Врховна команда примила је у току 4. јуна овај важнији извештај:
Од Владиног комесара у Лерину
Пов. Бр. 235, 237, 238 од 2. јуна
1) Један грађанин из Битоља, као повереник имао је задатак, да пропутује до Софије и да саопшти све што је на том путу видео и чуо. Он је од бугарских власти у Битољу добио дозволу за овај пут, под видом куповине штофа у Софији и 27. априла тек. године кренуо се на пут но до Софије није отишао, јер је из Зибевче враћен од Немаца. Ја сам успео да добијем његов извештај и ево како гласи:
„27. априла кренуо сам се на пут из Битоља ка Прилепу. На том путу срео сам много кола, која су ишла за Битољ и била су натоварена бодљикавом жицом. Кад сам стигао у Прилеп видео сам, да је нека Немачка војска отишла путем за Градско. Међу овом војском видео сам више познатих официра из 146. пука, који су раније били у Битољу. У Прилепу сам седео два дана па сам се јашећи кренуо за Велес. Идући преко Бабуне нисам видео ништа ново, само сам у Абди Пашинском хану видео много Срба, који су ту као радници са ашовима били доведени. Исте вечери стигао сам у Велес. Ту сам затекао 6. пук Бугарске војске, који је дошао из Скопља и одмах сам чуо, да ће отићи за Ђевђелију. Исте ноћи продужио сам пут возом за Скопље. Ту сам видео, да има много бегунаца, који немају шта да једу, јер тамо нема ништа. У Скопљу има 3 штаба: немачки, аустриски и бугарски. У Скопљу има много Немачке војске, која иде за Ниш, међу овом видео сам војнике из 146. пука. Видео сам, да је отишло 6 возова натоварених са много топова и муниције, што иде све за Београд. 2. априла продужио сам пут за Ниш но у Зибевчи сам заустављен од Немаца. На истом возу путовало је осам Румуна из Скопља, они су били везани и упућени за Београд. Ту у Зибевчи без икаквог саслушања затворен сам од Немаца и држан у затвору недељу дана, па сам затим позван на саслушање и упитан зашто да сем бугарске објаве немам и немачку, па кад сам одговорио, да нисам знао да и немачку објаву прибавим враћен сам са два жандарма натраг у Скопље. 5. маја стигао сам у Скопље, ту сам чуо, да је 3. истог мес. пропао немачки цепелин у Солуну, услед чега су Немци били много нерасположени. У Скопљу ми је допуштен повратак у Битољ, но воз нисам могао да добијем, јер су сви возови били заузети Немачком војском, која је отишла у правцу Ниша, услед чега сам се у Скопљу морао бавити три дана. У то време дошло је из Митровице много Аустриске војске, која је одмах отишла за Ниш и даље на север. 7. маја видео сам у Скопљу код железничке станице у шаторима 9. бугарску дивизију, за коју сам сазнао, да ће ићи на Демир Капију и ту сам чуо, да је дошла и за Демир Капију упућена и једна немачка дивизија. Кад сам стигао у Велес чуо сам да је 6. бугарски пук отишао за Ђевђелију. У Прилепу сам седео два дана и ту сам видео мало Немачке војске са бројем 140 а видео сам и 15. бугарски пук, који је тамо становао. У Битољу су све болнице препуне оболелих војника. У Битољу има само један пук Бугарске војске 4 – 5.000 војника. Чуо сам да је на један дан пре мога доласка отишао из Битоља 1 пук Бугарске војске за Ресан. Нисам видео али сам чуо, да у Битољу има 7 – 8.000 немачких војника из разних пукова, но чујем, да ће и ови ићи само ће остати нешто официра. У Битољу се чује, да ће Срби на Битољски фронт послати две своје дивизије и да ће ова војска срушити и уплакати Битољ а бугарски се официри хвале, да ће доћи у Лерин. У Битољу је страховита скупоћа: 14 лева ока гаса, 18 лева ока шећера, 18 лева ока меса. Војници добијају по 100 грама хлеба на дан. Фердинанд је на неколико дана пре мога повратка био у Битољу, али га нико није видео.
2) И последње немачке пешадиске трупе са фронта Дојран – Ђевђелија, а вероватно и целог, повучене су и сада су само остали: артилериске посаде, коњичка жандармерија и виши официри по штабовима. Кад је Немачка војска одлазила за Верден појавио се извесан покрет код бугарских војника, али до побуне није дошло, јер су им официри објаснили, да утврђења: Марово – Краста – Демир Капија – Беласица представља Балкански Верден и да благодарећи том низу утврђења као и дуплом колосеку немачка помоћ може да стигне пре него што би наступила икаква опасност за Бугарску војску. Штаб 10. дивизије у Ђевђелији. Ова је дивизија имала свега 4 пука и то: 39. који држи фронт од Окчилара до Протолавоса где се налазе и три топа већег калибра; 37. пук је око Ксантија; 38. је код Дедеагача и 40. је на положајима око Ђумурџине. 7. дивизија, која је била на Ђевђелиском фронту пребачена је на леву обалу Вардара и сада држи фронт варош Струмица, Мелник и Петрич. Један пук ове дивизије упућен је у Демир Хисар. На целом овом фронту опажено је одсуство Немачке војске али артилерије има. Пред Битољем према грчкој граници намештене су жице у дубини за 4 сата пешачког хода. Бугарски војници стално распитују о доласку Руске војске. Нарочито се интересују за Русе војници из 8. дивизије, који говоре, да ће се цела дивизија предати Русима“.