Ноћ између 30. новембра и 1. децембра прошла је без борбе. Трупе I. армије целог дана 1. децембра довршавале су утврђивање својих положаја пред Гор. Милановцем, осматрајући рад и кретање непријатеља, који ни у току овог дана није показивао јачу активност ни према једном делу армиског фронта, нити је где дошло до озбиљнијег сукоба. Само слаба артилериска и пешадиска ватра водила се код заштитних делова, који су и у току овога дана продужили даље повлачење ка предстражним положајима својих дивизија, одржавајући непрекидно додир са непријатељем. На фронту Дринске дивизије I. позива, командант предстража извештен у току ноћи, да се непријатељ јачим снагама групише на Врановицу, напустио је положај Голубац – Клаћа и под заштитом делова остављених на овој линији предузео зором повлачење ка Буковачи. Батаљон на Кику остао је за први мах на својим положајима. Али око 11 часова отпочео је непријатељ артилериском ватром да туче овај батаљон, а пешадијом да подилази самом његовом положају. Принуђен на повлачење, батаљон се око подне повукао на лево крило Буковаче и заузео фронт ка Врановици. Са повлачењем овог батаљона и делови, остављени на положају Голубац – Клаће, повукли су се на Буковачу а непријатељ јачине око 1 батаљона избио је на Голубац. Према наређењу команданта дивизије повлачење заштитница требало је да се изврши под заклоном ноћи преко Криве реке и Шилопаја, на положај Липе, где је пук имао доћи у дивизиску резерву. У циљу јаче гаранције правца преко Давидовице, којим се непријатељ могао провући између одреда на Рељинцу и десног крила дивизије на Липама, наређено је команданту заштитнице, да при
повлачењу од Буковаче остави на положају Криве реке (к. 490 – Голубац – к. 486) један свој батаљон. Пионирски полубатаљон упућен је са главног положаја дивизије, да утврди положај за батаљон до његовог доласка. Међутим повлачење заштитнице са Буковаче отпочело је још око 17 часова, због непријатељског напада са знатно јачом снагом и то: са један до два батаљона с фронта од Голубца, а са 4 – 6 батаљона, неколико митраљеза и 2 топа с левог бока. Пук је нарочито трпео велике губитке од артилериске ватре са Врановице и митраљеза са коса, које се спуштају ка левом крилу положаја пука, те је био принуђен да се постепено повлачи на косу између Криве и Давидовачке реке на Голубцу (к. 486). Остале трупе дивизије остале су на својим положајима. Коњички пук повукао се и заноћио на саставцима Давидовачке, Заграђске и Угриновачке реке. Предстраже дивизије држале су линију: Циганка – изворни део Шилопајске реке.
У састав одреда код с. Рељинца ушла је и Данглисова батерија. На фронту Моравске дивизије II. позива, батаљон 1. пешад. пука II. позива из састава заштитнице који је по повлачењу заштитнице остављен на к. 483 (код с. Д. Бранетића), нападнут је од непријатељске колоне, која је са Плоче силазила преко Врановице, те се после кратке борбе повукао на главни положај дивизије у састав свога пука. Непријатељска слабија одељења и патроле, наступајући узастопце за овим батаљоном око 15.30 часова подишла су самом Мрамору, предстражама Моравске дивизије II. позива где је отпочело слабо пушкарање. Јача одељења непријатељска у то време избила су на к. 446 (Виноградине), али су заустављена ватром наше артилерије са Мрамора (475) и почела се утврђивати. Непријатељ слабијим одељењем допро је до ноћи такође и до Врнчанске механе и Врнчанске реке, а једна његова колона око подне запажена је у силазу са к. 446 ка Таковском друму. У 16.10 часова једна непријатељска батерија отпочела је дејствовати на положаје Моравске дивизије II. позива, наш вод са Мрамора одговорио је слабом ватром. То је трајало до 18 часова, кад је ватра на целом фронту потпуно обустављена. Пред фронтом Дунавске дивизије I. позива, на коме се преко целе ноћи одржавао додир са непријатељем на линији Озрен – Чолића брдо – Дубава, непријатељска одељења у свануће ушла су у Озрен. Наша објавница на Дубави, потиснута од непријатеља, одступила је. Око подне због надирања јачих непријатељских делова, од Доњег Бранетића и Озрена, чета на Чолића брду повукла се на главни предстражни положај на Елдовиште. Непријатељ је ускоро почео од Доњег Бранетића нападати и на Елдовиште. Предстражни батаљон 9. пешад. пука и коњички пук са Елдовишта повукли су се по подне у правцу Такова и задржали предњим деловима на коси Синошевића, а главном трупом код Таковског грма. Непријатељ, наступајући и даље, подишао је пред вече предњим деловима положају Дунавске дивизије I. позива, али даље у току ноћи није ништа предузимао. Са њим се непрекидно одржавао додир патролама на линији Леваја – Дубава.
Пред фронтом Дунавске дивизије II. позива непријатељ је врло споро наступао и показао мало активности. Омања његова одељења и патроле виђала су се с времена на време у покрету од Кремена ка Шукунђеду, или се спуштала ка Коњској реци. У подне примећене су две чете и једна брдска батерија да се спуштају од Теочина, једна на Кремену а друга друмом. Око 14.30 часова једна од ових колона избила је иза безименог виса између Шукунђеда и Кремена са брдском батеријом на западној падини Кремена, и са једним водом на Шукунђеду. Наша артилерија отворила је ватру на ове непријатељске делове и они су се изгубили. У исто време појавио се један батаљон пешадије у покрету од Записа ка Хаџића брду; наша позициска батерија са Галича отворила је ватру и батаљон се одмах повукао али непријатељска брдска батерија од Записа одговорила је на дејство наше батерије, коју је откривао црни барут те је успела, да је ућутка. Најзад са фронта Шумадиске дивизије II. позива примећено је рокирање непријатеља источно према фронту Дунавске дивизија II. позива; а по извештајима мештана непријатељ се уопште груписао јачим снагама на правац Горњи Милановац, а слабијим према Дунавској дивизији II. позива. Стање код суседних армија, према извештајима који су стигли армији, било је овако: Због појаве и притиска јачих непријатељских делова пред фронтом Ужичке војске на десној обали реке Каменице према Великом пољу, 11. пешад. пук II. позива из састава Шумадиске дивизије II. позива ангажован је у борби и остао на том одсеку. На одсеку између Каменице и Чемернице налазио се допунски пук од три батаљона 10. пешад. пука II. позива и остатак 12. пука II. позива. На фронту III. армије борбе није било. Непријатељ пред целим фронтом те армије наступао је лагано, а на правцу њеног левог крила пред Тимочком дивизијом II. позива непријатељски предњи делови почели су се спуштати са Голубца у Штавичку реку. Вероватно да је ово и дало повода команданту III. армије, да у циљу јачег осигурања левог крила својих трупа захтева, да Дрински коњички пук I. позива остане и гарантује долину Забрђанске реке. Међутим коњички пук I. позива већ се налазио на саставку Угриновачке и Заграђске реке, а на положајима код с. Рељинца, био је нарочити одред 6. пешад. пука I. позива и две брдске батерије, те је правац долином Заграђске реке био довољно огарантован, и више се није имало шта у том правцу слати, о чему је извештен и командант III. армије.
По податцима прикупљеним, а нарочито по извештајима и исказима заробљеника, пред I. армијом оперисао је 16. корпус под командом ђенераллајтнанта Вурма, а са оваквим распоредом: На десном крилу 50. пешад. дивизија и то: 15. брдска бригада (ђенерала Видена) на правцу Брајић – Теочин – Шукунђед; 16. брдска бригада на правцу: Теочински крст – Брезна – Хаџића брдо. Обе ове бригаде биле су према фронту Дунавске дивизије II. позива; 3. брдска бригада (ђенералмајор Понграц) на правцу: Рајац – Бањани – Лозањ, према левом крилу Дунавске дивизије I. позива; у центру Комбинована дивизија (командант ђенералмајор Габријел) и то: 14. брдска бригада (пуковника Рајна) на правцу к. 746 – Озрен – Доњи Бранетић према десном одсеку Дунавске дивизије I. позива; 2. брдска бригада (пуковник Моучка) на правцу Врановица – Виноградине; 7. ландштурмска бригада (пуковник Сершић) лево од 2. бригаде; 109. ландштурмска бригада у резерви на Врановици. Ове три последње бригаде пред фронтом Моравске дивизије II. позива. Сем ових на правцу: Проструга – Врановица – Доњи Бранетићи појавила се и 10. брдска бригада. На левом крилу била је 1. пешад. дивизија, састављена из 6., 8., 9. и 12. брдске бригаде према фронту Дринске дивизије I. позива. Стање непријатељских трупа по извештају III. армије било је доста тешко. Податци о овоме добивени су од бегунаца из 42. непријатељске хонведске дивизије. Изнуреност непријатељских војника дугим маршовима по испресецаном планинском терену, рђавом времену и путовима била је велика. Губитци су били огромни. Попуна у људству од почетка рата већ је до сад пет пута вршена, а у строј су сад били увучени и сви неспособни од 24 – 36 година, који никако нису служили војску, па су ипак батаљони били јаки само 4 – 500 људи. По пуковима није остало више од 2 – 3 активна официра; пуковима су командовали мајори, батаљонима капетани, а четама заставници. Снабдевање трупа било је тешко и рђаво, а морално стање слабо. Непрекидне патње и борбе, досадиле су биле такође и њима и породиле код војника жељу за предају, а изнуреност достигла је до тог ступња, да по речима тих бегунаца, ако их само по оваком терену и рђавом времену буду још и даље терали, да ћемо их ми моћи и грањем тући. Овим исказима по извештају команданта III. армије могло се поклонити вере, а последице уздрманог морала и преморености код непријатеља осетиле су се већ и за време последњих борби, у којима је по извештају Врховне команде, било око 4.000 које заробљених које пребеглих непријатељских војника. Податци о овоме тешком стању код непријатеља, дошли су баш у згодно време, да у низу осталих приготовљених мера, пред судбоносан намеравани прелаз у офанзиву, послужи као моћно средство, да се њиме пробуди свест код наших трупа и пружи сазнање, да и стање код непријатеља није ништа боље, а поред тога, да се још више уздигне раније уздрмани морал наших људи, да им се улије воља за даљу истрајност у борби и у души сваког војника пробуди оно старо самопоуздање и вера у непобедност српског оружја и овако малаксали непријатељ сасвим сатре. Наредба команданта армије ОБр. 3276, која је 1. децембра послата трупама, а у којој су саопштени податци о стању код непријатеља и о броју заробљених и избеглих његових војника, завршавала се овим речима: овако тешко и жалосно стање код непријатеља ваља сад искористити; нападати га свуда и на сваком месту; нигде му не дати мира ни станка док год га не уништимо и не истерамо из наше земље; треба сад уложити сву своју снагу, храброст и пожртвовање, јер је сад настао згодан тренутак, да тучемо непријатељске трупе разбацане по нашој земљи.
Закључак
(по релацији команданта I. армије)
Благовремено повлачење трупа I. армије 29. новембра са планинског ланца: Сувобор – Рајац – Проструга – Голубац ка новој одбранбеној линији испред Г. Милановца, трупе су се готово неприметно извукле из непосредног додира са непријатељем. За ова три дана проведена без борбе, под заштитом делова остављених на правцима ка непријатељу, трупе I. армије имале су и времена и могућности, да се на новој линији одбране прикупе и уреде; да се до поновног почетка дејства одморе и снабду; да положаје своје утврде и организују у циљу, да им не само послуже као заштита, него и као јак ослонац за офанзиван покрет. Тим поводом поколебани морал код трупа почео се уздизати, а успавани дух и војнички понос се постепено будити. Последње борбе на Сувобору и код Гукоша, а и извештаји команданата дивизија примљени 30. новембра и 1. децембра на новим положајима истицали су факт, да самопоуздање и нападни дух из пређашњих ратова, у овај мах због тешких прилика моментано успаван, није потпуно изумро; да је српски војник, прожет љубављу према својој Отаџбини и свестан своје дужности, решен сад да жртвује све, само кад је у питању опстанак земље. Тако се завршава извештај команданта Дринске дивизије I. позива, а у том смислу, почели су стизати извештаји и осталих команданата дивизија. Свако је у армији био убеђен, да су наступили судбоносни тренутци у животу српског народа и да земља преживљује тешке и критичне дане. Од команданта I. армије па до последњег старешине провејавала је једна мисао, да нас из ове тешке ситуације може спасти једино што бржи прелаз у офанзиву. Међутим, какви су били утисци Врховне команде у томе тешком времену, јасно се види из наредбе ОБр. 7462, која је послата свима армијама, а коју је I. армија примила 1. децембра у 20 часова и која је гласила:
Команданту I. армије. „Убеђен сам, да су неуспеси у последњим борбама претрпљени само због и сувише поколебаног морала и оскудице сваке воље код наших трупа да се боре. Благородна осећања нису више у стању, да код наших трупа поврате морал и вољу да бране своју земљу. Све примерно залагање и пожртвовање официра ништа нису помогли. Потребно је да се предузму најсуровије мере, да се спречи даље срамно бегство наших трупа пред непријатељем, који је слабог квалитета.
За то наређујем:
1. Да официри, командири чета и старешине уопште у борбеном строју и распореду буду на својим прописним местима.
2. Свака јединица мора имати по једну четвртину своје снаге у резерви.
3. Резерва се мора употребити само активно за против напад.
4. Код сваког старешине мора бити једно одељење од најбољих и најпоузданијих војника, са којима ће дотични старешина враћати све оне војнике који теже уназад или покушавају да се из борбе уклоне. Кад год је ово могуће за ово употребити и саму резерву.
5. Све остале мере у овом смислу, које команданти нађу за потребне, предузеће са обзиром на прилике, које у његовој команди владају.
6. Све ово саопштити трупама и за извршење свега овога биће лично одговорне све надлежне старешине“.
Начелник штаба
ВОЈВОДА Р. ПУТНИК с. р.
Прилике су за цело биле тешке, али од времена изласка трупа I. армије на нове положаје испред Гор. Милановца, па све до краја офанзивних операција почетих 3. децембра, ни једна од застрашавајућих мера није примењивана ни у једној прилици код трупа ове армије, јер за то не беше ни узрока. Напротив од првог нагласка о намераваном нападу на непријатеља одушевљење се уопште код свих и свакога приметно исказивало. Решен под оваким приликама да пређе у офанзиву а убеђен да је то још једини пут, који може извући армију из оваквог тешког положаја, командант I. армије пре своје дефинитивне одлуке и саопштења своје наредбе трупама, хтео је о томе да саслуша и мишљење команданата дивизија. Идеја о нападу нашла је одзива код свих команданата, само је било диференције у мишљењу кад напад треба да отпочне. У том погледу чинио је изузетак једино командант Дунавске дивизије II. позива излажући, да би прво требало непријатеља сачекати на јаким положајима; ту га најпре ослабити, па онда прећи у напад, јер ранијим преласком у напад тешко се могло очекивати да ће се дух код трупа тако брзо и лако уздићи, а међутим ризиковало би се много прелазом пре тога у напад. Гледишта команданта Дунавске дивизије II. позива ма колико да су правилна, нису за овај мах била оправдана. Горко искуство на Сувобору показало је баш штетност оваквог рада. Пустити непријатеља да дебушује из планина, да обједини своје снаге и да, надмоћнији у снази а слободан у избору правца и времена за удар, подиђе нашим положајима, организује и припреми напад, питање је: да ли наш прелаз у офанзиву са овако слабим и развученим трупама не би одоцнио, или чак да не би понова наступило оно, што смо већ раније имали на Сувобору.
Командант I. армије имао је довољно мотива да се 1. децембра дефинитивно реши, да напад са целом армијом отпочне 3. децембра из јутра, дакле да не чека, да непријатељ свом снагом издуши са планина и обједини своје снаге, већ да га нападне пре него што непријатељ чвршћом ногом стане на јужне падине Сувобора, те да га изненади и потуче. Према томе овај дан, и ако није значајан са крвавих бојева, он је ипак судбоносан за повесницу српског народа, јер већ после два непуна дана предузета офанзива у правцу Сувобора заталасала је целу нашу војску и за 12 дана, у времену, кад су нас наши пријатељи жалосно погледали како пропадамо, победоносна наша војска очистила је од непријатеља целу земљу до Дунава, Саве и Дрине, распрострла славу свог оружја и задивила цео свет, својим колосалним и у историји ретким успесима. Дефинитивно решење команданта армије за офанзиву изражено је у његовој инструкцији ОБр. 3277 која гласи: „Верујем да ће непријатељ у току сутрашњег дана са својим јачим снагама подићи нашим положајима, вероватно групишући се јачом снагом било према фронту Дунавске дивизије I. позива било према фронту Моравске дивизије II. позива. Било једно или друго, поред прецизног и стрпљивог нишањења и гађања пешадије, све батерије у чијем се домету појаве непријатељске масе треба да их сложно обаспу и артилериском ватром. Осете ли команданти дивизија због таквог поступка својих трупа, поколебаност и пометњу код непријатеља, онда све дивизије сложно треба да се крену у енергичан напад. Да би се могла постићи ова сложност и једновременост за покрет унапред, све дивизије нека брижљиво прате ток догађаја у суседству на својим крилима. Ја опет морам напоменути да ни у овом случају, који се претпоставља, команданти дивизија не треба да остану без потребних трупа у резерви. Чим непријатељ окрене леђа, треба га немилосрдно гонити, обасипајући му редове и ватром. Изашиљањем пробраних војника и претицање непријатеља с бока имаће страшног утицаја на њега. Учините све што можете да се ово и овако оствари, ако у току сутрашњег дана (2. децембра) непријатељ покуша напад. Док сутра извршим јаче груповање снаге према десном крилу, решио сам се да прекосутра (3. децембра) рано предузмем напад целом армијом. У овоме смислу ободрите сву г. официре и војнике. Стрпљењу нашем ваљда треба једном да буде крај“.
Напомена. Да би при остварењу своје намере ипак имао у руци ма шта од трупа као армиску резерву, командант I. армије извештен о пристизању 4. пешад. пука I. позива „Стев. Немање“ на Рудник, задржао је пук позади десног крила армије.