Операције III. аустро – немачке армије
Како је то већ више пута изложено, операције III. армије преко линије: Сјеница – Нови Пазар -Митровица, могле су се продужити само слабијим снагама, јер би иначе престала свака могућност снабдевања. Глава III. армије, морала је на поменутој линији да обустави гоњење.
Услед напрегнутог стања при снабдевању аустро – угарских трупа, аустро – угарска Врховна команда, и поред противног предлога команде армиске групе, била је принуђена, да остане при своме захтеву, тј. да се III. армији врате оних 5 гарнитура коморе брдске формације, које су се налазиле код немачких дивизија повучених са фронта.
Начелник штаба немачке Врховне команде ђенерал Фалкенхајн још 19. новембра у јутру известио је аустро – угарску Врховну команду, да се 105. пешадиска дивизија упућује у Бугарску ка Варни и Бургасу, стављајући на расположење њене брдске формације. Аустро – угарска Врховна команда доделила је ово III. армији као и брдску спрему 25., 43. и 44. резервне немачке дивизије. Исто тако и све оне аустриске брдске батерије и митраљеска одељења, која су била у саставу тих немачких дивизија (ОБр. 18136 од 19. новембра).
Међутим, 21. новембра у вече, добивен је извештај од ђенерала фон Фалкенхајна о доласку штаба 3. армиског немачког корпуса као и 6. и 26. пешадиске дивизије са српског на друго војиште; са напоменом, да је брдска опрема која је била код тих дивизија, стављена на расположење команди армиске групе.
Команда армиске групе, пак, ставила је поменуту опрему на расположење XI. немачкој армији.
Предлог мајора Франца, који је био одржач везе при штабу команде армиске групе, да се XI. армија помогне са 1.000 кола и 4.000 грла товарне стоке, аустро – угарска Врховна команда морала је одбити, пошто су њезина средства већ била потпуно исцрпљена. Исто тако да Врховна команда није могла да усвоји предлог аустро – угарске Етапне команде у Чачку, да се у корист XI. армије повуче бар она заповест према којој је било наређено да се опрема 105. и 25. резервне дивизије додели III. армији.
У саставу XI. немачке армије биле су сада само 2 дивизије (101. и 103.) које су биле најближе главном комуникациском правцу (железници у Моравској долини). Поред тога, XI. армија имала је од Крушевца на расположењу једну колску комуникацију, а у сравњењу са оба своја најближа суседа (III. аустриску и I. бугарску армију) имала је релативно и најпролазније земљиште. Обе ове дивизије XI. армије, већ у самом почетку, биле су снабдевене са потпуном опремом за планински рат (свака по 2.000 товарне стоке и са око 150 сељачких кола), а уз то су доцније, према наређењу команде армиске групе, добила још и целокупну опрему 6. и 107. пешадиске дивизије.
Обзиром на ове околности, аустро – угарска Врховна команда упутила је Етапној Врховној команди у Чачак ову депешу:
„Одговорност Врховне команде Његовом Величанству за одржавање бројно јаке III. Аустро – угарске армије, која мора да се бори под најтежим животним околностима (види извештај III. армиске команде 7087 од 19. новембра) принуђава, да сва до сада издата наређења аустро – угарске Врховне команде и Етапне Врховне команде о додељивању коморе остану на снази“.
Главнина III. армије, пре доласка новододељених коморских јединица, није могла да се крене напред.
На левом крилу 8. корпуса, код Вучитрна истурени одред упутио је 15. јегерски батаљон у правцу Приштине ка Бабином мосту, чиме је опет била успостављена веза са немачким трупама.
Поменути батаљон наишао је тамо на штаб 205. пешадиске немачке бригаде, од кога је добио извештај, да ће 103. немачка дивизија 26. новембра одмаршовати од Приштине ка Прокупљу. Према томе у првој линији остала је још само 101. немачка дивизија.
На маршу ка Бабином мосту 15. јегерски (ловачки) батаљон добио је са леве обале Ситнице слабу ватру са положаја око села Чифчи. На висовима код Михаљића, Топала и Главатине, према исказима Немаца, биле су око 3 српске чете са митраљезима.
Јужно од Митровице, предстраже 9. брдске бригаде констатовале су српске заштитнице на коти 840 и Мота Босње 1050. Са висова око Брабаништа потиснут је један српски батаљон одредом мајора Шулера (један батаљон са артилеријом). Тај одред имао је задатак да 26. новембра наступа до р. Клине, те да у правцу Рудника тражи везу са тамо упућеним одредом 10. брдске бригаде.
Главна 10. брдске бригаде, која је наступила јужно од Новог Пазара, остала је 25. новембра код Таблије у долини Ибра. Њен одред од 1 батаљона са полу батеријом, који је био упућен ка селу Руднику у току 25. новембра, наступао је преко Чечева на висове северно од Калудре и отварао је ватру на једну јаку српску колону, која се од Митровице повлачила у југозападном правцу.
Од Алписког немачког корпуса, 1. бригада, која се кретала за 10 аустриском брдском бригадом, задржала се на простору: Мркоље – Беланска – Нови Пазар, а 2. бригада код Придворице. Бригаде овог корпуса су имале у току 26. новембра да изврше само мање покрете у циљу побољшања смештаја.
Од 19. корпуса у Сјеници, истурен је у правцу Трешњевице одред, који је протерао Црногорце са превоја североисточно од тога места и са виса Озрен. Црногорци су се повукли на линију: Височка – Вишњево и ка правцу Бијело Поље. Извиђачка одељења 53. пешад. дивизије стигла су на простор: Мелај – Рамошево – Морани (југозападно од Новог Пазара) не наишавши на противника.
Пред фронтом 62. пешадиске дивизије, која је припремала офанзиву (оправљала путове и подизала мостове), изгледало је, да је противник оставио само патроле. Аеропланско извиђање дало је податке, да противник намерава да се повуче бар на простор око Плевља. На висовима северно од Плевља примећена су утврђења. На друму: Горажда – Чајниче – Плевља, нису примећене непријатељске трупе.
План о заузећу Ловћена добио је већ 25. новембра реалнију форму.
Команда 47. пешадиске дивизије послала је аустро – угарској Врховној команди извештај ОБр. 2650 у следећем:
„У вези са ОБр. 18287 Врховне команде.
У пределу Ловћена било је према добивеним извештајима који су се поклапали, око 12 – 16 Црногорских батаљона, тј. 6.000 – 8.000, а према извештају обавештајног одељења Главног Ђенералштаба К. Н. 15747 од 8. новембра чак 10.000 људи.
О повлачењу Црногораца до сада није стигао ни једаи извештај и није ништа примећено. Према томе, дивизиска команда мисли, да би се за извођење операција овдашња посада морала појачати са 10 батаљона (2 бригаде) способних и опремљених трупа за планински рат, чиме би биле осигуране од свих могућих евентуалности. Поред тога, молим да се пројектовано појачање артилерије пошаље.
На случај, ако би Врховна команда имала поузданих извештаја о томе, да је противник ослабио своје снаге на Ловћенском положају, што би се могло закључити према ОБр. 18287, тада би била довољна половина од горе наведеног броја пешадије.
У погледу оперативном, за акцију би био најповољнији моменат, када би ова дивизија кренула напред одмах чим III. армија буде продрла преко северне границе старе Црне Горе. Али обзиром на климатске прилике ипак би требало предузети акцију што је могуће пре.
Молим да се авијатичка чета упути као 1. ешелон“.
На основи овога извештаја, аустро – угарска Врховна команда, у циљу обавештења команде армиске групе, упутила је официру за везу код те команде пуковнику Ф. Лустигу следећу депешу:
ОБр. 18372
„Врховна команда намерава, за једну нову акцију следећих дана, од III. армије одвојити и упутити преко Вишеграда бригаду Зубера, која се налази привремено у саставу 62. пешадиске дивизије, а од три ландштурмбригаде, које се налазе позади фронта III. армије, бригаду ђенералмајора Штрајта и Шиса“.
Ђенерал Саркотић командант трупа у Босни и Херцеговини поводом овога изложио је своје гледиште у следећем:
„ОБр. 2746/2 веза са ОБр. 18287 и ОБр. 2650-47 пешадиске дивизиске команде.
Приликом мога бављења у Херцег Новом добио сам следеће мишљење о заузећу Ловћена.
Директно заузеће могуће је извршити, са обезбедом ка Жупи, фронталним нападом преко Мираћа и пресудним обухватним нападом преко Вјетерног млина. Али осовни је услов за ову акцију да се употребе првокласне планинске трупе и да буде лепо време без снега.
Индиректно пак заузеће, могуће је извршити наступањем јаких снага од Херцег Новог, Требиња и Билећа ка Никшићу, чиме би се ловћенска снага принудила на повлачење, а у исто време слабије првокласне планинске трупе могле би да изврше директан препад из ратне луке Боке Которске.
За директно наступање потребне би биле две бригаде, а за индиректну акцију потребно би било чак још и више снага.
Разуме се само по себи, да би све пограничне тврђаве имале да учествују у нападу демонстративно.
За сада не могу оценити, да ли би наступање ка Никшићу, за које би ја ставио на расположење одред Зубера појачавши га са једним батаљоном, одговарало намерама Врховне команде, пошто би могла да искрсне могућност да ова акција побуди Антанту, да она, што се никако неби могло желети, упути и своје трупе од Бара ка Подгорици“.
Аустро – угарска Врховна команда на ова излагања одговорила је 26. новембра овако:
„ОБр. 18417 веза са ОБр. 7246/2
Заузеће Ловћенског предела има за сада да буде само једна локална акција. Према томе за овај циљ треба одустати од једне евентуалне обухватне операције преко Никшића. Према искуству у досадањем току рата директно заузеће Ловћенског предела могло би имати потпуног успеха, кад би се извршио удар од прилике са терена око Котора преко превоја Крстаца, и кад би се у исто време тај напад потпомогао ближим обухватним покретима трупа од прилике преко Мираћа с једне и Вел. Залеша с друге стране. Ово све под претпоставком, ако би одговарајућа артилериска припрема огарантовала пешадиски напад.
Бранилац Ловћена и суседних висова морао би се, јединствено управљеном сконцентрисаном (ураганском) ватром тешке артилерије, претходно толико сломити, да не би ни помишљао, да даје неки озбиљнији отпор једном пешадиском нападу, који би затим следовао, што је према искуству и лако могуће постићи.
За ову акцију Врховна команда би могла још доделити: Једну 42 см. хаубицу (домет преко 12 км., тежина зрна 1 тона).
Три 30,5 см. мерзерске батерије (домет 9 км., тежина зрна око 400 кг.).
Шест 15 см. хаубичких батерија (међу њима вероватно најмање 2 модерне батерије домета од 8 км., и
Две 10 см. батерије дугачких топова (модерних, домет 12 километара).
Ако се уз то дода и учешће тешке артилерије ратних бродова тамошњег дела флоте, као и мобилна тешка артилерија ратне луке, то се са великом вероватноћом може претпоставити, да ће једној таквој вишечасовној ватри, на коју Црногорци још нису никако навикли, једва моћи одолети.
Цела акција морала би да има карактер артилериског и пешадиског препада, с тога се она мора да држи у најстрожијој тајности.
За извођење пешадиског напада Врховна команда намерава поред одреда пуковника Зубера (4 батаљона и 2 батерије) да упути у рејон ратне луке као појачање још и ландштурмске бригаде ђенералмајора Штрајта и Шиса (са мешовитом опремом за планински рат) са укупно 9 батаљона и 4 брдске батерије. То су све опробане трупе у офанзиви противу Србије под тешким борбеним околностима.
Брдске бригаде немогу се доделити, али би се у сопственом подручју могле предузети мере, да се трупе из састава ратне луке, које познају тамошње прилике, замене деловима новододељених трупа, а оне употребе за акцију.
За акцију би биле потребне ове претходне мере:
Израдити план за напад.
Организовати одговарајућу службу за дотурање потреба; спремити жичне препреке, које се могу носити; организовати раденичке колоне, како би се заузета линија одмах могла технички појачати; трупе снабдети ручним гранатама; припремити ампласмане за батерије и путеве за пешадију; организовати службу за одржавање везе, нарочито са осматрачима (авионима); предузети мере за осветлење великих растојања са рефлекторима, као и блиских одстојања при заузећу Ловћенског одсека; организовати дотурање ћебади за војнике који врше напад итд.
Требовање материјала на основи нападног плана тражити што је могуће раније, како би се исти на време могао одобрити, али у томе треба се умерити.
Даља наређења издаваће се на случај потребе. Ова акција припада команданту ратне луке према директиви команданта трупа у Босни и Херцеговини, ђенерала Саркотића“.
Операције XI. немачке армије
У току 25. новембра трупе 4. резервног корпуса (101. и 103. дивизија) избиле су до р. Ситнице на линију: Прилужје – Враголија, где очекују да буду замењене трупама I. бугарске армије, како би се према добивеном наређењу могле скинути са фронта и упутити у позадину ка Лесковцу.
Операције I. бугарске армије
За 25. новембар наређено је:
1) Да 1. бригада 3. дивизије гони правцем: Батиња – Хоџа – Балкан – Призрен.
2) Да главна снага (2. бригада 3. дивизије и 3. бригада 8. дивизије) гони правцем: Дуље хан – Суха река – Призрен. Један пешад. пук упућује се правцем: Будаково – Дворане – Призрен за везу са 1. бригадом 3. дивизије.
Главна колона да избије на линију: Гунцати – Самодраж а од Сухе реке да упути једну колону правцем: Медвеци – Круша за пресецање везе Призрен – Ђаковица.
3) Да се 1. бригада 8. дивизије заједно са дивиз. штабом упути кроз Качаник и даље преко Тетова ка Гостивару.
4) Да 2. бригада 5. дивизије и 1. бригада 7. дивизије иду својим дивизијама у Велес.
5) Да се 9. дивизија са своје две бригаде привремено заустави на простору Приштина – Скуланово, а 1. дивизија у Гиљану.
6) Да 50. пешад. пук, који је код Гостивара стављен под команду команданта 2. бригаде 8. дивизије, наступа ка Кичеву, одакле да делом снаге наступа ка Крушеву и Броду, а главнином преко Демир Хисара ка Прибилцима у циљу пресецања везе између Битоља и Охрида.
У току 25. новембра постигнуто је следеће:
9. дивизија: 2. бригада јужно од Приштине на простору: Матићани – Чађавица – Лапње село -Преоци, осматра десни бок армије на р. Ситници северно од р. Грачанице; 1. бригада на простору: Златари – Ново село – Грачаница.
8. дивизија: 3. бригада у саставу је 3. дивизије и стигла је до Штимља; 1. бригада са дивизиским штабом на маршу: Качаник – Тетово – Гостивар, а 2. бригада је стигла у Гостивар.
3. дивизија: 2. бригада код с. Неродимља; 3. бригада (46. пук пешадиски) код села Језерце, а 1. бригада код села Битиње са предњим деловима на Букошу (1940).
1. бригада 7. дивизије и 2. бригада 5. дивизије на маршу од Гиљана преко Скопске Црне Горе ка Куманову.
Одред пуковника Панајтова (1 батаљон 11. пука, 1 батаљон 4. пука и 1 батаљон 50. пука) у наступању од Гостивара ка Кичеву заузео је положај Буковик.
Операције II. бугарске армије
Обилазна колона на правцу Прилеп – Битољ заузела је село Марул, Подмол и Лопатицу у подножју Селачке планине.
Коњичка дивизија у селу Врбјану на путу између Прилепа и Крушева.
На осталим одсецима без промене. Очекује се долазак: 1. бригаде 7. дивизије у Велес и 2. бригаде 5. дивизије у Штип.
У реону Струмице 2. дивизија држи се одбране.