26. септембра – 24. октобра
Од 26. септембра па све до 24. октобра главне снаге српске и аустриске војске биле су у тесном додиру на линији: Љубовија – Соколска планина – Јагодња – Борања – Гучево – доњи ток Дрине до њеног ушћа у Саву – река Сава од Парашнице до Равња – Засавица – Ноћај – Узвеће – Причиновић са наслоном на Саву код Толића. Обе стране утврђивале су се на положајима, на којима су се затекле 25. септембра, старајући се да одрже по сваку цену своје положаје и дејствујући једна против друге пешадиском, митраљеском и артилериском ватром, као и краћим ноћним и дневним препадима у циљу да једна другу што више ослабе и створе повољније услове за решење ове дуготрајне и крваве битке у своју корист. На овај начин од 26. септембра до 24. октобра створена је, на горе поменутој линији, једна нова фаза битке између главне српске и аустриске снаге, коју ћемо назвати „Рововска фаза битке на Дрини“.
25. септембра трупе српске – Ужичке војске држале су линију и то:
Ужичка бригада са главном снагом на десној обали Дрине од р. Трешнице до карауле Дервенте, а са пребаченим одредом (1 ½ батаљон III. позива, добровољачка чета и 2 брдска топа) на левој обали Дрине на Пашином брду (999).
Шумадиска дивизија II. позива са главном снагом на линији: Кути – Чапори – Мркаље – Кусаче јужно од хана Пијесак, са слабим одредом на линији: Буковац – Игришник за одржавање везе са Ужичком бригадом.
Лимски одред са главном снагом на линији: Кратељ – Палеж јужно од с. Кнежине, а са једном четом одржавана је на Пуховцу веза са десним крилом црногорских трупа.
Река Сава од Шапца до Београда и река Дунав од Београда до Оршаве, раздвајале су споредне снаге наше и аустриске војске између којих је, у току горе поменутог времена, вођена више мање само артилериска борба.
Па како је у овој фази битке на Дрини, српска – Ужичка војска предузела офанзиву ка Власеници и Сребрници, то ћемо изложити детаљније ове покретне операције. А да би се имала веза између покретних операција српске – Ужичке војске и „рововске фазе битке на Дрини“ износићемо, по потреби, сваког дана ситуацију српске I., II. и III. армије, које су ову битку водиле, поред ситуације српске – Ужичке војске.
Одлука аустриске Врховне команде
Имајући у виду, да су трупе VI. армије у непрекидним тешким борбама више од две недеље, у којима је 15. корпус изгубио више од 15.000 људи, док је код 16. корпуса губитак само у евакуисаним рањеницима износио 13.000 људи; да су трупе и иначе јако исцрпљене ванредно тешким тереном, а делимично и неповољним временом, Врховна команда „Балканске војске“ одлучује се, да прекине даље офанзивне операције на фронту: Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина. У овом циљу наређује 25. септембра, да се VI. армија ограничи на одбрану већ заузетих положаја на главном гребену горе поменутих планина, а V. армија на доњој Дрини као и на фронту Узвеће – Причиновић. Да по могућству обе армије ојачају своје положаје техничким средствима, и да се уздржавају од сваких већих предузећа, све док трупе не добију нову снагу и док не попуне своје губитке допунским јединицама, које се већ транспортују.
Овај прекид у операцијама, на фронту средње и доње Дрине и на Сави, трајао је дуже него што је предвиђао командант „Балканске војске“. Прошао је готово цео месец октобар, и ако не сасвим без посла, јер су Срби, час овде час онде, покушавали нападе, те су аустриске трупе, нарочито код V. армије на доњој Дрини и на фронту Узвеће – Причиновић, морале да буду обазриве и да не изазивају Србе. Ово време је прошло без одлучујуће акције, јер су и Срби, очигледно, на овоме фронту били исцрпљени, те нису предузимали ништа значајније.
Са аустриске стране, такође, нису могла бити предузета одлучујућа дејства на овом фронту, јер је знатан део снаге морао бити узет у циљу протеривања Срба и Црногораца који су, у овом времену, не само прешли горњи ток Дрине на фронту: Бајина Башта – Вишеград – Фоча, већ су знатним снагама продрли у југоисточни крај Босне угрожавајући позадини VI. армије.
Слика, коју је пружао српски упад у Босну, није била ни мало утешна. У граничном рејону код Сребрнице утврдио се српски 4. пешад. пук III. позива, који је вероватно очекивао појачања. Шумадиска дивизија II. позива, наступала је ексцентрично – у виду лепезе – од Рогатице према Власеници, Олову и западној ивици планине Романије. Црногорци, са снагом око једне бригаде, продрли су до с. Праче, са другом бригадом до с. Пале, угрожавајући Сарајеву, а са трећом бригадом застали су пред Калиновиком, држећи до с. Трнова пут који води у Сарајево. Али, морало се водити много више рачуна о српским четничким одредима, него о редовним српским трупама, које су четницима служиле као ослонац. Да би се стало на пут четничким изгредима, командант „Балканске војске“ поверава 23. септембра, ђенералмајору Шњарићу руковање операцијама у југоисточном делу Босне. Али требало се побринути и за одговарајућу снагу, која би се ухватила у коштац са српским редовним трупама, које су биле кичма тих четничких одреда.
Обзиром на врло тесан додир V. и VI. армије са главном српском снагом, није било лако одвојити трупе и за овај споредан циљ, који је моментано постао врло важан. Пре свега наређено је, да се од Сарајевске посаде упути железницом у Вареш и Чевљановиће 2 ландштурмска батаљона и 1 хаубичка батерија, са задатком да се код Олова сједине са тамошњим одредом, а под командом пуковника Хаузера. У Тузлу су упућени: 2 батаљона 79. пешад. пука из V. армије; 3 батаљона и 1 брд. батерија из VI. армије под командом ппуковника Хелебронта. Овом одреду придата је и 1 пољска батерија из 15. корпуса. Најзад је дошао у Тузлу из Трста и 27. ландштурмски пешад. пук под командом ппуковника Карпелуса, који је предузео команду над свима овим трупама прикупљеним у Тузли. Задатак овог одреда био је, да одмаршује из Тузле у рејон Кладња, па онда заједно са трупама код Олова да протера Србе из рејона индустриске железничке пруге.
Осим тога, наређено је и 3. брд. бригади, да остави у Херцеговини за чување границе само ландштурмске делове и добровољачке чете, а са 5 батаљона и 10 топова, да се крене из Автовца према Калиновику, да ослободи опсаде ово утврђење, па затим да дејствује против крила и бока Црногораца, који наступају ка Сарајеву.
Одлука српске Врховне команде
Обзиром на исцрпљеност трупа у претходним двема тешким фазама битке на Дрини, као и обзиром на недостатак муниције, нарочито артилериске, Врховна команда српске војске одлучује се на најупорнију одбрану положаја које држи I., III. и II. армија, док се не изврши попуна јединица људством и материјалом, нарочито артилериском муницијом. За ово време пак одлучује се, да продужи офанзиву Ужичком војском уз садејство црногорске војске у позадину аустриске војске, која држи планински гребен Соколске планине, Јагодње, Борање и Гучева тј. ка Власеници и Сребрници.