20. маја укрцало се у пристаништу Мираитика из Дринске дивизије:
а) На брод „Мелбурк“ свега 1.293 људи и то: 46 официра, 6 чиновника и 1.241 подофицира, каплара и редова.
б) На брод „Елоби“ свега 202 човека и то: 7 официра и 195 војника.
в) На брод „Аустралијен“ свега 1.519 људи и то: 96 официра, 23 чиновника, 1.400 подофицира, каплара и редова.
Извештаји
Врховна команда примила је у току 20. маја ове важније извештаје:
Од шефа Француске војне мисије, пуковника Души
„Одговор, који је ђенерал Сарај, командант армије на истоку доставио шефу Француске војне мисије код Српске војске на извештај 10/С од 13. маја у овоме:
Бр. 5236/1 А
А) Обука Српских артилериских трупа
I. Материјал од 75 мм. (1912.) – Пошто ниједна батерија на истоку није наоружана овим материјалом то ће се послати 4 топа и 4 каре узетих из великог артилериског парка, са једним подофициром механичаром и 4 нишанџије за одржавање материјала.
II. Брдски материјал од 65 мм. – Послаће се једна потпуна брдска батерија од 65.
III. Материјал од 120 мм. – Армија на истоку нема никаквог материјала овог модела.
IV. Рововски материјал од 58 мм. – Послаће се један топ Бр. 1 бис и један топ Бр. 2 са једним официром за обуку, једним подофициром и 6 војника.
Командовање, смештај и снабдевање француског људства:
Целокупна група за обуку биће под командом команданта батерије од 65, коме ће се придодати један француски официр који говори српски.
Остаће на расположењу Српске војске до 20. јуна.
Напустиће логор Зајтенлик 21. маја у 6 часова, са резервном храном за један дан.
Отићи ће у Лутру, где ће наћи једног официра Француске мисије који је одређен да да сва потребна обавештења за смештај.
Снабдевање целокупне групе за обуку вршиће батерија од 65, која се снабдева у пољопривредној школи.
Б) Школе гађања
Тражени материјал даће велики артилериски парк армије на истоку.
Пуковник, шеф Француске војне мисије обратиће се благовремено ђенералу главном команданту (1. одељење) за потребну муницију“.
Од команданта 1. комбинованог пука код француских трупа
Бр. 387 од 18. маја
„Приликом одласка овога пука са положаја „Бас – Вардар“ – командант одсека „Бас – Вардар“ издао је следећу наредбу:
„У тренутку када српски 1. комбиновани пук напушта одсек „Бас – Вардар“ и враћа се у Српску војску, пуковник – командант одсека – сматра за дужност да заблагодари пуковнику Марковићу, официрима, подофицирима и војницима пука на активности и дисциплини, коју су показали у организацији дефанзивних радова, који су им поверени били. Њихов труд и добра воља нису оскудевали ни једног дана, израђени радови остаће као пример рововских радова.
Бајонети и ватра српских батаљона, ослањајући се на оваква утврђења одолели би без сумње нападима непријатеља, да је овај имао смелости да нападне сектор „Бас – Вардар“.
1. Српски комбиновани пук позван на друго бојиште (зону операција) прославиће се без сумње у будућим борбама, које ће повратити племенитој Српској војсци привремено изгубљену Отаџбину.
Жеље његових другова са „Бас – Вардара“ пратиће га кроз све његове славне етапе“.
Наређења (извештаји) Врховне команде
ОБр. 561
Команданту I. армије
„На представку Источне војске одобрио сам да Добровољачки одред пређе из досадашњег логора у Лерин где ће остати са нарочитим задатком. Покрет се има извршити кад се буде наредило. По одласку из садашњег логора, одред излази из састава I. армије и биће под Врховном командом“.
ОБр. 588
Команданту I., II. и III. армије,
команданту Коњичке дивизије,
Добровољачког одреда
Наредба ОБр. 588
За 19. мај 1916. године у Солуну
„8. маја нађена су северно од Водена у планини, у близини границе, два убијена српска војника. Лешеви њихови били су страховито унакажени; по многобројним ранама од ножева и кама, може се закључити, да су ови несрећници прво мучени, мрцварени, пребијани, док најзад нису у најгрознијим мукама издахнули. Носеви и уши били су им одсечени и однети, по свој прилици због тога, да би убице могле да докажу извршење свога злочина.
Учињеном истрагом нису се могла сазнати имена ових војника, али се могло утврдити, да су они виђени у Водени у друштву неких сумњивих људи, вероватно бугарских комита, са којима су отишли у правцу границе. Ови су их сумњиви људи затим завели у планину и потом су их на најсвирепији и најварварскији начин побили, опљачкали су их и унакажене лешеве оставили у планини.
Ова два несрећна српска војника, постигла је овако жалосна судбина, њиховом сопственом кривицом. Преварени од стране непријатељских агената, они су напустили своју команду, своју заставу, своју браћу и другове и пошли да се предају непријатељу, полакомљени његовим лажним обећањима. Јер заиста, непријатељ, помоћу својих плаћених људи покушава да наговори наше војнике да бегају из команада и да прелазе у Србију, обећавајући им слободан одлазак кућама, па чак и новчану помоћ.
Страховита судба ова два несрећника показује, како непријатељ одржава своја обећања, у осталом треба бити и сувише наиван па веровати обећањима непријатеља. Зар неко још може да помисли, да му Бугари или Швабе желе добро. Који то српски војник може да буде тако лакомислен да верује, да ће он остати код своје куће у Србији, сада, када непријатељ уводи и свог сопственог последњег неспособног старца у ров. Не, не. Циљ непријатаљев је јасан. Он са страхом очекује скорашњи наш и наших силних савезника, напад, који ће да га сруши и да заврши рат. У свом страху он гледа, не жалећи новаца и труда, да превари колико толико наших војника, да напусте своју команду, како би нас било што мање, кад се будемо кренули, да повратимо нашу Отаџбину и како би он тиме добио што више људи, јер, сви Срби, који нису свршили овако жалосно, као ова два бедника, увршћени су без изузетка или у непријатељске борце и послати на далеке фронтове или су отерани у немачке руднике, где врше најтеже и најпрљавије послове.
Врховна команда има безброј доказа о ужасном поступању са нашим становништвом у Србији, о систематском истребљењу Срба, о одвођењу свију здравих људи или у непријатељску војску или у ропство, убијању наших домамљених војника итд. Сви ови примери биће ускоро одштампани и достављени трупама; из њих ће се јасно видети како Бугарин и Немац уништава све, што се Србима зове, и каква грозна судба очекује оне наше војнике, који у својој простоти поверују непријатељским обећањима.
А дотле, скрећем пажњу свима командантима, официрима и војницима да строго мотре на непријатељске агенте, који међу наше, наивне и доброћудне војнике протурају лажне гласове и наводе их на напуштање команде. Овакве агенте одмах похватати и поступити са њима као и са осталим непријатељским шпијунима.
Војницима пак препоручујем, да се не даду завести овим глупим обећањима, да чувају свој српски и војнички образ и понос, да сачувају себе од зле судбе, која је постигла ова два војника или од ропства или аргатовања, које их у сваком случају чека. Близу је дан, када ћемо као победници ући у нашу свету земљу, ослободити наше домове, повратити и увећати нашу Отаџбину. Сви наши мили и драги на домовима у нас очи упиру, од нас спас очекују. И он је сада тако близу. Малодушнима и издајицама неће бити места међу нама. Поред вечног жига срамоте, поред строгости земаљских закона, њих ће очекивати и неумитна казна Божја, од које се неможе побећи.
Позивам вас још једном јунаци, да се не дате завести очигледним лажима непријатељским, да показујете одмах његове шпијуне, који вас наводе на најтежи грех, на грех издајства Отаџбине, и да стрпљиво и са поверењем очекујете скору победу над непријатељем и повратак својим домовима“.