III. Аустроугарски ултиматум српској влади
После непуних месец дана од извршења сарајевског атентата, за које су време велике европске силе водиле дипломатске разговоре о решењу српско-аустриског конфликта мирним путем, аустроугарски посланик у Београду барон Гизл, предао је 23. јула 1924. године председнику српске владе следећи ултиматум:
„Краљевско-српски посланик на бечком двору, дао је 31. марта 1909. године, по налогу своје владе, цар. и краљевској влади ову изјаву:
„Србија признаје, да стањем, створеним у Босни, њена права нису тангирана и да ће се према томе прилагодити решењима, које ће велике силе донети с погледом на Чл. 25. берлинског уговора. Повинујући се саветима великих сила Србија се обавезује, да ће обуставити политику протеста и одупирања коју је водила од септембра прошле године с обзиром на анексију и даље се обавезује, да ће променити правац своје садашње политике према Аустроугарској и да ће у будуће са Аустријом живети на основи пријатељских суседских односа“.
„Догађаји последњих година, а нарочито болни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји превратнички покрет који има за циљ, да од Аустроугарске монархије оцепи неке делове њене територије. Тај покрет, који је постао пред очима српске владе, испољио се на тај начин, што је преко границе српске Краљевине дошло до терора, до читавог реда атентата и убистава“.
„Далеко од тога да испуни формалне обвезе од 31. марта 1909. године, Краљевско-српска влада није ништа учинила да тај покрет угуши. Она толерира злочиначке смутње разних друштава и удружења, управљених протнв монархије; необуздан тон штампе; величање оних који су извршили атентат; учествовање официра и чиновника у превратничким смутњама; она је даље толерирала нездраву пропаганду у јавној настави и напослетку је толерирала све манифестације, које су код становништва могле да изазову мржњу према монархији и презирање њених установа. То толерирање, за које је крива српска влада, постојало је и у ономе тренутку, кад су догађаји од 28. јуна целоме свету показали грозотне последице тога толерирања.
Из исказа злочиначких извршилаца атентата од 28. јуна јасно се види, да је сарајевско убиство припремљено у Београду, да су убице оружје и бомбе, којима су били наоружани, добили од српских официра и чиновника који су припадали „Народној одбрани“, и да су, напослетку, српски погранични органи учинили да се убице и њихово оружје пребаце у Босну. Наведени резултати истраге не дозвољавају цес. и краљевској влади да и даље остане у резервисаној трпељивости, у којој је годинама била према оним смутњама, којима је средиште било у Београду и које су одатле преношене на земљиште Аустриске монархије. Ти догађаји стављају у дужност цес. и краљевској влади да учини крај овим смутњама, које представљају сталну опасност за мир монархије.
Да би се тај циљ постигао цес. и краљевска влада принуђена је да од српске владе тражи једно званично уверење, да осуђује пропаганду против Аустроугарске, тј. да осуђује све оне тежње, чији је крајњи циљ да се од Аустроугарске монархије одузму територије које њој припадају, и да се српска влада обвезује да ће свима средствима угушивати ту злочиначку и терористичку пропаганду. Да би тој својој обавези дала свечан карактер, српска влада ће на првој страни званичних новина 26. јула донети следећу изјаву:
„Краљ. српска влада осуђује пропаганду, која је управљена против Аустроугарске, т.ј. осуђује све оне струје, чији је циљ одвајање од Аустроугарске територије, која њој припада и сажаљева најискреније грозотне последице тих злочиначких радњи.
Краљ. српска влада сажаљева, што су српски официри и чиновници узели учешћа у поменутој пропаганди и тиме довели у питање пријатељске суседне односе, за које се српска влада најсвечаније обвезала нотом од 31. марта 1909. године да ће их гајити.
Краљ. српска влада, која осуђује сваку помисао и сваки покушај мешања у судбину становника ма кога дела Аустроугарске, сматра за своју дужност да официре, чиновнике и цело становништво Краљевине Србије изрично опомене, да ће у будуће са крајњом строгошћу поступати према оним лицима, која би се о то огрешила и да ће се трудити свима силама да то онемогући и угуши“.
„Ова изјава има се истовремено саопштити и српској војсци једном нарочитом наредбом Њ. В. Краља и штампаће се у званичном Војном листу.
„Осим тога Краљ. срп. влада обвезује се:
1. Да угуши сваку публикацију, која дражи на мржњу и на презирање Аустроугарске монархије и чија је општа тенденција управљена против интегритета монархије;
2. Да одмах растури друштво „Народна обрана“, чија се сва пропагандска средства имају конфисковати и да исто тако поступи против осталих свих друштава и удружења у Србији, која се баве пропагандом против Аустроугарске. Краљ. српска влада постараће се да та растурена друштва не продуже своју делатност под другим именом или у другој форми;
3. Да уклони из војске и из државне службе уопште све официре и чиновнике, који су криви за пропаганду против Аустроугарске. Цар. и краљев. влада задржава право да њихова имена саопшти краљевској влади уз предају материјала који их терете;
4. Да пристане, да у Србији органи цар. и краљевске владе учествују при угушивању покрета против територијалног интегритета монархије;
5. Да поведе истрагу против оних саучесника у завери од 28. јуна, који се налазе на српској територији. У истрази, која се на то буде односила, учествоваће органи, које ће цар. и краљевска влада за то делегирати;
6. Да без икаквог одлагања ухапси мајора Воју Танкосића и извесног Милана Цигановића српског државног чиновника, који су резултатом истраге компромитовани;
7. Да успешним мерама спречи учествовање српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе. Да оне органе пограничних власти у Шапцу и Лозници, који су извршиоцима злочина у Сарајеву помогли да пређу границу, отпусти из службе и строго казни;
8. Да цар. и краљевској влади да изјасњења о неопростивим изјавама високих српских чиновника у Србији и у иностранству, који, без обзира на своје званичне положаје, нису презали да после атентата од 28. јуна у интервјуима говоре на непријатељски начин против Аустроугарске;
9. Да без одлагања извести ц. и кр. владу о извршењу мера, у прошлим тачкама обухваћеним.
Ц. и кр. влада очекује одговор Краљевске владе најдаље до суботе, 25. овог месеца у 18 часова.
Мемоар о резултатима истраге у Сарајеву, у колико се он односи на чиновнике наведене у тач. 6., 7. и 8., приложен је овој ноти“.
Мемоар о исходу истраге у Сарајеву гласи: Истрага, коју је суд у Сарајеву водио над Гаврилом Принципом и друговима због извршеног злочина 28. јуна ове године и због саучесништва у њему, до сад је утврдила ово:
„1. План, да се надвојвода Франц Фердинанд убије за време свог бављења у Сарајеву, припремили су у Србији у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж, уз помоћ мајора Воје Танкосића;
2. Шест бомби и четири бровнинг револвера са муницијом, којима су се злочинци послужили као оруђем, набавили су и дали Принципу, Чабриновићу и Грабежу, неки Милан Цигановић и мајор Воја Танкосић;
3. Бомбе су ручне гранате, које су из депоа оружја српске војске у Крагујевцу;
4. Да се обезбеди успех атентату, поучавао је Цигановић Принципа, Чабриновића и Грабежа у руковању ручним гранатама и упућивао у једној шуми поред стрелишта топчидерског, Принципа и Грабежа у гађању из бровнинг револвера; и
5. Да би Принципу, Чабриновићу и Грабежу омогућио прелазак преко босанско-херцеговачке границе и да би омогућио прокријумчарење њиховог оружја, Цигановић је организовао читав један тајни систем превођења. Прелаз злочинаца у Босну и Херцеговину извеле су пограничне власти из Шапца (Раде Поповић) и Лознице, као и царински службеник Радивој Грбић из Лознице, уз помоћ више других лица.“
У седници 24. јула у 10 часова, српска влада приступа расматрању аустроугарског ултиматума и састављању одговора.
Њ. В. Престолонаследник Александар истог дана шаље Њ. В. руском цару Николи II овакву депешу:
„Србија је готова да прими све услове Аустроугарске, који одговарају положају једне самосталне државе, као и све оне услове које би Цар саветовао да се приме“.
Одговор Њ. В. руског цара Николе II стигао је у Београд тек 27. јула, дакле после рока, кад је морао бити предат одговор српске владе на аустриски ултиматум, и гласио је:
„Док има и најмање наде да се избегне проливање крви, сви наши напори треба да теже томе циљу. Ако, у пркос најискреније наше жеље, ми не успемо, Ваше Височанство нека буде уверено, да ни у ком случају Русија неће бити равнодушна за судбину Србије“.
IV. Одговор српске владе на аустроугарски ултиматум
25. јула тачно у 17.45 часова, председник српске владе Пашић предао је аустроугарском посланику у Београду барону Гизлу следећи одговор:
„Краљ. српска влада примила је саопштење Цар. и Краљевске владе од 25. овог месеца и убеђена је да ће њен одговор уклонити сваки неспоразум, који прети да поквари ове добре односе између Аустроугарске монархије и Краљевине Србије.
Краљевска влада је свесна, да се протести, – који су се појавили са трибине народне скупштине, као и у изјавама и актима одговорних представника државних, протести, који су брзо били пресечени изјавама српске владе од 31. марта 1909. године, – нису више поновили према великој суседној монархији ниједном приликом, и да од тога времена, како са стране краљевске владе, које су се мењале, тако и од стране њених органа, никакав покушај није био учињеи у циљу промене политичког и правног стања створеног у Босни и Херцеговини. Краљевска влада констатује, да у овом правцу Царскокраљевска влада није учинила никакву представку сем оне, која се односи на један учбеник, поводом кога је Царска и Краљевска влада примила потпуно задовољавајуће објашњење. Србија је небројено пута дала доказе своје мирољубиве и умерене политике за време балканске кризе, и благодарећи Србији и жртвама, које је она учинила у искључивом интересу европског мира, овај је био и очуван.
Краљевска влада не може бити одговорна за манифестације приватног карактера, као ни за чланке по новинама и мирољубиве послове удружења, манифестације, које бивају скоро у свима земљама као обична ствар и које не потпадају уопште званичној контроли. У толико мање може бити одговорна краљевска влада, јер је при решењу целе серије питања, која су постојала између Србије и Аустроугарске, показала велику предусретљивост и успела је, на тај начии, да регулише већину њих у корист преговора обеју суседних земаља.“
„Због тога, краљевска влада тешко је изненађена тврђењима, по којима су лица из краљевине Србије учествовала у спреми атентата извршеног у Сарајеву.
Било је очекивати, да она буде позвана на сарадњу при истрази свега што се односи на овај злочин, и она је била готова, да покаже сву своју коректност, да ради против свију лица у погледу којих би јој се учинила саопштења.
Одзивајући се жељи Царскокраљевске владе, краљевска влада је готова да преда суду сваког српског поданика, без обзира на његов положај и ранг за саучешће у сарајевском злочину, кад јој се подиесу докази, и специјално би се ангажовала да публикује на првој страни Српских новина под датумом 13/26. јула следећу изјаву:
„Влада Краљевине Србије осуђује сваку пропаганду која би била упућена против Аустроугарске, т.ј. скуп тежњи које аспирирају у крајњем циљу да одвоје од Аустроугарске монархије територије, које су њене, и жали искрено кобне последице ових криминалних ровења.
Краљевска влада жали што су извесни официри и чиновници српски учествовали, по саопштењу Царскокраљевске владе, у пропаганди горе поменутој и компромитовали тиме односе доброга суседства за које се краљевска влада била свечано ангажовала својом изјавом од 31. марта 1909. године.
Влада, која не одобрава и одбацује сваку идеју или покушај мешања у судбину становништва ма кога дела Аустроугарске, сматра за своју дужност да формално обавести официре, чиновннке и цео народ Краљевине, да ће у будуће употребити највећу строгост према лицима која буду крива за сличне радње, радње за које ће уложити све своје напоре да их спречи и угуши“.
„Ова изјава биће саопштена краљевској војсци наредбом у име Њ. В. Краља од стране Престолонаследника Александра и биће публикована у првом броју званичног Војног листа.
Краљевска влада ангажује се сем тога:
1. Да уведе, у првом редовном сазиву скупштине, одредбу у закону у штампи, по којој ће се најстрожије кажњавати провокација на мржњу и презирање према монархији Аустроугарској, као и свака публикација чија општа тенденција буде управљена против територијалног интегритета Аустроугарске. Она прима на себе да до ревизије Устава, која ће бити ускоро, уведе у XXII чл. Устава такву допуну, по којој ће горе поменуте публикације моћи бити конфисковане, оно дакле што је сада према категоричним одредбама члана XXII. Устава немогуће;“
„2. Влада нема никаквог доказа и нота Цар. и Краљевске владе не даје јој у том погледу никакав доказ, да су друштво „Народна одбрана“ и друга слична удружења или њихови чланови делом учинила до данас какав злочиначки акт оваке врсте. При свем том, краљевска влада усвојиће тражење Царскокраљевске владе и распустиће друштво „Народна одбрана“ и свако друго друштво које би радило против Аустроугарске;
3. Краљевско српска влада ангажује се да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији све оно што служи или што би служило повећању пропаганде против Аустроугарске, кад јој Царскокраљевска влада преда факта и доказе о овој пропаганди;
4. Краљевска влада примиће чак, да из војне и административне службе уклони официре и чиновнике, за које судска истрага буде доказала да су криви за дела упућена против интегритета територије Аустроугарске монархије, и она очекује да јој Царскокраљевска влада саопшти доцније имена и радње ових официра и чиновника, ради поступка који ће следовати;
5. Краљевска влада мора признати да јасно не схвата смисао и домашај тражења Царскокраљевске владе, да се Србија ангажује да усвоји на својој територији сарадњу органа Царскокраљевске владе, али она изјављује да ће одобрити сарадњу која ће одговарати принципима интернационалног права за криминалне процедуре, као и добрих суседних односа;
6. Краљевска влада – разуме се по себи – сматра за своју дужност да отвори истрагу против свију оних, који су или који би евентуално били помешани у комплот од 28. јуна и који би се налазили на територији краљевине. Што се тиче учешћа у овој истрази органа аустроугарских власти, који би били делегирани од стране Царскокраљевске владе, краљевска влада не може то усвојити, јер би то била повреда Устава и закона о криминалној процедури. Међутим у конкретним случајевима, саопштења о резултатима истраге могла би бити дана органима Аустроугарске;
7. Краљевска влада наредила је хапшење мајора Војислава Танкосића истог вечера, кад је предата нота.
Што се тиче Милана Цигановића, који је поданик Аустроугарске монархије и који је до 28. јуна био чиновник (као аспирант) у дирекцији железничкој, он није пронађен, али је наређена потерница за њим. Влада Царскокраљевска умољава се да у обичајеној форми стави до знања, што је брже могуће, основе сумње као и евентуалне доказе њихове кривице, који су до данас добивени истрагом у Сарајеву, ради даљег ислеђења;“
„8. Српска ће влада појачати и проширити мере да спречи бесправну трговину оружја и експлозива преко границе. Разуме се по себи, да ће влада наредити поводом тога истрагу и строго казнити граничне чиновнике на линији Шабац-Лозница, који су пренебрегли своје дужности и пустили да пређу границу учиниоци сарајевског атентата;
9. Краљевска влада даће драговољно објашњења о изјавама, које су њени чиновници у Србији и иностранству имали после атентата у интервјуима и који су по тврђењу Царскокраљевске владе били непријатељски према Монархији, чим Царскокраљевска влада буде означила ставове истих говора и чим буде доказала да су употребљени ставови доиста били дати од стране истих чиновника, о чему ће се краљевска влада сама потрудити да прибави доказе;
10. Краљевска влада известиће Царскокраљевску владу о извршењу предузетих мера у претходним тачкама у толико, у колико већ није учињено овом нотом, чим свака мера буде наређена и извршена.
У случају, да Аустроугарска Царскокраљевска влада не буде задовољна овим одговором, краљевска српска влада, сматрајући да је заједнички интерес да се не убрзава решење овог питања, готова је, као и увек, да прими миран споразум, било предајући ово питање на решење интернационалном суду у Хагу, било великим силама, које су имале учешћа у елаборату декларације коју је српска влада учинила 18/31. марта 1909. године.“
Примивши одговор српске владе, аустроугарски посланик барон Гизл одмах је одговорио да са одговором није задовољан. Чудновато, како је он могао изјавити незадовољство на одговор српске владе, пре но што исти достави својој влади. Ово се једино може објаснити на тај начин, да је барон Гизл имао већ инструкције да изјави незадовољство на одговор српске владе, ако не садржи категоричку изјаву да се сви услови изнети у аустроугарском ултиматуму дословно примају.
Али, аустроугарски посланик барон Гизл, не само да је изјавио незадовољство на одговор српске владе, већ исте вечери напушта Београд и пресељава се у Земун, што значи да без икаквих даљих разговора прекида односе са српском владом.
Исте вечери прекинут је и дотле редован бродарски саобраћај између Београда и Земуна, а путници из Србије задржати су у Земуну под стражом.
Ноћу пак 25/26. јула, аустроугарска погранична стража изазива пушчану чарку на Дунаву и Сави, на коју са наше стране није одговарано.