Извештаји
Врховна команда примила је у току 8. јуна ове важније извештаје:
Од г. Министра Војног
Пов. Ф. Ђ. ОБр. 9071 од 26. марта
„Сви српски грађани мушкога пола од навршене осамнаесте до навршене четрдесетпете године подлежу војној обавези, са том изменом што ће се преглед вршити код дотичне комисије (Солун) на основу привремене уредбе за ослобођавање обвезника од службе у I., II. и III. позиву и последњој одбрани Пов. Ф. Ђ. ОБр. 9299 од 9. марта 1916. год. и што ће се прегледу подвргавати и стално неспособни“.
Од Српске мисије на Халкидику
ОБр. 1406 од 25. маја 1916. године
На основи наређења ОБр. 1088 од 21. тек. мес. мисији је част поднети следећи извештај о целокупном њеном раду од времена доласка на Халкидичко полуострво па до данас.
1. Претходни радови
Основ за рад мисија је налазила у наредби Врховне команде ОБр. 28163 од 4. марта тек. године и усмено примљеним инструкцијама од Начелника штаба Врховне команде и начелника појединих одељења, стављајући себи у задатак не само спрему и уређење логора у тактичком, хигијенском и економском погледу, него још и то, да регулише и сва остала питања око искрцавања, пријема трупа и материјала, а нарочито да се трупама већ првога момента по искрцавању обезбеди доста добре пијаће воде и редовна потпуна исхрана.
Следујући у потпуности наредбу ОБр. 28163 од 4. III. 1916. год. Врховне команде, мисија је од првог тренутка узела у рад колико спрему логора толико и да реши сва питања која су била у вези са материјалном страном наше војске, с тога већ првих дана свога доласка, мисија је за време боравка у Седесу узела да размотри раније извештаје француског ппуковника Брусо и мајора Александра Стојановића као и да изради један мемоар општих и посебних питања, по разним гранама (интендантској, санитетској, артилериској и инжињериској). Копија ових питања достављена је Врховној команди уз извештај мисије ОБр. 13 од 19. III. тек. године.
На првом састанку мисије са делегатом Француске Источне војске пуковником Декоен, као и при представци ђенералу Сарају, мисији је саопштено да је као просторија за смештај наших трупа одређена долина Василике с тим, да и наша Врховна команда буде у Василици као центру распореда трупа. Поред тога наређено је мисији да се у циљу припреме Суруклиског логора, као првог, инсталира у Василици, што је већ 13. марта и учињено.
Рад на рекогносцирању одређене просторије отпочет је 13. марта, а по захтеву пуковника Декоена мисија је прво осмотрила Суруклиски логор, који је према ранијем пројекту потпуковника Брусоа и мајора Стојановића имао да се припреми за пријем прве дивизије. По завршеном рекогносцирању Суруклиског логора осмотрена је и остала просторија. Детаљним пак осматрањем Седеског логора (намењеног за Коњичку дивизију, коњски депо и централну болницу) мисија није приступила, јер је уређење овог логора већ из раније узео на себе пуковник Декоен са нашим мајором Велимиром Томашевићем.
Завршеним рекогносцирањем целе просторије, и обзиром на конфигурацију терена, културу и распоред већ постојећих и пројектованих комуникација, мисија се у главном сложила са ранијим предлозима потпуковника Брусоа и мајора Стојановића, избацујући само из комбинације земљиште западно и јужно од Зумбата и Узнели (око Апаноније), због његове велике удаљености од главне комуникације и тешке везе са базом. Узимајући у комбинацију терен око Апаноније, морали би се утрошити силни радови и време за подизање пута, или стварати ново пристаниште на Великом Карабурну.
Разматрајући додељену просторију, мисија је дошла до овог закључка: да се услед ређе насељености и ограничености водених извора, који се налазе искључиво по насељеним местима или њиховој непосредној околини, као услед сиромашности у добрим комуникацијама, насељена места морају узети као бивачни центри појединих реона, а главни пут Солун – Микра – Галатиште мора бити главна оса целокупног снабдевања наших трупа.
Прва одлука мисије у погледу детаљнијег распореда трупа била је да:
1) Код Седеса буде Коњичка дивизија са коњским депоом и централна болница.
2) Код с. Сурукли и Лутре једна армија (Суруклиски и Лутриански логор) са распоредом à cheval пута Солун – Галатиште и армиским штабом у Лутри.
3) Код с. Галатишта друга по реду армија са свима својим деловима.
4) На простору Јеникеј – Захарџи – Зумбат трећа армија, и
5) Код Василике у околини овога села са обе стране главнога друма да буде штаб и делови Врховне команде.
Према овом пројекту донета је одлука, да се овим редом логори спремају, уређујући у исто време место одређено за штаб и делове Врховне команде. Но већ првог дана ова одлука морала је да се измени. 16. марта добивено је наређење ђенерала Сараја по коме је ред заузимања и припреме логора имао да буде овакав: Седес, Сурукли, Захарџи, Галатиште, Зумбат, Лутра (у коме је тада била 17. француска колонијална дивизија) и најзад евентуално зона Аксакал – Ајас – Параскеви (јужно од Галатишта).
Овакав ред заузимања логора био је незгодан, јер је цепао армије и стварао велике тешкоће у командном и административном погледу. Да би се ово избегло мисија је одмах тражила, да јој се бар уступи земљиште северно и око Лутре, у колико није заузето трупама 17. колонијалне дивизије, те тако да Лутрански логор буде опет други по реду, али је овај захтев мисије одбијен. Овом приликом мисији је чак стављено још до знања, да ако и даље остане при свом захтеву, 17. колонијална дивизија напустиће свој дотадањи Лутрански логор, и напустиће већ започете радове на изради комуникације. Разуме се да би овакво решење довело мисију у тежак положај, да своме задатку апсолутно не би могла да одговори. Оно мало радника, које је мисија имала на расположењу, није било довољно ни да се Суруклиски логор уреди, а камоли да се продуже предњи започети радови на комуникацијама. Полазећи са ове основе, мисија је предузела радове у духу наређења команданта Источне војске, избацујући само зону Аксакал – Ајас – Параскеви због јаче обрађености и тешке везе са главном комуникацијом. На место реона између Аксакал и Ајас – Параскеви морао се Галатишки логор узети у комбинацију за целу једну армију а не само за једну дивизију.
На тај начин остали су били Суруклиски, Захарџиски и Зумбатски логор за по једну и Галатишки логор за две дивизије, из чега излази, да до одласка 17. колонијалне дивизије није било места за нашу шесту дивизију. Кад је ово представљено пуковнику Декоену, добивено је 21. марта саопштење, да је ђенерал Сарај решио, да наша прва дивизија из Суруклиског логора одмах по завршеном наоружању оде на фронт, уступајући место дивизији, која ће последња стићи, те да према томе мисија нема шта да брине за логор шесте дивизије, баш и да 17. колонијална дивизија и не оде. Ова одлука о распореду наших трупа није била последња. Нерешена питања по свима гранама изазвала су честе промене, које су кад – што биле у потпуној супротности, са ранијим решењима и саопштењима пуковника Декоена. Нарочито питање о смештају Врховне команде, доводило је мисију у врло тежак положај. Наређењем ђенерала Сараја примљеним 16. марта Врховна команда имала је да буде у Василици. Нешто доцније, 1. априла, при доласку ђенерала Мондезира, начелник његовог штаба пуковник Души, у приватном разговору саопштио је мисији, да је питање о смештају Врховне команде решено на тај начин, да иста буде у источном крају Солуна, а да ће наша база (Микра) бити у нашим рукама. Међутим пуковник Декоен, и после овога стајао је стално на томе, да ће наша Врховна команда ипак бити у Василици, а да ће Коњичка дивизија доћи последња, па је чак захтевао, да се радови на подизању барака намењених за Врховну команду убрзају, пошто нам није ставио у изглед чак ни то, да ћемо за смештај њен добити основну школу у Василици. На тај начин питање о смештају Врховне команде остало је још дуже време нерешено. 12. априла мисија је предузела радове око подизања барака у Василици, пошто се преко тамошњих општинских власти није могло успети да се за смештај Врховне команде закупе приватне зграде. Доцније, питање о смештају Врховне команде постало је предмет директног споразума нашег делегата пуковника Драгомира Милојевића са штабом Француске Источне војске и тек у априлу дефинитивно решено.
У погледу распореда трупа и рада заузимања појединих логора, такође су учињене доцније неке измене. Приликом доласка ђенерала Мондезира, мисији је стављено у изглед скори придолазак наших трупа и тежња да се приступи једновременом уређењу свију логора с тим, да упоредно са радовима у Суркулмском логору, треба приступити и спреми Захарџиског, а затим и Зумбатског логора. Ово је било последње решење које се доцније није више мењало. Ове непрекидне измене и неопредељеност стварале су мисији огромне тешкоће.
2. Радови око спреме и уређења логора
Циљ рада мисије у погледу спреме и уређења логора за нашу војску био је, да се трупама обезбеди довољно простора за њихов смештај; да јој се у овако иначе безводном терену обезбеди довољна количина воде за пиће, кување, појење и купање; да се подигну све инсталације, које су трупама у погледу исхране и лекарске помоћи потребне тако, да трупе првог дана по доласку у своје логоре нађу све што им је за живот и негу потребно.
Први корак за постављање овог циља, услед мале радне снаге и оскудице преносних средстава, наишао је већ на велике тешкоће, које су се из дана у дан све више увеличавале тако, да је мисија морала употребити крајње напрезање да одговори своме задатку.
Рад по свима гранама отпочео је одмах по завршеном рекогносцирању. Први састанак чланова мисије са надлежним француским органима, наишао је на доста хладан пријем. Питање које је мисија преко пуковника Декоена поставила изненадиле су их, и увидело се одмах, да у том правцу није било готово ништа решено и припремљено у штабу Источне војске. У место обавештења, мисији је усмено саопштено, да на постављена питања неће ни добити никаква одговора; и за цело, ти одговори нису ни до данас добивени. Одговори по општим питањима који су мисији дати тако су неопредељени, да мисија није могла наћи јачег ослонца за свој рад.
Ова неопредељеност од стране француских органа, колико смо могли да запазимо, долазила је поглавито отуда, што ни они сами нису имали готово ничег припремљеног, нити је у њиховом штабу што решавано, те и они сами нису били начисто: како ће у детаљу бити решена поједина питања по разним гранама, нарочито у погледу спреме артикала хране, и иужног материјала за спрему и наоружање наше војске.
Мисија је имала нарочито тешкоћа првих дана у томе, што није знала шта од материјала за спрему логора може да добије од Француске војске, а шта треба сама из одобреног кредита да набави, као и то, ко ће нам дати потребна средства преносна, да се све то до логора пренесе, јер је све било узалуд и што се добило и што се купило, кад није имало на чему да се пренесе. Питање о преносним средствима остало је и даље нерешено, а недостатак ових, кочио је непрекидно и одуговлачио рад мисије. Кад год се мисија обратила француским делегатима, добила је увек исти одговор, да тражимо са Крфа, или да ћемо добити са Крфа. Међутим на захтев мисије да се пошаљу аутомобили добијени су одговори, да ће се аутомобили послати, али они никако нису стизали. – Да би могла да одговори потребама уређења логора и исхрани трупа, мисија је морала да се понижава и да иде од врата до врата те да ова тражи. За потребе пак чланова мисије, кад год је тражен ма какав аутомобил, до за и најкраће време, они су нам на фини, али ипак уочљив начин дали до знања, да нам не дају, нити смо га икада добили. Међутим сваки њихов делегат, па и потпоручник, имао је свој аутомобил. Разуме се, да мисија, кад јој је овако већ очито стављено до знања, да неможе кола добити није их више ни тражила и за све време свога рада, сав посао морала је обављати на коњу и пешке, што је стало много више и труда и времена.
Тешкоће за рад мисије, стварала је поред осталог и неопредељеност француских органа. Услед честих промена у решењу појединих питања морале су се чинити измене у распореду радне снаге, материјала и осталог; а што је најважније сви ови захтеви упућивани су само усмено тако, да су често за њихове грешке морали одговорност подносити поједини чланови мисије.
Радна снага, коју је мисија имала на расположењу, била је и сувише недовољна према огромним радовима око спреме и уређења логора. Најзад поред свих тих тешкоћа, нагли придолазак трупа, нарочито упућивање стоке и делова који нису могли бити мисији ни од какве користи, још су више увеличавали ове тешкоће. Рад мисије тек је био у јачем степену отпочет, кад је искрцавање трупа већ почело. Радови у логору морали су се једновремено отправљати са службом на пристаништу, а са ових разлога морала је мисија напустити Василику и прећи у Агрикултурну школу. Ово удаљавање мисије неоспорно да је имало утицаја на општи ток започетих послова, јер мисија, немајући никаквих превозних средстава, није била у могућности да једновремено управља послом на пристаништу и по логорима. Делови који су пристизали, долазили су потпуно необавештени. Свима њима, поред нужних средстава за живот, морала су се давати непрекидно упутства и објашњења. Нико од њих није знао, где и што има да прими; а из прегледа које су собом донели то није могло да се види. У осталом и самој мисији ово није било потпуно познато. Из прегледа које је мисија тек доцније примила, могло се само видети колико и каквих колета треба да прими свака јединица, али не и детаљно шта свакој јединици следује. Поводом тога потицала су непрекидна питања, па су чак јединице тражиле од мисије, да им попуни мањак или разлику у добивеној спреми. Према томе, чим је материјална спрема почела да долази, мисији је пао у део још један огромни задатак, зато је морала да узме у помоћ потребан број официра и од њих образује нужне комисије, које ће јој у овим разностручним пословима помагати.
Сам рад око спреме логора по специјалним гранама појединих чланова мисије текао је напоредо уз потпуну сагласност и узајамну другарску потпору појединих чланова мисије.
Рад у погледу поделе бивачне просторије и општих послова
Општа подела бивачне просторије, као што је и напред поменуто, базирала је у основи на детаљном рекогносцирању терена, на наређењу наше Врховне команде и наређењу ђенерала Сараја. Измена доцнијих прилика изменила је у неколико основни распоред дивизија. Али ипак и поред тога, избор места за поједине дивизије, нарочито у погледу просторије, није задавало никакве тешкоће. Поред све обрађености терена, ипак се могло наћи релативно довољно простора за смештај трупа.
У прво време, мисија је имала намеру да се у духу наређења Врховне команде ограничи само на поделу реона појединим дивизијама, армиским деловима и деловима Врховне команде, али с обзиром на културу, која се према саопштењу ђенерала Сараја и ђенерала Мондезира није смела кварити без крајње потребе, а нарочито с обзиром на водене изворе, у овако иначе безводном терену, мисија се морала упустити чак у детаљну поделу реона, одређујући места појединих делова у дивизији, те да би распоред одговарао пројекту мисије, а нарочито, да би распоред трупа одговарао капацитету појединих водених извора, на које су трупе биле упућене.
Са одређивањем места појединим деловима, назначена су одмах вежбалишта за њих, а свакој пешад. бригади одређено по једно стрелиште у близини њеног бивака, са корисном дужином до 7 – 800 метара, и са фиксираним правцем гађања. Избор места за артилериска гађања, нарочито за гађање пољском и хаубичком артилеријом, с обзиром на распоред наших трупа, планински карактер терена и насељености, морао се ограничити на два места: у реону Галитинског логора са корисном дужином до 4 километра и на великом Карабурну (на левом крилу трупа) са корисном дужином за гађање на запад у правцу мора 11 ½ км.
Рад око поделе појединих бивачних реона текао је постепено. После детаљног рекогносцирања сваког реона, после свестраног истраживања водених извора, после прорачунатог капацитета појединих извора (обзиром на бројно стање људи и коња појединих делова), фиксиран је распоред трупа и то: пешадиским деловима по крајњим падинама планинских огранака, а артилерији и коњичким деловима у равници долине Василике.
Свима коначарима дивизиским показано је: место сваке јединице, а тако исто водени извори; дат написмено нацрт целокупног уређења бивака, његове дивизије, како у погледу поделе водених извора, тако и у погледу исхране, санитетске службе, места за вежбалишта, стрелишта итд. Доцније по доласку штабова дивизиских, ово је достављено и командантима дивизија са скицом логоришта.
Упућивање трупа у логоре било је предвиђено на овај начин: пре свега, још првог дана по доласку мисија, осећајући потребу, тражила је да се у близини искрцане тачке одреди просторија за искупљање трупа, а тако исто и место, где би трупе, које се евентуално доцкан искрцају, могле преноћити, или ако би било потребно и да карантин издрже. По овоме као и по свима осталим питањима није добивен одговор, а усмено саопштено им је, да то није потребно. Међутим већ првог дана искрцавања и сами делегати увидели су потребу тога, па како иначе дивизиски логори нису били готови, сви делови, који су пристизали, упућивани су у прихватни Седески логор. Тек по завршеној припреми за поједине дивизије, нарочито после организоване исхране за ове делове (после подизања слагалишта и формирања профијант колона), они су пуштени у њихов логор, да до доласка својих трупа учине још мање допуне унутрашњег уређења својих логора. Сви ови делови у први мах, у циљу бољег надзора, командовања и лакше исхране, били су груписани на једном месту, па како је која јединица долазила узимала је своје раније одаслате делове и одлазили на место додељено јој у логору њене дивизије.
Први пукови Моравске дивизије задржани су били такође у Седесу, те да издрже петодневни карантин. После два дана, карантин је обустављен и остале трупе Моравске и осталих дивизија по искрцавању и копању упућиване су непосредно у њихове сталне логоре.
Напоредо са детаљним рекогносцирањем одређене бивачне просторије, израђена је и њена скица, јер карта, раз. 1 : 200.000 због своје нетачности и мале размере није могла да послужи за ово.
Како је учињена дефинитивна подела бивачне просторије и распоред појединих делова у њој изложен је на крају овога извештаја.
3. Радови у инжињериском погледу
У погледу спремања логора у инжињерском смислу, мисија је још у почетку ставила себи у задатак, да трупама обезбеди не само довољно добре и здраве воде за пиће и кување јела него и доста воде за појење стоке, за прање рубља и купање војника. По пројекту, који је одмах у почетку састављен, сваки логор поред довољног броја чесама, бунара и појишта имао је да добије купатило за људе и перионице за прање рубља. Готових водених извора било је релативно мало и то само по насељеним местима, зато је мисија морала да изналази нове изворе, где год је то било могуће и да подиже нарочите инсталације, које су захтевале и труда и времена.
Рад на уређењу Суруклиског логора, као првог по реду, почео је већ 14. марта и то са 64 железничара и 3 инжињера, које је мисија собом довела са Крфа. У исто време, тражен је од француског делегата и сав потребан материјал и алат, који је био пројектом предвиђен за радове у логору.
Неколико дана доцније, 18. марта, доведене су на рад и 2 чете III. позива 1. комбинованог пука и употребљене за израду пута Василика – Сурукли, за везу штаба Врховне команде са Суруклиским логором.
У погледу телефонске везе, у први мах пројектоване су биле ове линије:
1) Линија Василика – Солун, за везу Врховне команде са командантом Источне војске.
2) Линија Василика – Галатиште за везу са једном армијом.
3) Линија Василика – Зумбат, где је према првом пројекту требао да буде један од армиских штабова.
4) Линија Василика – Лутра за везу са трећим армиским штабом. Лутра је имала да послужи као централа, за везу са Седесом – Коњичком дивизијом и са пристанишном базом. – Везу армиских штабова са дивизијама, имале су да поставе саме дивизије. – Нужан корак за подизање ових линија, учињен је већ 20. марта шефу телеграфског одељења 17. колонијалне дивизије, на кога је мисија била упућена од стране делегата, али је добијен одговор:
1) Да се телеграф. диреци украј главног пута не смеју више оптерећивати.
2) Да нема могућности, да се поред ових подиже још и нова линија и
3) Да уопште немају никаквог материјала, кога би нам могли ставити на расположење, за неке нове мреже, за српску армију, па нам је препоручено, да кад Српска војска буде дошла а њихова колонијална дивизија оде, онда да примимо њихову привремену телеграфску мрежу за нашу употребу.
У погледу израде путева, на додељеној просторији мисија није имала у први мах шта да ради. Према пројекту пуковника Врусоа, 17. колонијална дивизија била је већ отпочела радове, а кад је мисија приспела, Зумбат. пут био је започет, а пут Писјона – Сурукли почео да се просеца. Пут Василика – Сурукли није био у пројекту, те је њега мисија предузела да ради са једном од чета III. позива.
Радови на спреми логора у почетку су споро напредовали.
Француске трупе, на које је мисија била упућена да тражи потребан алат и материјал, одуговлачиле су са разним одговорима. Време је протицало, захтеви мисије су обнављани, али није било ни одговора ни материјала. Ово је нагнало мисију да отпочне сама набавку потребног материјала и да импровизира нужна средства док алат из Француске не прими. Са овако малим бројем алата и са ово мало људи рад је продужен, а Врховној команди још у почетку одмах упућен захтев, да се инжињериске трупе што пре пошаљу на Халкидик.
Поред тешкоћа око набављања алата, тешкоће су биле још и с тога што није било превозних средстава. На сва захтевања мисије, да нам се уступи бар мали број двоколица за радове у логору, нисмо могли добити ни једна и људи су били принуђени да материјал носе на колицима и рукама. Тек крајем марта, на 15 дана после учињеног тражења, почело је пристизати нешто од алата и материјала; цемент, креч, гвожђе и дрвена грађа није добивена. Мисија је морала да набавља, мучећи се и даље без преносних средстава.
Добијање алата и материјала из француских магацина успоравала је јако формалност око требовања и изузимања, а нарочито око преноса. На тај начин, тек 3. априла, примњен је ковачки и тишлерски алат и прибор за побијање пумпи. Радови у Суруклиском логору напредовали су постепено, у колико се то могло постићи са оно мало снаге, јер по депеши, којом су тражене инжињерске трупе и транспортна средства, мисија није добила никаквог одговора. 1. априла, кад је ђенерал Мондезир долазио на Халкидик и обилазио Суруклиски логор обећао је такође да ће се потребна радна снага послати, али она није стигла ни до доласка првих ешелона Моравске дивизије. Уређење Суриклиског логора почело се ближити крају тек око 7. априла, те су тада предузети радови и на уређењу другог по реду Јаникејског и Захарџиског логора.
Једновремено са уређењем Суруклиског логора уређивао се и логор у Седесу са оне друге две чете III. поз. из 1. комбинованог пука, једним инжињером и 7 железничара. Радови у Седеском логору, текли су по изричном захтеву пуковника Декоена, без икаквог учешћа мисије.
Радови на уређењу логора кренули су јаче тек од 20. априла кад су стигле и инжињерске трупе, само не у оној мери како се очекивало, јер су се са пристизањем и осталих трупа тешкоће око преноса потребног материјала све више увећавале. Ово се осетило нарочито онда, кад су се према наређењу Врховне команде морали једновремено предузети радови по свима логорима. Да би се осигурала исхрана трупа, при иначе недовољним транспортним средствима, морали су често радови у појединим логорима да застану.
После Захарџиског логора предузети су радови у Зумбатском, па најзад у Галатишком логору. У том међувремену морало се приступити и припреми Лутранског логора, који је тек тада уступљен мисији.
По уверавању француских делегата Лутрански логор је био готов, јер су у њему становали делови њихове 17. дивизије, међутим, кад је мисија примала овај логор увидела је, да њихово дотадање уређење у погледу воде, ни приближно није одговарало потребама наше једне дивизије. Већ напротив да радови у овом логору захтевају и већу радну снагу, више рада и више материјала.
Припрема нарочито водених извора, захтевала је доста времена. Да се трупама обезбеди добра вода, мисија није смела ниједан водени извор да предаје трупама пре него што се на њему изврше све потребне хемиске припреме и дезинфекција; док се бунари не затворе, покрију и док се на њих не поставе пумпе тако, да се од загађивања и заражавања потпуно обезбеди.
У Лутранском и Галатишком логору морале су се подизати нарочите инсталације (чесме, резервоари итд.). Али ипак, поред свих тешкоћа са којима се мисија имала да бори она је ипак успела да трупе дочека са уређеним и спремним логорима, са малим изузетком у Лутри и Галатишту (за Дунавску дивизију).
Поред уређења логора, а по одласку 17. колонијалне дивизије, мисија је морала да узме на себе и продужи рад на одржавању главног и довршавању започетих путева, стављајући Енглеској мисији потребну радну снагу и кола за ове радове. Колико су ови радови били регулисани и како су текли, о томе је мисија са Бр. 957 поднела већ раније засебан извештај.
При спреми логора, мисија је увек имала на уму што већу економију, да са што мање материјалних издатака постигне циљ.
4. Радови у интендантском погледу
Да би се питање о уређењу базе и начину исхране трупа што правилније и повољније решило, мисија је преко свога члана – интенданта – ступила одмах у директни саобраћај са ђенералом – интендантом – Источне Француске војске и по интендантској грани, као и по свима осталим поднета су писмена питања и представке, на која, као и на остала нису добивени никакви одговори. Већ при првом састанку члана мисије – интенданта – са ђенералом интендантом видело се, да питања о исхрани наших трупа нису детаљније била регулисана, нити је уопште у том правцу штогод припремано.
Постављена питања и учињени захтеви од стране мисије изненадила су и надлежне француске органе.
Прво и најважније питање за исхрану наших трупа захтевало је да се регулише таблица следовања наших војника и да се изради план издржавања наше војске па са тим и даље само уређење логора у интендантском погледу.
Ђенерал – интендант Источне војске, кад му је показана таблица следовања нашег војника, изјавио је, да та таблица не може остати у важности и да ће се снабдевање наше војске вршити на исти начин као и француских војника; да слама и сено као простирке има да се избрише пошто ни њиховим војницима не следује и да се вариво смањи; да дрва следују само по 1 кг. дневно и да се кафа сасвим изостави. Тек 21. марта, на састанку са ђенералом – интендантом, саопштени су усмено основи уређења снабдевања наших трупа, који су се у главном сводили на то:
а) Да ће се према наређењу Главног команданта Француске војске ђенерала Жофра, Српска војска снабдевати исто као и Француска, и да према томе мисија нема шта да брине.
б) Да ће се за нашу војску подићи једна помоћна француска база код Микре (пољопривредна школа) у којој ће бити само њихово особље.
в) Да ће се са ове базе дотурати храна непосредно дивизиским центрима (ручним слагалиштима) која ће се за сваки логор подићи.
г) Да се у дивизиским центрима не може држати више хране, него само за један дан, и
д) Да о образовању магацина са већом количином хране не може бити ни речи, јер ће наше реорганизоване дивизије постепено заузимати места на фронту, а према томе постепено се замењивати у пројектованим логорима, те би храна припремљена за све дивизије у том случају пропала.
Ђенерал – интендант још са своје стране додао је:
а) Да наше трупе, кад се искрцају, треба код себе да имају дводневни оброк и то да собом донесу кад на Халкидик долазе.
б) Да дивизиски интенданти подносе пријаве непосредно бази, која ће им дотурати потребе, а само промене које се десе да то накнадно јављају, и
в) Да интендант мисије нема ништа да ради, већ само да гледа и настане, да се код нас изведе правилна и јака унутрашња организација око пријема и поделе хране и дисциплина раздавања потреба.
Разуме се, да се мисија није могла задржати на овоме, нарочито се није могла помирити са тим решењем да се у овако иначе сиромашном и беспутном пределу дивизије изложе опасности, да за случај рђавог времена или иначе, ако им се храна ма са којих разлога неби могла дотурати, да остану без средстава. У осталом овакво решење није било у сагласности ни са предлозима пуковника Брусоа чији је рад према наређењу ђенерала Сараја, имао да служи као основ уређења логора наших трупа.
Полазећи са те основе да трупама обезбеди редовну исхрану и да их не излаже евентуалности, да остану без хране, мисија је за решење питања о уређењу логора поставила друге основе који су се у главном сводили на то:
а) Да се у сваком бивачном реону за поједине дивизије, а на главном путу или у близини његовој, образује ручно дивизиско слагалиште из којих ће трупе по све дневно примати свој текући оброк, и
б) Да у средини распореда трупа у самом логору буду дивизиска слагалишта са дводневном резервном храном, која ће имати да послужи за случај да се са ма којих разлога редовни текући оброк не буде могао дотурити. Ова храна из резервних слагалишта да се обнавља, те да се не би покварила.
На овој основи предузет је одмах рад, а једновремено:
1) Упућено људство придато мисији, да се у магацинима 17. колонијалне дивизије обучи манипулацији и административном уређењу ових.
2) Да се питање о таблици хране промени.
3) Да се храна и остало у колико је из раније било заостало у Солуну пренесе у наше магацине до логора.
4) Да се изузму потребни шатори и бараке за смештај дивиз. слагалишта, болница и штабова.
5) Да се набаве, односно да се учине погодбе за све оне артикле хране, које Французи нису могли да нам ставе на расположење.
6) Да се дефинитивно реши питање о бази и учешћу наших органа на њој, као и вези базе са дивиз. центрима и регулише дотурање хране и фуражи до трупних слагалишта.
7) Да се за пренос потреба обезбеде трупна преносна слагалишта.
8) Да се обезбеди и регулише пециво хлеба: да ли ће се овај посао обављати у Солуну без ућешћа наших административних јединица или по логорима или ће најзад цео тај рад бити контролисан на бази као што је најзад и решено, и у неколико махова послат захтев, да се пекарске чете што пре пошљу на Халкидик.
О целокупном току рада по интендантској грани, слати су повремени извештаји главној интендантури и Министарству Војном. Из ових извештаја могло се видети, са каквим се све тешкоћама У овом погледу имала мисија да бори и кроз какве је фазе свако питање по административној грани морало да прође, док се није дошло до дефинитивног резултата.
Нагао придолазак трупа при незнатном броју преносних средстава, захтевао је ужасна напрезања само да се трупама по логорима обезбеди редовна исхрана, па је се све ово морало чинити кад што и на штету осталих грана рада.
Најзад, ма да је мисија полазила са те основе да дотурање хране дивиз. ручних слагалишта мора једино да буде аутомобилима и да у циљу олакшања разноса хране од слагалишта до трупа ручна слагалишта буду што ближе, па по могућству у средини распореда трупа, није се у томе могло да успе потпуно, јер способних путева за аутомобиле није било, те се дивиз. ручна слагалишта нису далеко удаљавала од главног друма: пристаниште – Галатиште.
Поред слагалишта хране за сваку дивизију мисија је поставила себи у задатак још: да поред дивиз. слагалишта образује за сваку дивизију још и мало ручно слагалиште одећне спреме у чему је и успела и слагалишта су потпомогнута, а сада се већ и попуњавају. Резервно тако слагалиште за сваку војску, у којој је груписана претекла спрема (која је остала на расположењу Врховне команде) подигнуто је у привременом Седеском логору поред Седеског ручног слагалишта и, сада је по наређењу главне интендатуре премештено у Микру.
Мисија је имала још намеру, по угледу на уређење код Француза, да у Седесу образује нарочити депо – магацин, у коме би била смештена сва претекла спрема и ствари. Овај депо померао би се за трупама, према степену напредовања њиховог. Депо није подигнут, а питање о њиховом успостављању остављено да реши Врховна команда.
5. Радови по артилериској грани
Предвиђајући, да ће снабдевање наших трупа свеколиком убојном спремом, стоком и возовима стварати огромних тешкоћа ако се благовремено и у детаљу не реше питања, мисија је од првог дана непрекидно инсистирала на томе, да добије прецизна решења, како би према томе и свој рад регулисала. Али изгледа да и по артилер. грани није било решено ни једно питање нити је мисија уопште добила одговоре на постављена питања. После неколико дана доласка мисије, пуковник Декоен саопштио је, да је од стране Источне војске послата депеша нашој Врховној команди, да се коњи Коњичке дивизије одмах упуте, а за њима да се упуте коњи осталих дивизија и већ 30. марта коњи су почели стизати. Међутим коњски депо у то доба није располагао средствима за пријем ове стоке, јер по ранијем тражењу потребних кредита за набавку чешагија, зобница, четака није му одобрено и саопштено му да ће се све то добити са Крфа, заједно са потковом и ковачницама, но да је потребно, да се припреме радионице за искивање кова и оправку запрежног, јахаћег и товарног прибора. – Коњи су стизали а од овог материјала ништа није са Крфа долазило. – Предвиђајући за раније ову могућност, мисија је поновила своје захтеве Врховној команди и сама приступила набавци најнужнијих потреба, јер већ и први ешелони коња доведени су били без зобница, улара и без поводника; везивани су чак и жицом. У исто време већ по доласку првих ешелона мисија је предузела корак да обезбеди довољну количину кова, угља, клинаца, ковачница, а једновремено са тим покушала да се подигну потребне радионице за оправку коњског прибора. Покушало се такође да се устроји једно чисто убојно слагалиште, али су француски делегати, изговарајући се да ће сав наш материјал бити потпуно готов, ново монтиран, а за случај да не буде комилетиран и монтиран то ће се извршити у њиховим артилер. радионицама и слагалиштима која су и дан данас за мисију остала тајна. Мисија је покушала, да види та њихова артилер. слагалишта и депое, али није успела, одбијена је са изговором да је садржина тих радионица и слагалишта тајна и да се приступ не може одобрити.
У први мах мисији је саопштено, да ће сав наш артилер. материјал бити у Солуну у њиховим слагалиштима, одакле ће нам се издати на „бонове“, али је то доцније измењено.
Питање о доласку, искрцавању и пријему нашег материјала остало је, па и данас, отворено. Објашњења која је мисија кад – што по овом добијала, била су неопредељена а кад – што и супротна. Ово је долазило отуда, што ни француски органи, ни мисија нису били верзирани нити су у том правцу имали каквих инструкција. Тек доцније, по доласку штаба Моравске дивизије, мисији су дошла до руку наређења Врховне команде ОБр. 29663 од 20. априла 1916. год. из кога је мало детаљније могла да види што којој јединици следује од спреме. Почетком прве половине месеца маја командант Источне војске дао је наређење и упуте за искрцавања нашег материјала и стоке. По њима је требало материјал и стоку искрцати на пристаништу Микре и на пристаништу Солунском, и у циљу што брже предаје материјала и стоке трупа захтевало се да се директно са бродова јединицама материјал и стока предају. Први покушај овога учињен је 1. маја са стоком и товарним материјалом намењеним пешад. пуковима Моравске дивизије, али резултат био негативан. Ни стока ни материјал нису се могли на тај начин предати трупама, шта више имало се штете од тог покушаја: више коња и мазги је изгубљено (побегло, залутало), а материјал је неконплетиран и неисправан раздат трупама тако да се трупе њиме не могу да послуже све док се недостатци не попуне и неисправности не отклоне, што ни данас још није постигнуто. У први мах изгледало је да ништа лакше није, но да се стока и материјал, који су по плану и теорији требали да дођу маркирани и сложени по нумерама дотичних јединица издаду трупама чим стигну. У ствари пак ни стока ни материјал не стижу груписани ни уређени онако како се то желело. Сем тога, материјал је демонтиран, многи предмети су упаковани у сандуке, чији садржај не одговара натпису; други предмети опет, мада по својој спољашности изгледају да садрже све своје делове, нису потпуни; тада треба отварати сандуке и тражити недостајуће делове ради допуне. Све то захтева и времена и простора и пажње, које опет друге радње на пристаништу не допуштају. Због свега овога одмах сутрадан начин пријема материјала и стоке промењен је. Устројени су транзит магацини а стока се одводи у депо. На овој основи је и мисија дала трупама писмене упуте за пријем материјала и стоке. Упути ови достављени су и Врховној команди.
Формирање профијант колона задавало је мисији особите тешкоће, јер је требало помирити два супротна захтева: да се колоне што пре формирају, јер је то неминовна потреба изискивала, а у исто време, да се људство одређено за ове колоне и коњи добивени за њих, бар колико толико обуче.
Формирање профијант колона вршено је у Седесу код коњског депоа; обуком наших возара руковали су нарочито придати војници француских возарских ескадрона. Са формирањем и обуком нашег људства ишло је врло тешко, јер је људство узето из ранијих наших профијант колона било потпуно необучено руковању коњима, а за водне официре и командире одређени су већином пешад. официри потпуно не упознати са радом и дресуром коња који су у приличном броју били потпуно не обучени за теглење. Са ових разлога и поред свих прешних потреба да се профијант колоне што пре формирају и узму у рад морало се ипак употребити најнужније време да се и људство и стока колико толико обучи. Формирање профијант колоне није се могло извести код свију подједнако, јер ни кола ни коњи па ни прибор нису стизали постепено за поједина одељења, него за сва једновремено. Ако је које одељење примило коње, није примило кола, прибор или обратно. Најзад, на наваљивање француских делегата, да се са формирањем похита, десило се да кола, којих има три врсте, нису подједнако и сразмерно додељена колонама, те све профијант колоне немају подједнак број кола разне категорије. Мисија је имала намеру да по завршеном формирању профијант колона изједначи код свију кола по категоријама, али није могла успети јер су наше неке дивизије већ биле дошле и узеле к себи своје колоне. – Ово питање о размени кола између профијант колона требало би што пре решити иначе моћ преноса свију неће бити подједнака. – У недостатку аутомобила, профијант колоне дивизија морале су у први мах да поднесу силне терете око радова на путевима; око преноса потреба до трупа, па чак и од базе до дивиз. слагалишта; око преноса спреме, хране и материјала, који је са трупама стигао, па чак и за пренос материјалне спреме, која је, грешком француских органа, искрцавана у Солуну а не у Микри. То питање о месту искрцавања материјалне спреме наших трупа у почетку није било дефинитивно решено. Мисија је још првих дана упутила о томе питање пуковнику Декоену, али одговора није добила. Прва пристигла спрема почела се делом искрцавати у Солуну и делом у Микри, па она из Солуна накнадно преношена опет на Микру. Ово се било поновило неколико пута и после, када је већ решено да се сва спрема на Микри искрцава, док најзад није регулисано, да се сав материјал у опште намењен нашој војсци, који не захтева нарочито монтирање итд. искрцава на Микри код транзитних магацина.
Што се тиче подизања артилериских радионица, које су према првом пројекту и наређењу Врховне команде требале да буду устројене на Халкидику, то није ни привођено у дело, по накнадном наређењу Врховне команде.
Радови по санитетској грани
По санитетској грани, мисија је одмах првих дана, преко свога члана ступила у везу са шефом маринског санитета пуковником Визбеком, који је као делегат био одређен од стране команде Источне војске.
На првом састанку пуковник Визбек изнео је основе, по којима је према његовом мишљењу, требало решити питања по санитетској грани и то:
1) Да трупни санитет треба да пође са Крфа спреман и организован.
2) Да војници пре укрцавања у лађе још на Крфу треба да издрже петодневни карантин и да се лекарски прегледају.
3) Да ће у Седесу бити постављена болница од 400 кревета и да нема потребе постављању болница по дивизијама и
4) Да се на пристаништу Микра подиже одељење за купање војника и дезинфекцију одела (за 100 војника дневно).
Разуме се да је све ово било само почетак, а у колико се доцније послови развијали, и инсталације су се проширивале. Већ после неколико дана приступило се радовима да се у Седесу установи болница за 800 постеља, а да се хируршки радови за прво време обављају у француским Солунским болницама. Тако исто предузето је да се на пристаништу подигну инсталације да се дневно купа 800 људи и најзад да се подигне и једна специјална амбуланта за оболеле војнике на пристаништу. Једновремено са овим предузети су радови, да се на пристаништу обезбеди пијаћа стерилизована вода; предузета је такође израда једног великог бунара на самом пристаништу, са нарочитим филтерима. Свима овим пословима руководили су француски органи. У први мах са својим војницима, док постепено, готово све ове послове, нису предузеле наше трупе. До доласка трупа успело се у свима овим пословима, само Французи нису успели да велики бунар на пристаништу, ни до времена искрцавања последњих делова, заврше.
Око краја марта, постављен је на место пуковника Визбека, ппуковник Рандом, који је у погледу уређења санитетске службе имао у неколико различито гледиште и са којим је накнадно утврђено:
1) Да се за сваку нашу дивизију подигне у логору по једна већа амбуланта по 100 кревета.
2) Да се у Седесу предузму радови и припреми болница за 1.000 кревета. Тако исто да буде друга болница и у Лутри, која би по потреби имала исти број кревета, и
3) Да се наше санитетске јединице снабдевају потребним лековима из француских магацина.
На овој основи предузети су били радови за уређење логора у санитетском погледу напоредно са свима осталим радовима око спреме појединих логора, допуњујући их постепено, према променама, које су то изискивале.
По пројекту за уређење логора, санитетска служба у њима предвиђена је била на тај начин, што би се код трупа вршио само преглед оболелих који би се даље према потреби упућивали и то: лакше оболели у дивизиске амбуланте а теже болесни у Седеску болницу. Сваки дивиз. логор требао је да има једну до две амбуланте са укупно око 100 постеља. Евакуација болесника од трупа до дивиз. амбуланти да буде средствима самих трупа а даље до Седеса болничким аутомобилима. Концентрацијом болесних у дивиз. амбулантама мислило се да се служба лекарске помоћи боље организује и буде лакша за контролу, као и да се санитетски материјал и лекови бесциљно не растурају. За ове дивиз. амбуланте били су припремљени већ и кревети. Како су у ком логору почети остали радови, приступило се одмах избору места и подизања шатора за дивиз. амбуланте. Намера мисије била је, да за све дивизије подигне и спреми шаторе, међутим, када је мисија сазнала да санитетске јединице располажу довољним бројем великих шатора, а у исто време била је потреба шатора за образовање дивиз. слагалишта, мисија се задржала само на томе, да одреди места дивиз. амбуланти, остављајући да их трупе саме својим средствима подигну. – Првим пристиглим дивизијама дато је по 30 кревета за ове амбуланте, колико су и тражиле; остале дивизије нису ни тражиле, нити су њихови референти санитета долазили да каква обавештења траже и добију, задовољавајући се само оним шта су им коначари дали и упутима (достављеним и Врховној команди) – које су примили.
За саму санитетску службу код трупа издати су нарочити упути.
Приликом спреме логора у санитетском погледу, нарочита пажња обраћена је на воду. У том циљу, а пре почетка уређења логора, још 27. марта, предузете су мере, да се бактериолошки испитају све воде, свију логора. У доцнијем току, при спреми водених извора, сваки бунар, сваки водени извор, подвргован је специјалној хемијској дезинфекцији, и тек после завршених инжињериских радова (покривање, намештање пумпи) предават на употребу. – Приликом дезинфекције бунара појединих логора, мисија је сматрала за потребно да о овоме буду обавештени и наши апотекари, те је пружила прилику овима да се са пословима око дезинфекције упознају, присуствујући радовима француског капетана – хемичара Колена. – Најзад, да би и наши апотекари били боље инструирани о овоме, капетан Колен на захтев мисије израдио је један упут, који је у преводу достављен санитетском одељењу Врховне команде на увиђај.
Радови на пристаништу и на уређењу Седеске болнице продужавани су за сво време, а нарочито су узели јаче размере, од времена, кад су наше трупе почеле пристизати. Пристанишна амбуланта, која је могла првих дана да окупа око 6 – 800 људи, поступним уређењем достигла је, да дневно купа и дезинфицира 3.000 па и више људи. – Седеска пак болница која је још била у току подизања кад су први наши делови почели стизати, организована је била тако, да је још тада могла примити око 100 болесника, док најзад нису изведене потпуне инсталације да сад може примити 800 – 1.000. – Доласком др. Хиршвелда образовано је при Седеској болници и бактериолошко одељење. Само хируршко одељење још није инсталирано нити има хирурга. За хируршке радове оболели се даље шаљу у Солунске болнице.
Придоласком трупа и увећаним радом на пристаништу и у Седеској болници, мисија је на захтев дотичних француских органа, морала да им пружи нужне радне снаге, те је и за пристаниште и за Седеску болницу у први мах задржата по једна а после додана још по једна наша пољска болница са њеним лекарима и осталим људством. – Од пољских болница придатих за рад на пристаништу једној је стављено у задатак – санитетско полициска служба, а другој предат дезинфекциони завод.
Најзад у погледу уређења службе у привременом Седеском логору, док су трупе кроз њега пролазиле, она је била организована на тај начин што је укупном санитетском службом а према упутима мисије руководио један од лекара, кога је командант логора одређивао.
Нерешено питање о томе хоће ли и где наше трупе издржавати карантин или не, задавало је мисији доста посла, те често кварио план рада и распоред трупа. – У први мах било је решено, да трупе издржавају карантин на Крфу, а по доласку не. После тога да издржавају и овде и то у лађи; затим, да издржавају у привременом Седеском логору (најпре 5, затим 3, па најзад 2 дана), док после већ по пристиглој другој половини Моравске дивизије није наређено, да се трупе по искрцавању само окупају и дезинфицирају, па одмах упуте у њихове логоре.
У погледу санитетске спреме наших трупа, питање о њој такође није било решено. Али још првих дана мисија је сазнала да се код Београдске задруге у Солуну налази известан наш војни санитетски материјал, који је био напуштен од одговорних лица и нико о њему није водио рачуна. Материјал је стајао напољу, на ледини, изложен квару и времену, те је мисија одмах предузела да га склони у магацине и о томе известила Врховну команду да се према одговорним поведе истрага. После овог дошао је у Солун пуковник Др. Пољански да закупи магацине, смести овај материјал и образује санитетско слагалиште Министарства Војног, а у исто време, кад је мисији послато наређење, да се у логору образује санитетско слагалиште Врховне команде.
Поводом овог мисија је чинила питање, да ли ће се подизати слагалиште и у логору кад је пројектовано да се подигне у вароши, али одговор није добивен. Доцније са трупама стигао је са Крфа санитетски материјал (125 тона), о чему је мисија сазнала тек онда када је материјал приспео, те се за смештај његов морало на брзу руку у близини пристаништа подићи шатори. У ком је циљу овај материјал донет, мисија није примила никакво наређење, нити је руковалац дао каква објашњења. У магацинима Београдске задруге налазила се из раније маса санитетског материјала (раније добивени прилози енглеског Црвеног крста и материјал Ђевђелиске војне болнице). Сав овај материјал мисија је пренела у Седес, где је образован магацин, који служи за снабдевање дивиз. амбуланти, у колико се исти од Француза не може да добије.
Санитетска спрема намењена нашим трупама, која по све дневно стиже, раздаје се одмах.
Најзад поред свију послова, мисија је сматрала за дужност, да се оријентише и прикупи остале податке о свему, што стоји у вези са здравственим обзирима наше војске. – На тај начин мисија је сазнала, да Французи, а тако исто и Енглези располажу у Солуну са болницама од по 10.000 кревета, чији се број по потреби може попети на 20.000 (сваке).
Од директора енглеског Црвеног крста, мисија је сазнала, да ће нам ово друштво на случај потребе сав нужан материјал у колико располажу ставити на расположење, кад затражимо.
Најзад, мисија је сазнала, да се у Солуну поред француских и енглеских болница налази и једна добровољна руска болница (остатак оне болнице која је била у Нишкој касарни), и да се чак у њој налази 18 наших војника од разних болести, зато је мисија морала да предузме корак, те да ову болницу умоли, да наше војнике у будуће не прима и да у опште ступи у везу са нашим конзулатом.
6. По ветеринарској грани
У погледу ветеринарске службе, мисија при поласку није добила никаквог наређења нити упутства.
Половином месеца априла представио се мисији виши ветеринар Драгутин Новачек, који је био само са објавом, и представио се као делегат Врховне команде послат да организује ветеринарску службу у логору, али о томе никакво наређење није мисији предато. При свем том мисија, увиђајући потребу овог, примила је г. Новачека и решила да уз припомоћ Тимочке пољске марвене болнице (која је по речима г. Новачека била њему са Крфа придодата) организује ветеринарску службу слично ономе како је регулисана и санитетска служба за људе. По истој одлуци, лечење лакше оболелих коња имало је да падне на трупне ветеринаре и дивиз. пољске марвене болнице, а за лечење теже оболелих коња да г. Новачек образује у Василици једну централну марвену болницу. У том циљу г. Новачек с Тимочком пољском марвеном болницом упућен је у Василику да инсталира болницу, где је и остао до доласка штаба I. армије, па је после по позиву своје команде оставио болницу и отишао на своју редовну дужност.
Да би болница могла да ради г. Новачек је упућен да дође у везу са шефом ветерине Источне војске, од кога ће примити даља упутства и регулисати снабдевање болнице потребним материјалом. Али изгледа да г. Новачек у томе није најбоље успео, те је мисија морала накнадно интервенисати.
Око инсталирања ове болнице мисија је имала тешкоћа, зато што никакво писмено наређење није примила. Г. Новачек је захтевао да се за смештај марвене болнице узму сеоске штале, за које су мештани тражили накнаду (по 200 драхми месечно). Ово мисија није могла да испуни, јер зато није имала овлашћења, а француски делегати, када им се мисија обратила с молбом, да се од наших ветеринара и њихових официра образује комисија, реквирира штале и одреде цену, нису изашли на сусрет.
Код коњског депоа образована је нарочита марвена болница, чију је инсталацију и уређење узео на себе пуковник Декоен.
У ветеринарском погледу остало је још једно питање не решено, и то, о шугавим и заразним коњима. Мисија је имала намеру да за њих устроји нарочити логор а за службу код ових да одреди једну од дивиз. пољских марвених болница. Место за шугаве и заражене коње изабрато је у околини Василике јужно од Седеса и главног друма, али по извештају команданта коњског депоа сви шугави и болесни коњи упућени су њему, те мисија то питање није даље ни узимала у рад.
Централна марвена болница у Василици постоји и даље, трупама је то саопштено и оне и на даље шаљу тамо болесну стоку.
7. Садање уређење логора и распоред трупа
Бивачна просторија српских трупа подељена је на 8 логоришта и то логоре: Микра (пристаниште), Седески, Суруклиски, Захарџиски, Зумбатски, Лутрански и Галатишки логор, и логор делова и штаба III. армије у Василици.
Распоред трупа и унутрашње уређење појединих логора сада је овако:
1. – Пристаниште Микра
На пристаништу код Микре налазе се ови делови:
1) Дунавски пешад. пук III. позива.
2) Тимочки пешад. пук III. позива.
3) Пекарске чете Моравске, Вардарске и Тимочке дивизије, и I., II. и III. армије и Коњичке дивизије.
4) Резервна болничарска чета.
5) Минска чета и
6) Делови профијант. колона свију дивизија.
Од ових трупа оба пешачка пука и делови профијант. колона употребљени су за радове на пристаништу, око утовара, истовара материјала, на радовима у транзитним магацинима, пекарницама итд. Минерска чета на одржавању главног пута и техничким радовима око пекарница, а резервна болничарска чета за службу у пристанишној амбуланти.
На пристаништу постоји још: наша комисија за искрцавање као и нарочити официри придати француским органима у транзитним магацинима.
Како је регулисана служба на пристаништу и у транзитним магацинима види се из ранијег извештаја ОБр. 957 од 25. тек. мес.
Од установа на Микри остаје:
1) Магацини базе, из којих се врши свеколико снабдевање свију наших трупа у логорима долине Василике.
2) Транзитни магацини (убојне инжињериске, санитетске и интендантске спреме) кроз које пролази ова наша спрема, намењена нашим трупама.
3) Санитетско слагалиште Врховне команде, у коме се налази сва санитетска спрема пренета са Крфа. Ово слагалиште не врши никакву функцију и добило је наређење да се пресели у Солун.
4) Француска амбуланта, намењена за све наше и њихове трупе, које раде на пристаништу. Код амбуланте подигнуто је купатило и дезинфекциони завод за наше трупе које стижу са Крфа.
Како је искрцавање наших трупа завршено, купатило на пристаништу би могло да служи трупама, које се тамо стално налазе.
У купатилу може дневно да се окупа 300 људи.
Службом у амбуланти, у купатилу и дезинфекционом заводу управља један француски лекар, а за рад у свима овим, придат је део резервне болничке чете са лекарским особљем, коме је стављено у задатак поред осталог и полициско санитетска служба на целом пристаништу.
Снабдевање трупа са пристаништа бива непосредно из магацина са базе, а за снабдевање воде постоји: 1 велики бунар на самом пристаништу, нарочити апарати у амбуланти (за стерилизовану воду) и водени извори суседних чифлика. – Појење коња врши се на појилиштима код нове Агрикултурне школе и на локалним извориштима.
Купање војника бива у пристанишној амбуланти у Микри.
Санитетска служба код трупа регулисана је на истој основи као и по свима осталим логорима, преглед врше трупни лекари код трупа, за прву помоћ служи амбуланта, а теже болесни упућују се у Седес. Евакуација болесника од пристанишне амбуланте до Седеса врши се аутомобилима.
2. – Седески логори
Седески логор подељен је на три групе: логор коњског депоа, привремени логор и логор Коњичке дивизије.
У логору коњског депоа налази се и централна Седеска болница.
Код коњског депоа за сада нема никаквих трупа сем делова дивиз. муниционих колона, упућених за пријем коња и прикомандованог људства код шугавих коња. Од стоке у депоу налазе се стално само шугави коњи иначе стока која долази за попуну наших јединица само пролази кроз депо.
За унутрашњу службу, депоу су предате 12 двоколица из профијант. колона свију дивизија.
Од установа код коњског депоа налазе се:
1) Једна марвена болница намењена искључиво за коњски депо, у којој раде и француски и наши ветеринари.
2) Једна француска амбуланта, намењена за све суседне француске делове и људство коњског депоа и
3) Ручно слагалиште фуражи за стоку депоа.
За рад у депоу, команданту депоа придат је потребан број официра, а стално су му на службу дато 20 људи.
За снабдевање водом за људе постоје 4 чесме; у изради је још једна велика чесма. За појење стоке начињено је 25 малих појилишта.
Снабдевање фуражи бива непосредно из базе, а снабдевање људском храном из ручног Седеског слагалишта.
За преглед људи и за прву лекарску помоћ служи француска амбуланта, а теже болесни упућују се у Седес.
Седеска централна болница. – Подигнута у циљу пријема болесника из свију наших логора спремљена је за 1.000 постеља. У болници за сада постоје: Унутрашње заразно и бактериолошко одељење. Хируршко одељење (са зубном станицом) није отворено. За хируршке радове и зубно лекарство болесници се упућују у француске Солунске болнице.
На раду у овој болници налази се један француски лекар и извесан број француских болничара, поред наших седам лекара и дела резервне болничарске чете.
Код болнице налази се једно наше санитетско слагалиште у које је пренет санитетски материјал раније евакуисан из Ђевђелиске војне болнице а добивен од енглеског друштва Црвеног крста.
У циљу снабдевања болнице водом подигнуте су нарочите инсталације код саме болнице за дезинфекцију воде.
Привремени Седески логор, који је раније служио за прихват и смештај првих дошлих ешелона, налази се источно од логора коњског депоа. – За сада су у њему само делови Дринске и Дунавске дивизије остављени за пријем материјала и заостали ситнији делови 1. и 10. комбинованог пука. Снабдевање храном и осталим потребама свију ових делова бива из ручног Седеског слагалишта а водом из чесама и бунара у Судесу.
Логор Коњичке дивизије постављен је источно од Седеса на међупростору с. Седеса и Шумадиске дивизије.
У овоме логору за сада налазе се сви делови Коњичке дивизије сем пекарске чете која је задржана на пристаништу. Штаб дивизије налази се у средини логора.
Снабдевање Коњичке дивизије водом бива из 2 чесме и 2 бунара, а за појење стоке служи поток који тече источно од Седеса. Чесме и бунари још се уређују, а тако исто припремају се и два појилишта за коње.
Снабдевање храном и осталим потребама је из ручног Седеског слагалишта, а дотурање потреба бива на истој основи као и код осталих дивизија.
Санитетска служба регулисана је на овај начин: преглед болесника врше трупни лекари, лакше болесни лече се код трупа а остали теже болесни и чије болести изискују специјално лечење, упућују се у Седеску централну војну болницу.
Ветеринарска служба регулисана је сходно санитетској за људе, лакше болесни коњи лече се код трупа а теже у Седеској марвеној болници.
Седески логор за Коњичку дивизију још је у раду, овај логор, као што је напред напоменуто, узео је био у рад санитетски пуковник Декоен, не дозвољавајући никакво мешање мисије. Тек крајем априла овај нам је логор дефинитивно уступљен, кад смо имали и сувише послова око спреме осталих логора и пријема трупа и материјала. Најзад мисија је од стране пуковника Декоена била извештена да Коњичка дивизија у опште као таква неће ни постојати, него ће се растурити и од ње образовати дивизиски коњички ескадрон, те да према томе нема потребе да се за њу спрема нарочити логор.
По доласку Коњичке дивизије мисија је предузела да у њеном логору допуни радове и они су још у току.
3. – Суруклиски логор
У Суруклиском логору налази се Моравска дивизија са свима својим деловима, сем пука III. позива који је употребљен за израду путева: за Зумбат, пута Седес – Захарџи и одржавање главног пута од пристаништа до Лутре. Штаб дивизије налази се западно од села Сурукли, а штаб пука III. позива јужно од с. Седеса, украј пута Седес – Захарџи.
Снабдевање трупа
Водом. За пијаћу воду постоје 4 бунара, 3 чесме и 2 Нартонове пумпе. За појење стоке 3 појилишта. За купање људи једно купатило, а за прање једна перионица.
Храном и осталим профијант. потребама. У том циљу подигнуто је ручно дивиз. слагалиште код Писјоне и слагалиште дводневне резервне хране и обмундировне спреме у самом логору код с. Сурукли. Данас потреба од базе до ручног слагалишта врши се аутомобилима а од слагалишта до трупа трупним средствима. За снабдевање трупа храном прописан је нарочити упут.
Санитетска служба, према пројекту мисије, који је достављен по коначару, требала је да буде регулисана на овај начин:
Преглед болесника да врше трупни лекари. За лакше болести и оне за амбулантно лечење да буду две дивизиске амбуланте са по 50 кревета. Сви озбиљнији болесници и они за операцију да се шаљу у Седес. Евакуација болесника до централне амбуланте Сурукли, трупним средствима а даље до Седеса аутомобилима. За случај хитне потребе аутомобил се може тражити непосредно из централне болнице. За детаље санитетске службе и њено уређење у логорима издати су специјални упути.
Ветеринарска служба регулисана на тој основи, да се лакше оболели коњи лече код трупа а теже оболели упућују у централну марвену болницу у Василици.
Вежбалишта, стрелишта. Свакој борачкој трупи одређено је место за вежбалиште; за сваку пешачку бригаду по једно стрелиште.
4. – Захарџиски логор
Захарџиски логор обухвата с. Јеникеј и с. Захарџи код с. Јеникеја и његовој непосредној околини смештен је штаб I. армије и армиски делови а у Захариџском логору цела Вардарска дивизија са свима својим деловима.
Снабдевање трупа: Водом. За пијаћу воду постоје у оба ова логора (Захарџи и Јеникеј) 8 бунара, 1 чесма и 5 Нарт. пумпи. За појење стоке 3 појилишта. За купање људи 2 купатила (1 топло и 1 хладно) а за прање 1 перионица.
Храном и осталим профијант. потребама регулисано је на исти начин као и у Суруклиском логору. Ручно дивиз. слагалиште подигнуто је украј главног пута а на почетку пута Седес -Захарџи. Слагалиште резервне хране и обмундировне спреме подигнуто је код самог села Захарџи. Донос потреба до ручног слагалишта аутомобилима, а даље трупним средствима путем Седес – Захарџи.
Санитетска служба предвиђена је на исти начин као и у Суруклиском логору. Но с тога што пут Захарџи – Седес није потпуно готов за употребу аутомобила то евакуација болесника Вардарске дивизије бива преко једне санитетске прихватнице (1 пољске болнице Тимочке дивизије) која се налази иа Зумбат путу и има задатак да прибира све болесне Тимочке и Вардарске дивизије и да их даље аутомобилом евакуише за Седес.
Ветеринарска служба регулисана је на истој основи као и за Суруклиски логор.
Вежбалишта и стрелишта одређена су у реону саме дивизије.
5. – Зумбатски логор
У Зумбатском логору смештена је Тимочка дивизија са свим својим деловима, сем пука III. позива који се налази на пристаништу и пољске марвене болнице која је у Василици. Штаб дивизије налази се у Баглуку северно од с. Зумбата.
Снабдевање трупа: Водом. За пијаћу воду постоји 10 бунара, 3 чесме и 1 пумпа. За појење стоке 3 појилишта. За купање људи припремљено је једно купатило (Пуриар чивлик) поред купања у мору, а за прање рубља спремљене су 3 перионице.
Храном и осталим потребама регулисано је на истој основи као и код осталих дивизија. Ручно слагалиште, слагалиште резервне хране и обмундировне спреме налази се у средини логора на Зумбат путу.
Санитетска служба регулисана на истој основи као и код осталих дивизија, а евакуација болесника бива преко санитет. прихватнице, која се налази на Зумбат путу на два км. од Агрикултурне школе. Од прихватнице до Седеса бива аутомобилом.
Ветеринарска служба регулисана је слична овој служби по осталим логорима, само што је код Вардарске дивизије једино упућена на трупне ветеринаре.
Вежбалишта и стрелишта одређена су на истој основи као и код осталих дивизија.
6. – Лутрански логор
Лутрански логор обухвата: Чифлик Мадарли, с. Лутру и с. Туранли. Код Туранли и у његовој непосредној околини смештени су делови II. армије у Лутранском логору сви делови Шумадиске дивизије сем пука III. позива који је распоређен за одржавање главног пута од Лутре до Турског моста. Код овога пука су 2 секције 4. железничке чете.
Штаб II. армије и штаб Шумадиске дивизије смештени су у Лутри а штаб пука III. позива код Писјоне.
Снабдевање водом за делове армије код с. Туранли: пијаћа вода 2 бунара и 1 чесма. За делове дивизије 5 чесама (последња још у изради) и 2 Нортонове пумпе (од којих једна има да се још постави). За појење стоке подигнута су 2 појилишта а за прање рубља једна перионица. Нарочита купатила нису грађена пошто у Лутри има топло минерално купатило.
Снабдевање храном и осталим потребама и довоз до слагалишта бива на истој основи као и код осталих дивизија. Ручно слагалиште и слагалишта резервне хране и одећне спреме подигнута су у средини логора украј главног друма.
Санитетска и ветеринарска служба регулисана је на истој основи као и код осталих.
Вежбалишта и стрелишта одређена су у реону дивизиском.
7. – Логор код Василике
Обухвата простор око села Василике (обе стране главног пута). На овом простору смештен је штаб и делови III. армије. Штаб армије налази се источно од с. Василике. – Поред ових у самом селу Василици налази се и централна марвена болница коју је образовала Тимочка пољска болница.
Снабдевање свих ових делова. Водом: Бива из 4 чесме у самом селу Василици и непосредној близини села, а појилишта на реци Василици.
Снабдевање ових делова храном и осталим потребама из ручног слагалишта Моравске дивизије код Писјоне.
Санитетска служба и у овом логору регулисана је на истој основи као и код осталих логора, а за искрцавање свију болесних за евакуацију, у Седеској болници треба према упутима мисије да се подигне једна амбуланта источно од Василике украј главног пута (код црквице).
8. – Галатишки логор
Галатишки логор, који захвата простор од Турског моста до села Галатишта, подељен је на два дела. У делу ближе Турском мосту пут Василика – Галатиште распоређена је Дринска а ближе Галатишту Дунавска дивизија.
У Галатишком логору смештени су сви делови Дринске и Дунавске дивизије сем Дунавског пешадиског пука III. позива, који је на пристаништу.
Дрински пук III. позива који ради на путу Турски мост – Галатиште бивакује у реону дивизије.
За снабдевање водом постоје:
а) За Дунавску дивизију: за пиће 5 чесама, а за стоку 2 појилишта; за купање једно купатило, а за прање рубља 1 перионица.
б) За Дунавску дивизију: за пиће 3 велике чесме и 3 Нортонове пумпе, а за стоку 3 појилишта; за прање рубља 1 перионица и за купање 1 купатило.
Логор за Дунавску дивизију није још готов. Све ове инсталације још су у изради. Дивизија се за сада привремено служи готовим чесмама у селу, а стоку поји на Василици.
Снабдевање храном и осталим потребама бива на истој основи као и код осталих. Ручна слагалишта, слагалишта резервне хране и обмундировне спреме за обе дивизије подигнута су код Турског моста.
Санитетска служба и за овај логор пројектована је на истој основи. Евакуација аутомобилима за Седес врши се од Турског моста.
Ветеринарска служба регулисана је исто тако као и за остале логоре.
Вежбалишта за Дринску дивизију одређена су у реону трупа; за Дунавску дивизију нема довољно простора.
Стрелишта су одређена за Дринску два, а за Дунавску једно.
Напомена: Логор Дунавске дивизије није био спреман кад су њене трупе почеле пристизати. Разлози за ово изнети су већ раније а поглавито су долазили отуда, што је питање о смештају ове дивизије с пуковником Декоеном било сасвим дукчије решено, да ће до доласка Дунавске дивизије, Моравска већ отићи на фронт а Дунавска заузети њен логор; даље, што мисија апсолутно није имала ни радне снаге, а нарочито превозних средстава, да сав потребан материјал за овај логор благовремено пренесе, и најзад, што је специјално логор Дунавске дивизије захтевао највише и труда и трошкова, због огромних вештачких радова, да се вода која је груписана само у селу, разведе по логорима. – Са свију ових разлога, мисија се стално носила мишљу, да уопште, ако је икако могуће, избаци из комбинације овај логор за Дунавску дивизију или бар да га што више приближи Турском мосту, те да би и исхрану трупама олакшала. У том циљу, требала је Дринска дивизија једном половином да се приближи ка с. Василици на просторију код манастира Аја Анастасија, али је ова комбинација морала отпасти, јер је бактериолошким испитивањем нађено да је вода из чесама код Аја Анастасија заражена.
С обзиром у опште на неподесност садањег логора Дунавске дивизије и поред свију трошкова учињених око његове припреме, мисија је мишљења да би ова дивизија требала на садањем месту да остане само дотле, докле се који други логор одласком које дивизије не испразни па је одмах свући доле ближе главном путу.
9. – Служба саобраћаја
У циљу телефонске везе у бивачној просторији подигнута је стална телефонска мрежа.
10. – Извод утрошка новаца
Од 200.000 драхми, колико је мисији било стављено на расположење утрошено је:
1. – За саму спрему логора:
а) По инжињерској грани 25.515,32
б) По санитетској грани 989,60
в) По интендантској грани 9.340,50 = 36.845,42
2. – За набавку артикала хране:
а) Слама за простирку 3.153
б) Алеву паприку 3.520
в) Црни лукац 19.030,47 = 25.703,47
3. – За набавку коњског прибора:
За коњски депо (четке, чешагије, пољске
коњушнице итд.) 32.794,65 = 32.794,65
4. – За остале друге трошкове:
а) За канцелариски материјал и депеше 1.928,15 = 1.928,15
б) За царину на бензин и пиринач 302 = 302
в) За пренос овог материјала до наших магацина 805 = 805
5. – Новчане принадлежности:
Официра, чиновника, војника (плата, новчана
храна, додатци на коња и дрва итд.) 47.233,47 = 47.233,47
Свега: 144.612,16
Поред овога издато је:
Закуп зграда за смештај одељења Врховне команде:
а) За стан Главне Интендантуре 30.000
б) За стан војно – железничке инспекције 41.000
в) Главном коњском депоу 48.000
Свега: 119.000
Суме под а) и в) по доласку главне интендантуре враћене су мисији на попуну касе, а она под б) још није.
Напомена. Услед још не довршених радова у Лутранском, Галатишком и Суруклиском логору, сума предвиђена за инжињер. трошкове повећаће се, према количини нужног материјала потребног за довршење предвиђених водених инсталација.
Закључак
Приликом рада мисије за спрему логора наших трупа, делегати Француске војске, који су радили са мисијом, показали су ипак великог труда и добре воље, да овај посао испадне што боље, и за ово заслужују нарочитог нашег признања.
Са ових разлога мисија налази да би ове официре као и све остале, који су имали директне везе са мисијом и имала учешћа у раду око спреме логора, искрцавања наших трупа, стоке и материјала, припреме за исхрану итд. – требало видно наградити.
Списак тих лица, која заслужују награду мисија ће поднети накнадно.
Од г. Министра Војног
Ф. Ђ. ОБр. 514 од 7. јуна
„Војни изасланик из Русије јавља 6. овог месеца:
„На целом југозападном фронту воде се бојеви у великим размерама. Јуче заробљено још 19.000 Аустро – Угарских војника. Свега за два дана тј. недеља и понедеоник заробљено око 30.000 људи између којих има највише Маџара; 30 топова и 50 митраљеза. На осталим фронтовима за сада се води артилериска борба“.
Од команданта III. армије
ОБр. 318 од 7. јуна
Командант Дунавске дивизије са ОБр. 97 од 7. јуна извештава: „Грчка телеграфска линија исечена ноћу 5./6. ов. мес. васпостављена је на истим стубовима са новом цинк жицом, која је прикована на стубовима. Ово је утврђено нашом патролом јуче око 15 часова. Наредио сам да се више не квари до даљег наређења“.
Од војног изасланика у Енглеској
Пов. Бр. 457 од 16. маја
„Питање офанзиве од Солуна пролазило је, као што је познато, до сада кроз неколико фаза. Прво је Киченер био скоро готов да операције на Балкану сасвим напусти. То је било у добу најтежих тренутака наше земље и наше војске. Оно оклевање слања помоћи из Солуна енглеских трупа, које су се већ тамо биле искрцале, најјаснији је био знак неког предомишљања и готовости, да се и то мало Енглеске војске понова укрца у лађу и пренесе на неку другу потребнију страну. Да се операције на Балкану не напусте и да се на ово приволе и Киченер имали су највећег утицаја Миљеран и Жофр, који су искључиво ради овога питања долазили у Лондон. Њиховим утицајем отпочет је неки живљи рад. После овога пренето је у Солун француско – енглеских трупа у року од неколико месеци у броју од 200.000 и ограничило се на одбрану Солуна и Солунског пристаништа, једне веома важне стратегиске тачке, да се неби Немцима дала база за даље њихове поморске операције према Суецком каналу, Малој Азији и нарочито Египту, који је онда био у опасности. Овај је рад по моме мишљењу, предузет више ради одбране енглеских личних интереса, него ли, да се нама помогне. Бар у прво време ових предузећа ова су гледишта била меродавна. Доцније, када се снага савезничка појачала, савезници су почели помишљати на офанзиву. Ова се идеја укоренила и у њеном духу се родило, када се све веровало, да ће савезници моћи временом ову њихову снагу појачати још и новим својим трупама а и нашом српском, пошто се она на Крфу буде опоравила од претрпљених мука и несрећа при свом повлачењу кроз Албанију. Али када су се доцније прилике компликовале и Солуну није послато појачање у савезничким снагама онолико колико се мислило да је потребно за снажну офанзиву, одједном су се почели изналазити разлози, да је офанзива од Солуна тешка, чак ако не и немогућа, јер веле нема на овом војишту довољно и добрих комуникација, којима би се исхрана и снабдевање војске могло да врши као што треба. Извесни наши пријатељи Енглези који су били противног мишљења и који се нису слагали са намерама, да се офанзива од Солуна напусти, али који нису имали сазнања о стварном стању војишта, нити сигурне војничке разлоге, да отпочнемо борбу, обратили су се нашем посланству и преко њега молили, да им разрадим ово питање, како би у својој борби могли сигурније успети. Ја сам то одмах и учинио, давши им опширан елаборат у коме сам им на основу природе Балканског војишта и најскоријих историјских догађаја из 1912., 1913., 1914. и 1915. године доказао, да су у овим годинама по истом земљишту, на истим путевима, оперисале знатне снаге наше, бугарске, аустро – немачке и грчке. Осим овога ја сам им на основу мог убеђења изложио специјално моје мишљење, да је офанзива од Солуна не само могућа но и корисна и за савезничке, а нарочито за чисто наше српске интересе и са војничког, а и са политичког гледишта због Грка и Румуна. Тим начином обавештавања и другим средствима, али највише утицајем Француза, најзад се дошло до најправилнијег решења, да се од Солуна отпочне офанзива. На моје питање : Када мисле, да ће офанзива отпочети, одговорили су ми, да службено и тачно још не знају, али по извесним знацима суде, да ће то бити у почетку јула по њиховом календару. До овога су закључка дошли, што је сам француски ђенералштаб тражио од Енглеза, да им се пошаље у Солун, што пре коњи, мазге и лака митраљеска кола. Енглези су им одговорили, да им се ово не може испослати пре два месеца, јер се мазге као и лакши аутомобили и коњи набављају у Америци, а за њихово транспортовање имају се тешкоће. На ово им је ђенерал Жофр одговорио, да се сва ова набавка изврши што пре, најдаље до конца јуна ове године, јер би се у противном пореметили њихови планови. По оваквом одговору овде суде, да ће офанзива почети у почетку јула. Што се тиче савезничке снаге у Солуну кажу ми, да износи преко 200.000, а нас рачунају 90.000. Свега око 300.000. Ја сам им казао моје мишљење, да за сигурну и снажну офанзиву треба ову снагу појачати довођењем својих трупа из Египта, где имају и где им је према данашњим приликама онолика војска непотребна. Они веле, да ће до почетка офанзиве вероватно имати у Солуну њихових трупа око 300.000, што ће са нашом војском чинити 400.000 и тада мисле, да ће им то бити довољно, тим пре, што према Солуну данас има мало аустриских трупа и да су остали у главном Бугари. Мени изгледа чудно понашање Руса, да шаљу своју војску Французима у помоћ, а не шаљу на Солун, где је она неопходно потребна. Трупе руске, које стижу у Марсељ, како сазнајем, преносе се из Владивостока и кроз Суецки канал пролазе Солун и иду за Марсељ. Међутим, да Солунску групу појачају има јаких и војних и политичких разлога. Војних, да се ојача тамошња војна снага, која је за сигурну офанзиву недовољна, с обзиром на бројно стање непријатељских снага према њој. Политички је, неопходно потребно, да се бугарска влада утера у лаж код бугарског народа и код војске, којима се стално говори, да Руси нису у рату са Бугарима. Потребно је дакле, да и војска и бугарски народ виде Руску војску против њих. А за нас је од нарочите важности, да се пролије и руска крв у борби са Бугарима. Слање помоћи Французима је по моме мишљењу сипање песка у море. По њиховом исказу наша ће војска бити употребљена на левом крилу, у центру ће бити Французи, а на десном крилу Енглези.
2) Од интереса ће бити, да известим, да су ми у министарству војном казали, да су наши савезници све припремили, да се пренос наше војске с Крфа у Солун изврши уредно и сигурно морем око Грчке. Лађе на којима се наша војска преноси пловиће близу Грчке обале, а са спољне стране биће заштићене првом линијом подморских бродова и другом линијом крстарица и торпиљерима противу евентуалног покушаја напада Аустро – Немачких на наше пристаниште. Но и ако је све ово сигурно и добро уређено из принципа и ради њихових политичких циљева, они – савезници – стално дејствују на Грке, да дозволе пренос наших трупа преко њене територије. Овај пренос рачунају да ће бити завршен најдаље до половине јуна по њиховом календару.
3) Даље сам сазнао, да ће на Крфу остати 10.000 наших војника и то: 1.500 официра, који су остали без команде, 4.000 рекрута, 2.000 у депоу, 2.500 у болници. Свега 10.000. По њиховом сазнању ови ће вероватно бити транспортовани у једну од француских колонија. Ђенерал Жофр има намеру, да на Крфу задржи известан број болница, али у сваком случају болницу у Ахилеону. Веле ми, да за нашу војску потребује 14.000 болничких кревета и да немамо довољан број лекара. У договору са Французима раде, да се све ово попуни.
4) Пројекат закона о општој војној обавези у Енглеској прошао је у Доњем Дому. Сад је у Лордовој кући и биће насигурно примљен 22. овог месеца како новине доносе.
5) Сазнајем, да је ђенерал Жофр љут на Енглезе, што још и данас нису дали оволики број војника, колико су обећали дати. Недостаје им још око 90.000. Овај недостатак Енглези могу дати одмах, јер они имају војске овде на енглеској територији око 1 милиона али због бојазни евентуалног покушаја с немачке стране, да изврше дебарковање својих трупа на земљиште уједињених Енглеских Краљевина и због бојазни од немира у Ирској они овде држе све ово, мада им је много мањи број трупа довољан за ове цељи. За случај немачког покушаја дебарковања на ма којој тачки Енглеске Краљевине израђене су и издате детаљне наредбе свима обласним командантима и командантима пристаништа, као и политичким властима о поступку у овим догађајима.
6) Немци данас врше концентрацију својих знатних снага према Енглеском фронту, те да ваљда ту покушају бољу срећу него код Вердена. Немачке новине доносе, да се 100 немачких дивизија групише према Енглеском фронту, али ови овде то цене као много и невероватно. Рачунају, да је Немачка снага према њима око 600.000“.
Наређења (извештаји) Врховне команде
ОБр. 1269
Г. Министру Војном
„Долазак наших рекрута из Бизерте још није почео. Да нас догађаји не би изненадили и предухитрили, молим за поновно дејство, да се са преносом рекрута на Халкидик убрза. Умолио сам и ђенерала Сараја, да и он у истом смислу подејствује“.
ОБр. 1269
Ђенералу Сарају
„Долазак српских рекрута из Бизерте још није почео. Међутим потребно је нешто времена, да се изврши распоред ових људи и да се ма и најкраћом наставом по основним јединицама изврши стапање и оствари морална заједница. Да нас догађаји неби и изненадили и предухитрили, молим вас, да и ви од ваше стране предузмете потребне кораке, да се са преносом рекрута на Халкидик убрза“.
ОБр. 1270
Команданту I., II., III. армије,
команданту Коњичке дивизије
„По извештају нашег војног изасланика у Русији на целом југозападном фронту воде се бојеви у великим размерама. Руси су за прва два дана своје офанзиве, 4. и 5. овог месеца, заробили око 30.000 људи највећим делом Мађара и запленили 30 топова и 50 митраљеза“.