Ноћ 27./28. новембра проведена је на миру. О стању код Тимочке дивизије II. позива извештен је командант I. армије одмах телефоном и тражено, да контра напад Тимочке дивизије II. позива потпомогне тако, да Дринска дивизија I. позива свом снагом нападне непријатеља у правцу Камаља и Осоја. По исказу заробљеника на Тимочку дивизију II. позива нападају: 6., 19., 29. и 30. пук. У 14.20 часова командант III. армије шаље Врховној команди извештај ОБр. 3090, који је ниже у ситуацији за овај дан изнет. У 15 часова командант армије наређује команданту Комбиноване дивизије, да пошаље побочницу на Округло поље. Овом приликом командант Комбиноване дивизије јавља: „Закинац је јако нападнут; 1. прекобројни пук покушава да контра нападима отера непријатеља; 5. и 6. прекобројни пукови су на центру положаја и у повлачењу су. Намеран сам, да дивизију прикупим на линији: Закинац – Гај – Парлог, те да обезбедим повлачење Дринске дивизије II. позива на нов положај и да наредим повлачење коморе по раније добивеној директиви“. Командант III. армије извештава о овоме телефоном начелника штаба Врховне команде који наређује, да се Тимочка дивизија II. позива групише на Врлају, а потом да се изврши повлачење по раније издатој директиви. У 16.15. часова командант III. армије пита телефоном команданта Комбиноване дивизије о стању дивизије и о томе, да ли би се могла држати линија: Закинац – Гај – Парлог? Командант Комбиноване дивизије одговорио је: „Закинац се једва држи; трупе су јако поколебане због наглог одступања Тимочке дивизије II. позива те није сигурно, да ли ће се овај положај и до мрака одржати, ма да ће се све чинити да се бар до мрака одржи. Положај Закинац – Гај – Парлог незгодан је за одбрану; није за тај циљ ни припремљен“. Догађаји су се развијали брзо, комуникације су биле у страховитом стању, а Дринска дивизија II. позива није ни имала своје сопствене комуникације, већ су њени возови морали ићи преко положаја Комбиноване дивизије, чији су делови почели да попуштају. Због овога се све усмено и телефоном радило.
У 16.30 часова извештен је командант I. армије, да ће се III. армија повући на положаје предвиђене директивом Врховне команде ОБр. 7194. Тимочка дивизија II. позива биће на левом крилу армије, али да би се она могла повући на свој положај потребно је да Дринска дивизија I. позива обезбеди правац: Главица – Којића забран – Липет, док Тимочка дивизија II. позива не стигне на свој положај. О овоме је извештена и Врховна команда и II. армија, и у 17 часова наређено је, да се приступи постепено извршењу армиске заповести ОБр. 3027, која је горе изнета. Тимочка дивизија II. позива прикупила је већ један слаб пук на Округлом пољу; један пук одступа преко Врлаје а 14. пук одступа преко Белановице. Артилерија је сва извучена. Врховна команда извештава команданта III. армије, да ће II. армија још неко време остати на својим досадањим положајима, те би делови III. армије требали да јој штите леви бок. На основи овога, у 18.30 часова командант III. армије издаје наређење ОБр. 3099 ове садржине: „II. армија задржаће се још за извесно време на својим досадањим положајима. Стога, у допуну армиске заповести ОБр. 3091 од 28. ов. месеца, а по нарочитим напоменама Врховне команде наређујем: да командант Дринске дивизије II. и Комбиноване дивизије I. позива оставе довољно јаке заштитнице, које ће на више заштитничких положаја борбом задржавати што дуже непријатеља и повлачити се тек, кад буду на то јачом снагом принуђене. Заштитнице ће у први мах остати што дуже на линији: Новаково брдо – Закинац – Гај – Парлог“. О свему овоме извештене су I. и II. армија у 18.50 часова. По завршеном повлачењу и свијању трупа на десну обалу Љига, није се добило ни мало одушка ни очекиваног одмора, јер је непријатељ гонио узастопце, прешао Колубару на недовољно поквареним мостовима и продужио енергично да напада. Материјална спрема слабо је попуњавана, а у артилериској муницији стално се оскудевало. Пукови су се непрестано топили и смањивали, тако да је оперативна способност дивизија нагло опадала. Једном речи, узроци ранијих недаћа ни овде нису могли бити отклоњени. Делимични успеси код III. као и код осталих армија, који су трупама редовно саопштавани, у знатној су мери почели да подижу морал. Одашиљањем Дринске дивизије I. позива у I. армију, положај III. армије још би остао довољно чврст и армија би ускоро била успособљена и за офанзивну акцију, да је била муницијом попуњена, макар и у мањој мери. Међутим, нашло се за нужно од стране Врховне команде, да III. армија помогне и II. армију у одбрани Човке. Одаслат је 13. пук, а после и друга два пука Тимочке дивизије II. позива. Да ли је ово и у колико било неопходно, не може се овде оценити, али успеха није било, и дивизија се вратила у састав III. армије осакаћена; имала је врло велике губитке у људству, а нарочито у официрима. Ова дивизија, која је и раније давала доказа да је лошег квалитета и која је и на Текеришу имала један неуспех са тешким губитцима, сад је, великим губитком најбољих старешина, остала обезглављена; мали број осталих у животу старешина ни преко дана није стизало да држи трупе у рукама, а за ма какву ноћну акцију – напад или одбрану – дивизија је била апсолутно неспособна.
На целом свом фронту III. армија сад је имала 3 дивизије, од којих су 2 дивизије биле сасвим смањеног састава. Једва су се могле образовати слабе дивизиске резерве, а о армиској резерви, за парирање непредвиђених догађаја и искоришћавање делимичних успеха, није могло бити ни говора. Обе суседне армије попустиле су, и крила III. армије која су дотле била сигурна, сад су остала истакнута и обухваћена, а нарочито лево крило. Одсек Дринске дивизије I. позива, која је отишла у састав I. армије, морала је заузети Тимочка дивизија II. позива, и тако је она сад дошла на крајње лево крило III. армије. Њен одсек граничио се са Качером и путом Моравци – Белановица, а одмах до њега јужно ишао је пут Гукош – Бољковци. Овим правцима непријатељ је снажно надирао и са јаким снагама прво је нападао на фронт Моравске дивизије II. и Дринске дивизије I. позива, па кад је тамо постигао успех и учврстио се на десној обали Љига, он је пренео тежиште напада на Тимочку дивизију II. позива. Преко дана 27. новембра нападали су на Тимочку дивизију делови 40. дивизије без успеха. Али после тога је наступило оно, што се најмање желело. Непријатељ је ноћу 27./28. новембра извршио са целом 40. дивизијом ноћни напад на Тимочку дивизију II. позива и то: фронтално са Љига и бочно са Осоја право на Камаљ. На испресецаном и пошумљеном терену, малобројне старешине – махом резервни официри – нису могли да владају својим људима; отпор је био слаб, људство се одмах почело да растура, и непријатељ је олако заузео Камаљ. 13. пук II. позива стигао је тек 28. новембра у јутру, и то: каљав, преморен и неприкупљен. У оваквом стању пук је добио задатак да нападне Камаљ. После неуспеха овог пука, настало је опште одступање Тимочке дивизије II. позива, које се претворило у такав неред и расуло, да се на ту дивизију бар за 36 часова није смело рачунати као на оперативну јединицу. Уопште овде су се ствари тако брзо развијале, а трупе показале тако мало отпорности, да се није имало времена за употребу нових снага и поправку ситуације. Али, било је и других узрока, који су допринели овоме неуспеху, и то: Помоћ из Дринске дивизије (батаљон и митраљеско одељење) доцкан је послата и доцкан стиже; батаљону из Комбиноване дивизије нестаје муниције и за њега се у релацији Тимочке дивизије II. позива вели, да је први одступио; Дрински дивиз. коњички пук, који је био у Качеру са својим митраљеским одељењем позади чете и из Тимочке дивизије II. позива, апсолутно се није интересовао за целу ову акцију, и ако је његова помоћ могла бити драгоцена; артилерија Дринске дивизије I. позива била је већим делом раније упућена на позадње положаје, међутим она би, по мишљењу команданта III. армије, једино била у стању да онемогући непријатељу опстанак на Камаљу. Из Комбиноване дивизије није се могла дати јача помоћ, јер је непријатељ и тамо почео да продире ка Закинцу. Хаотично одступање Тимочке дивизије II. позива, било је виђено са положаја Комбиноване дивизије, те међу њеним деловима због тога настаје јаче колебање: лево крило и центар почињу се повлачити.
На основи свега изложеног, а кад се још узму у обзир и догађаји код суседних армија, потпуно је био сазрео моменат да се и III. армија прикупи на новом положају, према последњој директиви Врховне команде. У току дванаестодневних операција на Љигу било је јачих губитака и код Комбиноване дивизије, а мање код Дринске дивизије II. позива. Али, и непријатељ је имао врло велике губитке у мртвима, рањеним и заробљеним тако, да је 42. дивизија била готово преполовљена, што су тврдили и сви заробљеници. Исто је тако и 40. дивизија скупо платила успех на Камаљу, јер је, после тешких губитака, нарочито од артилерије, била тако растројена, да је њена офанзивна моћ, моментано, била умртвљена, јер није гонила и ако је Тимочка дивизија II. позива у онаком нереду одступила. Код трупа III. армије, изузев Тимочке дивизије II. позива, морал је ипак био очуван, јер је одступање осталих дивизија извршено у потпуном реду, и ако су путови били страховито испроваљивани и за возове веома тешки.
Дејство Дринске дивизије II. позива
У 4.45 часова командант III. армије извештава, да је команданту 2. пешад. пука I. позива на Вису (к. 385) од стране команданта Моравске дивизије I. позива наређено, да бочном артилериском ватром потпомогне десно крило Дринске дивизије II. позива. Око 9 часова на целом фронту ове дивизије развија се борба, и то код десног одсека слабија, а код левог јача; непријатељска артилерија лаганом ватром дејствује против левог одсека. Командант левог одсека извештава команданта дивизије, да два непријатељска батаљона наступају друмом Дудовица – Смрдљиковац и северно од овога, ка левом крилу дивизије. У ово време, непријатељ је убрзао артилериску ватру и прикупљао се за напад на Стражу – десно крило Комбиноване дивизије. На левом крилу Дринске дивизије II. позива развија се доста јака пешад. борба; обострана артилерија дејствује тако, да је борба достигла свој врхунац око 11.45 часова. Непријатељ је дошао до јуришног одстојања, но сачекан нашом јаком пешад. и митраљеском ватром око 11.55 часова у растројству је одступио ка Бугарском брду, гоњен само ватром. Сва извешћа потврђивала су, да се непријатељ под нашом артилериском ватром утврђује на Бугарском брду. У току ове борбе, артилерија Дринске дивизије II. позива поред дејства на непријатеља на Бугарском брду, дејствовала је и против Дудовице и западно од ове, где се непријатељ прикупљао према изјави команданта Комбиноване дивизије и припремао напад на Стражу. Општа резерва Дринске дивизије II. позива добија наређење, да се са Трновачке косе (262) примакне и постави код Брајковачких кућа. У 12 часова, непријатељ јаком пешачком и митраљеском ватром притискује Стражу – десно крило Комбиноване дивизије, стога командант Дринске дивизије II. позива наређује команданту артилерије, да потпомаже одбрану Страже. Око 12 часова примећени су поједини непријатељски делови, да се по групама пребацују на један пропланак са Виноградине на Вис (к. 385) – лево крило Моравске дивизије I. позива, стога командант Дринске дивизије II. позива наређује команданту артилерије, да дејствује против ових делова.
У 13 часова, два непријатељска батаљона предузимају напад на лево крило левог одсека Дринске дивизије II. позива, пришавши благодарећи покривеном земљишту на јуришно одстојање. Командант одсека појачава левокрилни батаљон са још једним батаљоном из одсечне резерве и предузима у 14.30 часова контра напад, разбија непријатеља, натеравши га да у нереду одступи ка Дудовици. Продужено је гоњење непријатеља до близу Дудовице, којом је приликом заробљено 130 војника, махом из 37. хонведског пука. Али делови, који су вршили гоњење убрзо су били дохваћени бочном непријатељском ватром с једне и друге стране, те су били приморани да се повуку на свој положај. Одсудан напад, непријатељ је био управио на лево крило Дринске дивизије II. позива, али још није био увео јачу снагу. У 15.30 часова извештен је командант Дринске дивизије II. позива, да су делови Комбиноване дивизије напустили Стражу, и да се повлаче ка Закинцу. Командант III. армије, због рђаве ситуације код Тимочке дивизије II. и Комбиноване дивизије I. позива наређује телефоном команданту Дринске дивизије II. позива повлачење по заповести ОБр. 3027. Због тога, командант Дринске дивизије II. позива наређује, да се 4. пешад. пук упути на Кик да потпомаже Комбиновану дивизију и омогући повлачење Комбиноване и Дринске дивизије II. позива. Пук је кренут око 17 часова преко Смрдљиковца, оставив један батаљон за дивизиску резерву.
У 16.10 часова наређено је команданту артилериског дивизиона, да попуњујуће делове 8. и ⅓ 1. батерије упути одмах преко Смрдљиковца на Крстате Липе; а у 16 часова то исто је наређено и за турску хаубичку батерију. У 16.45 часова авизирано је повлачење 5. пука II. позива долином Оњега, преко Смрдљиковца ка Калањевцу и заузимање новога положаја: кота 417 и 446. У 17 часова издата је дивизиска заповест за повлачење дивизије и заузимање одсека код села Калањевца: кота 446 – 417 – Мрамор (398), повијајући лево крило ка Стражи (352), где ће бити десно крило Комбиноване дивизије. Телефонски наређено је команданту 5. пука да, преко команданта 2. пука I. позива (на Вису к. 385) с којим стоји у телефонској вези обавести команданта Моравске дивизије I. позива о повлачењу Дринске дивизије II. позива. У овом времену, командант Моравске дивизије I. позива јавља, да су на правцу с. Шушњар – Вис избиле две непријатељске чете и да је у долини код с. Лукавице слабо пушкарање. У 17 часова са ОБр. 1680 наређено је команданту артилерије, кад пропусти и последњи свој воз, да нареди команданту батаљона 4. пука који остаје у дивизиској заштитници западно код Смрдљиковца, да се повуче преко Смрдљиковца на Кик и уђе у састав пука. Овај батаљон да успут потпомаже извлачење артилерије на Кик. А кад и последњи воз буде прошао Смрдљиковац, да извести о томе и команданта 6. пука (заштитницу). У 17.25 часова дивизиски штаб кренуо се из Смрдљиковца преко Кика и Чукора у с. Калањевце. У 17.50 часова, а на маршу Смрдљиковац – Чукор, командант Дринске дивизије II. позива примио је армиску заповест ОБр. 3091, којом се наређује постепено извршење армиске заповести ОБр. 3027 од 26. новембра (повлачење на Калањевачки положај) с тим:
1. Да Тимочка дивиз. II. позива то изврши под заштитом што већих прикупљених делова и брдске батерије, који да заузму Врљају.
2. Да Комбинована дивизија што упорније брани одсек Закинац – Парлог – Живиште и омогући покрет како својих возова тако и возова Дринске дивизије II. позива.
3. Да Дринска дивизија II. позива упути одмах своју резерву на Кик на расположење команданту Комбиноване дивизије, који је може употребити само у случају крајње нужде.
Командант III. армије телефоном наређује, да Дринска дивизија II. позива и Комбинована дивизија довољно јаким заштитницама што дуже задржавају непријатеља, повлачећи се само под притиском јаче снаге. У први мах заштитнице да држе линију: Новаково брдо – Закинац – Гај – Парлог. У 20 часова са Чукора командант Дринске дивизије II. позива наређује команданту 4. пешад. пука II. позива да са пуком остане на Кику, док се сва артилерија не извуче, а потом, пошто остави један батаљон у заштитници на Кику, да се креће са пуком у Калањевац, где ће примити заповест за даљи рад. Батаљон у заштитници да одржава сталну везу лево са заштитним деловима Комбиноване дивизије, а десно са 6. пешад. пуком II. позива, повлачећи се само под притиском јаче непријатељске снаге, а да дође позади левог крила положаја.
Дејство Комбиноване дивизије I. позива
И после неуспешних ноћних напада 27./28. новембра непријатељ наставља опет напад 28. нов. пре подне на десно крило. У 8 часова непријатељ отвара артилериску и пешадиску ватру на десно крило, нарочито на Стражу. Батаљон на Стражи после врло слабог отпора попусти и напусти Стражу. Командант батаљона мајор Вој. Бугарски не предузима ништа да поврати Стражу. Ово одступање батаљона јако је утицало на трупе средњег и левог пододсека десног крила. Оставши без већине официра који су избачени из строја 21., 26. и 27. ов. месеца, уз ово преморени и видевши повлачење батаљона са Страже, поколебаше се и пођоше назад. Непријатељ видев то, отпоче тући цео десни одсек јаком артилериском ватром и у мањим деловима пође за одступајућим деловима. Непријатељ уђе већ и у 8. батерију, коју у последњем моменту водник ппоручник Божидар Јовановић са послугом напусти вадећи затвараче. Трупе десног крила са Симекинца ватром су задржале непријатеља, који је отпочео да гони 3. батаљон са Страже. Овај батаљон повукао се иза Симекинца и ту прикупљао. Команданту десног крила дата је одмах 1 чета 2. пука из опште резерве, која се нашла најближе Симекинцу и он лично са њом изврши против напад у правцу гробља. Против напад је успео и непријатељ је делом одбачен, али 1 чета није могла одржати и средњи и леви пододсек, брзо после овога, поглавито због непријатељског обухвата у правцу Закинца, попустила је и та чета и потребан је био нови против напад. Командант десног крила повео је у ту сврху у напад опет лично цео 3. батаљон 2. пука који је одступио са Страже, а који се сад већ био прикупио и овај против напад успео је, непријатељ је протеран са средњег и левог пододсека. Гробље је понова заузето и топови су повраћени. У овом против нападу учествовала је још 1 чета из опште резерве и делови 1., 3. и 4. батаљона 1. пука који су се прикупили на Закинцу. Трупе са Симекинца одбиле су у томе времену све нападе непријатеља. Кад су трупе десног крила почеле одступати, одмах је наређено да општа резерва (6 чета) поседне Гај и Закинац. Она је одмах то извршила и снажном ватром пешадиском и митраљеском тукла врло успешно оне делове, који су хтели уз поток узићи на Закинац и одсећи трупе десног крила.
Ситуација на центру била је ова: Кад је пала Стража и предстраже се са средњег и левог пододсека 1. пука повукле, онда су се повукле и предстраже 5. пука на главни положај. Кад су трупе средњег и левог пододсека 1. пука одступиле на Закинац онда, а после непријатељске слабе ватре с бока, одступио је 1. батаљон 5. пука са десног пододсека. И ситуација је тада била на центру оваква: 2 чете на предстражи на Љигу, 1 чета на предстражи на десном боку на Потоку, 3 чете 1. батаљона са десног пододсека напустиле су пододсек и одступиле преко левог пододсека. Командант центра наређује: да одсечна резерва (3 батаљона) одступи на прихватни положај, да се 1 батаљон, који је одступио, развије десно од 3. батаљона, а 1 батаљон да напусти леви пододсек и дође у пуковску резерву позади левог крила. Брдски топ позади средине овог положаја. Све је ово у реду завршено до 14.30 часова. За овај покрет командант центра није имао одобрење команданта дивизије, а није одговарало ни ситуацији. Активним радом у бок и позадину непријатељских делова, који су се упутили на Закинац и обухватили 1. пук, имало би се одличних резултата и помогло трупама десног крила, које су вршиле успешно два против напада. Није било узајамног потпомагања ни активног рада. Пошто се непријатељ није појављивао на фронту 5. пука, то су послане две получете 3. и 1. батаљона да поседну ровове ранијег одбранбеног одсека, а трећа получета послата је полудесно на леву обалу потока. Брдски топ успешно је дејствовао на непријатељ. делове, који су упућени на Закинац у обухват. Ситуација код Тимочке дивизије II. позива била је рђава и у току дана добивена су из армије ова наређења:
У 9.05 часова под ОБр. 3081: „Тимочка дивизија II. позива јако је нападнута и налази се у критичном стању. Непријатељ је заузео Камаљ и Забран и наступа кроз јаругу Потока. Упутите одмах што већи број трупа од ваших резерава у помоћ Тимочкој дивизији, како би се непријатељ могао напасти и отерати“.
У 12.45 часова под ОБр. 3088: „Сместа прикупите све трупе вашег левог одсека као и остале које нису ангажоване и нападните најенергичније у бок непријатеља који напада на Орнице“.
Дивизија је сад била у врло тешким приликама. На десном крилу гушало се и против нападима одбивен је непријатељ, а лево суседној дивизији требало је шиљати све нова и нова појачања. Дивизија је имала 4 пука са свега 8 – 900 пушака. Помагање рада Тимочке дивизије II. позива текло је овако: прво је упућен 1. батаљон 2. прекоброј. пука од 700 пушака у 4.45 часова на Округло поље, дато му је изрично и најодређеније наређење, о ситуацији, о правцу кретања, путовођама и раду. Тражено је од Тимочке дивизије II. позива да пошаље у сусрет официра, да батаљон одведе тамо, где буде потребан. Пошто је Парлог остао празан, те и комуникација Парлог – Белановица без обезбеде у случају неуспешне одбране на Љигу, то је наређено 6. пуку, да 1 чету упути на Парлог, а на место горњег батаљона 2. пука. 6. пук ово је одмах извршио и у 4.30 часова послао 1 чету од 250 пушака. Даље упућивање појачања командант 6. пука у својој релацији овако описује: „У 9.20 часова звао ме је начелник штаба и питао о ситуацији код мене и тада сам известио, да је противник према мени неактиван, али да према 15. пуку II. позива на Забрану и Камаљу дејствује врло јаком артилериском ватром и да се чује и пешадиска борба. Одмах за тим добио сам телефонско наређење, да форсирано упутим још једну чету од 250 пушака и што више муниције на Камаљ у помоћ 2. батаљону 2. прекоброј. пука и да сем тога наредим одмах и чети са Парлога, да што пре иде на Камаљ у помоћ 2. батаљону 2. прекоброј. пука. Одмах је издато наређење како чети из резерве, тако и по коњанику послато је наређење на Парлог. У 9.30 часова већ се кренула чета из резерве јачине 250 пушака, а сем тога послато је и 60 сандука муниције.
У 11.15 часова чета из резерве и 60 сандука муниције стигли су на место, где је био штаб 15. пука II. позива, али је тада по извешћу команданта 1 батаљона, који је са четом ишао, цео 15. пук II. позива одступио у највећем нереду и он није нашао никога од старешина, ни из 15. пука II. позива ни из 2. батаљона 2. прекоброј. пука, сем што је наишао на рањеног команданта батаљона мајора Васиљевића, који је полако ишао, вођен од 2 војника. Та чета заузела је одмах положаје, где је био 15. пук II. позива и на њима остала све док противник није отпочео да рокира у десно и да обилази чету из 15. пука II. позива, коју је капетан Савић раније задржао и ставио је под своју команду и тада је капетан Савић наредио повлачење на косу код с. Ивановца, где му је начелник штаба Тимочке дивизије наредио, да може да остане до 18 часова, да штити одступање и извлачење топова и коморе, а после да иде у састав пука у Белановицу. Чета са Парлога стигла је на Округло поље око 11.45 часова и ту је чету задржао начелник штаба Тимочке дивизије II. позива и наредио, да се ту утврди и да има да остане до 18 часова, те да штити извлачење топова и коморе. У 11.35 часова добио сам телефонско наређење да што пре упутим још један батаљон и два митраљеза на Округло поље. И ако сам баш тада добио извештај, да Тимочка дивизија а нарочито 14. пук одступа у највећем нереду и о томе известио дивизију, наређење је ипак остало у важности и зато сам одмах послао једину моју резервну заставну чету (265 пушака) на Округло поље, а ја лично пошао, да од пододсечних резерава упутим још три чете и из стрељачког строја два митраљеза, али сам у самом путу видео како Тимочка дивизија II. позива у највећем нереду одступа и како се у густим масама повлачи са Округлог поља. У 11.55 часова известио сам телефоном начелника штаба, да је цео 14. пук одступио, да се противник појављује на Забрану и да зато не могу ништа више да пошаљем на Округло поље, већ да ћу резерве да прикупим и да штитим леви бок. Зашто је одступио 15. пук II. позива није ми познато, главно је, да је противник на њега дејствовао јаком артилериском ватром, а било је и пешачке ватре, која је мени изгледала сасвим обична; али ми је непојмљиво, зашто је одступио 14. пук II. позива, а нарочито 1. батаљон, кад према њему није било никаквог јачег дејства артилериског и кад противник читава два и по сата по напуштању положаја 14. пука није ни са једним војником прешао Љиг. Ја сам се лично спустио ка Љигу и на фронту 14. пука II. позива затекао предстражу 1. чете 1. батаљона, која се граничила са мојом предстражом и која је остала, пошто јој нико није наредио одступање“.
Ситуација се код Тимочке дивизије није могла поправити. Начелник штаба звао је Тимочку дивизију II. позива и добио од помоћника начелника штаба саопштење, да је ствар пропала. О овоме је извештен начелник армиског штаба и питан за наређење односно рада по наређењу ОБр. 3027. Начелник армиског штаба одобрио је с погледом на ситуацију код Тимочке дивизије II. позива. Тако се тродневни крвави бој морао завршити одступањем због Тимочке дивизије II. позива. У 15.15 часова командант Комбиноване дивизије под ОБр. 2246 издаје ово наређење: „Због промењене ситуације код Тимочке дивизије II. позива, дивизија има да поседне и брани привремено положај: к. 220 – Парлог – Гај овако: 2. прекоброј. пешад. пук на Гају, 5. прекоброј. пук између Гаја и Парлога и 6. прекоброј. пук на Парлогу; 1. прекобројни пук да се постепено повлачи правцем Гај – Кик – Гроб – Белановица. Артилерија да се одмах повлачи и креће правцем Чикор – Гроб ка дивизиском штабу, где ће добити заповест за даљи рад. Брдска артилерија: један вод да остане код 2. прекоброј. пука на Гају, а један вод (топ) код 6. прекоброј. пука на Парлогу. Пешадија да осигура и помогне извлачење артилерије, и обезбеди комуникацију Кик – Гроб свака на своме одсеку“. Војна пошта, телеграфско одељење и сви делови колонске коморе кренути су одмах ка новој одбранбеној линији. Послато је 4 официра из штаба за уређење одступања. Непријатељ је у вече 28. новембра избио са предњим деловима на Симекинац, а на Стражи пласирао је једну брдску батерију, којом је тукао Гај. У току ноћи 28./29. новембра, 2. прекоброј. пук био је на Закинцу и Гају; 3 батаљона 5. прекоброј. пука на међупростру између Гаја и Чукора, а остатак пука послат је на нов положај код Белановице; 6. прекоброј. пук са брдском батеријом на Чукору и Ражовишту, а 1. прекоброј. пук прикупљен је код Закинца и у реду се повукао преко Гроба ка Белановици у 17 часова. Батерије су благовремено извучене и у току ноћи 28./29. новембра кретале се ка Белановици. Са Тимочком дивизијом II. позива није било везе.
Дејство Тимочке дивизије II. позива
Из јутра 28. новембра команданту дивизије било је јасно, да је Камаљ и Забран у рукама непријатеља. Одмах је наређено команданту 13. пука II. позива, да са својим пуком и 1 батаљоном 2. прекоброј. пука нападне Камаљ са груписањем своје снаге на левом крилу, како би се обухватило непријатељско десно крило. Један батаљон 13. пука II. позива био је остављен на Орницама у дивизиској резерви, али је, нешто доцније, упућен и овај батаљон на Забран, да би се обезбедио успех колоне упућене ка Камаљу, где је 15. пук II. позива био потиснут према Забрану. Око 6 часова, отворила је наша артилерија ватру на Камаљ и Забран, која раније није била припремљена, али је у току борбе врло добро регулисана. Усред ове ватре, контузован је командант 15. пука II. позива, те се повукао у кућу где му је био штаб. Уз припомоћ наше артилериске ватре, напад се развијао нормално и успешно. Непријатељска пешадиска ватра није наносила велике губитке. Но у овом времену, командант батаљона 2. прекоброј. пука изјављује, да му је нестало муниције. Одмах је тражено од Комбиноване дивизије да се пошаље муниција, а команданту батаљона наређено, да мора продужити напад, јер би његово повлачење проузроковало и повлачење 13. пука II. позива. Командант 13. пука II. позива увео је и последњу своју резерву и продужио напад са јачом енергијом, а наша артилерија обасула је снажније Камаљ и Забран. Дејство ове ватре било је тако јако, да по исказу заробљеника непријатељ није могао потпомоћи свој стрељачки строј резервама а по тврђењу заробљеног трупног лекара 29. пука, тај је пук имао за време овог нашег напада 1.000 рањених и преко 800 мртвих. Дринска дивизија I. позива са десног крила I. армије потпомагала је са своје стране овај напад артилериском ватром, тукући позадину Камаља, обећавши да ће се кренути једним делом своје пешадије у бок непријатељски и у позадину Камаља. Један део њене пешадије пошао је, заиста, у напад у 11.25 часова, али је ово било доцкан, јер тај део пешадије није стигао на време.
Око 11 часова известила је Дринска дивизија I. позива, да непријатељ почиње да одступа са Камаља и Забрана, а исто тако види се, да једна непријатељска колона одступа ка Бабајићу. На основи овог извештаја, командант Тимочке дивизије II. позива наређује команданту артилерије, да повећа ватру до максимума. У овом времену пешадија је још наступала и већ су поједини пешаци избили на саму главицу, где је дошло до борбе са бомбама. Но тада, батаљон 2. прекоброј. пука нагло поврне назад, што је повукло на одступање 13. и 15. пук II. позива. Непријатељ је гонио само ватром. Наша артилерија продужила је ватру, а 1 батаљон 6. прекоброј. пука, који је био тада стигао као појачање из Комбиноване дивизије, посео је Орнице, ради заштите артилерије и левог бока Комбиноване дивизије. Командант 13. пука пуковник Живојин Бацић заустављајући бегунце био је тешко рањен и остављен на бојишту, а доцније како се сазнало, умро је у непријатељској болници. Командант 15. пука, који је раније контузован, заробљен је у кући где му је био и штаб. Командант Тимочке дивизије II. позива са својим штабом и командант 14. пука прикупили су око 1 пук пешадије на Округлом пољу. Батаљон 6. прекоброј. пука из Комбиноване дивизије није могао стићи на Орнице, већ је стигао на Округло поље, где су прикупљени остатци Тимочке дивизије II. позива, те је и он овде заустављен. Један део растројеног 13. пешад. пука II. позива са четом из 14. пука II. позива, који је бранио пут долином Качера, одступао је уз Качер и прикупљен код суднице у с. Ивановцу упућен је на Врлају да преноћи. Овде је требала да дође и брдска артилерија, али је она раније одмакла далеко ка Козељу.
У 14 часова, командант дивизије наредио је, да се артилерија повуче са положаја, што је извршено у највећем реду. Команданту 14. пука II. позива и заступнику команданта 15. пука II. позива наређено је, да се задрже до мрака на Округлом пољу, а потом да се повуку преко Ковиљаче на Вис (527). Заменику команданта 13. пука II. позива наређено је да остане до поноћи на Врлаји, а потом да се повуче на Липет (560). Највише је био растројен 15. пук II. позива, што је произлазило отуд, што су сва четири команданта батаљона били резервни капетани II. класе, а већи број командира неспособни за управу и вођење својих чета. Дивизија је имала ове губитке: погинуло 5 официра, 12 подофицира и 125 каплара и редова; рањено 3 официра, 107 подофицира и 597 каплара и редова; нестало 14 официра, 92 подофицира и 1.000 каплара и редова. Непријатељ је нападао са целом 40. хонведском дивизијом.
Закључак команданта Тимочке дивизије II. позива о боју на Камаљу и Забрану. Узроци неуспеха у главном су ови:
1. Раније претрпљени тешки губитци код Текериша и Жупањца, нарочито у официрима; попуњавање ове дивизије великим бројем обвезника на брзу руку, или никако обучених; напорни маршови до исцрпљења и преноћишта без и најскромније удобности. Све је то имало за последицу јак пад морала. Старешински кадар је и сувише слаб, нарочито у 15. пуку (где батаљоне воде резервни капетани II. класе), који је био савршено неспособан да влада људима и на прегледном земљишту, а у пошумљеном и испресецаном терену и ноћу апсолутно неспособан за управу и руковање својим јединицама.
2. Одступање Дринске дивизије I. позива са Осоја и Доњег брда, тактички је чинило одбрану линије Камаљ – Забран необично тешком, јер је ово давало могућности непријатељу, да обухвати нападне положаје Тимочке дивизије II. позива, који су иначе били слабо поседнути (свега 2 слаба пука). Али, како је с друге стране постојало наређење команданта III. армије, да се на њему истраје – истрајало се, али је задатак превазилазио снагу дивизије.
3. Неактивност и неблаговремено упућена помоћ од стране Дринске дивизије I. позива, која је могла да учини огромне услуге својим дејством у бок и позадину непријатеља који је био на Камаљу. Ова помоћ благовремено је тражена више пута, а из армије је било наређено, али она није стигла.
4. Апсолутна неактивност коњице Дринске дивизије I. позива, која је била у долини реке Качера са знатним бројем карабина и митраљеза, али није ни корака крочила, нити шта урадила и ако се све то пред њеним очима одигравало.
5. Преко мере заморен 13. пук II. позива доцкан стиже на положај, не да га брани, него да га преотима. Па, кад најзад ипак достиже скоро успех, 2. батаљон 2. прекоброј. пука одступа и повлачи цео 13. пук II. позива. Заступник команданта 13. пука II. позива, који је лично учествовао у нападу, у релацији оптужује команданта тога батаљона, да се рђаво држао и тврди да је неистинит извештај, да је том батаљону нестало муниције. Он тврди помоћу сведока, да су војници имали на пушку 50 – 100 метака и више. Овом команданту је наређено, кад је јавио, да му је нестало муниције, да истраје, јер му муниција долази, али је он ипак одступио и ако је имао муниције.
6. Одступање се претворило у неред, зато што је знатан број официра био избачен из строја а нарочито команданти пукова и батаљона. Тај је неред одмах спречен и организована одбрана на заштитничком положају Округлом пољу, а доцније на Врлаји.