Распоред српске војске 17. јуна 1916. године на полуострву Халкидику
Врховни Командант Њ. В. Престолонаследник Александар
Штаб Врховне команде у Солуну
Начелник штаба ђенерал Петар Бојовић.
Помоћник начелника штаба ђенералштабни пуковник Петар Пешић.
Начелник оперативног одељења ђенералштабни пуковник Милан Ж. Миловановић.
Шеф обавештајног одељења ђенералштабни потпуковник Данило Калафатовић.
Шеф за израду наређења у оперативном одељењу Врховне команде ђенералштабни потпуковник Љубомир Марић.
I. армија (Штаб у с. Јеникеју)
Командант ђенералштабни пуковник Милош Васић.
Начелник штаба ђенералштабни пуковник Миливој Зечевић.
а) Моравска дивизија у логору код с. Сурукли. Командант пешадиски пуковник Стеван Миловановић.
Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Пантелије Јуришић.
б) Вардарска дивизија у логору код с. Захарџи. Командант ђенералштабни пуковник Милан Туцаковић.
Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Душан Трифуновић.
II. армија (Штаб у с. Лутри)
Командант војвода Степан Степановић.
Начелник штаба ђенералштабни пуковник Војислав Живановић.
а) Тимочка дивизија у логору код с. Зумбата. Командант ђенерал Љубомир Милић.
Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Петар Косић.
б) Шумадиска дивизија у логору код с. Лутре. Командант ђенералштабни пуковник Живко Павловић.
Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Милан Ускоковић.
III. армија (Штаб у с. Василици)
Командант ђенерал Павле Јуришић – Штурм.
Начелник штаба ђенералштабни пуковник Никола Стефановић.
а) Дунавска дивизија у логору код с. Галатиста. Командант ђенералштабни пуковник Миливој Анђелковић.
Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Душан Симовић.
б) Дринска дивизија у логору код с. Галатиста. Командант ђенералштабни пуковник Крста Смиљанић.
Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Милан Завађил.
Коњичка дивизија (У логору код с. Седеса)
Командант коњички пуковник Бранко Јовановић. Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Богољуб Илић.
Добровољачки одред
Под командом потпуковника Војина Поповића осигурава са два батаљона фронт Петорак -Преспанско језеро; са једним батаљоном осматра простор јужно од Велике и Мале Преспе од к. 841 до с. Остима на путу Корча – Флорина.
Батаљон Срба добровољаца
Под командом пуковника Алимпије Марјановића осигурава правце који од Охрида и Ресне изводе ка Корчи, као и правац од Москопоља.
Летећи жандармериски одред војводе Јована Бабунског
Око 150 људи у саставу 122. француске дивизије налази се код с. Ливада.
Продужење реорганизације српске војске на Халкидику
1) Пријем материјала
Ред одашиљања материјала из Француске био је утврђен од француског Министарства Војног овако:
1. Снабдети потребном комором и телеграфским одељењима Врховну команду и армиске штабове.
2. За дивизије послати: возове за штаб; материјал за марвену болницу, војну пошту, телеграфска одељења, за пукове у пешадији, инжињериски полубатаљон и инжињериске алатне колоне, пешадиске пукове III. позива, санитетске установе, за дивизиску артилерију, мунициону колону и дивизиску команду;
3. Најзад послати потребан материјал за армиске делове: мостовни трен колонијалног типа, рефлекторска одељења, ескадрилу авиона и напослетку бежичну телеграфију.
За пријем целокупног огромног материјала подигнути су у Микри разноврсни магацини по гранама: артилериској, инжињериској и санитетској, из којих је наша мисија на Халкидику раздавала потребан материјал јединицама, а према установљеној формацији.
Сем ових магацина на основици, из којих се вршило снабдевање наших трупа, подигнути су били у Микри и транзитни магацини убојне, инжињериске, санитетске и интендантске спреме, кроз које је пролазила сва спрема намењена трупама.
Целокупно транспортовање стоке и материјала из Француске било је подешено тако, да је вршено паралелно са укрцавањем трупа на Крфу, те се попуна приспелих дивизија са материјалом могла вршити брзо и правилно. Прегледи о укрцавању људства на Крфу апсолутно су се слагали са прегледима о преносу стоке из Француске.
Материјал је био примљен овако:
а) Пешадија је добила целокупну спрему као француска пешадија. Наоружање пушкомитраљезима и Азен топовима извршено је доцније, када је наша војска већ изашла на Солунски фронт.
б) Питање о реорганизацији Коњичке дивизије имало је да се третира напослетку, када се буде видело са колико се коњичког материјала у опште располаже. Главно је било снабдети пешадиске пукове, штабове и ескадроне дивизиске коњице јахаћим коњима.
Дивизиски ескадрони без митраљеза, али имају своју трупну комору за ношење хране за један дан, марвену амбуланту и ковачницу. За наоружање свих ескадрона примљено је 9.000 карабина. Наоружање сабљама извршено је нашим, које су биле на оправци у Француској.
Французи су се носили мишљу, да образују једну мешовиту француско – српску коњичку бригаду, узимајући 6 ескадрона Алжирских коњаника и 2 српска ескадрона тако, да у сваком од 8 ескадрона буде по 3 вода француске и један вод српске коњице. Од овога се одустало на наш захтев. Убрзо затим почела је и организација наше Коњичке дивизије.
За формирање коњичке артилерије примљене су 1 пољска и 1 брдска батерија, када су наше трупе већ излазиле на борбени фронт.
в) Целокупан материјал за артилерију послат је из Француске. Свака дивизија имала је добити по један дивизион пољске брзометне артилерије 75 мм.; три дивизије још по један пољски, а друге три дивизије по један дивизион брдске артилерије (2 Данглисова 75 мм. и један Крупов 70 мм.). Сем овога, свака дивизија имала је добити један дивизион спорометних брдских топова од 80 мм. и по један дивизион хаубица 120 мм. и рововску батерију 58 мм. Спорометне брдске батерије имале су се постепено замењивати са брзометним батеријама од 75 мм. по испоруци из Француске. Прва партија стигла је 28. јула.
Од спасеног српског материјала брзометних топова формиране су две брдске батерије од 70 мм. – Комора двоосовних кола имала се заменити у артилерији са двоколицама (арабе).
г) Инжињерија је била наоружана као и француска.
Свака дивизија има алатну колону и телеграфско одељење; мостовни трен од 30 метара, који је био предвиђен, није никако примљен.
Свака армија примила је своје телеграфско одељење, рефлекторско одељење и мостовни трен колонијалног типа.
Врховна команда је добила телеграфско одељење са 4 станице бежичне телеграфије.
д) Свака пешадиска дивизија добила је своју мунициону колону на двоколицама, а поред тога одељење за артилериску муницију (по 200 метака на топ и још 312 на батерију) и 2 мешовита одељења за артилериску, пешадиску, револверску и митраљеску муницију (75 метака на топ, 50 метака на пушку, 4.000 метака на митраљез и по један сандук револверске муниције) и најзад покретну артилериску радионицу на двоколицама.
ђ) У профијантској колони сваке дивизије било је, сем променљивог броја камиона, по 2 одељења од 150 двоколица (араба) и 2 одељења од по 100 товарних мазги (20 % од ових последњих са самарима за ношење рањеника). Двоколица је било три категорије са различитом моћи ношења.
Трупне јединице начелно носе на себи тродневну резервну храну и једнодневну текућу, а за стоку само једнодневну текућу.
У трупној комори носила се храна за два дана, али је било пукова, који су са још мањим бројним стањима товарне стоке изашли на концентрациску просторију. С тога су ове јединице на фронту попуњавале своју товарну стоку куповином, која је вршена по прописима за нашу земљу.
У дивизиским профијантским колонама носила се храна и фураж за два дана.
Коњичка дивизија, пукови III. позива, минерска чета и занатлиска команда нису добили никакву комору. Пекарске чете биле су без возова пошто су хлеб пекле у сталним пекарницама француске основице у Солуну и помоћне основице на Микри.
е) За евакуацију рањеника и болесника у војишној зони нисмо могли добити санитетске аутомобиле, но зато је свака дивизија добила три завојишта алписког типа као код Француске војске и два одељења пољских болница на двоколицама, од којих је свака, уз припомоћ завојишта, могла да спреми 200 постеља.
Сваки војник имао је свој завој за ране, сем пукова III. позива који су добили спрему болиичара.
ж) Против загушљивих гасова додељено је 300.000 маски.
У погледу обмундировне спреме борци су, поред униформе и логорске спреме, добили шлем и ранац француског обрасца. На ранцу се носи резервни пар обуће. Неборачки делови добили су енглеско одело сиве боје.
з) До 14. јула 1916. године наша је војска примила: 100.000 пушака модерних; 20.000 пушака мод. 1874. год.; 9.000 карабина; 5.000 аутоматских пиштоља; 144 вода митраљеза (све француског система); 12 брзометних пољских дивизиона; 6 брдских дивизиона; 12 хаубичних батерија 120 мм.; 10.000 коња са Крфа; око 25.000 коња из Француске; 4.320 кола и 80 милиона метака.
За српске и француске трупе у Солуну спремљено је: 21.000 постеља; 5.000 на Крфу и логор за реконвалесценте од 1.000 места.
Нови брдски топови 65 мм. у замену за старе мод. 80 мм. почели су да стижу у другој половини месеца јула.
Снабдевање муницијом било је осигурано два пута више но на западном фронту.
2) Извођење наставе
Извођење обуке у пешадији вршено је по упуту, који је трупама издала Врховна команда 16. марта 1916. године.
Поред још неизвежбаних рекрута у Инспекцији Резервних Трупа, као и осталим пешадиским командама, налазио се знатан број људства неизвежбаног или недовољно извежбаног.
И са једним и са другим имала се извести настава, која је имала задатак да нарочито организованом вежбом у року од 2 месеца спреми добре и употребљиве борце. Обука се имала у главном извести у четној школи, која је обухватала рекрутну и четну обуку.
На рекрутну обуку имало се употребити до 45 дана, а остали број дана на четну. Рекрутна обука је обухватила практичну и теорну наставу. У практичној настави: јединачни егзецир; водна обука у смакнутом строју; стрељачка борба појединце, десетином и водом; настава за гађање; руковање бомбом; борба ножем; гимнастика и правило службе I. и IV. део. У теорну пак: опис пушке и муниције; настава за гађање; правило службе I. и IV. део, али све ово са најмањим бројем часова, махом уз осталу наставу; дисциплинску уредбу и војно судски закон, хигијена и веронаука.
У четној школи: смакнути егзерцир чете и борба чете; ратну службу; наставу за гађање; пионирске радове, а у теорним часовима подизање и гајење моралних особина, нашта се имала обратити нарочита пажња.
Односно батаљонске и пуковске обуке остављено је командантима, да они сами реше према приликама, да ли ће имати времена и могућности, да се и са овим јединицама изведе, која ратна служба са решавањем тактичких задатака, па према томе и раде, јер све јединице нису биле под истим околностима.
За извођење наставе није се чекало, да се добије сав потребан материјал, већ се настава изводила са средствима којима се располагало.
Са доласком на Халкидик, а да би се време затишја и даље користило за обуку наше војске, продужено је извођење наставе у духу горњег плана и програма.
Циљ даљега рада био је, да се досадањи постигнути резултати што више усаврше. Највећа пажња обраћена је на стрељачку обуку, борбу чете, ратну службу и наставу за гађање. Пионирски радови су се увек изводили са извесним задатком тако, да су се на њима примењивали како радови у нападу тако и у одбрани. Како смо још на Крфу добили известан број француских митраљеза из Сент Етјена мод. 1910 год. у замену за наше митраљезе Максим, отпочета је одмах обука са овим новим оруђем. Кратка обука извршена је на Крфу а по доласку на Халкидик, још пре пријема материјала, стављено је било свакој армији на расположење за извесно време 1 митраљеско одељење са људством и материјалом. Са митраљезима су извршена: школска, предходна бојна и главна бојна гађања. Извршене пробе, да се код људства митраљеских одељења замени ранац двема торбицама и бомбама, нису показали задовољавајуће резултате, те су у погледу спреме код митраљеских одељења служиле за образац француска митраљеска одељења. За обуку бомбама и њихово тренирање дате су школске бомбе свима јединицама.
Поред логора сваке пешадиске бригаде одређено је по једно стрелиште у близини њеног бивака са корисном њеном дужином од 7 – 800 метара и фиксираним правцем гађања.
За обуку артилериских трупа, још пре пријема материјала, придато је из Француске Источне војске: по једна батерија Шнајдерових топова 75 мм.; једна брзометна батерија од 65 мм. (за оне дивизије које ће бити њоме наоружане); рововски топ 58 мм. мод. 1 бис и 1 рововски топ № 2 с тим, да се ово оруђе употреби за обуку, редом по свима армијама, докле се не прими наоружање. Са овим оруђима извршена су гађања на раније одређеним стрелиштима.
Места за артилериска гађања, нарочито за гађање пољском и хаубичном артилеријом, а обзиром на распоред наших трупа, планински карактер терена и насељеност, била су: у реону Галатишког терена са корисном дужином за гађање до 4 км. и на Великом Карабуруну са корисном дужином гађања на запад у правцу мора 11 км. Регулисане су методе гађања упутима, издатим од артилериског одељења Врховне команде; прецизирана је нарочита употреба баражног гађања у нападу и одбрани; веза авијатике и артилерије при коректури ватре итд.
Сваки је пук имао своје пуковско вежбалиште.
Напомена: Ради упознавања са методама одбранбених организација, на основу стеченог искуства, држане су конференције и Крфу и Халкидику, па су затим ова знања допуњена обиласком Солунског фронта, од стране старешинског кадра.
Ради рекогносцирања просторије на правцу Битољ – Солун, где је наша војска имала добити свој фронт, послати су у месецу мају помоћници начелника штабова армиских и сви начелници дивизиских ђенералштабова.
3) Формирање инжињериских и артилериских јединица и установа
а) Инжињерија
Пионири: пионирски полубатаљони имају исту улогу и наоружање, као и француски саперски батаљони. Поред носећег алата, свака чета пионира има 6 двоколица за возећи пионирски алат и прибор.
У Коњичкој дивизији образовано је 1 коњичко пионирско одељење од 4 вода, који су се по потреби придавали појединим коњичким пуковима.
Пошто дивизије нису имале своје пионирске алатне колоне, то се резерва у инжињериском материјалу носила у армиским алатним колонама, подељена на два одељења тако, да је на сваку дивизију долазило по једно одељење.
Телефонска одељења. Свака дивизија, армија и Врховна команда имале су по једно телеграфско одељење, које се састојало из 2 пољске секције од по 15 км. ваздушне линије и брдске секције са 50 км. телефонског кабла. Армиска телеграфска одељења имала су у пољској секцији 30 км. ваздушне линије, а у брдској секцији 25 км. просте и 25 км. дупле кабловске линије.
У сваком телеграфском одељењу постојала је једна етапна секција која је носила потребан материјал за сталне линије.
На челу телеграфске службе у свакој армији стајао је шеф армиског телеграфа.
Врховна команда располагала је и једним бежичним одељењем од 4 станице, од којих су три станице служиле за везу са армијама, а четврта је вршила улогу резервне станице.
Како су били примљени и хелиографи у већем броју но што је било предвиђено по формацији, то су они издати у пуковима.
Пољског телеграфског кабла имао је сваки пук у дужини од 16 км.
Понтонири. У плану за реорганизацију била су предвиђена три армиска и 7 лаких мостовних тренова. Но пошто нисмо могли добити материјал за лаке тренове, то је људство дивизиских мостовних тренова отишло у састав армиских тренова. Ови су могли подићи нормални мост од 51 метра дужине или ојачан мост у дужини од 32 метра, који је био способан да издржи и теже пољске возове. Према томе сва три армиска мостовна трена нису били довољни, да подигну мост на Вардару или Морави, а сем тога нису били употребљиви за најтеже возове у пољској војни.
Рефлектори. Свака армија добила је своје рефлекторско одељење са по два рефлектора од 0,60 метара.
Железничка команда. Састојала се из штаба и три чете за израду, поправку и експлоатацију железничке пруге. Ова је команда била стављена на расположење француској команди позадине.
Авијатика. Добили смо једну ескадрилу од 6 апарата „Фарман“ за стручну обуку нашег људства, а доцније је добивена једна мешовита ескадрила апарата за бомбардовање и гоњење.
Из команде савезничких војсака придата нам је била за сваку армију по једна ескадрила, а једна састављена била на расположење Врховној команди.
Минерска чета. Служила је за специјалне радове и задржала је била своју стару формацију.
Као слагалиште целокупне инжињерске спреме у позадини служио је инжињерски арсенал, који се снабдевао из француских слагалишта.
б) Артилерија
У свакој оперативној јединици постојао је поред команде артилерије, која је била за тактичку употребу артилерије, још и референт артилерије за снабдевање дивизије са целокупном убојном спремом, стоком и возовима. Његов орган је дивизиска мунициона колона, која се попуњавала из ручног мунициског слагалишта сваке армије. Услед недовољног броја људства обустављено је било формирање армиских и резервних муниционих колона.
За израду и оправку целокупне убојне спреме и возова била је устројена у Седесу артилериска радионица, која је била под Врховном командом.
Што се тиче оперативног снабдевања наше војске, када се буде кренула напред, предвиђена је била оваква организација: Да се снабдевање има вршити железницом, камионима, арабама, и товарним мазгама; предвиђена је била тежина за српску и француску војску од 1.000 тона дневно за све потребе. За ово би био потребан нарочити аутомобилски парк. Ако се за ову тежину употреби 600 теретних камиона од по две тоне (са резервом у материјалу) за оперативно снабдевање од крајње железничке станице па до покретних армиских магацина, онда би се могао комуникациски правац продужити за 4 етапе од по 25 км. и то: три етапе за камионе, а четврта за запрежну комору. У команди савезничких војсака постојале су свега три групе ових камиона (око 200), што за једну енергичну офанзиву није било довољно.
У Солуну образован је велики један артилериски парк савезничких војсака, где је француска команда подигла велике радионице за лаборисање разноврсне муниције.
4) Уређење санитета и интендантских установа наше војске
1. Санитет
Санитетска служба у логорима уређена је била тако да се код трупа вршио само преглед оболелих. Лакше оболели упућивани су били у дивизиске амбуланте а теже болесни у Седеску болницу. Евакуација болесника до амбуланте вршила се средствима самих трупа а одатле у Седеску болницу аутомобилима Црвеног крста.
Сваки дивизиски логор имао је своју болницу за реконвалесценте.
На пристаништу у Микри устројена је била помоћу људства: амбуланта; I. Моравска пољска болница; пристанишна амбуланта са купатилом за 3.000 људи дневно за дезинфекцију приспелог људства. У Седеској болници отворено је бактериолошко одељење, те су се само за хируршке радове наши болесници упућивали у Солунске болнице.
Магацин целокупне санитетске спреме као и апотекарско слагалиште били су устројени у Седесу и служили су за снабдевање дивизиских амбуланата.
Централна марвена болница подигнута је била у с. Василика.
У погледу предохране од заразних болести извршено је, пре доласка наших трупа на Халкидик, детаљна анализа свих вода по логорима. Као превентивно средство против маларије издаван је трупама кинин, у почетку по четврт грама дневно па у даљем току по пола а напослетку по један грам дневно.
И поред врло јаких врућина преко лета 1916. године на Халкидику, ипак стање здравља трупа било је изврсно.
По одредбама Париске конференције лечење наших војника у позадини примили су на себе Французи. Наш санитетски персонал употребљен је био само у оперативној војсци.
У дивизиским логорима постајале су дивизиске амбуланте са по 50 постеља, а по дивизиским завојиштима организована су реконвалесцентна одељења. Већи реконвалесцентни логор организован је био у Лутри поред лековитог сумпорног купатила, који је затим премештен био у Микру, а кад су наше трупе изашле на фронт – тада у Водену.
1916. године јуна месеца приспеле су две велике Енглеске болнице које су биле смештене у Вертекопу. Исте године само доцније дошло је још 6 француских и енглеских болница, од којих су три хируршке вршиле улогу армиских болница.
Наша нова санитетска организација изведена је била по француском обрасцу и састојала се: из пуковског санитетског одељења; из 3 дивизиска завојишта; из два дивизиска болничка одељења и из дивизиске болничке чете.
У армиским пуковима, муниционој и профијант колони и другим ситним формацијама устројена са одељења трупних болничара чија је јачина била у сразмери са потребама дотичне јединице.
Свако пуковско санитетско одељење састојало се из једног пуковског и три батаљонска лекара. Дивизиска болничка чета служила је као резерва из кога су се снабдевала људством и комором поједина дивизиска завојишта. Пошто су дивизиска болничка одељења носила на својој комори поглавито логорски и завојни материјал, то су се она придавала одговарајућим завојиштима и имала да функционишу као пољска болница.
Пуковска санитетска одељења била су снабдевена товарним мазгама са самарима за ношење материјала и мазгама са столицама за ношење рањеника и болесника.
Евакуацијом до завојишта руководили су наши органи, а одатле за позадину евакуацију су вршили француски органи.
И ако су биле предузите све мере предохране да се сузбије појава маларије међу трупама, ипак се није успело, јер главни њен узрок није било могуће отклонити. Мочварна и баровита места у долини реке Василике служила су као легло отровних комараца, те је ова тешка болест убрзо узела велике размере.
Од целокупног броја болесника као и рањеника у почетку операција 1916. године маларија је била заступљена са ¼ од целокупног броја.
Смртних случајева од маларије било је око 300, али је зато број онеспособљених за дуже време за трупну службу био несразмерно већи.
2. Интендантура
Интендантска служба била је организована тако, да је у сваком дивизиском бивачном реону на главном путу и његовој близини било устројено дивизиско слагалиште из кога су се јединице имале снабдевати. Осим тога у средини дивизиских логора подигнута су била слагалишта са дводневном резервном храном за људство и стоку, која је имала да послужи као резерва у случају да се из ма каквих разлога редовни оброк неби примио. Она се није смела трошити без изричног наређења, а да се неби укварила обнављана је из резервних слагалишта.
Дивизиско ручно слагалиште било је подељено на 4 дела: магацин за хлеб и месо; магацин за дрва и течност; магацин за фураж и магацин за ситне артикле. Ово се попуњавало из помоћне француске базе у Микри.
До времена док није био образован аутомобилски парк, пренос хране у дивизиска ручна слагалишта вршен је средством дивизиских профијантских колона. Из ручних слагалишта храна је на колима или товарној стоци раздавана административним органима III. степена.
Храна коју су требовале дивизиске интендантуре сваког дана, донешена је из базе тек трећег дана у слагалиште. Из ручног слагалишта та се храна четвртог дана издавала јединицама и трупе су је тек петог дана употребљавале.
Поред ручних дивизиских слагалишта за храну образовано је у сваком логору још и мало ручно слагалиште одећне спреме.
Сва претекла спрема била је груписана у привременом Седеском логору и затим у Микри.
На главној војној станици у Микри, образована је помоћна француска основица са једномесечном храном. На овој основици устројене су пољске пекарнице са 64 Годелових пећи за израду хлеба помоћу радне снаге наших дивизиских пекарских чета. За јединице и установе које су биле у вароши образовано је ручно слагалиште у Солуну.
5) Уређење односа између наше Врховне команде и Команде савезничких војсака
Још пре но што је почело пребацивање српских трупа на Халкидик, главни командант француске војске Генералисим Жофр, сматрао је, да је наступио моменат, да се покрене питање о узајамним односима између Главне Команде Француске Источне војске и наше Врховне команде.
По његовом мишљењу потребно је било, да се Главној Команди Француске Источне војске у Солуну, која врши снабдевање Српске војске свима њеним потребама, одреде, узајамним споразумом, тачне границе њених права у оперативном смислу.
Наша Врховна команда сматрала је, да је за правилно решење овога питања потребно да се претходно реше питања:
1. О самосталности Српске војске и
2. О сагласности њеној у операцијама са савезничким војскама.
Полазећи са гледишта да неможемо тражити, да командујемо војскама наших савезника, ми нисмо могли без уштрба по наш углед у очима света и наше војске пристати да се наш Врховни Командант и његова војска потчини Француском Главном Команданту на истоку. Међутим, неопходно је било потребно ради правилности акција у предстојећим операцијама и постизању победе над непријатељем да постоји јединство и сагласност дејства у командовању. Наша Врховна команда била је мишљења да ово деликатно питање треба решити на овај начин:
1. Да Српска војска добије засебан сектор (западни) на Солунском операциском правцу и да на томе сектору њен операциски правац из војничких и политичких разлога иде на Битољ, она дакле да има укупно и неподељено да оперише под својом Врховном командом.
2. Да се за сваки период операције споразумно између Главне Команде Француске Источне војске и наше Врховне команде поставља у стратегиском смислу циљ, који се заједничком акцијом жели постићи, па да према заједничкој директиви, редигованој у смислу већ утврђеног циља у штабу Главне Команде Источне војске, Српска војска оперише независно на своме фронту а према општој и посебној ситуацији одржавајући потребну везу са савезничким војскама односно Главним командантом.
Што се пак тиче снабдевања муницијом, храном, оделом и осталом материјалном спремом ми смо сматрали да сваки француски утицај треба да престане на самом пристаништу после истовара дотичног материјала.
Но како приликом посете Престолонаследника у Паризу питање командовања није од Француза покретано, то је донешена одлука да се од наше стране у том смислу не чини никакав корак. Али, ако би Врховна команда наишла на какве тешкоће у погледу командовања и осталих службених односа са Главним командантом савезничких војсака у Солуну, ово би питање имало да се расправи дипломатским путем.
У питању снабдевања наше војске, Савезничка конференција у Паризу решила је да Српска војска не може располагати својом сопственом основицом нити позадинским службама, те да би се осигурала концентрација свих позадинских служби у једном ђенералштабу позадине у Солуну. Према томе, снабдевање, евакуацију и транспортовање свих потреба за Српску војску осигуравају француски органи с тим, да им Српска војска ставља на расположење потребно људство (етапне трупе, железничку команду, раденичке колоне итд.).
За одржавање везе и сагласности у операцијама, као и узајамно обавештење, били су органи за везу: од стране Француза њихова „мисија за везу“ (која је раније вршила улогу мисије за реорганизацију наше војске), а са наше стране делегат Врховне команде при Главној Савезничкој Команди у Солуну.
Као непосредни одржачи везе придата су три француска официра, по један у сваком нашем армиском штабу тако, да су ови сачињавали саставни део Француске мисије за везу. Од наше стране били су одређивани официри одржачи везе према потреби.