V. Прокламација краљевске српске владе и указ о мобилизацији целокупне српске војске
Обзиром на створену ситуацију, српска влада упућује исте вечери 25. јула овакву прокламацију:
Српском народу
„Пре два дана поднела је Аустроугарска српској влади представку с извесним захтевима и оставила је рок, да се на то одговори до вечерас у 6 сахати, стављајући у изглед прекидање дипломатских односа, ако не би била задовољена. Српска је влада, знајући да одговора жељама вашим и потреби мира, коју осећа не само Србија него, уверени смо, и цела Европа, изашла у сусрет царској и краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независиа држава.
Уздајући се у помоћ Божју, у своју правду као и пријатељство великих држава, које, уверени смо, желе исто тако, да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно. Али како је а. угарски посланик вечерас изјавио у име своје владе, да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена, да за сваки случај одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану Отаџбине, верујући, да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвати под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове“.
Једновремено са овом прокламацијом Краљевим указом објављује се мобилизација целокупне српске војске и наређује се најтачније извршење. Као први дан мобилизације означена је недеља 26. јули 1914. године.
26. и 27. јули протекао је без већих догађаја, за које су време велике силе покушавале, и у последњем моменту, да отклоне непријатељства између Србије и Аустроугарске, али, као што се могло и очекивати, сви покушаји остали су без успеха.
Сазонов, руски министар иностраних дела, добивши 27. јула аутентичан одговор српске владе на аустриски ултиматум, известио је пет великих сила, да одговор Србије превазилази сва очекивања по умерености и жељи, да се Аустроугарској даду најпотнунија задовољења. „Ми не видимо, завршавао је Сазонов овај свој извештај, какви би још могли бити захтеви Аустрије, изузев, ако бечки кабинет не тражи само изговор за рат са Србијом.“
Ни француски ни енглески покушаји, и код Аустрије и код Немачке, да се рат избегне нису успели. Напротив, Немачка је потстицала и храбрила Аустрију, да истраје у своме решењу и да не враћа мач у корице, кога је већ извукла. Напади немачке и аустриске штампе имали су за циљ, да припреме јавно мњење за рат, док су у исто време умирујуће изјаве њихових министара имале за циљ заваравање противних страна, ради добијања у времену за војне припреме.
Поенкаре, на једном месту у своме делу ,,Les origines de la guerre“ издатом после рата, вели:
„Питање рата између Аустрије и Србије дошло је у овом времену на друго место. Оно је било само изговор, да се изазове европски рат, који је одмах после пораза Бугарске на Балкану припреман од стране Немачке до најмањих ситница. Све германске силе имале су се бацити свом јачином против западне цивилизације и словенства.“
Српски краљевски двор и сва министарства пресељена су одмах по објави мобилизације српске војске из Београда у Ниш, а Главни Ђенералштаб, који је имао формирати Врховну команду, пресељен је у Крагујевац.
VI. Објава рата Србије од стране Аустроугарске
28. јула око подне стигла је из Пеште, преко Земуна у Београд и одавде достављена у Крагујевац и Ниш, следећа депеша:
„Краљевско српском министру иностраних дела
Пошто краљевско српска влада није дала задовољавајућп одговор на ноту, коју јој је предао аустроугарскн посланнк у Београду 23. јула 1914. године, царскокраљевска влада налази за потребно да сама да задовољења својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружју. Аустроугарска сматра, дакле, да се од овог тренутка налази у ратном стању са Србијом“.
Министар спољних послова Аустроугарске
Гроф БЕРХТОЛД“ с. р.
VII. Прокламација њ. в. престолонаследника Александра
Мојим јуначким и драгим Србима
„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и јунаци.
Невоље наше Краљевине и нашега народа са Аустријом нису почеле од јуче. Кад је год Бечу требало, давана су најсвечанија обећања да ће се са Србима и Хрватима праведно поступати, па је ипак то остало неиспуњено. Залуду су српски и хрватски граничари и толики други наши јунаци лили крв по целој Европи за славу и корист бечкога двора; залуду су биле жртве које је Србија за владе Мога деда поднела кад је помогла да се спасава царски престо од незадовољних и побуњених његових народа; залуду је Србија увек радила све што је могла, да живи у пријатељству са суседном царевином, – све то није ништа помогло.
И Србија као држава и наш народ где год био, свак и свуда су сумњичени и зато су увек запостављани другим народима. Пре 36 године заузела је Аустрија Босну и Херцеговину, које су устале биле да се ослободе, а пре шест година коначно их је присвојила бесправно, обећавши им уставне слободе, које онакве какве су дане нису ни у колико народ задовољиле. Све је то створило дубоко незадовољство у народу, нарочито у бујне и неразмишљене омладине, па је напослетку изазвало отпоре, па и сарајевски атентат.
Србија је тај кобни догађај искрено ожалила, осудила и изјавила готовост да ће предати суду сваког саучесника, али је и брзо, са запрепашћењем, видела, да Аустријанци за њ бацају одговорност не на своју рђаву управу или на поједине кривце самога дела, него на краљевину Србију. Без обзира што је оно убиство извршио само један човек, њин поданик, уз припомоћ неколико другова и то у њиховој земљи, пред очима свих њиних власти, Аустрија је за то окривила наше чиновнике и официре, српску владу и напослетку целу краљевину Србију и све Србе где год их има. Такво оптуживање једне независне државе за туђе кривице јединствено је у историји Европе, где онака злочина дела, на жалост, нису ретка. У смислу тог окривљавања поднела је а. угарска влада 23. ов. месеца Мојој влади необичну представку с тешким оптужбама и захтевима, тражећи од Србије задовољење и остављајући јој рок од 48 сахати за одговор. Моја је влада, одговарајући жељама народа и потреби мира, коју осећа не само Србија већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб, и зато је изашла у сусрет Аустроугарској до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ни једна независна држава.
Кад је о томе извештен а. угарски посланик, изјавио је одмах, да његова влада није задовољна одговором и прекинуо је дипломатске односе с Мојом владом. Тада су све пријатељске нам државе – на челу им братска Русија – покушале склонити а.угарску владу да пристане на мирно решење ствари. На жалост, бечки држаници осташе глуви према саветима мудрости и интересима човечанства. Они нам објавише рат, не презајући да тиме изазову и недогледне последице једног европског заплета.
И ако тешка срца и свестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу кад су се српски ратници спремали да прибирају дозреле плодове свога труда, Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе, под српску тробојку с уверењем, да ће се они у овој прилици показати достојни славних предака, онакви, какви су били лане и преклане. С вером у свевишњега Господа Бога, с надом у симпатије просвећеног света и у коначну победу наше правде, с поверењем у помоћ својих великих сродника и поузданих пријатеља, примимо, с нашом јуначком браћом Србима Црне Горе, борбу која иам је обесно наметнута.
У нашој славној прошлости, старијој и новијој, има доста сведочанства да Србин, кад је сложан, може победити и много већег противника. Посведочимо још једанпут, да се Србин уме жртвовати за своју Отаџбину и Обилићским пожртвовањем, одбранити је пред многобројним охолим непријатељем.
Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе“.
у Нишу, 29. јула 1914. године.
АЛЕКСАНДАР с. р.
VIII. Наредба бр. 1 Врховног Команданта за сву српску војску 4. августа 1914. г. у Крагујевцу
Њ. В. Престолонаследник Александар, примивши, у име Њ. В. Краља Петра I, на себе дужност Врховног Команданта целокупне српске војске издаје прву наредбу војсци следеће садржине:
Јунаци !
„Највећи и заклети непријатељ наше државе и нашег народа изненада и без икаквог разлога насрнуо је бесомучно на нашу част и наш живот. Тај незајажљиви наш северни сусед већ је нагомилао војску и учинио више покушаја, да пређе нашу северну границу и да пороби нашу дивну Отаџбину. Њој, као да је било мало што смо ми годинама морали да слушамо јауке милиона наше браће, који су до нас допирали из Босне и Херцеговине, из Баната и Бачке, из Хрватске, Славоније и Срема и са нашег мора кршне Далмације. Сад је затражила највише, тражи нашу главу, нашу независност, живот и част Србије.
Јунаци !
После сјајних успеха нашег оружја 1912. и 1913. године и државних тековина, које нам је признала цела Европа закљученим миром у Букурешту, Ја сам најискреније желео, да се Србија и Моји драги ратници у миру одморе и окрепе од силних ратних напора, уживајући у тековинама својих победа. И зато је Србија била готова, да се на миран начин објасни и споразуме са Аустроугарском о свима спорним питањима. Али се, на жалост, одмах увидело, да Аустрија не иде на то, да с нама преговара. Чак и да смо испунили све њене захтеве, она је била решена да нас нападне, да нас понизи и да нас убије.
Зато су ти срамни захтеви Аустрије морали добити достојан одговор. Ја сам их са презрењем одбио, уверен да ћете сви ви ту срамоту, која је имала пасти на вас, бацити у лице ономе, који је покушао да њом умрља сјај и славу вашега оружја. Стога сам вас и позвао у ово радно доба, да под вашим победоносним заставама, и ако још уморни од скорашњих наших победа, станете на браник Отаџбине. Саопштење, које вам сада чиним, јесте објава рата Аустрији. На оружје моји дивни соколови!
Јунаци !
Ви ћете имати да се борите са једним непријатељем, који никад није имао ни ратне среће ни ратних победа. У овоме светском рату Ја ћу вам бити Врховни Командант. Ми смо се прошле две године великим делом упознали у бојној ватри. И Ја сам се на Куманову, Битољу и на Брегалници са поносом дивио вашој свесној храбрости и вашем беспримерном самопрегоревању. Зато сам и уверен, да ћете ви и овога пута на бранику Отаџбине и у великом делу ослобођења српског робља умети само да увећате славу и лепи глас српског оружја и вашег јунаштва.
Јунаци !
Поред братске Црне Горе и свих Срба, који ће се против Аустрије борити, где се ко буде затекао и чиме буде могао, ви ћете у овој великој борби, као своје ратне другове имати са севера нашу моћну и силну браћу Русе, чији је узвишени Цар Никола II., на први глас о аустриском нападу на Србију, одлучно и витешки са целом оружаном Русијом стао у одбрану српства и словенства. С друге стране уз Русе су стали раме уз раме њихови храбри савезници а наши осведочени пријатељи Французи, који су већ отпочели борбу са аустриским савезником Немачком.
Јунаци !
На свету нема светије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим лаворикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич:
У бој за славу и независност српског народа!
Живела Србија!
Живела моја дична војска!“
ВРХОВНИ КОМАНДАНТ ВОЈСКЕ
Престолонаследник АЛЕКСАНДАР с. р.