Операције III. аустриске армије
Дејство 62. пешадиске дивизије
Ова дивизија отпочела је извршење свога задатка 28. новембра, то јест дан раније но што се предвиђало.
Предње трупе достигле су по великој хладноћи и вејавици до линије: Лиса стијена 1336 -Међураче – Читлук. Пут Устибар – Плевље кроз Сутјеску дубодолину, на оправци кога се радило од 26. новембра био је пролазан само за товарну стоку.
Пошто је у планини био дубок снег, то је пут у долини Лима од Прибоја преко Пријепоља добио нарочити значај; на његовој оправци радила су 4 батаљона. Према стању радова, мостовни тренови могли су 29. новембра да стигну у Пријепоље, где је мост био спаљен.
У 8.30 часова отишао је први воз из Међеђе ка Увцу. Промена базирања трупа ђенерала мајора фон Рајнела на Увац, а 62. пешадиске дивизије на Рудо, могла се тек сада извршити.
Железничка пруга Међеђа – Увац са возним парком, који се налазио источно од Лима и Дрине, могла је дневно превозити највише 80 тона. Због тога линија: Месића – Рогатица – Вишеград у циљу дотурања потреба морала се и даље искоришћавати.
У току 28. новембра, на фронту ђенералмајора Блехингера, на правцу Чајниче – Бољанићи југоисточно од превоја Метаљке, констатоване су само непријатељске патроле.
Дејство главне снаге III. аустро – угарске армије
Одласком немачких трупа из састава ове армије, она је постала чисто аустро – угарска оперативна јединица. Услед веома великих тешкоћа за исхрану трупа главне снаге ове армије, она је била принуђена да за неколико дана потпуно обустави операције даље од линије: Рибарић – Митровица – Вучитрн.
И ако је новом директивом досадање десно крило III. армије требало бити упућено ка Метохији (у котлину Пећи и Ђаковице), а према томе 10. аустро – угарска брдска бригада, која се налазила главнином у Ибарској долини код Тобалије и једним одредом код Рудника, требала је да продужи операције узводно Ибарском долином ка Рожају, ипак се та бригада морала да повуче ка Новом Пазару. У тој вароши бригада се поступно од 28. до 30. новембра прикупљала, у колико се Алписки немачки корпус из ње повлачио у позадину ка Краљеву. Тако, 28. новембра стигао је штаб и 1 батаљон; 29. новембра 3 батаљона и 1 батерија; 30. новембра 1 батаљон и 1 батерија.
Да је неопходно било потребно да се 10. брдска бригада повуче из Ибарске долине, у коју су водиле само дубоким снегом покривене стазе, показује та чињеница, што је од 8. корпусне команде упућена храна стигла у Нови Пазар тек 4. децембра. Тако је та бригада морала више дана да живи од оскудних средстава, добивених реквизицијом.
Да је гоњење Срба заиста било обустављено на крајњој граници оперативне могућности III. армије, најбоље доказује хитна молба Алписког корпуса да га 59. пешадиска дивизија потпомогне делом своје хране. На ову молбу одговорено је 28. новембра, према наређењу III. армиске команде (7418 од 27. новембра) на врло лојалан начин: 59. пешадиска дивизија предала је половину од своје, са тешком муком преко планине пребачене хране бригади Белов, која је пролазила кроз Митровицу тако, да је за 59. дивизију остало само за 2 дана по половину следовања.
Мада је у заповести III. армиске команде наглашено, да је немогуће немачкој бригади Белов доделити потпуно следовање хране, већ да се обостраним трупама објасни потреба да из другарске пажње ограниче своје захтеве, ипак су делови ове бригаде, под претњом употребе оружја, пљачкали комору са храном 59. пешадиске дивизије. Да се тако нешто могло догодити и поред велике дисциплине у немачкој војсци показује, да је стање исхране било до крајности отежано.
На жалост овај случај није био једини који се догодио, тако, да су на крају, и поред доброг споразума, који је у опште владао између аустро – угарских и немачких штабова и трупа, аустро – угарски команданти имали утисак да команданти немачких трупа ову самовољу својих трупа нису са довољно енергије сузбијали, што је требало чинити бар из тих разлога, што ни стање исхране код аустро – угарских трупа није било ни у колико боље.
Тако је на пример III. аустро – угарска етапна команда на поднете сличне жалбе 57. дивизије (Обр. 3407 од 24. новембра) известила ово:
„Нека се 57. дивизиској команди изволи наредити, да достави конкретне податке о месту, начину и времену, где су немачке трупе опљачкале ешелоне и злостављале кочијаше. Јер само у том случају могле би у будуће да буду спречене сличне неприлике.
У овом случају није се очекивао нарочити резултат, јер су и досада све такве пријаве немачким командантима биле безуспешне. Чак на пријаве о крађама, при којим су кривци били ухапшени, са немачке стране је одговорено, да немачки војници не краду, већ само реквиришу, те да се израз „красти“ у будуће не употребљује“.
III. армиска команда из ових догађаја није правила никакве велике афере, из разлога што је 29. новембра ново регулисање граница етапних зона обећавало да се слична трвења више неће догађати.
Операције I. бугарске армије
9. дивизија са 1. и 2. бригадом избила је на р. Дреницу од с. Седлара до с. Моклека; 3. бригада код Скуланова.
3. бригада 8. дивизије, у наступању десном обалом р. Топлухе ка друму: Призрен – Ђаковица, избила је до с. Медовци.
2. бригада 3. дивизије, у наступању од Сухе реке ка Призрену, избила је на линију Гиланице – Музлак.
1. бригада 3. дивизије, пребацила се преко Превалца и спустила у изворни део Призренске Бистрице до Горњег села.
1. бригада 7. дивизије, на маршу за Велес стигла је у Урошевац.
2. бригада 5. дивизије, на маршу за Велес стигла у Качаник. Обе ове бригаде према маршути: Качаник – Скопље – Велес, треба да стигну у Велес 2. децембра, и да дођу у састав II. армије.
2. бригада 8. дивизије, без промене а 1. бригада 8. дивизије маршује из Скопља за Тетово.
Операције II. бугарске армије
Према Битољу, коњичка дивизија појачана слабим пешад. деловима стигла на линију: Св. Тодор – Тополчански мост на Црној реци – с. Ношпал. На осталим одсецима ове армије без промене.