г) Операције II. армије
Командант II. армије добио је 7. новембра наређење Врховне команде ОБр. 23841 ове садржине: „У вези наређења ОБр. 23699, наређујем:
1. – Да Крајински одред и даље дејствује, а Књажевачки одред да се одмах расформира. Из Књажевачког одреда да се упути:
а) 4. пук I. позива команданту III. армије.
б) Све трупе III. позива и последње одбране са територије Тимочке дивизиске области у састав Крајинског одреда.
в.) Све трупе Шумадиске дивизије II. позива у састав дивизије.
2. – Трупе III. позива и последње одбране са територије Тимочке дивизиске области, сад у саставу Комбиноване дивизије, имају се такође предати Крајинском одреду.
3. – Два батаљона 8. пука I. позива из Тимочке војске, вратити III. армији за појачање Дунавске дивизије I. позива.
4. – Командант Крајинског одреда извршиће најподесније груписање трупа, које сад има и које буде добио сходно овоме наређењу“.
1. – Дејство Тимочке дивизије I. позива. У току ноћи 6./7. новембра, трупе ове дивизије вршиле су поседање својих одсека, како је то командант дивизије још 5. новембра наредио. Са прикупљањем трупа ове дивизије ишло је врло тешко; огроман број војника изостао је, а они који су стизали били су преморени и врло мало способни за јачу акцију и покрет. Бројно стање пукова било је јако ослабљено. 14. пук I. позива стигао је на десни одсек једва у ноћ, те није могао благовремено организовати одбрану на главној линији. У јутру 7. новембра непријатељ је отпочео напад на Власотиначком правцу; наши делови деснога одсека повукли су се до подне на линију Хисар – југоисточна и источна ивица Лесковца. Пошто је 14. пук I. позива, који је бранио тај одсек, био сувише бројно слаб, ојачан је једним полубатаљоном 10. пука I. позива и једним батаљоном 20. пука I. позива. У 17.30 часова, наређено је батаљонима 15. пука I. позива који су из Шумадиске дивизије II. позива били у покрету од села Косанчића, да дођу што пре у Лесковац, јер од њих зависи ситуација целе дивизије. Борба је вођена до 17 часова. С великом муком и крајњим ангажовањем старешина наши делови су задржани до мрака на ивици Лесковца. Непријатељски напад овога дана био је у главноме управљен на југоисточну и источну ивицу Лесковца. Јачина непријатеља није се могла оценити, али је само по подне запажено, да су се на леву обалу Јужне Мораве пребацили око 4 батаљона пешадије и то на мосту на Власотиначком друму. На левој обали Јужне Мораве дејствовале су 2 – 3 непријатељске батерије. Према левом одсеку дивизије, примећен је око 10 часова један непријатељски батаљон са брдском батеријом, да се спушта гребеном Селичевице ка Чечини.
2. – Дејство Јужно Моравских трупа. Непријатељ је нападао трупе Ветерничког одреда на Копиљаку са 1 батаљоном 32. пука, али је одбивен, оставивши преко 60 лешева. По свршетку борбе наше трупе заузеле су караулу Црна чука. У борби је учествовао велики број Арнаута. Патроле послате у извиђање наишле су на непријатеља на Китки и Вељој глави, чија се јачина због магле није могла оценити; непријатељ са Веље главе отварао је ватру на наше извиђачке делове.
3. – Дејство Шумадиске дивизије II. позива. Трупе ове дивизије држе одсек на левој обали Мораве од Топлице до реке Турије, и то: Десни одсек: 11. пук II. позива; средњи одсек: Шумадиски допунски пук; леви одсек (Суповачки положај): 10. пук II. позива. Према наређењу команданта II. армије ОБр. 9802 од 6. новембра, командант Шумадиске дивизије II. позива наредио је 8. новембра у 14 часова ово: Да се Шумадиски коњички дивизион одмах крене ка Лесковцу са задатком, да затвори правац између Лесковца и реке Цернице. Везу са Тимочком дивизијом I. позива да ухвати на Хисару. 11. пук II. позива, чим буде смењен трупама Тимочке војске, да се крене преко Косанчића и Карахасанове ливаде са задатком, да заузме положај: Главичице – Орашје (359) – Чука – Главичице – Црнољарка – Ђумурица – Велова глава, са предстражама на линији: Богојевац – Брејановац. Шумадиски допунски пук II. позива, после смене трупама Тимочке војске, да се крене правцем: Мерошина – Пејковци – Јасеница – Црнатово – Г. Бријане – Голи рид са задатком, да заузме и брани положај: Црвена Бара – Лозиште – Одровце – Кулиште – Дрењак – Брестовац, са предстражама на положају: Пруд – Липовица – Шараница. Веза са Тимочком војском на линији: Орљевац – мост код Пуковца. 10. пук II. позива, да дође на Голи рид, а 5. кадровски пук, чим стигне у састав дивизије, да крене на Карахасанове ливаде у општу резерву.
Командант Комбиноване дивизије био је код команданта Шумадиске дивизије II. позива и наредио је својим трупама, да још у току ноћи изађу на положај Шумадиске дивизије II. позива и да изврше смену. Према овоме покрет трупа Шумадиске дивизије II. позива у духу наређења команданта II. армије ОБр. 9802 од 6. новембра није могао отпочети пре 8. новембра. Пред фронтом ове дивизије било је 7. новембра пре подне само пушкарање између наших и непријатељских делова, а са положаја Бубња и Горице непријатељ је тукао средњи одсек Мраморског положаја са пољском и хаубичком артилеријом, но без резултата. Исто тако, непријатељ је тукао артилеријом Преслаб и Мишинац без резултата. Код села Клисуре и Курвин града, непријатељ се утврђује и пласира два брдска топа са 1 митраљезом. Према Суповачком одсеку на линији: Г. Топоница – Трупале налази се непријатељ јачине 1 – 2 батаљона. Једна непријатељска колона јачине до 1 пешадиског пука примећена је 7. новембра по подне у покрету друмом од Алексинца ка Топоничким висовима. Уопште се осећала већа живахност код непријатеља.
4. – Дејство Тимочке војске. У току дана 7. новембра Комбинована дивизија стигла је на Мраморски одсек, а Крајински и Књажевачки одред још су били на маршу. Пре подне једна непријатељска батерија од 3 топа, гађала је са Бујановачког брега у правцу Прћиловице и Тешице. По доласку штаба Тимочке војске у Прокупље (7. новембра), командант II. армије са ОБр. 9802 наредио је ово: Тимочка војска брани одсек: Суповачки положај, па Мраморском гредом преко Бабушинског виса до Пусте реке, бранећи правац: Прокупље – Куршумлија -Преполац, наслањајући своје лево крило на реку Турију.
Напомена. Уопште повлачење главнине и заштитничких делова Тимочке војске од Соко Бање ишло је у добром реду, ма да је био мост на Моравици покварен и омео извршење повлачења тим правцем. Заштитница Комбиноване дивизије, изгледа да није порушила мост на Морави код Алексинца онако како је то наређено, те су многи војници остали на десној обали Мораве, пребацујући се после на леву обалу делом преко порушеног моста, делом жичаном железницом. Поред тога, по тврђењу команданта Коњичке дивизије, непријатељ се преко овога моста лако пребацио на леву обалу Мораве.
5. – Дејство Моравске дивизије II. позива. Борбене јединице ове дивизије заноћиле су 7./8. новембра између Вукање и Рибара, а 8. новембра продужују марш за Прокупље. Дивизија има у свом саставу: 2. пешад. пук (3 батаљона) – 1.812 пушака; 3. пешад. пук (3 батаљона) – 2.179 пушака; артилериски пук (4 пољске брзометне батерије) – 16 топова; коњички ескадрон – 106 сабаља и остале јединице. Укупно бројно стање: 8.933 људи, 1.431 коња, 2.106 волова и 926 кола.
Напомена. Градска артилерија распоређена је на одсеку: Топлица – Ветерница овако: 1 батерија на положају југоисточно од с. Шајиновца; 1 батерија на положају Дрењак, јужно од села Кутлеша; 1 батерија на положају северно од Лесковца иза железничке пруге. Командант тешке артилерије са штабом је код Тимочке дивизије I. позива.
Због критичне ситуације код трупа Нове Области, пошто једна колона непознате јачине надире левом обалом Криве реке и њени предњи делови већ избијају на Јелачу и с. Костадинце, око 10 – 12 км. јужно од Свираца, Врховна команда са ОБр 23831 од 7. новембра наредила је, да се Моравска дивизија II. позива, чим стигне у Прокупље, одмах упути за Свирце или Китку, где према ситуацији буде боље и осетније са задатком, да што енергичније удари у бок и позадину непријатеља, који надире левом обалом Криве реке. Командант II. армије са своје стране наредио је команданту Моравске дивизије II. позива 7. новембра у 18 часова, да возови продуже марш за Прокупље и даље за Житорађу, а борачки делови по могућности да пређу возове и што скорије стигну у Прокупље.
д) Операције трупа Нове области
1. – Дејство Вардарске дивизије. У току 7. новембра на западном излазу Кончулског теснаца вођена је борба на положајима код Ропотова. Непријатељ је према главној линији одбране дошао у зону јаке пешадиске ватре, нарочито је показао јаку тенденцију за обилазак левог крила Вардарске дивизије долином Криве реке. Командант ове дивизије упутио је у 9.30 часова један батаљон 2. пука III. позива и један вод Дебанжове батерије за појачање левог одсека и наредио је команданту тога одсека, да на сваки начин дође у везу са 3. батаљоном 1. пука, који је заноћио у селу Каменици и који има задатак да потпомогне крајње лево крило дивизије, и не дозволи да тај батаљон, који ће нападати, буде од непријајатеља усамљено нападнут и потучен. Командир чете, која је на положају Јелача јужно од села Костадинце а која штити бок ове дивизије, извештава, да су се овог дана у 14.30 часова према Јелачи појавила 4 ескадрона непријатељске коњице. Командант 3. батаљона 1. пешад. пука I. позива, који је стигао са Лисице на лево крило Вардарске дивизије, такође јавља о појави коњице и једне батерије према Јелачи.
2. – Дејство Брегалничке дивизије. На северном излазу Качаничке клисуре вођена је целога дана борба. Десно крило ове дивизије вршило је напад на непријатеља, али са слабим напредовањем, јер је непријатељ јако притискивао на лево крило дивизије. Борба је била веома јака; три чете из армиске резерве употребљене су за појачање левог крила ове дивизије. Непријатељ је неколико пута предузимао јуриш на ово крило и увек је био одбивен са великим губитцима по њега. Али, у 17 часова предузео је напад на центар ове дивизије, на самом излазу теснаца и успео, да одбаци са полажаја један батаљон 10. кадров. пука, који се на првој прихватној коси задржао. Око 19 часова, непријатељ је предузео понова напад на лево крило дивизије, но и овога пута је одбивен. Губитци овога као и прошлога дана били су знатни на једној и на другој страни. У муницији, а нарочито за пушку Манлихерову, осећала се врло велика оскудица, те се борба морала да води са штедњом муниције. Пошто је сва резерва, која је била на расположењу, утрошена, а непријатељ је по свима извештајима, добивао појачања и сваког дана све дрскије нападао, те није била искључена могућност, да се, поред свих напора, северни излаз из Качаничке клисуре ускоро изгуби, то је командант трупа Нове Области наредио властима у Урошевцу, да у тишини предузму евакуисање имовине за Митровицу и Призрен.
Поводом овакве ситуације, командант трупа Нове Области послао је Врховној команди 7. новембра представку ОБр. 10316 у овоме: „Са обзиром на целокупну ситуацију наше војске, која ми је данас достављена од Врховне команде, част ми је предочити да даља отпорност наше војске првенствено зависи од упорног држања излаза из Качаничког и Кончулског теснаца. Неуспех на једноме од ова два места може бити судбоносан по све армије у нашим старим границама. Према овоме моје је мишљење, да би од трупа из старих граница требало што пре прикупити око Приштине, што јачу стратегиску резерву од најмање две дивизије, те тиме, са једне стране олакшати и осигурати евентуално даље повлачење армија из старих граница по малобројним путовима, а са друге стране поћи са том резервом у сусрет бугарским трупама, које би избиле из Качаничког или Кончулског теснаца, те их делимично потући и на њиховим леђима избити ка Скопљу за отварање везе са савезницима код Солуна. Молим да се ово мишљење узме у озбиљну процену, а ја ћу са своје стране предузети све да створим потребно време за прикупљање стратегиске резерве у Приштини, ако би се то одмах предузело“. На ову представку добивен је одговор Врховне команде ОБр. 23922 од 8. новембра ове садржине: „По вашој представци ОБр. 10136 извештавате се, да су већ предузете мере, да се у Приштини искупи јака резерва, ради стављања на ваше расположење“.
ђ) Операције трупа Битољске дивизиске области
1. – Дејство Тетовског одреда. Трупе овог одреда стигле су 7. новембра из Кичева на планину Буковачу са наређењем да 8. новембра продуже марш ка Гостивару, у циљу прихвата трупа које су одступиле од Тетова.
2. – Дејство Вардарског одреда. Положај овог одреда протезао се од источних огранака планине Козјака на Крстац (к. 1534), па преко Присата – Мукоша (1200) – гредом Бабуне до стазе, која из Грабовника води за село Десово, и то: Десни одсек од источног огранка Козјака до Присатског превоја: 3. батаљон 2. пука: 1. батаљон 14. пука (без 2 чете); 2. батаљон 14. пука; 1 чета граничара од 80 пушака; 1 чета III. позива; митраљеско одељење од 3 митраљеза и 1 брдски топ. Лево крило одсека наслоњено је на планину Крстац (1534), где је и брдски брзометни топ, а према селу Никодину, где се непријатељ налазио на утврђеном положају; десно крило одсека наслања се на источне огранке Козјака. Леви одсек бране од Присата до стазе из Габровника за Десово: 4. батаљон 2. пука; 3. батаљон 14. кадров. пука и 2 чете 1. батаљона 14. пука. Десно крило наслоњено је на Мукош (1200) а лево на безимену косу до пута Габрово – Десово. На левом одсеку била су 2 брдска топа и вод митраљеза. На Присатском превоју било је 5 Дебанжових топова, а источно од карауле на Присату на вису још 2 Дебанжова топа. Испред ових топова на самом Присатском превоју, за заштиту топова и одбрану превоја биле су две чете 1. батаљона 14. кадров. пука, а у одредској резерви на Мукошу 2 чете 1. батаљона 2. пука. Непријатељ се налазио на линији: Крајња чука – Свињичке главе (југозападно од села Степанци) – караула на Клепи – Никодин – Фариш. Јачина непријатеља према овоме одреду цењена је до 2 пука пешадије (22. и 26. пук), 2 пољске батерије, 1 коњички пук и 1 брдска батерија. По исказу заробљеника 53. и 54. пук отишао је према Французима.
Мрзенски одред изишао је на висину десног одсека; веза са Французима ухваћена је код Фариша.
Поречки одред стигао је у изворни део реке Бабуне за дејство у десни бок и позадину непријатеља. Командант левог одсека добио је наређење да ухвати везу са овим одредом чим избије у висину села Согле на левој обали реке Бабуне. Французи су у току 6. новембра, после омањих борби, заузели линију: Фариш – Мрзен – Чичево и у јутру 7. новембра одбили напад непријатељски на Фариш и Чичево.
Да би се сазнало тачно стање код непријатеља према левом одсеку, као и да ли је непријатељ утврдио и посео положаје ради одбране, наредио је командант Вардарског одреда ово: „Да се чета са крајњег левог крила тога одсека крене гредом ка Рановдолу и да овлада крајњим висом, који господари долином реке Бабуне. Да се једна чета крене у правцу Хоморана и у случају наиласка на јачи отпор непријатеља, да се на положају утврди, одржавајући лево и десно везу. Једна чета са Мукоша, да се упути гредом Свињичке главе и да протера непријатељско одељење на чуци северно од нашег положаја. Овај рад да потпомаже вод брдске артилерије и један топ са Присатског виса, а остала артилерија са Присатског превоја да дејствује на непријатељску артилерију. Командант десног одсека да у правцу Никодина и Присатског манастира извиђачким водовима ангажује ватром непријатеља ради оцене његове јачине и положаја који држи. Рад чета са левог одсека подесити тако, да овај покрет буде у садејству“. Покрет трију чета са левог одсека извршен је одмах. Чета, која се кретала косом Свињичке главе, задржана је јаком ватром. Са карауле на Клепи примећен је покрет једне непријатељске чете. Чета упућена у правцу Хоморана наишла је на непријатеља и предузела извиђање ради сазнања његове јачине. Чета у правцу Рановдола допрла је до виса изнад овог места и водила је борбу са непријатељским извиђачким одељењима. Због густе магле било је осматрање свију чета отежано. На десном одсеку биле су само омање чарке. 4. батаљон 1. пука III. позива, који је упућен на крајње десно крило, заузео је положај на источној страни подножја планине Козјака испред села Топлице. Има везу лево са десним крилом 3. батаљона 2. пука I. позива, а десно са Мрзенским одредом. Командант Вардарског одреда сазнао је од сељака, да се у селу Богомилу налазе 2 непријатељска батаљона, те је наредио команданту левог одсека да се ти искази провере.