„Трупе, које су у мирно доба дислоциране у Далмацији, Босни и Херцеговини, Аустроугарска је одредила за одбрану ових покрајина на случај рата са Србијом и Црном Гором. За овај циљ имала се образовати VI. армија од 15. корпуса, чији је штаб у Сарајеву и 16. корпуса, чији је штаб у Дубровнику. По ратној формацији, снага VI. армије рачуната је око 60.000 људи.
Пошто се при предаји ултиматума Србији рачунало, да ће монархија свој спор са Србијом расправљати на само (на Црну Гору могло се и не освртати), природно је било имати у виду, што је могуће бржи слом Србије. За ово пак, снага VI. армије била је сасвим недовољна, јер је Србија на случај рата могла противставити ову снагу:
I. и II. позив више од 180.000 људи, 8500 коња и 500 топова. Овој добро организованој и одлично наоружаној снази требало је додати III. позив као резерву у јачини од 100.000 – 150.000 људи. Са свима осталим способним борцима, број српске војске могао би изнети 350.000 – 400.000 људи.
Стога су, поред VI. армије од два корпуса, узети у обзир још пет корпуса, који ће формирати V. и II. армију. Свега је, дакле, предвиђено за рат против Србије седам корпуса у јачини око 250.000 људи. Ово није било сувише много, нарочито ако се узме у обзир и Црна Гора еа својом војском од 40.000 људи, која ће се свакако прикључити Србији.
Као први дан мобилизације аустроугарске војске, намењене за операције против Србије, одређен је 28. јули 1914. године.
Врховна команда над овом снагом, која се имала распоредити од Боке Которске до Оршаве (900 км.), поверена је фелдцајгмајстору Оскару Поћореку, армиском инспектору у Сарајеву, који је у исто време био и покрајински намесник за Босну и Херцеговину. Ф. Ц. М. Поћорек, као командант VI. армије, наредио је одмах по објави делимичне мобилизације, да се ова армија прикупи у околини Сарајева, где ће имати, што је могуће пре, да добије своју попуну до ратног састава, и одакле ће, што је могуће брже, извршити стратегиски развој. У овом циљу, Поћорек наређује 30. јула превожење железницом кадровских трупа 16. корпуса и то:
2. брдска бригада из Требиња у Сарајево;
4. брдска бригада из Дубровника у Сарајево;
5. брдска бригада из Чапљине у Сарајево.
Једновремено са овим наређено је, да се одређени обвезници за попуну ових бригада упуте железницом преко Брода у Сарајево.
2. августа кренуте су из својих гарнизона сувим ове трупе:
12. брдска бригада из Бања Луке у Сарајево;
13. брдска бригада из Мостара у Сарајево;
6. брдска бригада из Билећа у Сарајево.
Трупе 15. корпуса прикупљале су се такође у околини Сарајева, сем 11. брдске бригаде, која је остављена ради заштите границе на доњој Дрини од Зворника до утока њеног у Саву. Главнина ове бригаде била је код Бјељине. Ова бригада је још 30. јула испалила прве метке против српских нередовних трупа. Убрзо је отпочело пушкарање дуж целе границе према Босни, коју су штитили граничари, жандарми, финанси и добровољци.
Предвиђено је било, да се опште транспортовање свију трупа 15. и 16. корпуса у околину Сарајева заврши до 14. августа, што се сматрало као изванредан успех, обзиром на пруге узаног колосека.
Под заштитом 11. брдске бригаде, вршила је V. армија своју концентрацију у босанској Посавини на доњој Дрини. Командант ове армије био је пешадиски ђенерал, ритер фон Франк.
У саставу V. армије биле су ове трупе:
8. корпус, 13. корпус, 13. пешадиска бригада и 11 брдска бригада.
У Срему и Банату вршила је своју концентрацију II. армија, под командом коњичког ђенерала фон Бем Ермоли.
У саставу II. армије биле су ове трупе:
4. корпус, 7. корпус и 29. пешад. дивизија 9. корпуса.
Већ у првим данима месеца августа, стигла су извешћа о концентрацији јаких српских снага код Крагујевца и у пређашњем Новопазарском Санџаку. У том времену Ф. Ц. М. Поћорек доноси одлуку да предузме офанзиву против Србије, чим буде постигнута готовост трупа за операције, и то по овом плану:
V. армија да отпочне наступање са доње Дрине у правцу Ваљева;
VI. армија да се крене са своје концентрациске просторије Калиновник-Сарајево-Вареш 13. августа преко средње Дрине и то: 16. корпус преко Фоче и Међеђе правцем ка Пљевљу и Увцу а 15. корпус прелази Дрину код Вишеграда и Бајине Баште и наступа ка Ужицу, чим V. армија буде ушла у Ваљево.
Као стратегиска резерва, имала је да наступа за V. армијом 40. хонведска дивизија, која се тада превозила железницом из Маџарске у Сарајево.
Овај операциски план Поћорека, у коме се рачунало још и на садејство II. армије на северној српској граници и ако ова армија није била потчињена Поћореку, претрпео је велику промену: 4. августа ступила је Русија у рат против Аустроугарске, те је било неопходно, да се II. армија пребаци на северно војиште према Русији.
Учешће Црне Горе у рату против Аустроугарске, које се само претпостављало, постало је стварност одмах после ступања и Русије у рат против Аустрије, јер 5. августа црногорски краљ Никола на доста оштар начин прекида дипломатске односе јављајући, да ће идућих дана бомбардовати Котор.“
„У пркос ситуацији, која је сваког дана постајала све тежа, Ф. Ц. М. Поћорек остаје при свом решењу да предузме офанзиву против Србије, по свом операциском плану, рачунајући да ће издејствовати искоришћење и II. армије, која се налази у Срему и Банату, бар у оном времену, док не дође на њу ред да се транспортује у Галицију. Ова армија по преставкама Поћорека имала је, за време свог бављења у Срему и Банату, да заузме претећи став на северној српској граници и да ма и са малим демонстративним нападима узме учешће у овој офанзиви из Босне.
Заштита Херцеговине поверена је 3. брдској бригади, чијем су команданту ђенералмајору фон Понграцу, поред посаде у утврђењима, били потчињени одреди жандармериског потпуковника Марковића, формирани од жандарма, финанса, граничара и добровољаца за вођење герилског рата на херцеговачком војишту.
Изгледало је, да ће Бока Которска бити довољно обезбеђена, ако се поред појачања посаде у утврђењима тамо остави и 14. брдска бригада. Рејон пак Будве и Сутормана, због сувишне удаљености, немогуће је било држати, те је одмах, у почетку ступања у акцију и Црне Горе, сасвим напуштен.“
Концентрација тако зване „Балканске војске“ потчињене Ф. Ц. М. Поћореку, била је у главном завршена 10. августа, тј. у очи дана, кад је пало одлучно решење за офанзиву против Србије“.
РАСПОРЕД БАЛКАНСКЕ ВОЈСКЕ БИО ЈЕ ОВАКАВ (прилог I.):
V. АРМИЈА
Командант пешад. ђенерал Либориус ритер фон Франк;
8. корпус:
Командант коњички ђенерал Артур Фрајхер фон Гизл;
9. пешад. дивизија око Бјељине;
21. ландверска пешад. дивизија са обе стране Саве на простору: Жупања – Брчка – Јамена.
13. корпус:
Командант коњички ђенерал Адолф Фрајхер фон Ремен;
36. пешад. дивизија код Бањице и северно од ње;
42. хонведска пеш. дивизија на простору западно од Бјељине до Челића;
13. пешад. бригада и придата из VI. армије 11. брдска бригада (одвојена за осигурање границе), на путу Прибој – Зворник и северно од овог пута.
Напомена. Трупе 8. и 13. корпуса биле су снабдевене са нормалном спремом за рат, али ипак сваком батаљону придата је смањена комора са товарном стоком, да би бар муниција и телефонски материјал могли пратити трупе по планинском земљишту. 11. брдска бригада, слично бригадама VI. армије, имала је нормалну брдску спрему, а 13. пешад. бригада имала је импровизовану брдску спрему.
VI. АРМИЈА
Командант фелдцајгмајстор Оскар Поћорек;
15. корпус:
Командант пешад. ђенерал Михел фон Апел;
1. пешад. дивизија (7. и 9. брдска бригада) на Дрини са обе стране Вишеграда;
48. пешад. дивизија (10. и 12. брдска бригада) југозападно од Власенице;
16. корпус:
Командант фелдцајгмајстор Венцел Вурм;
2. брдска бригада код Горажде на Дрини;
8. брдска бригада код Фоче на Дрини;
1. и 13. брд. бригада на маршу из Сарајева ка Горажди;
18. пешад. дивизија (4., 5. и 6. брдска бригада) на маршу од Сарајева ка Фочи;
40. хонведска дивизија у Сарајеву.“
„Јачина V. армије била је око 80.000 људи. Овој армији придата су 2 монитора и 1 патролни чамац на Сави. Сем тога овој армији је придато 20 мостовних тренова.
Јачина VI. армије, рачунајући и 1220 граничара, износила је 60.000 људи.
На тај начин, мобилисане борбене снаге, намењене за упад у Србију из Босне, износиле су око 140.000 људи, против готово 200.000 људи I. и II. позива у Србији.
У „Балканску војску“ требало је још урачунати:
½ 7. пешад. дивизије (14. пешад бригаду) у Срему, Дунавску флотилу, Петроварадинску посаду (6 маџарских ландштурмских батаљона), тешку артилерију пласирану на Бежаниској коси (Земун Сурчин), ландштурмска одељења у Банату и 3. и 14. брдску бригаду у Херцеговини и Боки Которској и најзад Јадранску флоту.“
„Односно концентрације српске војске, у овом тренутку знало се следеће:
3 дивизије на простору северно од Крагујевца;
2 дивизије код Ваљева;
1. дивизија код Ужица;
2. дивизије (од којих 1 црногорска) у Новопазарском Санџаку;
1. дивизија на простору од Шапца до Обреновца и
2. дивизије јужно од Београда.
На доњем току Дрине 3 пука III. позива, који су, изгледа, тек смењени са пуковима I. и II. позива. Најзад на висовима код Љешнице и Лознице налазиле су се трупе свију родова војске. Ови су положаји били већ утврђени.“
„Српске трупе од Прибоја и Ужица продрле су још 3. августа према Вишеграду; у низу сукоба потисле су са Границе аустриске осигуравајуће делове и утврдиле се полукружно на висовима источно од Вишеграда. Црногорци из Санџака упали су у гранични рејон и заузели Чајниче и Челебић.“
„Предстојеће, у скором времену, транспортовање II. армије у Галицију, и моментано још прилично растурени распоред Срба, налагали су да се што пре отпочне офанзива, мада су истој стајала на путу разна закашњења у стратегиском развоју V. армије. Задоцњења у транспортовању железницом, проузроковала су изостајање артилерије, мунициских колона и мостовних тренова. Брдска спрема тек што је делимично приспела. У снабдевању водом могле су се предвидети велике тешкоће.
Па ипак се морало остати при решењу, да V. армија изврши прелаз преко Дрине 12. августа, што је представљало за ту армију врло тежак задатак, јер је у најкраћем времену требало извршити потребан стратегиски развој за форсирање реке. Ово је изискивало напорне маршеве, нарочито за 21. ландверску пешад. дивизију, која тек што је већим делом прешла из Славоније преко Саве у Босну.
Да би се V. армији олакшао прелаз преко Дрине, наређено је да пола 7. пешад. дивизије, концентрисане у Срему, буде 11. августа у приправности за прелаз Саве на понтонима код Шапца или Купинова. Сем тога, једновремено са бомбардовањем положаја код Београда, имала је и II. армија да привуче на себе пажњу српске војске, демонстративним прелазом Дунава 10. августа на одсеку Панчево-Ковин, и Саве 11. и 12. августа на одсеку Митровица-Обреновац. У овим демонстрацијама, слабија одељења по прелазу Дунава и Саве имала су да заузму поједине граничне тачке на српској страни“.
„VI. армија имала је да пређе средњи ток Дрине својим десним крилом (16. корпусом) код Фоче 14. августа, а левим крилом (15. корпусом) код Бајине Баште најдоцније 18. августа. Ф. Ц. М. Поћорек је рачунао, да ће напад VI. армије против Ужица наићи на јаке српске снаге, јер је тај напад угрожавао српску територију у осетљивом правцу.
У исто време Поћорек је очекивао, да ће обухватни напад против северозападног краја Србије наићи код Ваљева на незнатан отпор. Стога је било наређено V. армији, да снагу своје најјужније колоне доведе до јачине једне дивизије и да је упути од Зворника уз Дрину према Љубовији, да би она, у случају потребе, могла нападати на десни бок српске војске, ако би она од Ужица предузела наступање у правцу Сарајева“.
Напомена. Податци у овоме IX. одељку, као и податци у будућим одељцима „Операције аустриске војске“, узети су из званичног издања бившег аустроугарског Главног Ђенералштаба.