I. Узроци српско-аустриског рата
Узроци српско-аустриског рата дубље су природе, те заслужују да буду детаљније изложени у политичкој историји Србије.
Ми ћемо овде изнети само главније моменте, који су створили злу крв између Србије и Аустроугарске, јер се у њима огледају и узроци рата.
Од узрока, због којих поједини народи ратују, у многоме зависи популарност рата у држави која га води; а од јачине ове популарности у многоме зависи морална јачина војске и истрајност народа дотичне државе у току рата, што је опет једна од главнијих чињеница за успешно ратовање.
Као што ћемо ниже видети, империјалистички циљеви, маскирани неком великом српском пропагандом која је тобож угрожавала интегритет Аустроугарске монархије, натерали су Аустроугарску у рат са Србијом.
Србија пак, била је до почетка рата 1914. године стално у положају самоодбране против империјалистичких циљева моћне суседне монархије. Али, кад је већ принуђена била да у рат ступи у циљу заштите своје егзистенције, тада је сама популарност рата за Србију разбуктала у српском народу идеју: или пропасти или овом приликом ослободити и ујединити цео свој народ, који се налази под аустроугарским јармом.
Као што је познато, Аустроугарска је вековима владала над великим делом српског племена и над целим хрватским и словеначким племеном, те је стално, свима могућим средствима на једној страни ометала и кочила снажење слободне Србије, да не би постала Пијемонат поменутих племена у њеној држави; а на другој страни, на разне начине, онемогућавала је слогу између тих племена, развијајући у исто време код свију њих што јачу мржњу према Србима у слободној Србији.
Ово није било непознато Србима у слободној Србији, а тако исто ни Србима, Хрватима и Словенцима у Аустроугарској монархији. Услед овога, разумљива је била мржња Срба према Аустро-Маџарима.
За Хрвате и Словенце пак, може се рећи, да су сношљиво трпели Аустро-Маџаре и њихову управу, с једне стране, из просте навике вековног живота у заједници са њима, а са друге стране, што су били фаворизирани на рачун српског племена, те се нису осећали у овој заједници тако незгодно као Срби. Сем тога, они су мање, него Срби у Аустроугарској, рачунали да ће слободна Србија икада моћи донети и њима слободу.
Спољна политика Аустроугарске монархије била је главном снагом концентрисана на Балкан. Идеја продирања на исток ка Белом мору погађала је директно слободну Србију, јер Моравском долином води главни и природни пут за ово продирање. Извођење ове идеје пак, захтевало је уништење слободне Србије зашто су требала јака оправдања пред осталим великим силама, што није било лако створити.
Приступљено је првенствено директном економском дављењу Србије у циљу њеног слабљења, и индиректном политичком обиласку њене територије, тражећи стално згодан повод за директан рат против Србије.
На берлинском конгресу, 1878. године, Аустроугарска добија право окупације Босне и Херцеговине, да би, тобож, завела ред и поредак у овим, тада турским провинцијама. Окупација је изведена и имала је трајати 30 година. Ова окупација распламтила је још већу мржњу Срба у слободној Србији против Аустрије. Србија је тада била слаба да протестује на други начин, сем оплакивањем Босне поносне у својим песмама, које су будиле у сваком Србину наду на њено ослобођење.
За време ове окупације, Аустроугарска монархија предузима сва могућа средства, да српско племе у Босни и Херцеговини угуши. Настало је верско фаворизирање муслимана и католика на рачун православних, који су у већини Срби. Предузета је израда стратегиских друмова и железница ка границама Србије. Појавила се и идеја о тако званој „Санџачкој железници“, која је имала да веже босанске железнице преко Новог Пазара и Митровице са тадањим турским железницама у циљу, да се Србија економски изолује и стратегиски добро стегне.
Све је ово појачавало мржњу Срба према Аустро-Маџарима.
1908. године истиче рок 30 годишње окупације. Аусгроугарска монархија, као потписница берлинског уговора међу осталим великим силама, на своју руку проглашује, поменуте године, анексију Босне и Херцеговине. Србија није могла ово мирно поднети, већ је уложила свој протест код великих сила потписница берлинског уговора, али не само да ништа није могла успети, већ је била принуђена од стране моћне Аустроугарске монархије, да изјави своје неинтересовање овим питањем.
Мржња према Аустро-Маџарима достигла је код Срба кулминацију, али се она морала привремено у души притајити, јер су се убрзо отвориле нове перспективе Србији за ослобођење свог народа у Јужној Србији који се налазио још под горим турским јармом.
Ствара се балкански савез. Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора 1912. године воде заједнички рат против Турске. Аустрија је ћутала, очекујући да ће турска војска тући савезничку војску и да ће из овог рата Србија изаћи ослабљена.
На велико њено изненађење, победоносна српска војска за месец дана рата избије не само на обале Охридског и Преспанског језера, већ и на обале Јадранског и Белог мора, а са извесним делом своје снаге притиче у помоћ Бугарској и омогућава пад Једрена.
Сви јужни Словени у Аустроугарској монархији, а нарочито Срби, јавно су почели манифестовати своје симпатије према српској војсци и Србији, што је Аустро-Маџаре доводило до огорчења према Србији и Србима уопште.
Целокупиа аустроугарска дипломација концентрисала је све своје снаге, да успехе српске војске паралише. Лондонским уговором о миру 1913. године ствара се независна Албанија са принцом Видом (Немцем) на челу. Србија се одбацује од слободног Јадранског мора, за којим је толико жудила; разбуктавају се и иначе велике амбиције бугарског краља Фердинанда (Немца), да се са Србима као савезницима о границама не споразумева, како је међусобним уговорима углављено, већ да нађе разлог да српску војску нападне, потуче и од Србије отме Маћедонију.
На велику радост Аустроугарске монархије, Фердинанд је, са бугарском војском, 17. јуна 1913. године мучки напао српску војску, која је стајала на демаркационој линији, очекујући решење питања о границама на начин предвиђен у заједничком уговору. Али, на још већу жалост Аустроугарске монархије, бугарска војска губи битку на Брегалници и после месец дана рата моли за мир.
Аустро-Маџари били су избезумљени, јер:
1. Србија, не само да је повећана територијално, већ је завршила питање ослобођења свога народа испод турског јарма;
2. Граница између Србије и Црне Горе постала је заједничка. Нема више Новопазарског Санџака да раздваја ове две самосталне српске државе, те се могу сматрати као једна слободна српска држава, која, ако се консолидује и ојача, може бити велика опасност по Аустроугарску монархију, нарочито у првом њеном рату са Русијом;
3. Срби, па чак и Хрвати и Словенци у Аустроугарској одушевљавају се српском војском и њеним успесима и почињу гледати у Србију као у свој Пијемонат.
Услед свега овог, Аустроугарска покушава и последње средство. Тек што је српска војска 1913. год. демобилисана, Албанци упадају преко нових граница Србије, у циљу стварања велике Албаније по рецепту Аустрије.
Српска војска, делимично поново мобилисана, брзо се концентрише против Албанаца, и не само да их разбија и претерује преко границе, већ, у циљу спречавања поновних упада, заузима и неке стратегиске тачке преко границе. Аустроугарска, видећи и овде свој пораз и не чекајући интервенцију других сила потписница лондонског уговора, на своју руку шаље Србији ултиматум, да се одмах српска војска повуче са Албанске територије. Пошто су намере Аустрије биле провидне, српска је војска дошла на своју територију.
Исцрпивши сва могућа средства за паралисање успеха Србије у балканском рату, а видећи да је и обилазни пут кроз Новопазарски Санџак у долину Вардара и даље ка Белом мору новом српско-црногорском територијом пресечен, Аустроугарска долази до уверења и закључка, да се Србија налази не само на путу остварења њене балканске политике, већ да представља и велику опасност за интегритет Аустроугарске територије.
Стога ствара идеју за директан рат са Србијом, и то по могућству пре, но што Србија успе да се консолидује и ојача. Остало је само, да се нађе подесан повод за рат, који се као што ћемо даље видети, убрзо нашао у убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. године (Сви су датуми по новом календару).
Ето, по нашем мишљењу, главних момената који су створили злу крв између Србије и Аустроугарске, у којима се огледају и узроци српско-аустриског рата 1914.-1918. године.
II. Повод српско – аустриског рата
Аустроугарска није дуго чекала на повод рата са Србијом. Сарајевски атентат извршен 28. јуна 1914. године против њеног престолонаследника Фердинанда, она је нашла да је најцелисходнији и најпопуларнији повод за рат са Србијом. Сва аустроугарска штампа одмах је по целом свету објавила да је сарајевски атентат дело српске владе.
Србија је окривљавана за ровење својом велико српском пропагандом на територији Аустроугарске. Сви политички покрети код Срба, Хрвата и Словенаца у Аустроугарској довођени су у везу са подстицајем из Србије. Целокупна штампа, са малим изузетком, тражила је да се одмах објави рат Србији.
Тако „Militärische Rundschau“ пише следеће: „Тренутак је за нас повољан. Ако се не одлучимо на рат одмах, ми ћемо га ипак кроз 2 – 3 године морати водити, али под мање повољним околностима но што су сада. Морални фактор и право, а такође и сила, на нашој су страни. Пошто ћемо једног дана морати са Србијом ратовати, то је боље рат сад изазвати.
Наш положај као велике силе, наш престиж као и наша част у питању су. Шта више овде је, вероватно, у питању и наша егзистенција: бити или не бити.“
За Србију пак, сваки рат у овоме времену био је нецелисходан, а нарочито са моћном Аустроугарском монархијом, те је српска влада са своје стране чинила све могуће да се овај рат избегне.
Али Аустроугарској, која је једва једном дошла до повољног повода за рат са Србијом, није било стало до уређења конфликта мирним путем. На рат је потстицана још и од стране своје савезнице Немачке, која је такође рат желела. Немачка је јавно стајала на гледишту, да треба оставити Аустрију и Србију да свој спор реше без мешања осталих сила, али је у души била уверена, да се ово не може на овај начин остварити, јер велике силе, а нарочито Русија, неће дозволити тако неравномерну борбу између велике Аустрије и малене Србије.
Мирољубиви аустриски цар Франц Јосиф објавио је у своме манифесту да нема разлога бојати се да ће доћи до рата; да треба сачекати крај истраге и да нико не жели рат и ратне компликације, нарочито ако их никакав разлог не правда.
У Француској, Русији и Енглеској ценило се коректно држање Србије у овом спору и држало се као сигурно, да ће доћи до мирног решења.
30. јуна, министар спољних послова Аустроугарске гроф Берхтолд доставио је шефу ђенералштаба Хецендорфу и министру војном Кробатину, да ће се код српске владе предузети један демарш у циљу преношења истраге о атентату и на одговорна лица, која би се могла наћи у Србији.
Изјава Тисе у пештанском парламенту била је двомислена говорећи, како „одговорни људи спољне политике монархије треба да се старају о њеном престижу и да бране њене животне интересе“.
Пашић, председник српске владе, у овој прилици изјавио је следеће: „Надам се, да ће се конфликт мирно свршити. Ми желимо само у миру живети. Рат не желимо. Али, ако будемо на то принуђени, ми ћемо слободно гледати догађајима у очи и нећемо допустити, да Србију пред светом представљају као народ убица“.
Међутим, у Бечу су стално држане војне конференције, а извођене су такође и хитне војне припреме, које су јасно наговештавале рат са Србијом.