Укрцавање у Валони
Председник комисије за укрцавање пуковник Калафатовић доставио је 27. марта Врховној команди извештај ОБр. 267 ове садржине:
„Рђаво време ометало је укрцавање последња два дана, тако да је 25. овог месеца укрцано свега 293 коња и 362 људи: 26. овог месеца укрцан је остатак Коњичке дивизије и 430 коња и 529 људи.
Данас је време доста добро, те се врши укрцавање на талијанску лађу „Кордова“, где ће стати око 500 – 600 коња. Ова ће лађа данас бити сигурно готова. Са данашњим даном биће укрцано сигурно, округло 5.000 коња што чини половину броја коња које треба укрцати. Прва половина укрцана је веома споро, тј. 5.000 коња за 34 дана што чини у средњу руку по 144 коња дневно. Има изгледа да ће ова друга половина бити много брже укрцана, јер ће вероватно сада имати довољно лађа. Једино рђаво време може омести рад. Исхрана људи и коња је добра. Јуче је Енглеска мисија опет дала извесну количину дрва за кување јела (око 10 тона). Здравствено стање је добро. Данас је укрцано 56 рековалесцената из логорске амбуланте. Шуга код коња још није излечена. Данас сам пратио из пристаништа 17 шугавих коња у логор, јер је талијански ветеринар захтевао да се они не укрцавају. Међутим, неки су шугави коњи промакли (из Коњичке дивизије).
Наредио сам поново команданту логора да најенергичније настане да се шугави коњи залече, како би се могли транспортовати у своје време“.
Извештаји
Врховна команда примила је у току 27. марта ове важније извештаје:
Од делегата у Солуну пуковника Лешјанина
Пов. Бр. 514 од 22. марта
„Рапортом мојим Пов. Бр. 4 од 23. јануара доставио сам о постојећој намери и о предузетим мерама од стране Енглеза да се до зближења и извесног споразума са Бугарском дође, те да се ова под извесинм условима оцепи од централног савеза и приђе нашој групи. Ово је тада била само магловита идеја и први бојажљиви покушај, који се доцније развијао добијајући одређенији облик док сад није безочно избио у јавност у форми, као да ми тај споразум тражимо, те је потребовало, да наш Пресбиро интервенише и демантује ту лаж. После мог рапорта о коме је горе реч, могао сам, да запазим да је ова примамљива идеја за наше савезнике прешла и на Французе. Док сам из њихових кругова сазнавао о намерама Енглеза за ближење са Бугарском, дотле су политички елементи, којих овде у штабу има доста, и којима се ђенерал Сарај радо окружава, ову идеју сугерисали и њему и Паризу и тражили нових присталица, који ће је даље протурати и остварити. Знам, да је и ђенерал Сарај и сам симпатично фаворизовао ову пропаганду, те је ова монструозна идеја, у почетку њима свима одвратна, сада примамљива за доста широк круг. И док се та пропаганда још прикривено води из околине ђенералове, мени долазе из његовог штаба и под видом сумњичења Енглеза, сондирају мишљење о томе, како би ми примили ту акцију. Не очекујући упутства у овом погледу, сматрао сам за потребно, да одмах и категорички одговорим, да помирење између нас неможе бити. Свако преговарање са Бугарском могло би се замислити једино на основи уступања наше земље, коју смо крвљу од Турака добили и коју смо крвљу бранили, а ту жртву нико несме од нас захтевати после свију поднесених жртава од наше стране. Неморално би било тражити бугарско пријатељство и давати им компензације за исто у нашој територији, која мора бити светиња за наше савезнике, као што је и за све нас. Издајство се несме награђивати; тај морал ми морамо оставити противнику. Сваки покушај зближења са Бугарском на наш рачун био би смртни грех и не опростива увреда, јер се верност савезничка несме овако наградити. Све сам ово морао казати да се зна наше одређено и непоколебљиво мишљење, јер је бојазан да се неутврди код наших савезника, да би се могло на тој основи преговарати. Мени су већ више пута долазили са тим идејама, да би се могло уступити Бугарима оно што смо пре рата већ пристали да дамо и зашта су се наше савезнице биле ангажовале и гарантовале. Кад смо то већ једном признали као бугарско, онда зашта га сад не би дали, кад би то помогло, да се што пре вратимо у наше старе границе; кад би то ускорило свршетак рата позитивно у нашу корист. Сматрам за потребно, да све ово доставим начелнику штаба Врховне команде, јер држим да је дошао тренутак кад треба свом силом ауторитета изаћи на браник наших права и интереса и наћи начина, да се са надлежне стране да на знање, док је за времена, да би сваки покушај савезника, да се на наш рачун и на нашу штету ствара споразум са нашим крвним злотворима био неопростив грех и смртна увреда и непоправива грешка, која би се према нама учинити могла. Јер доиста платити издајство бугарско нашом Маћедонијом, то нико несме учинити. Да је Србија хтела давати Маћедонију Бугарима то је могла учинити и без рата и без савеза и без свих ових недаћа, које је поднела“.
Напомена: Врховна команда са ОБр. 28996, актом од 15. марта 1916. године господину Министру Војном: „Наш делегат код ђенерала Сараја шаље следећи извештај (горњи извештај пуковника Лешјанина). Достављајући, част ми је изјавити, да и сам делим мишљење, да један овакав споразум ни у ком случају не треба примити поред осталог и зато, што би он био фаталан по морал у нашој војсци“.
Пов. ОБр. 515 од 23. марта
„Част ми је доставити вам извештај г. Драг. Пауновића, члана управе града Битоља који гласи:
„Од мог последњег извештаја, који сам вам 15. тек. мес. послао до овога часа нисам добио опширних извештаја сем то: да се у Битољу нагомилава војска и да тамо сада може имати 50 – 60.000 војника, међу којима има и немачке пешадије. Поред тога и у Кеналима се непрестано повећава број војника, јер је пре два дана тамо дошао цео пук немачке војске.
Прибавио сам и податке о плану непријатељског утврђења од границе до Битоља, које вам у прилогу шаљем, по мом нацрту према податцима.
Успео сам да ми човек, који је по нарочитом позиву ишао јуче у Негочане на састанак са аустриским конзулом, саопшти разговор, који је ради њихових поверљивих послова, између њих вођен.
Ево шта хоће конзул:
Да му се најповерљивијим путем сазна и јави:
1) Колико има српских породица овде и до Солуна. Зашто се ови не враћају својим кућама, кад је пут за Битољ био отворен и ко њих у Грчкој задржава, јер вели, ми смо питали оне Србе, што су се вратили, зашто се враћају, они су казали: Зато зашто су овде били остали без хлеба а у Србији имају своју земљу па ће радити. Тако су исто, вели, биле остале без хлеба и остале породице у Лерину, па су сигурно помогнуте, и ко их је помогао;
2) Има ли у Лерину човек који Србе држи;
3) Зашто је у Лерин долазио велики Начелник?
4) Да се каже свима Србима у Лерину и околини, где се може, да су они Срби што су се вратили сви добили: семе, волове и друге потребе за рад, они живе тамо слободније од аустриског народа. Тако сам вели чуо, а то је сигурно, па зато наговорите све да се врате;
5) Ко носи српску, француску и енглеску пошту од Лерина до Битоља и натраг и ко те људе плаћа;
6) Колико је за последњих 15 дана дошло српских војника у Солун; одакле, колико су донели топова; како су војници обучени; имају ли хране и где се упућују из Солуна;
7) Колико је од пре два месеца до сада дошло француских војника у Солун и одакле, да ли из Марсеља или из Митилене и колико свега пушака, топова и хране имају, као и на коју се страну ова војска упућује;
8) Може ли се за овај посао наћи који поуздан човек који ће ићи у Солун (за њихову потребу), а да се на њега неће посумњати.
9) Може ли се наћи који српски војник, или ко други, да оде да разгледа положаје Француске код Солуна; ако се може наћи такав човек, да му се одмах јави.
Овоме разговору присуствовао је и Мелзун бег син Јесин бега из Силишта. Он је том приликом питан од аустриског конзула, да ли се вратио онај човек, нашта му је овај одговорио да није, али га чека за два – три дана. Упитан је ли сигуран тај човек, Мелзун му је одговорио: „Ја јамчим за њега, то је четник који ће се пре убити, но што ће изневерити тајну (ово се сигурно односи на Албанију и Албанце). Остали разговори између конзула и Мелзуна вођени су на грчком, што овај човек није разумевао.
Приликом вођења ових разговора између аустриског конзула и човека, који ми је овај разговор саопштио, њему је од конзула припрећено, да о овоме послу, који му се поверава строго води рачуна, јер му је фамилија у Битољу, а за месец дана и они – Аустријанци – ће бити у Солуну. Писар пак конзулов, који је такође ту био, рекао ми је, да ће они за 10 дана бити овде у Лерину.
Успут, кад су се Мелзун бег и овај човек враћали из Негочана, Мезлун му је рекао, да је у Албанији прокламована аутономија са принцом Видом и позвати су сви Албанци, да се врате у Албанију, те да ће се, вели, из Битоља за дан – два сви вратити. То вели, намеравају да учине и они бивши Видови војници, који су у Грчку пребегли, само незнају хоће ли им то Грчка допустити.
Овај разговор саопштавам вам онако, како је мени саопштен, а ја ћу се старати да постигнем, да се дочепам до писма конзуловог ако га коме буде послао у Солун, јер свакако за то тражи човека, а међутим овај човек, који ми је овај разговор саопштио обећао је аустриском конзулу своје услуге о којима ће ми све саопштити и свако писмо, ако га буде било мени предати.
Ја ћу се старати да све ово изведем опрезно, без сумње и опасности, те можете свакојако очекивати даљи развој, јер ће ради свега овога посла по конзуловом обећању, за дан – два доћи овде његов драгоман.
Господин Немархин два дана је био на путу. Чуо сам да је био (ишао) у Негочане и Екшису, али је ли то тачно и због чега нисам могао сазнати, јер се вечерас доцкан вратио. Видео сам се вечерас са њим. Он ми је рекао да ће 20. или 21. тек. месеца поћи у Атину (чини ми се да претреса фијоке)“.
Пов. ОБр. 518 од 25. марта
„На фронту ништа ново, само омање чарке пешадиске и артилериска ватра противу линије утврђене. Блиндирани воз успешно је тукао положаје код с. Мрзенца и оправљени мост код Ђевђелије. Код Даутли једна чета Немаца поново разјурена артилериском ватром, а у току последња два дана велика активност аероплана са обе стране. Оборена су два француска и један немачки. По још непотпуно утврђеним вестима агената, да се шиљање нових бугарских дивизија на Дунавски фронт продужује: 3., 4., 9. и 12. као да су већ у покрету; 8. дивизија из околине Петрича дошла до Скопља. Кажу да је требала ићи на француски фронт, али војници изјавили, да неће тамо. Извиђањем авијатичара утврђено, да око Петрича нема више логоришта; та вест изгледа тачна“.