ђенерала Сорсића, против тога не постоји никаква запрека. 8. корпус треба упутити преко Краљева ка Новом Пазару. 22. резервни корпус продужује своје наступање западном Моравском долином ка Крушевцу, тежећи по могућству да одсече српске снаге, које се налазе још северно од реке и да добије наслон на 3. корпус. Употреба коњичке бригаде, која долази, оставља се III. армији. Намере као и издате заповести доставити овој команди. Поред тога армија има свом снагом да убрза радове на оправци железничког моста код Београда и да јави кад се нада да ће тај мост бити готов“. Пре но што је ова директива добивена, командант III. армије, на подстрек начелника штаба аустроугарске Врховне команде, учинио је путом официра за везу у Смедереву ову представку: „Да две задње бригаде 19. корпуса, у циљу заштите десног бока, не иду обилазним путом преко Пожеге, већ да се, бар бригада Шварца, упути ка Ивањици за 14. корпусом“. Команда армиске групе у својој директиви усвојила је ту представку само у толико, што је армији оставила избор тих бригада, но остала је при томе да се „Две бригаде“ помере на простор: Ужице – Пожега.
Операциски правци 62. пешадиске дивизије ка Новој Вароши и 19. корпуса ка Сјеници, одговарали су потпуно жељи аустроугарске Врховне команде, али заповест којом се врши укрштање 8. аустриског корпуса и 22. немачког резервног корпуса произвела је у Тешену озбиљно размишљање. Аустроугарска Врховна команда поставила је III. армиској команди ова питања: „Да ли III. армиска команда мисли, да је померање 8. корпуса иза 22. резервног корпуса ка Краљеву, дакле то укрштање оба корпуса, лако и целисходно? Шта је познато о циљу овога укрштања?“ III. армиска команда, којој је био остављен рок за одговор до 19.30 часова, могла је известити само то, да би ово укрштање било доиста једна велика компликација. Од стране команданта армиске групе ово је наређено без икакве измене мисли са командантом III. армије. Разлог, који је официр за везу у Смедереву доставио, да је укрштање наређено због боље опреме 8. корпуса за планинску војну, не може се примити, већ се пре може претпоставити, да су по среди и други узроци: можда жеља, да се 22. резервни немачки корпус из састава III. армије привуче ка XI. армији. Начелник штаба аустроугарске Врховне команде и ђенерал фон Фалкенхајн заказали су за 6. новембар састанак у Плесу. На овом састанку, ђенерал Конрад намеравао је расправити и питање ове компликације, за коју није било хитног повода. До интервенције начелника аустроугарског Главног Ђенералштаба ипак није дошло, јер је команда армиске групе, како ће се то доцније видети, 6. новембра у јутру опозвала наређење за укрштање 8. и 22. корпуса. У директиви команде армиске групе, ново назначена коњичка бригада била је у ствари само један комбиновани коњички пук, који је аустроугарска Врховна команда, на молбу команде армиске групе, 28. октобра била доделила тој команди. Од тога пука (командант пуковник Бола), 5. новембра било је: 4 ескадрона код Уба, а 2 ескадрона у Обреновцу. Пук је имао наређење да се 6. новембра прикупи код Уба и да од 7. до 9. новембра маршује ка Чачку.
У планинском земљишту јужно од Мораве, та се коњица није могла употребити. Њено пребацивање у Моравску долину још више би повећало тешкоће снабдевања, те је командант III. армије наредио да се тај пук прикупи у Ваљеву, што је до 7. новембра извршено. Само по себи разуме се, да није било потребе наваљивати на команданта III. армије, да се градња железничког моста код Београда што пре доврши. Градња овог моста ишла је споро због тешкоћа при одстрањивању великог броја мина, које су се налазиле на томе простору; очекивало се да ће мост бити готов почетком месеца децембра. Пошто је пак, било потребно, да се поред моста поправе још и порушени вијадукти јужно и северно од Раље, дошао је и крај децембра кад су први железнички возови могли да успоставе саобраћај преко Саве код Београда.
б) Операције XI. немачке армије
1. – На фронту западно од Мораве: Главнина 3. армиског корпуса (25. и 6. дивизија) стигла је до одсека Жупановачке реке; предње трупе заузеле су висове на десној обали реке. 4. резервни корпус прикупљен је на друму у Моравској долини и то: 105. дивизија на простору Поточац – Обреж, а њен истурени одред заузео је препадом Варварин; 11. баварска дивизија у другој линији код Јагодине. Алпински корпус стигао је код Крагујевца.
2. – На фронту источно од Мораве: 10. резервни корпус (107., 103. и 101. дивизија) избио је до линије Дреновац – Степањско брдо – Клачевац северно од Јовановачке реке. Код Кривог Вира успостављена је веза између немачких и бугарских главних снага.
в) Операције I. бугарске армије
Командант армије наредио је за 5. новембар ово: 6. дивизија (без 51. пука) да продужи наступање правцима: Бољевац – Параћин и Соко Бања – Алексинац, тежећи да избије у долину Мораве на линију: Параћин – Алексинац. Код села Васиља (западно од Књажевца) да остави у резерви један пешадиски пук. 8. дивизија (без 2. бригаде) са 51. пуком, да нападне северни део фронта према Нишу на одсеку западно: вис Црни врх – село Рупосин – река Рупосишка и источно: вис Калафат – Цигански делови и Кнез село. 9. дивизија да једновремено са 8. дивизијом нападне на одсеку до Нишаве искључно. 1. дивизија да садејствује 8. и 9. дивизији при нападу на Ниш, на одсеку између леве обале реке Нишаве и десне обале реке Мораве. Армиски штаб I. армије долази у Сврљиг. У састав I. бугарске армије ушла је 4. новембра у вече и немачка дивизија фон Белова са 8 батаљона, 8 митраљеза и 12 батерија. Дивизије I. армије достигле су 5. новембра ове тачке: 6. дивизија: 1. бригада заузима Криви Вир. Ка Параћину послата је самостална патрола за везу у правцу Ћуприје са Немцима; она је дошла у додир са 101. немачком дивизијом, која је наступала ка селу Влашка северно од Ћуприје. 2. бригада је у покрету од Бољевца за Соко Бању; 3. бригада са 52. пуком Соко Бања, а са 51. пуком код села Копај Кошаре. Немачка дивизија фон Белова стигла је са претходницом до села Злота, а главнином код Брестовца, Слатине и Рготине. 8. дивизија: 2. бригада заузела је Соко Бању; 1. бригада гонећи противника стигла је у 14.30 часова у Ниш и укантоновала се северно од реке Нишаве; 3. бригада на линији: село Попшица, к. 932, к. 832 западно од села Копај Кошаре. 9. дивизија: Две бригаде ове дивизије стигле су у Ниш без отпора у 15 часова. 1. дивизија: 2. бригада води борбу против утврђеног положаја Плоча; 1. бригада са једним пуком заузела је Св. Петку на путу Мезграја – Ниш, а са другим пуком стигла у с. Мезграју; 3. бригада заузима линију: Вис – Висока Чука (804) – Честобарје (687).
3. дивизија (ђенерал Рибаров), која дејствује на правцу Врање – Лесковац, у току 5. новембра достигла је ове тачке: 32. пешад. пук до Бабине главе, 29. пешад. пук до линије: Вучје – Чикленик. 13. пешад. пук до линије: вис Јеринић – Предејане. 26. пешад. пук дошао је у везу са 1. дивизијом на Добром пољу и Добропољској чуци.
г) Операције II. бугарске армије
Бугарска Врховна команда донела је одлуку, да се на јужном фронту држи одбране, а на северном фронту да дејствује офанзивно у правцу Приштине и Лесковца. У духу ове одлуке издата је директива команданту II. армије у којој се наређује, да он лично командује трупама на јужном фронту а његов начелник штаба да остане у Куманову за везу са деловима армије, који оперишу на северном фронту и за везу са Врховном командом. У састав трупа, које оперишу на северном фронту улазе и трупе под командом ђенерала Рибарова, које оперишу долином Јужне Мораве ка Лесковцу.
1. – Дејство трупа II. армије на северном фронту у току 5. новембра. 1. бригада 3. дивизије (пуковник Попов) налази се у Качаничком теснацу према Урошевцу и води борбу на линији: Слатина – Врбани. 2. бригада 5. дивизије налази се у Кончулском теснацу према Гиљану, и успела је са десном колоном да заузме висове источно од с. Рајановце и Божевце, а са левом колоном стигла је до Биначке Мораве. Коњичка бригада (пуковник Стојков), налази се код Бујановца. 46. пешад. пук из 3. бригаде 3. дивизије према наређењу Врховне команде од 1. новембра наступа ка вису Копиљаку, да изађе на лево крило трупа ђенерала Рибарова и да му олакша наступање ка Лесковцу. Ђенерал Рибаров (1. бригада 7. дивизије и 2. бригада 3. дивизије) наступа долином Јужне Мораве и Ветернице ка Лесковцу. Одред од 2 батаљона 1. бригаде 3. дивизије (упућен из Качаника ка Тетову) и 1 батаљон 1. бригаде 11. дивизије (упућен из Скопља ка Тетову), успео је овог дана да заузме Тетово, где је добио наређење да остане до 11. новембра.
2. – Дејство трупа II. армије на јужном фронту. На линији: Свињичка глава – Градско: 2. бригада 7. дивизије пуковника Писимова (1. батаљон 26. пука; 22. и 53. пешад. пук) и Коњичка дивизија. На линији: Градско – Серта планина: 3. бригада 7. дивизије пуковник Бурмов (45. и 54.) и 11. дивизија (1. и 3. бригада). Све ове јединице (сем коњичке дивизије) потчињене су команданту 7. дивизије. 11. дивизија (1. и 3. бригада), заједно са бригадом пуковника Бурмова, по трећи пут без успеха напада на противничке положаје код Криволака. 1. и 3. бригада 5. дивизије сасређује се у рејону Клисели – Штип. 2. бригада 7. дивизије (пуковник Писимов) утврђује се према Свињичкој Глави. Коњичка дивизија налази се северно од Свињичке главе.