а) Операције III. аустро – немачке армије
1. – Дејство 19. корпуса. У току ноћи 6./7. новембра противник је напустио Ивањицу. Према исказима мештана 2 српске чете одступиле су ка Јавору, а снага јачине око једног пука ка Великој Ливади. Одред ђенерала Сорсића стигао је 7. новембра без борбе на одређене просторе (бригада Штрајта – Кисела Вода; бригада Шиса – Буковица; штаб одреда код механе 450). Обезбеђујући делови били су на линији: Малеч 1150 – Теклино брдо – Записник – Јовац – Глиеч – Оштри врх – Мост 508 – 849 – 680. 17. брдска бригада, са једним батаљоном 10. брдске бригаде, стигла је долином Котрашке реке до Моста 500, где је заноћила; ни она није наилазила на противника. Веза са одредом Сорсића била је успостављена. Главнина 10. брдске бригаде, која је, у циљу евентуалног потпомагања 53. дивизије, маршовала обилазним путом преко Јастребца, наишла је исто као и 53. дивизија на противника, који је северно од Јастребара и Ранковог гроба био посео утврђене предње положаје на линији: Мрка стена – Стрмовско брдо – Чучањ – Чучар -Сајковац 272. Мајор Хабахер осмотрио је у 10 часова са коте 820 јужно од Усарице, да се на Јастребару налазе око 4 српска батаљона, и ма да није имао артилерије, отпочео је напад у нади да ће га у даљем току потпомагати артилерија 53. дивизије. Међутим артилерија ове дивизије није могла довољно потпомагати нити њега нити 21. бригаду, која је наступајући преко Лазца (у 12 часова) – Брезовице (у 14 часова) у тесној вези са њим, била предузела напад ка Јастребару, пошто није било могуће извести пољску батерију на згодан положај да би могла тући тај простор. Напад није напредовао, главнина 10. брдске бригаде и 21. бригада заноћила је северно од Јастребара.
Међутим, 20. бригада успела је овог дана по подне да заузме противничке предње положаје: Стрмовско брдо, Чучањ, Чукар и Сајковац. До напада на главни положај, Ранков гроб, у току 7. новембра није дошло, пошто се и ту није успело сву артилерију извући на положај, а без издашне артилериске припреме није било изгледа на успех у борби. Са 26. пешадиском дивизијом успостављена је веза 7. новембра помоћу једног коњичког одељења. Оно је било дошло код 101. немачког пука, који је имао задатак да напада од Мрсића ка линији: 280 – Веригова бара – 318 – 313 – 269. После заузимања ових висова, који су били поседнути по групама, пук је имао да заузме положаје са обе стране друма, левим крилом код села Драгчићи, а фронтом према југозападу и да истури један батаљон до коте 252 према селу Врдилама. Од команде 22. резервног корпуса у току 7. новембра није добивен никакав извештај ни о ситуацији, нити о даљој намери. Али, према раније поменутом извештају коњичког одељења знао је командант 19. корпуса, да се 19. корпус у односу према 22. резервном корпусу налази степенасто истурен напред. Обзиром на то, да је одред ђенерала Рајнела, због немогућности наступања 62. пешадиске дивизије, имао да офанзивно обезбеђује десни бок корпуса и да је 7. новембра био стигао тек у Пожегу, наредио је командант 19. корпуса: Да одред ђенерала Сорсића у току 8. новембра остане на своме месту, а положаје предњих трупа да утврди. Ђенерал Дрофа да се стара како би се положаји: Вијенац – Караиско брдо могли поуздано одржати; на Црни врх и Чукар да упути одреде и да буде готов, како би противнику, који би се евентуално повлачио од североистока ка Ивањици, могао пресећи одступницу. Позади ове групе, ђенерал Шварц да остави 2 батаљона код села Рогача, а главнину своје бригаде да води на простор око Виноградине. 53. пешадиска дивизија, којој је привремено подређена и група мајора Хабахера има задатак да потисне противника пред собом, да заузме простор око Каоне и да предње делове истури на Мустаревац 948 и Врљан 990. У часу издавања ове заповести командант 19. корпуса није још ништа знао о томе, да ће 26. пешадиска дивизија бити повучена са фронта, према томе имао је у виду да упути лево крило корпуса у југозападноме правцу.
2. – Дејство 22. резервног корпуса. У току 7. новембра корпус је задржан од противника код Краљева. 43. резервна дивизија држала је пре подне још линију: Ружиско брдо 269 – 260 – Чукојевац – 1 км. југозападно од Краљева – Кованлук – ушће Ибра. 44. резервна дивизија упућена је, да преко десног крила 43. дивизије гони Ибарском долином ка Конареву. 26. пешадиска дивизија добила је задатак, да наступа у правцу Врдиле. Око подне вођена је борба још око Ружиског брда. Обухватно наступање делова 26. пешадиске дивизије доцкан после подне ка висовима Веригова бара – Драгчићи већ је раније изложено. Но и поред тога Срби су још у вече задржавали 44. резервну дивизију на коти 318 југозападно од с. Драгчићи. 43. резервна дивизија, која је, због наступања главнине корпуса западно од Ибра, била добила слободне снаге и прикупила их у источном делу Краљева, успела је до вечери да предњим трупама заузме линију: манастир Жича – Трешњари – Берановац.
3. – Дејство 8. корпуса. Порушени мост преко Ибра био је око подне већ толико поправљен, да је ескадрон коњице, који је 59. пешадиска дивизија била упутила у циљу извиђања преко Краљева, могао да преведе своје коње на десну обалу Ибра. Но пошто су Срби још у току по подне држали обе стране друма код коте 220 и шумицу источно од села Кованлука, то ескадрон није могао да извиђа десну обалу Мораве пред фронтом 8. корпуса. Артилерија 59. дивизије учествовала је овога дана у борби код Краљева. Иначе је дан на фронту 8. корпуса прошао без борби. 59. дивизиска команда била је наредила, да се 7. новембра код Скеле пребаци један полубатаљон (3. батаљона 74. пука) на јужну обалу Мораве и да у даљем току као извиђачки одред наступа ка Грачацу. Полубатаљон је до подне стигао до железничке станице Подунавци, не наишавши на противника. По подне пребачена је код Скеле још једна чета. На обронцима 4 – 6 км. јужно од села Подунавци, патроле нису наишле на противника. За 8. новембар наређено је, да се остатак батаљона пребаци на десну обалу и да батаљон продужи извиђање до гребена Црни врх – Крња јела – Гоч. Командант 57. дивизије добио је 7. новембра у 2 часа од команданта 8. корпуса наређење, да наступа до Мораве и да код Трстеника успостави мост преко Мораве. Дивизија је у 11 часова била прикупљена на северним падинама Моравске долине и то на линији: Клење – Медвеђе; са патролама на Морави. Мост код Трстеника био је потпуно разрушен; материјал одвучен или уништен; дивизиска команда тражила је мостовне тренове. У 15 часова пребачене су на малим сплавовима патроле и упућене у циљу извиђања десне обале. За 8. новембар наредила је корпусна команда, да 57. дивизија упути извиђачке одреде до главног гребена: Љуктен – Папрадна – Поглед – Руденица. Дивизиска команда, која је око подне стигла код манастира Љубостиња, наредила је, да Папрадна буде граница за извиђање између 6. и 2. бригаде.
За продужење операција III. армије, доставила је команда армиске групе у 22.52 часа директиву Бр. 1410 ове садржине: „Десно крило XI. армије стигло је данас у Моравску долину; Крушевац је заузет; гоњење преко Крушевца у југозападном правцу отпочело је. Овим је задатак 8. корпуса, тј. наступање западном долином Мораве ка истоку, постао беспредметан. За овај корпус долази сад на прво место то, да јучерашњом директивом означене циљеве тј. раскрснице путова код Бруса и Блажева што пре достигне, и да одступајућим српским снагама пресече одступницу, како би се могао пожњети плод досадањих успеха. Према овоме наступање тога корпуса вршити свом снагом. Добивен је извештај, да је српска влада отишла у Рашку у Ибарској долини. Према томе иста се налази на правцу, којим оперише 22. резервни корпус. Алпински корпус, који је данас у Крагујевцу, маршује сутра друмом у долину Груже и стиже челом до Маснопоља. Кад стигне до тога села, долази под команду команданта III. армије. Алпински корпус има се упутити за 22. резервним корпусом; он ће се у даљем току употребити на место тога корпуса како би се 22. резервни корпус могао ставити на расположење за друге задатке. Но за сад се гоњење 22. резервног корпуса не сме под никаквим условима прекидати. Пошто ће 22. резервни корпус, кад потисне противника јужно од Краљева, бити са своје три дивизије сувише јак за продужење гоњења обема обалама Ибра, то 26. пешадиску дивизију треба већ сад повући из прве линије и упутити је што пре ка Београду. Дивизија прелази тамо преко Саве и има се сместити дуж железничке пруге Инђија – Рума, обухватајући оба места. Доласком у Београд, дивизија излази из састава III. армије и успоставља везу са Врховном командом армиске групе. Немачка споредна етапа ће у Руми и Инђији поставити магацине. Све подробности за одлазак и смештај наредиће III. армиска команда и јавиће овој команди шта је наредила. После доласка Алпинског корпуса, чим буде могуће, повући остале делове 22. резервног корпуса са фронта и упутити за 26. дивизијом. Простор за смештај северно од Саве одредиће се доцније“.
Име „Алпински корпус“ може произвести пометњу. У ствари је то била само једна дивизија са формациским саставом за планинску војну. У саставу тога корпуса биле су ове трупе: 1. Јегерска бригада: 1. јегерски пук (2 батаљона, 3 велосипедске чете и 2 митраљеске чете) и 1 пешадиски пук (3 батаљона и 1 митраљеска чета). 2. Јегерска бригада: 2. јегерски пук (3 батаљона, 1 велосипедска чета и 4 митраљеске чете) и 3. јегерски пук (4 батаљона и 4 митраљеске чете). 107. лаки пољски хаубички дивизион (3 батерије). 204. лаки пољски хаубички дивизион (2 батерије). 2 батерије пољске артилерије. 2 дивизиона брдске артилерије. 4 понтонирске чете, 2 рефлекторска вода, 3 одељења бацача мина, брдско телефонско одељење, одељење за оптичку сигнализацију, лака бежична станица, болничарска чета.
Официр за везу у Смедереву јавио је аустроугарској Врховној команди 7. новембра да је, поред повлачења 26. пешадиске дивизије у Срем и издатих наређења за смену осталог дела 22. резервног корпуса, наређено још и XI. армији, да трупе које буду слободне спреми за марш у јужни Банат и стави на расположење немачке Врховне команде и то на простору око Ковина односно око Беле Цркве. Транспортовање трупа отпочеће вероватно 16. новембра. Сем тога, да се има у виду за 8. новембар: 11. баварска дивизија и 25. дивизија, затим 6. дивизија и 105. дивизија са штабом 3. и 4. корпусне команде. Начелник штаба аустроугарске Врховне команде држао је, да је овако јако слабљење немачких снага на Балкану још прерано, у толико пре, што је ђенерал фон Фалкенхајн под ОБр. 17790 известио ово: „Бугарска Врховна команда предлаже, да се једна од дивизија I. армије повуче са досадањег фронта и упути у циљу парализовања јачег притиска Антантиних трупа са југа, пошто бугарска Врховна команда неће за ово да одвоји снаге II. армије које сад наступају ка Лесковцу и Приштини. Под претпоставком да три дивизије које остају, енергично продуже офанзиву ка западу, ја лично немам никаквог решења да то усвојим и молим Вашу Екселенцију да ми одмах саопшти своје гледиште“.
Аустроугарска Врховна команда са ОБр. 17677 од 7. новембра одговорила је ово: „На депешу ОБр. 17790 част ми је известити Вашу Екселенцију, да против одвајања једне дивизије I. бугарске армије у циљу њеног упућивања против Антантиних снага, немам ништа против. У исто време добио сам извештај, да је XI. армији већ сад издато наређење да упути у Банат првенствено 4 пешадиске дивизије, за којима доцније треба упутити преко Београда у Срем још 3 немачке дивизије III. армије. Против ових наређења, која су према нашем усменом договору од 6. новембра предвиђена тек тада, кад српска војска буде стављена ван акције, морам још сад да приметим, да не могу сматрати да је извршен задатак, који је стављен у дужност ђенералфелдмаршалу Макензену. Према општем правцу комуникација и створу земљишта могло би Косово поље (Митровица – Приштина) бити онај простор, ка којем сад гравитира противничка главна снага. При овом и простор око Новог Пазара, обзиром на противничку групу, која се повлачи преко Краљева, био би од важности. Одлазак трупа чини утисак једног повлачења по плану, ма да је и са више страна јављено да има знакова да се српска војска почиње распадати и ма да су поједини делови српске војске до сад претрпели тешке губитке. Ми морамо да постигнемо низ котлина: Нова Варош – Сјеница – Нови Пазар – Митровица са тако јаким снагама, како бисмо могли да поуздано и потпуно потучемо српску војску, која би се тамо могла опоравити и организовати за одбрану. Дотле пак, док ђенералфелдмаршал фон Макензен не буде сам сматрао да је српска војска потучена, држим да је одвлачење четири дивизије, како је то сад у прво време у изгледу, додуше могуће, но мишљења сам, да је садејство трију дивизија 22. корпуса у операцијама још неизоставно потребно. Што се тиче форме, морам да приметим да сам на основи нашег споразума противан томе, да се заповести, као што је горе поменута, које битно утичу на даље операције армиске групе, издају једнострано од немачке Врховне команде без да се претходно споразумно утврди текст“.
Ђенерал фон Конрад
Ђенерал пешадије фон Фалкенхајн одговорио је на ова излагања одмах, још у вече 7. новембра, са ОБр. 17806 овако: „Протест Ваше Екселенције произилази из нетачних претпоставки, због тога се не може примити. Ђенералфелдмаршал фон Макензен није добио никакво наређење, кад и колико снага треба да повлачи, већ му је просто саопштен наш јучерашњи договор, а све остало остављено је потпуно његовој увиђавности. У колико је мени познато маршал намерава, да за сад повуче само 2 дивизије, за које при најбољој вољи нема више места. Још 2 дивизије треба да следују, кад се прилике источно од Копаоника расветле, а 22. резервни корпус тек онда, кад буде успостављена веза са Бугарима на линији: Рашка – Приштина. Пре овог пак, једна дивизија 22. резервног корпуса биће смењена Алпинским корпусом, пошто је та јединица способнија за планински рат. Против ових намера не може се ништа приметити, нити са мога нити са вашег гледишта. Исто тако ни моме формалном поступку не може се ништа пребацити. Кад би Ваша Екселенција, како сам ја то већ раније предложио, у будућности пре улагања протеста против мога дејства код мене упитала о стању ствари, у том случају бих ја са особитом радошћу био приправан да дајем обавештења“.
фон Фалкенхајн
Напомена. И поред оваког уверавања дошло је ипак одмах до смене немачког 3. и 4. корпуса; 3. корпус повучен је са фронта 8. новембра, а 4. корпус смењен је трупама 10. корпуса, тако, да је аустроугарски 8. корпус 9. новембра по подне био дошао у везу са овим корпусом.
62. пешадиска дивизија очекивала је обећану брдску артилерију, како би могла да отпочне офанзиву. Ђенерал Рајнел стигао је 7. новембра у Пожегу, где је ујединио: 205. ландштурмску бригаду, 2 батаљона и 1 батерију бригаде пуковника Франца. Од одреда пуковника Хаузера у Ужицу, један вод пограничних јегера држао је везу са 62. пешадиском дивизијом, а у правцу ка Новој Вароши био је упућен један извиђачки одред. Све док 62. пешадиска дивизија не буде могла да отпочне наступање од Вишеграда, ђенерал Рајнел имао је да са својим трупама врши задатак који је 6. новембра био поверен целом одреду ђенерала Калзера тј. заштиту десног бока и потискивање противника ка Новој Вароши. За овај циљ армиска команда препоручила је Калзеру, да главнином наступа од Ужица ка Новој Вароши; бочне одреде да крене преко Чајетине и од Пожеге преко Љеверова, а 1 батаљон да остави у Ужицу. Ђенерал Калзер имао је на расположењу свега: 11 батаљона, ¼ ескадрона и 18 топова. 10. новембра требала је још и коњица пуковника Болеа да стигне у Пожегу као појачање (Маршрута: 8. новембра до Ражане, 9. новембра Бела Црква). Ђенералу Сорсићу наређено је, да поврати 205. ландштурмској бригади њену артилерију (такозвани кинески дивизион, 1 пољску батерију и 1 брдску хаубичку батерију).
б) Операције XI. немачке армије
У току ноћи 6./7. новембра трупе 105. и 107. дивизије заузеле су Крушевац. Заробљено је 3.000 Срба, а у болницама нађено је 1.500 рањених. Поред тога заплењено је 10 топова, много муниције, велике количине ратног материјала и животних намирница. Одред јачине једног пешадиског пука са нешто артилерије из састава 101. дивизије избио је десном обалом Јужне Мораве код села Прасковче. Пошто су се противничке снаге биле повукле преко Мораве, наређено је да 10. резервни корпус (107., 103. и 101. дивизија) преко Крушевца продужи гоњење ка југу, а дивизије 3. армиског и 4. резервног корпуса, пошто не буду више потребне, да се упуте маршом у јужни Банат (простор око Ковина и Беле Цркве), на расположење немачке Врховне команде. Алпинском корпусу наређено је, да 8. новембра одмаршује из Крагујевца долином Груже ка Маснопољу, где улази у састав III. армије.
в) Операције I. бугарске армије
После заузећа Ниша, 6. новембра, командант I. армије, издао је био заповест за даљи рад и дивизије су отпочеле наређене покрете. Али, у том времену добивена је директива од команданта армиске групе фелдмаршала Макензена, којом се наређује ово:
1. – Лево крило XI. немачке армије продужиће наступање преко Параћина ка Прасковчи у циљу заробљавања српских трупа испред 6. и 8. бугарске дивизије.
2. – 6. бугарска дивизија, пошто разбије противника између себе и левог немачког крила источно од Параћина, да се повуче ка 8. дивизији и да наступа на југ, источно од линије: Лешје – Липовац тако, да ове тачке припадну XI. немачкој армији.
3. – Десно крило I. бугарске армије (6. и 8. дивизија), да продужи своје наступање преко Прасковче, Ђуниса, Крушевца, Дупца ка Куршумлији.
4. – 9. дивизија по заузећу Ниша наступа ка Прокупљу.
5. – 1. дивизија да заузме Лесковац и спреми се за даљи марш.
Задатак је I. бугарске армије да никако не дозволи да велике противничке снаге одступе на југ.
Дивизије I. бугарске армије упућене су у духу ове директиве и у току 7. новембра избиле су:
6. дивизија: 1. бригада: Њен 3. пешад. пук упућен је већ од стране Макензена из Параћина ка Крушевцу, а 15. пук гони противника у правцу Прасковаче. 3. бригада гони у правцу Алексинца. 2. бригада стигла је код Цернице.
8. дивизија: 2. бригада гони обема странама Бованске клисуре у правцу с. Кормана и Алексинца. 3. бригада стигла је на линију: Дражевац – северно од села Доње Трнаве. 1. бригада стигла је са претходницом до Чифлика а са главнином на Чамурлију.
9. дивизија: 3. бригада стигла је са 57. пуком до Мраморског моста, а са 58. пуком до мостова на Морави код Клисуре и Чечине. 1. и 2. бригада стигле су код села Матовишта. 1. дивизија: 1. и 3. бригада упућене су ка Лесковцу. 2. бригада налази се у покрету између Бабушнице и Власотинца.
г) Операције II. бугарске армије
1. – Дејство на северном фронту. У току 7. новембра ђенерал Рибаров, који је са својим трупама избио у Лесковачко поље, добио је ово наређење: Да упути 1 пук долином реке Јабланице ка Лебану, и да преко старе српске границе удари у леви бок и позадину Срба, који код Гиљана дејствује према 2. бригади 5. дивизије. Да упути један пук долином реке Ветернице ка Врању и отуда ка Гиљану. Да један пук остави у Лесковцу до доласка 1. дивизије а затим да га привуче својој дивизији. Да се 1. бригада (13. и 26. пук) 7. дивизије упути долином Јужне Мораве ка Бујановцу, где га чека заповест. Пошто се изврше наређена упућивања трупа, да ђенерал Рибаров са својим штабом дође на фронт према Приштини и да прими команду од ђенерала Брнева са задатком да што скорије заузме Приштину. Ђенерал Брнев, кад преда команду трупа према Приштини ђенералу Рибарову, да оде својој 5. дивизији.
2. – Дејство на јужном фронту. Врховна команда скреће пажњу команданту II. армије на правац: Прилеп – Кичево – Гостивар и планину Голашницу, који изводи на десни бок и позадину армије. Иначе у току 7. новембра није било ничега значајнијег на овом фронту.