а) Операције III. аустро – немачке армије
1. – Дејство 62. дивизије. Још 8. новембра упућена је 62. дивизији тражена брдска артилерија и то свега 7 топова. Могло се очекивати, да ће та артилерија бити у Вишеграду 11. новембра. Дрина је опадала, рачунало се да ће се подизање понтонског моста моћи извршити у току 11. новембра. Командант дивизије решио се да отпочне офанзиву 12. новембра. Ђенерал Рајнел, командант 62. дивизије, организовао је у времену од 7. – 9. новембра своје трупе у Пожези; 9. новембра тражила је армиска команда, да ђенерал Рајнел отпочне операције, напомињући да не би могла одобрити да се извршење добивеног задатка даље одлаже. Командант армиске групе ђенералфелдмаршал Макензен захтевао је, да се остали фронт III. армије крене напред, постављајући 9. новембра команданту III. армије питање: Да ли је командантима 19., 22. и 8. корпуса објашњена потреба, да се безобзирно крећу напред и напомињући, да се због повлачења појединих дивизија са фронта не сме никако стварати закључак као да борбена енергија попушта. Најзад командант армиске групе додаје и ово: „Према политичкој и војничкој ситуацији хитно је потребно да се операције против Србије наскоро заврше и да циљ рата не дође у питање само због оклевања команданата корпуса. Ако коњске запреге не могу даље, онда треба безусловно реквирисати воловску вучу. Сваки обзир према становништву треба искључити“. Сем тога, команда армиске групе питала је III. армиску команду: Који су маршовски циљеви одређени за 9. новембар појединим корпусима и одреду ђенерала Сорсића?
Пошто се степен отпора српских трупа није могао оценити и пошто III. армиска команда није могла предвиђати стање комуникација, и њихов утицај на дотурање потреба, који неоспорно утиче и на физичко стање трупа, то се сматрало да не би било целисходно да се корпусима одреде дневни циљеви, те их због тога није била ни наредила. Из свих издатих заповести морали су команданти корпуса бити потпуно свесни тога, да је безобзирно наступање хитно потребно. Трупама је било наређено, да без обзира на суседне јединице избијају напред. Но и поред свега овога, III. армиска команда издала је 9. новембра у 17 часова свима корпусима, 62. пешадиској дивизији и одреду ђенерала Сорсића наређење за енергично наступање. Дневне циљеве појединим трупама, армиска команда ни сад није означила, већ је само имала у виду да према потреби њихово кретање регулише. Као границе простора за кретање корпуса, имале су да важе средине између главних комуникациских праваца тих јединица. Како је III. армиска команда ценила стање армије и како је та команда претпостављала, да ће се догађаји у даљем току развијати, види се из ове преписке: Начелник главног ђенералштаба аустроугарске Врховне команде упутио је 8. новембра команданту III. армије депешу ОБр. 17671 у овоме: „За моју сопствену информацију молим вашу екселенцију да ме што хитније извести о своме мишљењу о стању српске војске и то: Да ли се српска армија према вашој оцени налази у стању распадања, како се то са много страна претпоставља, или је она могла да своју главну снагу тако повуче и да је очува за даљу борбу тако способну, да би се ипак још морало рачунати, да ће она покушати акцију против наших трупа; даље, да ли ваша екселенција цени да су борбе последњих дана имале карактер заштитничких борби у циљу омогућавања одступања главних противничких снага или су те борбе водили само растурени делови његових главних снага, које су претрпеле знатне губитке. На крају молим вашу екселенцију, да ме отворено извести о физичком и моралном стању сопствених трупа; о стању муниције и хране код њих, и да ли постоји могућност дотурања свих потреба за војску“.
Одговор команданта III. армије ђенерала фон Кевеша од 9. новембра гласио је овако: „Српске снаге, које су се бориле према III. армији, у борбама јужно од Београда отприлике до линије: Лазаревац – Младеновац, претрпеле су велике губитке. Доцније борбе могу се пак назвати само заштитничке борбе но и у овим борбама више пута употребљене су знатне снаге тако, да се на пример борбе: 19. корпуса јужно и југоисточно од Чачка и оне 22. резервног корпуса код Краљева могу сматрати као заштитничке борбе већег стила, у току којих је противник вршио и контра нападе. Против III. армије стајало је до сад максимално око 20 пукова са првобитним стањем пешадије око 70.000 људи. Губитке противника ценим најмање на 30 – 35 %, од овога броја 14 % пада на заробљенике. Да је српска војска у распадању, то бар пред фронтом: III. армије не стоји у истини. Дешавало се додуше, да су се мања расула појављивала у том смислу, што се број заробљеника повећавао или је пак изгледало, да је већи број војника покушавао да се без оружја врати својим кућама. Но то је једна појава, која је била примећена и прошле године. Што се тиче ма каквог покушаја контра офанзиве од стране Срба, бар у скором времену, држим да је невероватан, јер су противничке јединице јако растурене и раслабљене. Поред тога може се рећи, да би сваки противнички покушај, контра напада, за њега сад био далеко неповољнији но што је било прошле године, док би околности за одбијање једног таквог покушаја са наше стране биле повољније, јер, релативно свеже трупе у довољној јачини чврсто држе земљиште у својим рукама. Физичко стање сопствених трупа добро је, а морално стање врло добро. Способност ландштурма, разуме се само по себи, мора се ниже оценити. Материјално стање у многоме је тешко. Трупе корпуса сад су удаљене око 80 км. од крајњих железничких станица, а дотурање потреба, и поред искоришћавања средстава која се налазе у околини, једва достижу да подмире најнужније потребе. Због врло рђавог стања путова, кишом размекшаних, коморе су претрпеле велике губитке, нарочито у коњима. Армиска етапна команда цени их на 25 %. Стање муниције повољно је, пошто потрошак муниције у последње време није био велики. 19. корпус и одред Сорсића, веле, да је обућа рђава, а делом и одело (нарочито чакшире). Већи део трупа нема топлијег зимског рубља; дотурање истог могуће је вршити само у мањој количини, пошто су транспортна средства једва довољна за муницију и храну“.
У овом извештају било је дакле главно мишљење, да се српска војска не налази у распадању. Ово је мишљење делила и команда армиске групе у Смедереву, која је 9. новембра у 20.10 часова послала овакав извештај: „Стање српске војске. Нема сумње, да су се у току борби последњих дана појављивали знаци, по којима се може судити да је борбено дејство српске војске јако попустило. Ни пред фронтом III. армије, ни пред фронтом XI. армије, није било могуће установити, да још има потпуних и уређених јединица. Заробљеници су показивали једну шарену мешавину. Искази заробљеника потврђивали су мишљење, да је наступила једна изванредна мешавина појединих јединица, то је бар био случај код заштитница, са којима се стајало у борбеном додиру. Број пребеглица, упоређен са оним у почетку операција, био је знатно повећан. Сазнало се више случајева, где су цели водови и делови предвођени од официра намерно заостајали, своје оружје предавали председницима општина у очекивању наших трупа. Док су у почетку готово само Македонци сачињавали контингенат пребеглица, сад их је било много и из граница старе Србије, који нису хтели да ван своје домовине продуже једну борбу, која није имала никаквог изгледа на успех. Последњих дана у већем броју ухваћени су обвезници у грађанском оделу, а у исто време нађено је много баченог војничког одела. Без сумње многи војници покушавају, да побегну у грађанском оделу и да се врате својим кућама. Може се претпоставити, да ће се следећих дана број таквих лица повећати, због оскудице хране у слабо настањеном пошумљеном планинском пределу, којим српска војска сад пролази. И поред ових знакова, отпочетог распадања српске војске, било би прерано претпостављати, да се она налази у потпуном расулу. У ствари број заробљеника није прекорачавао умерене границе, војници су заробљавани првенствено у заштитничким борбама, а међу њима било је много рањених. Међу многобројним топовима, који су заплењени има много раније заплењених аустриских и турских топова. Већи део сопствених, скупоцених топова Срби су успели да обезбеде. Без сумње делови који су сад отпали, нису припадали најбољим елементима српске војске. Оно што је српској војсци остало, продужиће борбу дотле, док буде могуће савладати тешкоће у снабдевању храном и у добављању муниције. Ово последње више није могуће вршити сопственом снагом. Многобројни искази војника, који су заробљени на разним тачкама и који нису припадали истим јединицама јављали су да српска Врховна команда намерава да иде у Скадар и да ће се српска војска пребацити у Црну Гору и Албанију. О уједињењу са Антантиним снагама изгледа, да српским војницима у последње време није ништа казано. Напротив изгледа, да се много говори о пребацивању у Италију“.
У досадањем току рата Срби су се показивали као мајстори у ширењу нетачних вести. Искази заробљеника, који су се у свему слагали, врло често су се доцније показали као прорачунате обмане, пуштане од стране српских команданата. Према томе, аустроугарска Врховна команда није нагињала мишљењу, да поверује гласовима о предстојећем прелазу српске војске у Црну Гору и Албанију, шта више претпостављала је, да српска Врховна команда у ствари пре има план, који српски заробљеници нису могли знати, тј. о пробоју у јужноме правцу у циљу уједињења са војском Антанте и о базирању на Солун. Какав се развој догађаја очекивао у аустроугарској Врховној команди у Тешену показује писмо начелника штаба аустроугарске Врховне команде ОБр. 17700 од 9. новембра, које је послато по куриру немачкој Врховној команди у Плес за ђенерала фон Фалкенхајна и које гласи: „Част ми је вашој екселенцији доставити на знање ово разлагање о ситуацији на Балкану. Наша III. и XI. армија и бугарска I. армија, како изгледа, немају додира са српском главном снагом. Вероватно да је она успела далеко да умакне у општем правцу ка Новом Пазару и Приштини. Ово одстојање, у току времана, вероватно ће се знатно повећати, пошто гоњење, које је предузето од Западне Мораве, у главном концентрично ка линији: Нови Пазар – Приштина, води преко тешко пролазног и у комуникацијама оскудног терена: Јавор, Копаоник и Гољак планине, где ће јаче противничке заштитнице бити у стању да дају снажан отпор. Поред тога, због позног доба године може промена времена (снег) у планинској зони произвести закашњавања, која се још не могу предвидети. Ове околности могле би бити од велике користи за српску војску и могле би јој омогућити пробој ка Антантиним трупама, што би јој пружило и могућности, да поново дође до сигурног базирања код Солуна. Као правац, којим би Срби могли извршити овај пробој, треба сматрати општи правац: Приштина – Велес. Мора се дакле рачунати, да би Срби по времену могли успети, да главнину својих снага прикупе на Косову пољу и да је, под заштитом бока и позадине, упуте за удар ка линији: Тетово – Скопље – Куманово.
Земљиште, којим би српске трупе, при овоме евентуалном наступању требале да се крећу, релативно је пролазно. Овај удар српске главне снаге, која је сад око 150.000 људи, не би се смео потцењивати, јер би Срби према садањем груписању II. бугарске армије пред собом у прво време имали само 4 бригаде (32.000 пушака). Из овог разлога одобрио сам одмах, да се једна бугарска дивизија I. армије упути ка југу. Појачање бугарских трупа на простору северозападно од Скопља, деловима снага, које су сад прикупљене (око 6 бригада) према Антантиним трупама (око 80.000 људи) држим, већ у духу депеше ОБр. 17790, да се не може постићи. У колико би се после извршеног рокирања ка Велесу, главнина 2. бугарске дивизије (2 бригаде) од бугарске Врховне команде могла упутити у правцу Скопља у циљу садејства, не може се унапред прорећи. Према томе, у циљу спречавања једног српског пробоја, у прво време могло би се узети у обзир још једино директно садејство јужног крила I. бугарске армије, у колико то не би спречавало његов задатак у гоњењу противника. Дакле, према свему томе изгледа, да покушај пробоја српске главне снаге, правцем преко Приштине ка Велесу за сад има много изгледа, нарочито ако се он изврши брзо и са свом снагом. Пошто би овај српски евентуални удар у даљем току водио ка позадини бугарских снага, које се налазе у борби са Антантиним трупама, он би могао имати битног утицаја на стање Бугара на том делу војишта. Да би се таква намера Срба могла поуздано осујетити држим, не само да је потребно, да се бугарске снаге јужно и југоисточно од Приштине хитно и издашно појачају, већ препоручујем оцени ваше екселенције, да се од снага XI. немачке армије које су на Морави, због оскудице простора, постале слободне, и које су узете у обзир да се транспортују на север, упуте најмање две дивизије долином Мораве ка југу и то понајпре од прилике на простор Ниш – Лесковац. У случају, ако би садејство ових дивизија у јужном правцу ка Скопљу било непотребно, још вазда би се било у положају, да се те дивизије упуте Моравском долином на север, и то железницом, која ће међутим вероватно већ бити понова успостављена. У крајњем случају, оне би могле, користећи се бугарским друмовима и Дунавом, увек кренути ка северу. У садањем Балканском рату, поред савлађивања Србије, мора бити наш циљ, да се Антанта код свих Балканских народа потпуно дискредитује.
Пре, но што бисмо били у стању да тежимо позитивним циљевима на неком другом месту, изгледа ми, да је потпуно и сигурно постигнуће овога циља од пресудног значаја, пошто ми само на тај начин можемо да спречимо приступање Грчке и Румуније нашим противницима, и да на тај начин осујетимо обрт општег стања, који би из тога произишао“. Ђенерал Фалкенхајн, међутим, већ 9. новембра није више рачунао са том чињеницом, да би Срби могли покушати пробој ка југу. Шта више он је претпостављао, да ће Срби одступити ка Новом Пазару и Пећи, и да ће се њихова војска због великих теренских тешкоћа расути. Ово се види из његовог одговора ђенералу Конраду под ОБр. 17937 од 9. новембра 1915. године, који гласи: „Начин, на који би се могао постићи циљ у Балканском рату против Антантиних трупа, који се препоручује под ОБр. 17730, био је главни повод због кога сам 6. новембра био позвао на договор вашу екселенцију и бугарског делегата. Ја сам тада, поводом овог питања, био изнео разлоге, који се у главном подударају са онима које ваша екселенција сад излаже и претпоставио сам, да је у овом погледу, у току договора, била постигнута потпуна сагласност о начину продужења операција према Србима. Ако сам се у томе случајно тада преварио, на сваки начин сад у томе погледу постоји сагласност (Раније се радило на томе да се српска војска потпуно потуче). Нова директива, коју је на основу тога требало дати ђенералфелдмаршалу Макензену, и коју сам ја 6. новембра обећао израдити чим се извесна претходна питања буду разјаснила, потребна је. На пример питање: Које би снаге за нове операције требало ставити фелдмаршалу на расположење од бугарске и евентуално од турске стране? Радим на томе да се то расветли, и даћу нову директиву чим будемо могли предвидети, како ће се развијати завршна фаза борбе са српским борбеним снагама. Ваша екселенција, у данашњем писму расправља и ову последњу ствар. Вашем мишљењу, по овој ствари, могу се само условно придружити. Држим, да српска војска није више способна, да изврши са груписаном снагом један велики покушај пробоја преко Приштине ка Велесу. И ако би га она ипак извршила, држим, да га не би могле спречити 2 немачке дивизије, које би тек сад биле кренуте из долине Западне Мораве од Крушевца преко Ниша, абстрахујући сасвим и околност, да оне нигде не би имале места за своје кретање, јер су све употребљиве комуникације, које од линије: Краљево – Ниш – Лесковац, воде ка Косову пољу заузете: 22. резервним корпусом (3 дивизије); 8. корпусом (2 дивизије); 10. корпусом (3 дивизије) и најмање са 4 бугарске дивизије, које су према нашем рачуну јаке готово 8 дивизија. Према томе, комуникације су потпуно заузете снагом готово од 15 – 16 дивизија.
Сумњиво је већ, да ли ће се дотурање потреба за овај број трупа моћи извршити без застоја. Непосредно потпомагање бугарских снага, које оперишу од југа и југоистока ка Приштини, са трупама из III. или XI. армије, није више никако могуће ни по времену, ни по простору. Могуће је само посредно, а то је у исто време и најефикасније, ако свака колона упућена у правцу Приштине буде најозбиљније принуђена, да свима средствима убрза своје наступање. Учини ли се овако, може се очекивати, ако Срби ипак буду покушали да изврше пробој, да ће они још за времена бити сами нападнути у леђа од једне или друге колоне, која буде надирала за њима. Мени се пак чини да код Срба превлађује више идеја за одступање преко Новог Пазара и Пећи, него за некакав пробој. То потврђују и вести које долазе из Црне Горе. Против тога помаже само једно средство: по могућству што енергичније надирање јаких јединица, које би биле упућене ка Рашкој и преко Приштине ка Митровици. И ако ове јединице не би успеле да нападну српске главне снаге, мислим, да оне не би могле умаћи преко црногорске границе. Истина, они би могли тамо спасти само остатке своје војске без артилерије и коморе, а ово нећемо моћи никад потпуно спречити под околностима које владају: створ земљишта; непотпуна опрема наших трупа за планинску војну и то баш оних јединица, које су најспособније за напад; оскудица у железницама; оскудни предео и оскудица у води“. Ђенералфелдмаршал фон Макензен добио је од немачке Врховне команде наређење, да нареди све што би било потребно за продужење операција (ОБр. 17937, које је стигло у Тешен 9. новембра у 22.40 часова).
На фронту III. армије, прошао је 9. новембар релативно мирно, и поред раније поменутог наваљивања команде армиске групе да се армије крену напред. Само делови 19. корпуса имали су овога дана озбиљнијих борби.
1. – Дејство 62. дивизије. На крајњем десном крилу III. армије, код 62. пешадиске дивизије, била је само борба патрола. Један одред 62. дивизије, који је био упућен ка Новој Вароши, потиснут је код Чајетине од стране Црногораца. Према исказима заробљеника, противник је био појачан од прилике на 3.000 људи, те како би, за случај повлачења пред 62. дивизијом, могао према североистоку обезбедити мостове преко Рзава и Увца. Једаи други одред био је после борбе избио до Трнаве јужно од Рожанског.
2. – Дејство 19. корпуса. На десном крилу 19. корпуса, ситуација код бригаде Штрајта одреда ђенерала Сорсића, којој су придате две брдске батерије, и која је упућена са југозападног фронта, остала је непромењена. Од бригаде ђенерала Шиса нападала су 2 батаљона северни део Околишта и Громов биљег и то: један батаљон дуж друма Ивањица – Јавор, а један преко Ранковог врха. Позади ових батаљона упутио је ђенерал Шис доцније још 2 батаљона као резерву. Успело се првенствено потиснути Србе са ћувика северно од коте 1193 Околишта, а пред вече успело се заузети јуришом и Громов биљег. Даље, према западу један извиђачки одред потиснуо је слабијег противника на Оштрици 1168. Извиђачка одељења јужно од Ивањице избила су до линије Бутково – Будожеља – Божовац и нису наишла на Србе. На висовима јужно од Косовице налазио се од прилике један противнички батаљон, а тако исто на Великој Ливади један батаљон са нешто коњице на утврђеном положају. На центру 19. корпуса у току 9. новембра владало је затишје. На левом крилу нападала је 21. брдска бригада ка Елдовишту, северном делу Врановице планине; 20. брдска бригада ка јужном делу Врановице планине – 639 – Јајинце. Ту су Срби давали још јак отпор. Одред мајора Хабахера (4 батаљона и 1 батерија) према диспозицији повучен је из борбе и одмаршовао је око 7 часова ка Ивањици. Овај одред је наскоро био тучен српском артилеријом и понова се уплео у борбу на простору: вис Јавор и источно од тога виса код Дубоког брда. У 11.15 часова добивена је једна депеша из III. армиске команде, којом се захтевало од начелника корпусног штаба да оцени евентуалност, ако би се наредило да се 10. брдска бригада не прикупља у Ивањици већ да се одред мајора Хабахера упути преко Борове стране. Начелник корпусног штаба известио је, да су дан раније издата наређења и да су у овом часу, 11.15 часова, већ у току извршења и да измена заповести не би више дошла до извршења. Међутим, противно првобитној заповести корпусне команде, ипак је дошло до тога, да се та бригада ујединила на Боровој страни. Мајор Хабахер, пошто је против своје намере, а на простору југозападно од Елдовишта, био уплетен у борбу, послао је у 9.30 часова 10. бригадној команди извештај, да је у 9 часова достигао простор западно од Риђице и да због непрекидног противничког отпора може само споро да се креће у намераваном правцу ка Боровој страни. Овај извештај стигао је код 10. бригадне команде тек у 16.45 часова, те се и поред изаслатих патрола 9. новембра није могло констатовати, где се трупа Хабахера налази. Да је она до ноћи ипак била стигла код Дубоког брда – Борова страна није се наслућивало, шта више претпостављало се да се она налази на простору југозападно од Елдовишта. Тек један извештај мајора Хабахера, који је 10. новембра у 10.15 часова стигао код корпусне команде, разјаснио је ситуацију.
Међутим 21. брдска бригада 9. новембра по подне била је успела, да на Елдовишту и на северозападном делу Врановице заузме низ противничких ровова. На јужном делу Врановице планине пак, успели су Срби, и поред енергичног напада 20. брдске бригаде, да се одрже. Та је бригада могла да подиђе добро утврђеним српским положајима само на 300 – 500 метара и имала је врло осетљиве губитке. Овај жилави отпор центра српског фронта пред 53. пешадиском дивизијом, заслужује тим веће признање, што је вис Јајинац у ово доба већ био изгубљен. Овде је пољска артилерија 53. пешадиске дивизије из простора западно од Врдила могла још да дејствује, но даљи домет није имала, а заузимање бољих положаја напред није било могуће, пошто се фронт 44. резервне дивизије протезао тек преко села Дедојевци 360 – 455. Командант 44. дивизије додуше био је умољен, да своје крило крене напред до Пекчанице 447, како би пољска артилерија 19. корпуса могла да заузме бочни положај против српских делова, који су се још одупирали 53. пешадиској дивизији. Али, 44. резервна дивизија није била у стању да задовољи овај захтев. Командант 88. резервне бригаде 44. дивизије, за 10. новембар добио је наређење да десним крилом наступа преко коте 455 – 496 – Чуђак, дакле ка југу. Командант 19. корпуса, који је 9. новембра по подне лично известио команданта III. армије у Горњем Милановцу о ситуацији, и који још у ово време није знао да је одред мајора Хабахера успео да избије до Борове стране, намеравао је за 10. новембар да 10. брдску бригаду уведе у борбу на фронту 53. пешадиске дивизије. У овом циљу, ђенерал Дрофа требао је да што пре прими команду над одредом мајора Хабахера и да батаљон и брдску батерију из Ивањице као и један ескадрон коњице, који му је био додељен из одреда Сорсића, привуче ка главнини бригаде. Међутим 17. брдска бригада требала је рано из јутра да се прикупи код Рудине; један батаљон да истури ка Боровој страни и да извиђа правцем преко Старог пута ка Наочарима и Кадиној води. У случају потребе, имала је та бригада преко Борове стране и Врљана да учествује у борби 53. дивизије. 53. дивизија имала је по сваку цену да држи простор који је заузимала. Бригада Шварца требала је да дође на место 17. брдске бригаде, а одред Сорсића да остане на својим досадањим положајима.
3. – Дејство 22. корпуса. На фронту овог корпуса у току 9. новембра стање је у главном било непромењено. 44. резервна дивизија кренула је своје десно крило нешто мало напред и држала је линију: Лопатница – кота 498 јужно од Прогорелице и имала је наређење да 10. новембра напада. 43. резервна дивизија имала је своје предње трупе на линији: 234 код манастира Жиче – вис 404 Ћава. Пред левим крилом корпуса налазила су се само српска растурена одељења, која су се у томе правцу повукла. 26. пешадиска дивизија, која је повучена са фронта, стигла је на простор: Милочај – Тавник. Изгледало је, да је повлачење те дивизије проузроковало застој у наступању 22. резервног корпуса. А и очекивање, да ће тај корпус бити смењен Алпинским корпусом, сигурно је утицало на слабљење енергије 22. корпуса. Због тога је у 23 часа издата заповест, да 22. резервни корпус за сад неће бити смењен Алпинским корпусом, коме је наређено да се прикупи у Ваљеву.
4. – Дејство 8. корпуса. Како је већ раније изложено, Алпински корпус био је закрчио пут мостовним треновима 8. корпуса у долини Груже. Само интервенцијом ђенералштабних официра, које је 8. корпусна команда упутила у циљу убрзавања марша тих тренова и ноћним маршовима, успело се до 9 часова довести мостовне тренове до Губеревца, кад су мостовни тренови продужили кретање позади Алпинског корпуса. За време пак одмора тога корпуса, мостовни тренови продужили су марш, и у 13 часова стигли су са потпуно изнуреним коњима код села Печеноге (¼ коња је попадала). У селу Печеногама, запреге тешке артилерије чекале су мостовне тренове и довезле их до 16 час. у рејон 59. дивизије. Исто тако и мостовни трен немачког 22. резервног корпуса био је још далеко заостао. Али је тај корпус имао више среће, пошто је у свом рејону био нашао у Краљеву доста дрвеног материјала, тако, да је могао поправити мостове, које су Срби порушили. У споразуму са 22. резервним корпусом наређено је да понтонири 8. корпуса доведу дрвени материјал из Краљева сплавовима низ Мораву. Сем тога, према наређењу III. армиске команде пловили су за 8. корпус понтони двају мостовних тренова из Чачка низ Мораву; остали мостовни материјал тих тренова, због техничких тешкоћа, није се могао упутити Моравом, већ је кренут ка 8. корпусу колима из Чачка и то друмом десном обалом Мораве преко Краљева. Пошто ратни мостовни материјал, који је стајао на расположењу пре доласка овог помоћног материјала за подизање моста није био довољан, наређено је, да се, за пребацивање гонећих одреда са артилеријом, направе две скеле и то: једна код села Скеле за 59. пешадиску дивизију, а једна код Лозне за 57. пешадиску дивизију. Разуме се само по себи, да је 57. дивизија и поред свих тешкоћа, које су постојале, имала да продужи градњу брвна, како би бар пешадија могла да уштеди обилазак преко Лозне. Гонеће одреде 59. дивизије требало је упутити ка Крњој Јели и Гочу, а одреде 57. дивизије ка Арнаутовцу и Погледу. У даљем току, главнина 57. пешадиске дивизије имала је да наступа преко Гоча ка Пакленику, а главнина 57. дивизије преко Погледа ка Александровцу; у овом циљу наређено је, да се изврше потребна рекогносцирања. Обе ландштурмске бригаде Хауштајна и Мразека имале су и надаље да раде на оправци јединог друма, који је стајао на расположењу за дотурање потреба 22. и 8. корпусу. Стање ове комуникације било је тако рђаво, да се не може описати, а поправљање неколико мостова који су се били срушили, и то у времену прелаза Мораве, ангажовало је знатан део техничких трупа 8. корпуса. На фронту 57. дивизије, међутим, успело се помоћу већ споменутих малих сплавова од бачава, пребацити свега 5 чета и упутити их у циљу извиђања. Ове чете стигле су 9. новембра на висове Орловац 502 и 536, а њихове патроле наступале су ка јужном планинском гребену.
Распоред српских трупа пред III. армијом према добивеним податцима био је овај: Према 62. пешадиској дивизији 1 ½ црногорска бригада. На простору јужно од Ужица слабије црногорске снаге; поред њих може бити и 4. српски пук. Јужно од Ивањице 4. пук III. позива; 2. пук III. позива. О црногорској бригади, која се вероватно била повукла преко Ивањице, није било никаквих података. Код Велике Ливаде југоисточно од Ивањице, према исказима заробљеника, претпостављало се да се налазе јаче противничке снаге. Западно од Краљева према 19. корпусу, уочавани су делови: 5. пука III. позива; 6. пука III. позива; 7. пука I. позива; 8. пука II. позива; 9. пука II. позива. Остатци тих пукова, као и Дринска дивизија II. позива, делови 2. пука III. позива и 10. пука III. позива констатовани су пред 22. резервним корпусом. Према 8. корпусу налази се Тимочка дивизија II. позива и вероватно још пукови: 10. кадров.; 19. кадров.; 7. пук II. позива; 13. пук I. позива; Комбиновани пук Моравске дивизије II. позива; 7. пук III. позива и 15. пук III. позива. Међутим од наведених пукова, већ више дана није било поузданих података. Пред фронтом 8. корпуса, код кога је дошло на Морави до застоја, противник је био принуђен да се повуче због надирања 10. корпуса, који је био остао на фронту XI. армије. Од немачке 103. пешадиске дивизије, један батаљон преко Мрмоша стигао је без борбе до Александровца, а главнина дивизије достигла је без борбе простор код села Новаци. Трупе 107. пешадиске дивизије под борбом избиле су на простор око села Купци – Штитари. Главнина 101. пешадиске дивизије била је још далеко уназад код Сталаћа. Један њен одред, који је јужном Моравском долином био истурен до Ђуниса, имао је против себе јачег противника. За 10. новембар наређено је, да поменути одред наступа преко Каоника ка селу Рибари и да тамо остане све, док десно крило бугарске војске друмом: Алексинац – Кулина – Прокупље, не избије до села Кулина. Главнини 101. дивизије наређено је, да маршује ка Крушевцу.
б) Операције XI. немачке армије
Југозападно од Крушевца, трупе 10. резервног корпуса, продужиле су гоњење противника. Главнина 103. дивизије достигла је без борбе простор око села Новаци, а један њен батаљон, који је наступао преко села Мрмоша стигао је без борбе до Александровца. У току 9. новембра, 107. дивизија која је била у долини Расине, избила је борбом на простор око села: Купци – Штитари. Главнина 101. дивизије била је још далеко уназад код Сталаћа. Њен одред код Ђуниса имао је против себе јаче противничке снаге. За 10. новембар наређено је, да се одред 101. дивизије крене од Ђуниса преко Каоника ка селу Рибари, где има да остане све док бугарско десно крило, које наступа друмом Алексинац – Кулина – Прокупље, не избије до села Кулина, а главнина 101. дивизије има да следује поменутом одреду преко Крушевца ка селу Рибарима. Главнина 10. корпуса (103. и 107. дивизија) има задатак да продужи гоњење преко села Златари ка Куршумлији.
в) Операције I. бугарске армије
Према директиви Макензена, I. бугарска армија има да продужи гоњење противника са линије: Алексинац – Лесковац, општим правцем ка Приштини, с тим да граница између те и XI. немачке армије буде линија: Љубеш (закључно) – Рибари (искључно) – Велика Плана – Куршумлија. Уопште је наређено, да се отпочне са претварањем колске коморе у товарну. На основу ове директиве командант I. бугарске армије наредио је ово: 1. дивизија, пошто се већ налази на левој обали Јужне Мораве, да гони правцем: Лесковац – Лебане и даље у правцима ка Куршумлији и Приштини. Хаубичка артилерија ове дивизије да одмаршује из Лесковца у Врање и да уђе у састав 3. дивизије. 8. дивизија, пошто нема објекта за своје дејство, излази из састава I. армије и према одобрењу Макензена има се кренути 11. новембра долином Јужне Мораве ка Врању где ће се ставити на расположење команданту II. армије. 6. дивизија, да прими одсек, који сад држи 8. дивизија и да предузме енергично наступање ка Куршумлији. Зона ширења десно: ушће реке Нишаве – с. Прасковче – гребен Јастрепца – пут Крушевац – Куршумлија.
Напомена. Пошто су Срби давали озбиљан отпор деловима II. бугарске армије на правцу: Гиљане – Приштина, наређено је да 1. дивизија енергично наступа преко Лебана и дејствује у позадину српских трупа код Гиљана.
У току 9. новембра дивизије I. бугарске армије избиле су: 6. дивизија: 1. бригада код села Брадајци; 2. бригада у Краљево; 3. бригада код Алексинца, са предњим деловима на левој обали Јужне Мораве. 8. дивизија: 1. и 3. бригада на истим местима; 2. бригада прикупља се југоисточно од Алексинца на простору: Катун – Бели брег. 9. дивизија, на истим местима; припрема средства за прелаз преко Јужне Мораве. 1. дивизија: 2. и 3. бригада воде борбу западно од Лесковца, а 2. бригада стиже код Лесковца.
г) Операције II. бугарске армије
1. – На северном фронту армије. У току 9. новембра, настављене су борбе код 2. бригаде 5. дивизије према Гиљану. Српске трупе вршиле су контра напад и натерале 2. бригаду 5. дивизије на одбрану. Трупе, које су биле под командом ђенерала Рибарова и које су до сад дејствовале уз Јужну Мораву ка Лесковцу и које су избиле у Лесковачко поље, кренуле су се 9. новембра за Врање, тако: 1. бригада 7. дивизије на путу је уз Ветерницу ка селу Градња; 2. бригада 3. дивизије упутила је 32. пешад. пук ка Лебану, а 29. пешад. пук је заноћио код Џепа у долини Јужне Мораве; 1. коњичка бригада стигла је до села Прапаштице; 1. бригада 3. дивизије такође се брани на северном излазу из Качаничког теснаца.
2. – На јужном фронту армије. Французи су продужили наступање и заузели село Хузоран и Виничане; бугарски 3. пук 11. дивизије стигао је и са 53. пуком предузео контра напад. Од 3. бригаде 5. дивизије стигао је 49. пук у Велес, са наређењем да иде на планину Клепу. Пуковник Богданов издао је заповест да: 53. пук 7. дивизије, 3. пук 11. дивизије и 49. пук 5. дивизије протерају Французе и заузму источне падине планине Клепе. На фронту 11. дивизије и Коњичке дивизије није било ничега важног.
Напомена. Трупе које су заузеле Тетово остале су на својим местима.