Преговори између начелника штаба аустроугарске Врховне команде ђенерала барона Конрада и начелника штаба немачке Врховне команде ђенерала фон Фалкенхајна у немачкој Врховној команди у Плесу
При даљем наступању армиске групе, преко Мораве, под командом фелдмаршала фон Макензена, обзиром на ситуацију која је била достигнута 5. новембра, наступила је потреба, да се један део снаге повуче са тог фронта. Армије су до сад наступале концентрично; круг на коме су оне биле распоређене, већ је био толико смањен да у току даљег наступања није више било могућности да се развију све снаге, у толико пре, што је правац даљих операција водио преко непролазног планинског земљишта. Сем тога, због немогућности снабдевања тако јаких снага на простору, где није било никаквих средстава за живот, било је потребно да се бар привремено заустави део снага, тим пре, што у овом тренутку није било потребе за јаке снаге. Ђенерал барон Конрад и ђенерал фон Фалкенхајн поводом овога изменили су 6. новембра у Плесу своја мишљења и споразумно усмено решили: „Да ће заједно са Бугарском отпочету офанзиву на Балкану и после слома Србије продужити такође против Антантиних трупа, које су се искрцале у Солуну“. Тада се још претпостављало, да ће у најкраћем времену успети, да српску војску потпуно ставе изван сваке акције и да се противнички десант у Солуну неће толико јако развити, да би могао да има карактер једне балканске акције већег стила. На основу ове две претпоставке решено је да се, према успешном току операција против Срба и у очекивању да ће српска војска ускоро бити уништена, немачке трупе, које више не буду потребне, повуку са тога фронта.
Ђенерал Конрад још у самом почетку заступао је гледиште, да се стање на Балкану мора темељно уредити. „Црну Гору и Албанију заузети, Антантине трупе из Солуна протерати, а сем тога пречистити и са држањем Румуна“. Ђенерал Фалкенхајн био је још и 6. новембра истог мишљења. По питању, које је ђенерал Конрад био истакао 4. новембра: „Какво би држање требало тражити од Грчке на случај да се Антантине трупе повуку на грчко земљиште“, – дошло се до потпуног споразума 6. новембра. Са војничког гледишта желело се да Грчка, према интернационалној обавези, Антантине трупе разоружа и интернира, како би се онемогућила њихова поновна упутреба на Балкану или на коме другом војишту. Обзиром на тешки положај грчког краља, због Антантиних репресалија и Веницелосовог држања, донето је решење да тај захтев не буде поднесен у сувише строгој форми. На случај да се грчки краљ, обзиром на расположење народа или из којих других политичких разлога, не би могао да реши да прихвати овакву једну радикалну меру, то би се требало потрудити да се постигне бар то, да Грчка оне Антантине трупе које би биле потиснуте на грчку територију одмах укрца и удаљи из земље. Истовремено тражено је од Грчке да се обавеже, да од тога часа неће више дозволити да се нове Антантине снаге искрцавају на грчко земљиште. Српске трупе пак, које би се са Антантиним контингентом повлачиле, ако се не би могле укрцати на Антантине бродове, имале би се разоружати и интернирати. У времену кад је ово закључено, претпостављало се, да се у српској Маћедонији јужно од линије, коју су држали Бугари, налази: око 41.000 Француза са 96 топова; 5.000 Енглеза и 10.000 Срба, а поред ових снага на простору око Солуна: око 14.000 Француза са 180 топова и 17.700 Енглеза са 96 топова.
а) Операције III. аустро – немачке армије
Командант III. армије издао је после поноћи 5./6. новембра, за 6. новембар ово наређење: „22. резервни корпус продужује напад у духу свога задатка. 20. и 21. бригада потискују противника даље назад, како би 26. и 44. дивизији олакшале прелаз преко Мораве. Одред Дрофа треба до даљег наређења зауставити. Бригаду Шварца, ако буде потребно, привући. Одред Сорсића продужује наступање умереним темпом“. Командант III. армије сматрао је претходно као најважније, да се брзо заузме Краљево. Због тога, и противно заповести команде армиске групе, није зауставио делове 19. корпуса, који су дејствовали на српски бок, и 43. резервну дивизију у њеном наступању ка Краљеву. Команда армиске групе одобрила је ово прилагођавање команданта III. армије стварном стању. У 11.30 часова примила је III. армиска команда заповест у овоме: „Мењајући заповест Бр. 1325 од 5. новембра, наређујем да 22. резервни корпус првенствено заузме Краљево и јужну обалу Мораве, да протера противника који буде још давао отпор и да га гони са обе стране друма Краљево – Рашка. 8. корпус остаје при своме наступању ка Моравској долини. Својим десним крилом предузима гоњење преко Трстеника“. Према овој заповести отпало је укрштавање 22. резервног и 8. корпуса. III. армиска команда известила је о овоме одмах команданте корпуса (ОБр. 6540) и додала ово: „22. резервни корпус наступа ка Краљеву; 8. корпус продужује наступање на простору, који му је до сад био означен“. Стање на фронту, међутим, развијало се овако:
1. – Дејство 8. корпуса. Командант 8. корпуса, у духу наређења, која су тада била још у снази, наредио је за 6. новембар ово: „59. дивизији, да се прикупи на простору: Чукојевац – Стубал – Лешево – млин 218; 57. дивизији, да се групише главнином на простору: Самар – Смрдан -Папрадна; са једним гонећим одредом да наступа до виса Криваја, а извиђачке делове да упути до Мораве. Извиђачка одељења треба да јаве, кад 43. дивизија прими осигурање пред корпусом. У исто време саопштено је, да ће 7. новембра дивизија са виса Самара, вероватно бити упућена у југозападном правцу. Ландштурмске бригаде Хауштајна и Мразека остају где су“. Командант 57. дивизије наредио је, да трупе у току 6. новембра пре подне остану на линији, коју су достигле 5. новембра у вече. По подне намеравао је, да групише дивизију даље према северу у циљу марша преко Самара у југозападном правцу. У 12 часова, кад је добио наређење од 8. корпусне команде да продужи наступање на своме досадашњем простору, командант дивизије наредио је да бригаде наступају главнином до линије: Планиница – Камиџор – Криваја – 412, а предње трупе да избију до Мораве. Мост код Трстеника требало је заузети још у току 6. новембра. Покрет трупа 57. дивизије отпочео је у 13 часова. За време марша наишле су само предње трупе 6. брдске бригаде на слабијег противника северно од Грабовца. До 18 часова стигла је 2. брдска бригада једним слабим одредом у село Медвеђе, једним батаљоном на коту 303, главнином на линију: Криваја – 412.
Од 6. брдске бригаде остављени су на Камиџору само 2 батаљона; главнина бригаде (3 батаљона са 1 брдском батеријом) наступала је даље од линије, коју је командант дивизије био одредио, пошто је командант бригаде рачунао да ће доћи до јаче борбе у циљу заузимања Трстеничког моста. Међутим Срби су у 17.30 часова, кад се прва патрола приближавала, дигли тај мост у ваздух. Главнина 6. брдске бригаде заноћила је на линији: јужна падина Грабовачког брда -Прњавор 450. За 7. новембар наредио је командант 57. дивизије наступање од Мораве, рекогносцирање за прелаз и извиђање падине на јужној обали Мораве. Веза са 3. резервним корпусом одржавана је оптичким сигналима. Код Мале Дренове осмотрене су 6. новембра по подне патроле, а главнине тога корпуса биле су још даље северно. 59. дивизија прикупља се у току 6. новембра на простору: Чукојевац – Стубла – Лешево. У јутру је послала један ескадрон и један батаљон пешадије ка мосту западно од Камиџоре како би, у духу заповести које су тада још биле у снази, могла да отпочне извиђање преко Краљева, и то одмах чим 26. пешадиска дивизија буде прешла преко реке. У циљу потпомагања суседне дивизије, била је дивизиска артилерија упућена на простор око Камиџоре. Она је отуда целог дана потпомагала борбу 43. резервне дивизије. Сем ове артилерије, учествовале су у борби немачких трупа, поред артилерије 9. брдске бригаде, још и далекометне 10 см. батерије које је 8. корпусна команда у 9 часова упутила 59. дивизији и које су биле постављене на западној падини Чукојевачког виса дествујући на простору Ковачи и Ратина.
2. – Дејство 22. резервног корпуса. У току 6. новембра 85. бригада 43. дивизије заузела је Краљево и запљенила 130 топова, велике количине муниције и много другог ратног материјала. У овом пљену међутим није било српског модерног артилериског материјала. Међу 130 топова било је: 69 аустроугарског порекла (6 брдских топова, 15 брдских хаубица, 37 модерних пољских топова, 11 оруђа старог модела); 45 топова турског порекла; 16 старих топова израђених у немачким фабрикама. Главнина корпуса покушавала је да пређе преко Мораве јужно од Милочаја, но српска артилерија осујетила је те покушаје све до по подне. После пријема заповести, која је опозивала укрштање 8. и 22. корпуса, део 43. дивизије који се налазио на простору Чукојевац – Стубла, и који је требао да служи као претходница при наступању низводно Моравском долином, упућен је ближе ка Краљеву. Ма да је железнички мост источно од Краљева и друмски мост на јужној ивици вароши био порушен, ипак је 85. бригади пошло за руком да се 6. новембра по подне пребаци на десну обалу Ибра. Лево крило бригаде било је код Кованлука; од те тачке до ушћа Ибра била су постављена обезбеђујућа одељења. Делови 85. бригаде нападали су из Краљева у западном правцу на линију: Јарчујак – Ружиско брдо. 26. пешадиска дивизија успела је доцкан по подне да заузме мост јужно од Милочаја и продужила је наступање ка Ружиском брду. 44. резервна дивизија вршила је у вече прелаз код села Сирче.
3. – Дејство 19. корпуса. Према диспозицији издатој 6. новембра у 1.45 часова имала је група ђенералмајора Понграца да потисне противника ка Краљеву, како би олакшала 22. резервном корпусу прелаз преко Мораве. Десно крило под командом пуковника Фишера (команданта 21. бригаде) имало је да заузме Глоговачки врх. Ђенерал Дрофа, чија је главнина требала да остане на досадашњем положају, имао је својим левим крилом (2 батаљона, ½ батерије), које је на Хумки било у тесном додиру са противником, да продужи напад преко Јелице планине. Поред тога, било му је наређено да одсек: Хумка – Глоговачки врх, обухватно напада са југозападне стране. Корпусна резерва, 2 батаљона на Јелици, добила је наређење да се у 6 часова спреми за марш. Хумку је дакле требало заузети двоструким обухватом. Ђенерал Дрофа упутио је један батаљон са полубатеријом преко 561 – 858 ка Хумки, а један батаљон од Љуте Крушке ка Глоговачком врху.
Између 1 – 2 часа Срби су вршили напад на десно крило 53. пешадиске дивизије. И на Хумки 962 били су активни. Кад је 53. дивизија 6. новембра у јутру отпочела наступање, наишла је само на патроле. Велики број лешева на бојишту од 5. новембра, указивао је на огорченост последњих борби. Нарочито страшно изгледало је на Хумки, где је према исказима заробљеника водио борбу цео 4. пук III. позива. Тај пук био је 6. новембра у јутру још на положају и повукао се гребеном Јелице ка југоистоку тек тада, кад су батаљони 10. брдске бригаде из југозападног правца већ били дошли сасвим близу. Према исказу заробљеника, пук се повукао на простор Горњи Дубац (Мустачевац 948 – Врљан 990). Извиђачка одељења 53. дивизије стигла су у 9.30 часова до линије: Слатина – Дуранско брдо – Вис 835, а до подне до Самаилске реке, где су са десне обале реке добиле митраљеску ватру. 20. брдска бригада одмарала се на простору око Заблаће. Пошто су 4 батаљона 10. брдске бригаде у 14 часова била избила пре 21. бригаде на Глоговачки врх, кренута је та бригада ка простору Премећа – Качулице. У исто време, било је познато да су трупе 22. резервног корпуса заузеле Краљево, те због тога трупе 19. корпуса нису даље наступале ка истоку. Батаљон 20. брдске бригаде, који је био истурен до Самаиле, добио је у 17 часова артилериску ватру са правца од Мрсаћа, где су се како изгледа налазила 2 српска пука. На путу Краљево – Ивањица, а на одсеку превој Јајинац – Вијенац 896, примећене су до подне само мање српске групе; око подне кретала се већа комора (за једну бригаду) од Каоне ка истоку. На Вијенцу 896 опажена су само слабија одељења. На Јастребцу и на висовима источно и западно од Каоне копали су Срби утврђења. Изгледало је, да главни правац одступања Срба иде ка Боровој страни 1299.
4. – Дејство одреда ђенерала Сорсића. Трупе овог одреда достигле су у току 6. новембра одређене циљеве без борби. Једино један батаљон бригаде ђенерала Шиса потиснуо је слабије српске делове са Градине 657. Један други батаљон посео је источно од друма Ариље – Ивањица линију: кота 664 – Рт 870 – Остреш и обезбеђивао је бок на Куку 782 и Крсту 721; главнина бригаде Шиса заноћила је код Дивљака – западни део Трешњевице. Источно крило имало је да код Тријебежа 690, одржава везу са 19. корпусом. Бригада Штрајта остала је са главнином на Медљену; предњи делови заузели су Велики Остреш, Пушине, Анатему, Облу главу; једно извиђачко одељење стигло је без борбе на Теклино брдо; истурене патроле стигле су на Рудец врх 1158 – Биљеге 1091 – Записник не наишавши на противника. Две чете, које су биле упућене ка Ивањици задржане су код Жуте стене од делова 2. пука III. позива, који су се били повукли са Градине. Пуковник Франц, у духу добивене диспозиције, прикупио је своју бригаду у Ариљу. Ова бригада још у Пожези била је појачана са 2 ескадрона 5. драгонског пука. Ђенерал Сорсић намеравао је да 7. новембра остане у истом распореду, изузев предњих делова који су у циљу заштите даљег наступања требали да заузму висове северно и западно од Ивањице. Ова одлука, која је због доцније добивених заповести измењена, била је основана на размишљању, да би продужење наступања ка Ивањици, дуж Моравице довело одред на простор, који је био намењен 19. корпусу. Сем тога изгледа да је при овој одлуци имао утицаја и извештај пуковника Хаузера, према коме се противник био појавио од прилике 10 км. југозападно од Ужица, на фронту: Церово 910 – Чајетина – Златибор, и то снагом од 3 батаљона са 4 брдска топа.
5. – Дејство 62. дивизије. У току 6. новембра није било знатне промене. Један батаљон бригаде пуковника Зубера пребачен је преко Дрине и упућен у Добруњ као резерва. Због техничких тешкоћа било је могуће овог дана пребацити само једну десантну батерију, која је упућена на Суху гору. Због оскудице у брдској артилерији, решава се командант дивизије да дефинитивно одложи напад, који је према првобитном плану требао да отпочне 7. новембра. Пошто му је после више пута поновљених молби било обећано да ће добити 2 брдске батерије, и пошто је та артилерија требала да стигне око 10. новембра, командант дивизије известио је да ће овога дана отпочети напад.
За продужење операција, III. армиска команда издала је 6. новембра у 15 часова (још пре но што је сазнала да је Краљево заузето) ову заповест: „62. пешадиска дивизија, са одредом пуковника Хаузера у Ужицу и 205. бригадом, предузима заштиту деснога бока армије и има задатак да противничке снаге, које се налазе пред њом или које се доцније буду појавиле, потисне ка Новој Вароши. Одред Сорсића и 19. корпус са бригадом Шварца имају се ујединити у правцу ка Ивањици и затим наступати ка Сјеници. Сорсић се ставља под команду команданта 19. корпуса и базира и даље на Ваљево. 22. резервни корпус првенствено има да заузме Краљево, да протера противника, који се тамо још буде задржавао и да га гони са обе стране друма Краљево – Рашка. Корпус ће затим наступати ка Новом Пазару. 8. корпус продужује наступање ка Моравској долини; са десним крилом отпочиње гоњење ка истоку. Делове етапне бригаде пуковника Франца, који се налазе код Сорсића треба упутити ка Пожези, а оне делове који се налазе код 19. корпуса (2 батаљона, ½ батерије) оставити у Чачку. Команду над: одредом Хаузера; 205. бригадом и деловима бригаде Франца у Пожези, прима ђенералмајор Рајнел, који се ставља под команду команданта 62. пешадиске дивизије. У току 7. новембра: Сорсић продужује наступање ка Ивањици; 19. корпус групише своје снаге у циљу наступања ка истој варошици; извиђачки и гонећи одреди остају у додиру са противником. 62. дивизија налази се југоисточно од Вишеграда; 205. ландштурмска бригада 5. новембра код Горње Добриње, 7. новембра код Пожеге; Франц 6. новембра код Ариља. Док се не успостави веза између 62. дивизије и ђенерала Рајнела, поменути ђенерал остаје непосредно под командом III. армије“. Ова је заповест одговарала директиви команде армиске групе од 5. новембра у вече, модифицираној 6. новембра пре подне у толико да се избегне укрштавање 8. и 22. корпуса.
6. новембра у 6.30 часова стигла је у штаб III. армије нова заповест команде армиске групе Бр. 1364 у овоме: „Чела свију корпуса XI. армије избијају данас у Моравску долину. Противник се повлачи преко линије: Крушевац – Каоник у јужном и југозападном правцу у планински предео. Даљим продирањем 8. корпуса у долину Западне Мораве не би се више могао постићи циљ, да се знатним противничким снагама пресече одступница. Према томе у поменутом правцу на обема обалама Мораве треба упутити само делове корпуса, док суседни 3. армиски корпус не успе да избије из планинског земљишта код Велике Дренове. Позадње делове 8. корпуса треба одмах упутити путом, који је у операциској карти означен и који води преко Руђинци и Пакленика; ово је потребно у циљу заузимања и затварања раскрсница путова код Бруса и Блажева. Овај ће задатак у првом реду припасти 59. дивизији, за којом упутити делове, који још воде борбу у Моравској долини, чим они буду слободни. Заштиту деснога бока 8. корпуса треба ставити у дужност 22. резервном корпусу, који има да оперише ка Новом Пазару“. У духу ове заповести командант III. армије издао је корпусима у 20 часова потребна наређења.
Састав III. армије 6. новембра
62. пешадиска дивизија: а) 9. ландштурмска етапна бригада (5 батаљона, 2 батерије); б) Мобилна тврђавска бригада (6 батаљона, 2 батерије); в) Бригада пуковника Зубера (5 батаљона, 1 батерија); г) Група ђенерала Рајнела: 205. ландштурмска бригада (6 батаљона, ¼ ескадрона и 4 батерије); пуковник Хаузер (3 батаљона, ¼ ескадрона и 1 батерија); пуковник Франц.
19. корпус: а) 53. дивизија (15 батаљона, 1 ½ ескадрона и 5 батерија); 17. брдска бригада (5 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије); 20. брдска бригада (5 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије); 21. брдска бригада (5 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије). б) 10. брдска бригада (5 батаљона, ¼ ескадрона и 3 батерије). в) Бригада ђенерала Шварца (6 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије). г) Одред ђенерала Сорсића: бригада ђенерала Штрајта; бригада ђенерала Шиса (5 батаљона).
22. резервни корпус: а) 43. резервна дивизија; б) 44. резервна дивизија; в) 26. пешадиска дивизија;
8. корпус: а) 57. дивизија (10 батаљона, 1 ½ ескадрона и 8 батерија); 2. и 6. брдска бригада. б) Ландштурмска бригада Хауштајна. в) 59. дивизија (10 батаљона, ½ ескадрона и 8 батерија); 9. брдска бригада и 18. брдска бригада.
Бригада ђенерала Мразека (4 батаљона и 3 батерије).
Тврђава Петроварадин (1 ½ батаљона и 76 топова старог система).
Београдски мостобран (4 батаљона и 76 топова старог система).
Непосредно под армијом: Тешка артилерија и техничке трупе.
Командант 62. дивизије остао је и после добивеног новог наређења при својој одлуци, да отпочне напад тек после доласка брдске артилерије, која му је била обећана. Командант 19. корпуса, чије су трупе биле појачане са 2 бригаде одреда ђенерала Сорсића, издао је 6. новембра у вече за 7. новембар ова наређења: „а) Ђенерал Сорсић да наступа са по једном бригадом ка Киселој води и Буковици; једним батаљоном ка Ивањици; предње трупе да упути до линије Чезаљ 1480 – Околишта – раскрсница путова источно од села Калуше. б) Одред ђенерала Дрофе, у чији састав улазе 2 батаљона досадање корпусне резерве на Јелици, наступа главнином долином Котрашке реке до моста 500; предњим трупама на Вијенац 896 – Црни врх 948 и Штрмас. Одред мајора Хабехера (4 батаљона 10. бригаде) са Глоговачког врха маршује преко Јастребара у састав главнине. в) 53. пешадиска дивизија упућује: 21. бригаду преко Лисца и Јастребара ка друму северно од Каоне; 20. бригаду на простор око Ранковог гроба с тим да се десна побочница бригаде креће преко села Горичани и Смутиноге. г) Тешка артилерија и комора маршују преко Мрсаћа и Врдиле, тек кад тај простор буде обезбедио 22. резервни корпус. д) Ландштурмска бригада Шварца маршује преко Јанковице и Бјелог брда ка механи Рогача“.
б) Операције XI. немачке армије
На фронту западно од Велике Мораве, чела корпуса избијају у Моравску долину. Противник се повлачи преко Мораве. Главнина 3. армиског корпуса достигла је линију: Милутовац – Залоговац (10 км. северно од Мораве). Од 4. резервног корпуса: 105. дивизија избила је до Мораве северно од Крушевца; 11. баварска дивизија налази се у другој линији код села Трешњевице. Алписки корпус код Крагујевца. На фронту источно од Велике Мораве, 10. резервни корпус (107., 103. и 101. дивизија) подилазио је српским положајима на десној обали Јовановачке реке. Српске заштитнице повлачиле су се под борбом. Дивизије 10. резервног корпуса стигле су 6. новембра у вече на линију: Сталаћ – Шетка (северно од Ражња) – Витошевац. Аустро – немачка дивизија фон Белова, под командом I. бугарске армије, стигла је са главнином на простор: Злот – Брестовац и има задатак да продужи марш ка Параћину, где кад стигне да уђе у састав XI. немачке армије.
в) Операције I. бугарске армије
По заузећу Ниша, командант I. армије, добио је од Врховне команде ову директиву: 6. дивизија, да продужи наступање ка долини реке Мораве. 8. дивизија, пошто остави потребну посаду у Нишу, да наступа од Ниша у северозападном правцу између путова: Ђунис – Прокупље закључно и долине реке Мораве. 9. дивизија, да се упути преко Прокупља за Куршумлију у циљу да што пре пресече све путове, којима би српске трупе покушале да одступе у том правцу. 1. дивизија, да се групише код Лесковца и Власотинца и да буде спремна за одлазак на Маћедонско војиште. Ово наређење командант I. армије има да изврши, у колико се оно не коси са директивама маршала Макензена. У циљу извршења ове директиве I. армија имала је да се учврсти на обема обалама реке Мораве и припреми за даље наступање. Командант I. армије наредио је ово:
Аустро – немачка дивизија фон Белова, да продужи наступање од села Злота за Параћин. 6. дивизија, да брзо изађе у долину реке Мораве и обезбеди прелазе на реци од Параћина до Алексинца. Претходнице на вису Дренова глава и селу Ђунису. 8. дивизија, да обезбеди прелазе на реци Морави од Алексинца до ушћа реке Нишаве. Претходнице код станице Алексинац, Лучица и гребен Јастребца. 9. дивизија, да обезбеди прелазе на реци Морави од ушћа Нишаве до села Топонице. Претходнице код села Александровца и Кочана. 1. дивизија, да се сасреди око Власотинца и Лесковца и спреми за покрет. Извршавајући предње наређење дивизије су у току 6. новембра доспеле: Дивизија фон Белова: претходница с. Боговична – с. Подгорац а главнина Злот и Брестовац. Дивизија ће продужити марш за Параћин, где кад стигне улази у састав XI. немачке армије и расформираће се. 6. дивизија: 1. бригада наступа Параћину; 3. пешад. пук стигао је у Параћин и упућен за Крушевац од стране фелдмаршала Макензена; 2. бригада наступа ка Соко Бањи; 3. бригада: 52. пук је западно од Соко Бање код 2. бригаде 8. дивизије, а 51. пук наступа од Копај Кошаре ка Алексинцу. 8. дивизија: 2. бригада доспела је на линију: к. 600 – вис западно од с. Клисуре – манастир Св. Стеван (североисточно од села Липовца); 3. бригада: један пук остао је у Нишу, а други је упућен у Моравску долину на север и стигао код села Доњи Комрен. 9. дивизија: 1. бригада са главнином у селу Брзи Брод, а претходницом на Вису Плоча; 2. бригада у Нишу и јужно од њега, а 3. бригада са главнином у Новом Селу, а претходницом у правцу Клисуре и Чечине. 1. дивизија: 2. бригада на путу за село Бабушницу; 1. и 2. бригада дебушује у Лесковачко поље а делом заузимају вароши Власотинце и Лесковац.
г) Операције II. бугарске армије
Командант II. армије добио је директиву Врховне команде за операције на северном фронту: Да 1. бригада 3. дивизије, 2. бригада 5. дивизије и коњичка бригада енергично наступају ка Приштини и да српске трупе које одступају из старих граница Србије предухитре код Приштине. У духу ове директиве наређено је: Да 1. бригада 3. дивизије заузме Феризовић (Урошевац). Да 2. бригада 5. дивизије, која води борбу на линији: Рајановци – Бешевци – Босбат заузме Гиљане.
У овом времену трупе ђенерала Рибарова дебушовале су из Грделичке и Ветерничке клисуре у Лесковачко поље; наређено је да се зауставе где су. 1. коњичка бригада сачекивала је у Бујановцу своју артилерију.
На јужном фронту II. армије, трупе су вршиле организацију положаја за одбрану у току овог дана (6. новембра). Код 7. и 11. дивизије и коњичке дивизије нема никакве промене. 1. бригада 5. дивизије стиже у Кочане. 2. бригада 11. дивизије добила је наређење да правцем: Велес – Клепа планина иде под команду команданта 2. бригаде 7. дивизије.